Planetrana maglina magnitude 8 i prividne velicine 16''x12''.

Ovaj objekat je od fudamentalnog znacaj za astrofiziku i najizucavanija je planetana maglina ikada, Sa osmatracke strane objekat je potpuno zanemaren i to sasvim nepravedno. Naime, tesko se mogu naci toliko male planetarke koje mogu pokazati detalje, a Jewel Bug tu upravo moze.

Po mnogo toga Jewel Bug je impozantan obejkat:

- maglina je i fizicki i prividno izuzetno mala. Sa stvarnim dimenzijama od samo 0.2x0.1 ly predstavlja jednu od najmanjih planetarki na nebu. Njen precnik cak je 90% manji od tipicnog precnika planetarnih maglina. Te male dimenzije ima da zahvali svojoj mladosti, ali o tome u sledecoj stavci. Prividne velicina ne zaostaje za fizickom, te ce se sa dimezijama 16''x12'' maglina na malim uvecanjim prikazati kao zvezda.

- maglina je izuzetno mlada. Sa staroscu od samo 600 godina jedna je od najmaladjih poznatih planetarki. U pocetku se, zbog svoje mladosti i velicine,  cak smatralo da je maglina protoplanetarna. Medjutim, danas se zna da je u pitanju prava pravcata planetarna maglina u najranijem stepenu svoga razvoja. U centru magline lezi beli patuljak magnitude 17.

- maglina ima ogroman povrsinski sjaj od celih 6.2 mag/arcmin². To joj pomaze da i pored sicusne velicine jasno iskoci u okularu. Jedni problem bice razlikovati je od ostalih zvezda u polju.

Kao sto sam vec rekao, ova relativno nepoznata maglina naproucavanija je planetarka ikada. Njen znacaj za astrofiziku je enorman i ja cu navesti samo dve najbitnije stvari po kojima je maglina znamenita.

Prvo, proucavnjem ove magline doslo se do znacajnih podataka kolika mora da bude masa zvezde da ona ne bi postala supernova vec da bi formirala planetarnu maglinu. Naime, maticna zvezda magline imala je 3-4x vecu masu od Sunca u trenutku pocetka formiranja planetarke. U ovