Vremeplov

Ponedjeljak, 14. srpnja 2008. u 08:43 sati

Pretpostavićemo ovde, u prvom delu, da ništa do sada na polju direktnih eksperimenata sa prostorom i vremenom, nije na fizičkom planu učinjeno. Pre 1905. godine, nije se mnogo znalo o vremenu. U 17. veku Njutn je definisao vreme kao kontinualno, bez obzira na početne uslove, bez ikakve veze sa realnošću, kao entitet sa svojom internom prirodom. U to vreme, verovalo se da vreme može uticati na okolinu, ali imati o tome ubeđenje - da okolina može uticati na vreme, moralo bi doći od nekoga ko bi zvučao kao potpuno lud. To se naravno promenilo 1905. godine, sa Ajnštajnovom Specijalnom Teorijom Relativnosti, u kojoj on pokazuje da se na vreme može uticati. Ali ovo naravno nije značilo da se na vreme može uticati na takav način, da možemo putovati u budućnost ili prošlost. Ovde nastaje pitanje: da li je moguće putovati kroz vreme i ako jeste, pod kojim uslovima?

Odmah postaje jasno, da brzina svetlosti ima značajnu ulogu, kada razmatramo mogućnost putovanja kroz vreme. Shodno tome, koristićemo u objašnjenju poznati "tunel efekat", efekat u kvantnoj mehanici. Ovo znači da zrak svetlosti, ili grupa elektrona koja je poslana kroz kakvu barijeru, stiže pre na drugu stranu barijere, nego u slučaju kada barijera uopšte nije ni postojala. Ako je putovanje kroz vreme moguće, po teoriji relativnosti, onda će se tome isprečiti veliki broj problema. I ne govorimo ovde o tehničkim problemima, već pre svega, o vremenskom paradoksu. Za ovakve probleme, ne postoji nešto kao što je logično objašnjenje, bez obzira koliko dugo da tražimo.

Relativnost

Postoje dve vrste fizike: Njutnova fizika i Ajnštajnova fizika. Kada koristimo Njutnove formule i formule Alberta Ajnštajna kako bismo izračunali određene fizičke veličine, ne dobijamo isti rezultat. U "normalnoj situaciji" ove razlike su veoma male. Ali u "ekstremnim" situacijama, one mogu biti veoma velike. Na primer: neko ko je u vozu koji se kreće neverovatno brzo (10.000 km/h), i ko meri razdaljinu između spavaćih kola, izmeriće manju razdaljinu od nekoga ko stoji pored pruge dok voz prolazi. Prema Njutnovoj fizici i našoj sopstvenoj intuiciji, rekli bismo da je razdaljina ostala ista. U "normalnoj" situaciji to je tačno: merenje u vozu koji se kreće stotine, hiljade ili desetine hiljada kilometara na čas bi činilo neverovatno male razlike u daljini. Njutnovi zakoni bi sigurno važili u ovakvim situacijama. Ali, kada voz dosegne brzinu blisku brzini svetlosti, razlika postaje osetna ("ekstremne" situacije), a onda nam je potrebna Ajnštajnova fizika. Prema poslednjem eksperimentu, Ajnštajnove teorije su ono što nam je potrebno.


Albert Einstein

Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti je završena 1905. godine. Bazirana je na konstantnoj brzini svetlosti i činjenici da je brzina svetlosti konačna; kada se helikopter podigne, možemo zaključiti da je helikopter taj koji stoji mirno, a Zemlja se kreće. Ova teorija objašnjava relaciju između posmatranja određenog fenomena od strane posmatrača koji se kreću i onih koji miruju, u odnosu jedni na druge.

Opšta teorija relativnosti je završena 1912. godine, ali Ajnštajn nije mogao da interpretira svoj matematički model - fizički. Razvio je teoriju, ne samo baziranu na matematici, već i na fizici i završio je istim rezultatom, tri godine kasnije. Tada ju je objavio. Ova teorija objašnjava u jednom smislu relaciju između posmatranja posmatrača koji se kreću ubrzano jedni u odnosu na druge, a u drugom smislu ona važi za influenciju gravitacije na posmatrane pojave i relaciju između posmatranih pojava sa različitih mesta u Univerzumu, sa različitom gravitacijom. Iz razloga zbog kojeg se na konstantnu brzinu može gledati kao na brzinu sa ubrzanjem "0", opšta teorija gravitacije, uključuje i specijalnu.

Specijalna teorija

Brzina svetlosti je konstantno nezavisna od referentnog sistema posmatrača. To je limit koji je nemoguće preći bilo kakvom materijom, bez transformisanja u energiju. Svako merenje brzine svetlosti imaće istu vrednost, bez obzira kako se brzo kretali. Bilo da stojimo mirno ili se krećemo 50% od brzine svetlosti, zrak svetlosti će se uvek kretati neverovatnih 299.792.458 metara u sekundi. Ovo zvuči čudno; pretpostavili bismo da ako se krećemo 50% od brzine svetlosti uzduž svetlosnog zraka, da će se kretanje svetlosti prepoloviti. Ali svetlost je univerzalna konstanta, kao što je pokazano već u nizu eksperimenata. Ovo znači da vreme prolazi sporije kada se krećemo, nego kada stojimo mirno. Ako se krećemo lagano, razlika je ekstremno mala. Ali ako se krećemo brzinom svetlosti, vreme stoji. Ako se krećemo brže od brzine svetlosti, možemo ići nazad ili napred kroz vreme, iz razloga stizanja na odredište pre svetlosti. Ovo znači da možemo putovati u budućnost, kao i u prošlost. 

Sve ovo može biti podržano Ajnštajnovim kalkulacijama, ali u stvari nama je potrebno samo rešenje:

dt=dt"·(1-v²/c²)½

U ovoj formuli:

dt - je vreme koje prolazi kada se krećemo brzinom ‘v’
dt" - je vreme koje prolazi kada mirujemo
c - brzina svetlosti

Ovaj deo se zove Lorencov faktor, ili faktor vremenskog zakrivljenja, brzinom.
Kada se krećemo, Lorencov faktor je uvek manji od 1, pa shodno tome možemo izračunati, relativno gledano, kako vreme prolazi sporije nego kada se ne krećemo. Ako obrnemo ovaj faktor, možemo izraziti koliko puta vreme prolazi sporije u kretanju, nego u mirovanju. Što se krećemo bliže brzini svetlosti, vreme teče sporije. Ako putujemo brzinom svetlosti, dobijamo 1-1=0 dt"•0=0 vreme stoji!

Još jedan primer: ako putujemo na neku udaljenu zvezdu 80% od brzine svetlosti tokom 10 zemaljskih godina, samo 6 godina će proteći. Posmatrač, koji bi nas eventualno posmatrao kroz teleskop kako odmičemo, video bi nas "usporeno".

Opšta teorija

U ovoj teoriji, gravitacija dobija značajnu ulogu. Koristićemo "princip ekvivalentnosti". Ovaj princip izjednačava gravitaciju sa akceleracijom. Ovo takođe može zvučati čudno, ali je veoma jasno i lako je pokazati da je tačno, jednim prostim primerom. Ako sedimo u kutiji koja pada na zemlju, osetićemo ubrzanje od 9,81m/s². U kutiji, mi se ne krećemo, već lebdimo. Sada, ako je kutija negde daleko u svemiru, i neko gurne tu istu kutiju ubrzanjem od 9,81m/s², mi unutar kutije ćemo pomisliti, da takođe padamo na zemlju - potpuno je isto. Onaj ko je kutiju gurnuo u dubokom svemiru, koristi istu akceleraciju koja postoji prirodno na zemlji, gravitacijom. Shodno tome, u principu, ubrzanje je jednako gravitaciji. Sve što će biti rečeno o gravitaciji, može biti interpretirano kao ubrzanje. Gravitacija ima svog uticaja na svetlost, vreme i prostor.

Gravitacija zakrivljuje svetlost i to nije teško razumeti. Primer je lako pronaći: u svemiru, masa recimo Marsa, zakrivljuje svetlost udaljene zvezde. Kako gravitacija utiče na prostor i vreme je teže razumeti. Ali ako pogledamo na prethodno napisano, stvari će postati jasnije.
Gravitacija je jednaka ubrzanju, a već znamo da ubrzanje = 0 utiče na vreme (specijalna teorija). Objasnimo sve Ajnštajnovim rečima:

Pretpostavimo da postoji rotirajući disk negde u svemiru, daleko od svih gravitacionih dejstava. Zvaćemo ovakav ne-gravitacioni sistem, sistemom C. Izabraćemo za sekundarni referentni sistem, sistem C", sam disk. U sekundarnom referentnom sistemu, disk se uopšte ne okreće.

Postavimo tri časovnika (koji kucaju potpuno isto u istim uslovima), na različita mesta:

- u sredinu diska (časovnik 1 i polugu 1),
- na ivicu diska (časovnik 2, polugu 2)
- i na spoljašnjost diska (časovnik 3, polugu 3).

- časovnik 1, poluga 1, časovnik 3, poluga 3 ne kreću se u C.
- časovnik 1, poluga 1, časovnik 2, poluga 2, ne kreću se u C".

Iz razloga što se časovnik 1 i časovnik 3 ne kreću u sistemu C, oni kucaju upravo identičnom brzinom.

- časovnik 2 se kreće u sistemu C sa ubrzanjem = 0 (ne brzina = 0!), i može biti podržan specijalnom relativnošću. Tako, ovaj časovnik otkucava sporije nego časovnici 1 i 3.

- časovnik 1 i časovnik 2 ne kucaju istom brzinom. To je isprva čudno, jer se nalaze u istom referentnom sistemu C’. Ovo može biti objašnjeno jedino činjenicom da časovnici 1 i 2 nisu uslovljeni istom gravitacijom, izazvanom rotacijom diska. Gravitacija časovnika 1 je 0, a gravitacija časovnika 2 je na maksimumu.

Ista priča je i sa polugama;

- poluga 1 ima istu dužinu kao poluga 3, jer se ne kreću u sistemu C.
- poluga 2 se kreće određenom brzinom sa ubrzanjem = 0 u sistemu C i kraća je od 3 ili 1.
- poluge 1 i 2 su u istom referentnom sistemu C", ali nisu iste dužine jer disk rotira.
Gravitacija diska čini ove promene, pa upravo zbog toga, gravitacija zakrivljuje prostor i vreme.

Faktor zakrivljenja vremena - gravitacijom

Izračunaćemo ovaj faktor sada, na površini Zemlje:

(1-(2 f M)/(c²r))^½ = (1-(2·6,67·10¯¹¹·5,96·10²4)/(299792458²·6,36·10^6))^½ = (1-1,39·10¯^7)^½ = 0,9999999305 ( = skoro 1)

Iz razloga što je faktor vremenskog zakrivljenja na površini Zemlje skoro 1, vreme na Zemlji prolazi gotovo brzo/sporo kao na mestu bez gravitacije. Kada pogledamo formulu za faktor vremenskog zakrivljenja gravitacijom, primećujemo da postaje manji kada je "M" veće ili je "r" manje. Ako je "M" toliko velika i/ili ako je "r" toliko mala vrednost, faktor vremenskog zakrivljenja bio bi = 0. Tako, gledajući spolja, čini se da vreme miruje. Neko bi na ovakvom mestu verovatno potpuno poludeo (ako bi bilo moguće uopšte živeti na takvom mestu), zato što bi takva osoba videla prolazak vremena neograničeno brzo, van tog izolovanog sistema (gde ne postoji ograničena gravitacija).

Primer ovoga, jeste Crna Rupa. Da bismo objasnili ovaj objekat, potrebno je prvo da uvedemo nov pojam: "Švarcšildov radijus", ili "Horizont događaja". Ovo je razdaljina između mesta gde je potrebna brzina nešto veća od brzine svetlosti, kako bi se "pobeglo" gravitaciji crne rupe. Telo koje je unutar horizonta događaja, nikada ne može "pobeći" iz crne rupe, iz razloga što bi bila potrebna veća brzina od brzine svetlosti za to, a tela se nikada ne mogu kretati većom brzinom od te. Zato je potrebno da razmišljamo u četiri dimenzije. Nažalost, nemoguće je za ljudska bića da razmišljaju u četiri dimenzije, ali postoji način da se ovaj problem prevaziđe. Prostor je zakrivljen, tako da moramo zamišljati naš solarni sistem kao ogromnu trambolinu, u kojoj leži Sunce. Što je Sunce teže, dublje je i ulegnuće (rupa) u trambolini, a sve teži objekti bivaju lakše privučeni.

Pretpostavimo sada da crna rupa leži u sredini tramboline (velika masa, mali radijus). Što se bliže primičemo, veći je stepen inklinacije. Vreme prolazi sporije na mestima gde je gravitacija jača ("M" veće i/ili "r" radijus manji). Faktor vremenskog zakrivljenja je manji - vreme sporije), tako da je rupa u trambolini veoma strma. Što je strmija, vreme je sporije. Što smo bliže crnoj rupi, vreme sporije protiče. Na Švarcšildovom radijusu, inklinacija je 90°, tako da tamo, vreme miruje. Moguće bi bilo da, pod određenim okolnostima, kada dođemo još bliže sredini i prođemo Švarcšildov radijus, inklinacija bude veća od 90° i tako, na neki način, učinimo mogućim putovanje kroz vreme.

U stvarnosti nikada ne bismo uspeli da pređemo Švarcšildov radijus. Ako bismo prišli toliko blizu crne rupe, bili bismo privučeni njome enormnom snagom i bili bi demolekularizovani. Ipak, slika našeg tela, mogla bi biti viđena zauvek na ivici crne rupe, onako kako bi to neko mogao posmatrati spolja, zato što na Švarcšildovom radijusu, vreme stoji. Iako smo dezintegrisani eonima ranije, naša slika ostaje zauvek u Švarcšildovom radijusu.

Ovo znači da se možemo videti iz drugog ugla. Pomoću zakrivljenja vremena, izazvanog gravitacijom, mogli bismo sebe videti kao putnike kroz vreme. Napokon, mi i jesmo u gravitacionom polju Zemlje. Lako je putovati u budućnost, to se svakodnevno dešava. Vratiti se nazad u prošlost je malo teže od toga.

Na drugoj strani svetlosti

U prethodno rečenom, pretpostavili smo da se nijedna materija ne može kretati brže od svetlosti. Ali, u stvari, sve ove teorije ne uključuju čestice. Iz razloga što one još uvek nisu otkrivene, ostaju strogo hipotetičke, ali mi i dalje pokušavamo da ih zamislimo. Zovu se "tahioni".

Pretpostavimo sada, da smo sačinili tahionski top, koji ispaljuje hitac na metu brzinom od 2c. Nazovimo taj momenat G1, a momenat kada hitac stiže do mete, G2. Posmatrač 1 koji se ne kreće, vidi kako top prvo ispaljuje hitac, a kasnije kako čestice dostižu metu (G1, G2). Posmatrač 2, koji putuje 50% od brzine svetlosti u istom pravcu kao i ispaljene čestice, primećuje da se čestice kreću od mete ka topu! (G2, G1)! Možemo zaključiti, da kada je brzina veća od c dozvoljena, u određenim referentnim sistemima, ove čestice mogu putovati u prošlost, relativno normalnim fizičkim procesima.

Kada tahioni budu postojali, moći ćemo poslati poruku natrag u vreme. Još jedan primer:

- osoba X odlazi u 10:00h sa 80% brzine svetlosti, dok osoba Y ostaje kod kuće.
- u podne, tačno u 12:00h, osoba Y šalje poruku koristeći tahione sa 4c.
- X prima poruku u 12:30h po zemaljskom vremenu, ali za njega, tek je 11:30h.
Samo 1 1/2h (3/2h = 12/8h) prolazi, zbog vremenskog zakrivljenja, faktora 0,6. Prema osobi X, postoji razdaljina od 0,8 • 1 1/2h = 1,2 svetlosna časa između X i Y.
- kada X odgovori signalom koji putuje 4c, u njegovom referentnom sistemu bez zakašnjenja, tada će signal putovati 22 1 minuta (3/8h).

Celokupno putovanje prvog i drugog signala zajedno, iznosi 15/8 (12/8+3/8h), prema X. Treba da koristimo faktor vremenskog zakrivljenja da bismo izračunali osećaj vremena za Y: 15/8h • 0,6 = 9/8h. Na Zemlji, to je 11:07 1/2h, a to je 52 1 minuta pre odlaska originalnog signala! Tako da, kada tahioni budu postojali i ako budemo u stanju da njima manipulišemo, mogli bismo poslati poruku u prošlost, ali ne i objekte ili osobe, jer materija od koje smo stvoreni, ne može se kretati brže od svetlosti.

Crvotočine

Najinteresantnije teorije o putovanju kroz vreme imaju gotovo uvek nešto u vezi sa "crvotočinama". Pokušaću ovde da objasnim "crvotočinu" koristeći jednostavan primer. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke, koju zovu "Jabuka". Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv po imenu X, koji uvek ima čudne ideje. Svi se ostali smeju kada vide X, jer on priča naokolo kako je njihov svet u stvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog vremena, stiže na potpuno isto mesto sa kojeg je i pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog, trodimenzionalnog prostora. Ali X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći put nego što je dvodimenzionalni i on progrize svoj put kroz jabuku. Ove male rute kroz jabuku, zovu se "crvotočine".

Mi možemo biti upoređeni sa istim ovim malim crvima. Mi poznajemo tri dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju. Mogli bismo analogno tome, putovati kroz četvrtu dimenziju, koristeći "prečicu".


Ajnštajn-Rozenov most

Iz razloga naše nemogućnosti da zamislimo četvrtu dimenziju, pokazujem primer sa slike. Parče savijenog papira, koji predstavlja tri dimenzije koje poznajemo. Tunel predstavlja prečicu. Nije baš tako lako kao na slici, putovati kroz crvotočinu. Zato što crvotočina ne nastaje ni iz čega. One su rezultat enormne gravitacije, a ovo je rezultat ogromne koncentracije energije, na primer crne rupe.

U ranim 1930-im godinama, Albert Ajnštajn i Nejtan Rozen su otkrili da je gravitaciona rupa, u kojoj sredina crne rupe leži, bezgranično duboka, i da bi trebala da vodi do druge rupe, - hipotetičkog Univerzuma ili drugog dela ovog vremenskog Univerzuma. Takva rupa je nazvana Ajnštajn-Rozenov most ili crvotočina. Ipak, neki problemi načinju se kada razmišljamo o korišćenju takve crvotočine. U središtu crne rupe, gravitacija je tako velika, da bi raskomadala svaki svemirski brod. Crvotočine bi mogle biti veoma nestabilne; prisustvo svemirskog broda moglo bi biti dovoljno da učini da crvotočina kolabira. Još uvek bi trebali da se krećemo brže od svetlosti ako bismo želeli da dođemo do druge strane, zato što je potrebna brzina za izlazak iz crne rupe, veća od brzine svetlosti. I kao poslednji problem, vreme prolazi sporije u crvotočini, a mirno je tačno u njegovoj sredini. Bilo bi potrebno bezgranično mnogo vremena za putovanje kroz crvotočinu. Tako da se čini da crvotočina nije sačinjena za putovanje kroz vreme… ukoliko se ne pojavi Karl Sagan.

1985. godine, Karl Sagan je poslao rukopis svoje knjige (o vanzemaljskoj civilizaciji) Kipu Tornu i Majklu Morisu, naučnicima u Kalifornijskom Tehnološkom Institutu. Takođe je uz to poslao i jedno pismo/prilog u kojem pita da li znaju za način putovanja na velike udaljenosti brže od svetlosti, bez uništenja svetlosne barijere. Torn je bio veoma zainteresovan i počeo je sa traženjem odgovora. Želeli su da pripreme brz transport za astronauta, bez da bude uništen kolabirajućom crnom rupom. Nisu razmišljali o energiji koja bi bila potrebna niti da li tehnološki nivo postoji. Razmišljali su samo teorijski. Došli su do rešenja ubrzo nakon toga: crvotočina bi mogla biti korišćena čak kao vremeplov. Bilo bi ugodno koliko i leteti avionom; crvotočina ne može kolabirati; put bi trajao 200 dana, možda manje. Jedini problem bio je u gradnji takve crvotočine, za koju ne postoji dovoljno tehničkih sredstava. Ali, postoje dva načina.

Jedan od načina za gradnju crvotočine, bio bi sastaviti je iz gotovo ničega. Ako bismo posmatrali mali deo Univerzuma, mogli bismo videti da prostor liči na turbulentni okean. Ovo, iz razloga gravitacionih fluktuacija, koje čine varirajuće prostorno zakrivljenje. Na nivou od 10^-35m (ili 10²º puta manje nego nukleus atoma), ove fluktuacije tvore male, kratko-živeće crvotočine. Neki naučnici veruju da bi ih bilo moguće povećati.

Drugi način za njihovu gradnju, bio bi magnetizam. Prema opštoj relativnosti, sve što emituje energiju, može saviti prostor, pa shodno tome, može i magnetno polje. Klaudio Makone tvrdi da je moguće načiniti crvotočinu od magnetnog polja. Ali za generisanje crvotočine sa prečnikom od 1 metra trebalo bi nam magnetno polje od 10^18 Tesla, a u ovom trenutku, imamo tehničke mogućnosti samo do 10 T.

Tada, neki od poznatih problema počinju da se pojavljuju. Kako sprečiti crvotočinu da ne kolabira? U središtu crvotočine, potrebno bi bilo da postavimo naročitu materiju, koja bi se sastojala od negativne energije i negativne mase. Pre no što se čitalac počne smejati, želeo bih da napomenem da niti jedna teorija ne isključuje postojanje takve materije. 1948. godine, Nemački naučnik Henrih Kazimir je dokazao postojanje negativne energije i mogućnost da se one generišu i izmere. Ipak, negativna masa za crvotočinu prečnika 1 metar, iznosila bi minus 1 puta mase Jupitera (oko -1,90•10^27kg)! Uprkos svim ovim problemima, moguće je da će dalji napredak civilizacije omogućiti kreiranje crvotočine i putovanje kroz vreme. Naravno, tehnički nivo za izvođenje ovoga bi trebao biti veoma visok.

Tunel efekat

Dva profesora, bez kontakta jedan sa drugim, tvrde da su poslali talas brzinom većom od brzine svetlosti. Prema Rejmondu Ciau sa Univerziteta Berkli, koji tvrdi da je dostigao brzinu od 1,7c, moguće je poslati informacije putem ovakvog signala. Ginter Nimic, sa Keln Univerziteta, kaže da njegov talas putuje 4,7c i prenosi Mocart 40. Pitanje koje bi se moglo postaviti ovde nije da li je moguće preneti informacije putem talasa. Interesantno je znati da se bilo šta može kretati većom brzinom od brzine svetlosti. Ako je ovakav signal u stanju da izvede to pod određenim okolnostima, možda bi i osoba ili kakav drugi objekat mogao takođe. I možda taj objekat ili osoba može putovati kroz vreme…

Rejmond i Nimic zovu ovaj proces "tuneliranjem elektro-magnetskih signala". Svodi se na slanje elektro-magnetskog signala kroz specijalni provodnik. Iako su neki naučnici skeptični oko rezultata ovih profesora, niko još uvek nije dokazao da greše. Bilo da greše ili ne, ako bi bilo tehnički moguće putovati kroz vreme ili poslati poruku brzinom većom od brzine svetlosti, neki od zastrašujućih problema bi se pojavili kao posledica. Jedan od najznačajnijih, jeste paradoks!

Paradoksi

U ovom delu, pretpostavićemo da je putovanje kroz vreme, moguće.

Trik sa bakom

Šta reći o sledećem paradoksu: Osoba X putuje natrag kroz vreme, bar jednu godinu pre rođenja svojih roditelja. Tamo, ona ubija svoju biološku baku. Bez bake, nema ni njene majke, a ni nje same, tako da se isprva nije ni mogla vratiti da počini ubistvo, ako ni ne postoji. Ovo je paradoks, zato što je sadašnjost određena prošlošću. Menjanjem prošlosti, menjamo i sadašnjost.

Ali, šta ako vremeplov ne menja prošlost, već je perfektualizuje? Primer: Y putuje natrag u prošlost, bar jednu godinu pre svog rođenja. Sreće svoju majku, mladu i atraktivnu, zaljubljuje se, venčava i oni dobijaju dete. Godinama nakon toga, njegov sin nestaje, putuje natrag kroz vreme da bi susreo svoju majku… Ovde prošlost završava sadašnjost. Rođenjem sina osobe Y, imamo dve identične osobe, genetski i umno. Jedino se razlikuju po godinama.

Još jedan primer kako putovanje kroz vreme kompletira sadašnjost: mlad i ambiciozan, ne tako uspešan pronalazač, radi u svom podrumu. Iznenada, stariji čovek se pojavljuje niotkuda i predaje mu papire sa planovima vremeplova. Onda nestaje. Mladić počinje gradnju vremeplova, uspeva u tome i nakon nekog vremena postaje veoma bogat. Jednoga dana, putuje natrag u prošlost i predaje sebi planove mašine. Mogli bismo pomisliti: "OK, u čemu je problem ovde?" Pa, odakle dolazi saznanje za gradnju takvog uređaja? Niti mladi pronalazač, niti starac ne otkrivaju uistinu način za gradnju vremeplova. Da li je ovo znanje došlo niotkuda?

Samopostojanje

I poslednje, ali ne i manje značajno - veliki paradoks. 1966. godine, mlada devojka X, od 16 godina, susreće mladića, skitnicu Y, usput. Počinju priču i posle nekog vremena, devojka uvidi da je trudna. Mladić nestaje. Devet meseci kasnije, usled komplikacija na porođaju, prinuđena je da promeni pol. Njeno dete je u tom periodu oteto iz bolnice. Dvadeset godina kasnije, sada znana kao Y, jedva preživljava i živi kao uličar. 1986, u baru, nakon nekoliko pića, Y priča svoju priču barmenu. Ovaj nudi zanimljiv predlog: daje mu šansu da se vrati natrag u prošlost i osveti se mladiću koji ju/je učinio trudnom. Da bi to učinio, mora da stupi u tajnu organizaciju putnika kroz vreme. Prihvata, i kada stigne u 1966. godinu, susreće devojku X. Učini da ona zatrudni, ali ne nalazi mladog delikventa i počinje rad u baru. Stupa u tajnu organizaciju putnika kroz vreme i razgovara sa mladićem-uličarem 1986. godine. Barmen nestaje i putuje natrag 9 meseci nakon 1966. godine, kako bi kidnapovao dete iz bolnice. Vraća je 16 godina kasnije natrag kroz vreme, u 1950, gde je ostavlja u sirotištu.

Lep paradoks. Devojka X je svoja sopstvena majka, otac, baka, deda, sin, kćer, unuk i unuka. Ako upitamo: - "odakle je devojka došla isprva"? - vidimo da je ovaj paradoks izvrstan primer kako putovanje kroz vreme ne može promeniti prošlost, već je dopunjuje. Interesantno je za primetiti i to da putovanje kroz vreme ne može sprečiti našu smrt, ili sprečiti da se uopšte rodimo. Devojka X je rođena i umire kao mladić Y, ali je zarobljena u začaranom krugu.

Rešenje

U poslednja tri paradoksa, pomenuli smo ideju da je putovanje kroz vreme kompletiralo prošlost. Kada se putnik kroz vreme vraća u prošlost da bi istrebio vrstu životinja na primer kako bi izmenio evoluciju, bio bi strašno razočaran postignutim. Ne bi promenio ništa u sadašnjosti, čak bi se pobrinuo da se ništa ne desi. Istrebljenje vrste je stvorilo upravo odgovarajuće biološke uslove da ostvari sadašnjost (iz koje je putnik kroz vreme i došao). Povratak kroz vreme je završio prošlost (i sadašnjost), put je već bio "zapisan" u prošlosti.

Koji paradoks je ispravan, a koji ne? Potrebne su nam takozvane "svetske linije" (linije koje objašnjavaju relaciju između 3 dimenzije i 4 dimenzije – vremena). Svetske linije ne niču ni iz čega. Svetska linija ljudskog bića, jeste sakupljanje svetskih linija čestica iz kojih je ljudsko biće sastavljeno. Sekundarna veličina jeste da svetska linija ne može biti prekinuta. Ako čovek umre, njegov svet deli se na milione linija čestica od kojih se sastoji. Kada je X ubila svoju baku, ona nikada ne bi bila rođena, čestice od kojih je sačinjena nikada ne bi bile spojene. Njena linija, čini se, bila bi stvorena ni iz čega, a to nije dozvoljeno. Ona ne može promeniti prošlost. U paradoksu o mladiću, pronalazaču i devojci, njihove linije formiraju petlju. Njihove linije nikada ne izrastaju iz ničega i nikada nisu prekinute. Putnici kroz vreme završavaju svoju prošlost i njihova putovanja su potpuno legalna.

Paralelni Univerzum

Šta ako postoje paralelni Univerzumi koji su spontano kreirani? Šta ako je, u određenom momentu, stvorena tačna kopija Univerzuma? Ovo mora biti povezano onda sa kvantnom fizikom i može biti previše teško za objašnjenje (ili za razumevanje). Ali moguće je, da su oba univerzuma krenula "odvojenim putevima" u određenom momentu. Paradoksi bi iščezli ako bismo prihvatili ovu teoriju. Kada bi se devojka X vratila kroz vreme, precizna kopija sveta njene bake bila bi stvorena u trenutku kada bi se ona u njemu pojavila. Mesto na koje ona stiže nije njena prošlost, a baka koju se trudi da ubije nije baka, već kopija (kopirani svet). Kada ubije tu ženu, ona ne ubija svoju baku, tako da paradoksa nema. Ona može činiti po volji, ali ništa neće promeniti njenu sadašnjost, niti "pravu" prošlost.

Zaključak

Šta možemo učiniti sa vremenom? Čini se da je jedna od najsigurnijih stvari iščezla iz naših života. Relativnost vremena nam je pomogla na jedan način sa nekim problemima, ali na drugi način ih je stvorila još više. Napokon, sve je počelo sa Ajnštajnom, koji je rekao da je vreme relativno.

Da li je brzina svetlosti zaista limit za sve vidove materije, ili neke čestice mogu putovati brže od svetlosti? I kakav je njihov uticaj na vreme? Da li će putovanje kroz vreme biti moguće i šta sa paradoksima? Crvotočine jesu dobar način, ali postoji ogromna razlika između teorije i praktično ostvarenog.

Setimo se šta je Stiven Hoking jednom rekao: "Ako je putovanje kroz vreme moguće, zašto nema navale turista iz budućnosti?" Da li će Zemlja biti razorena pre otkrića tajne putovanja kroz vreme? Da li će ove tajne ikada biti objedinjene, ili je to zaista samo san? Da li ćemo ikada moći dostići dovoljno energije za kreiranje crvotočina i putovati kroz njih? Ili je putovanje kroz vreme već učinjeno u budućnosti, ali je i paralelni Univerzum postojeći, pa tako ne vidimo posledice tog pronalaska? Svi odgovori, leže u budućnosti.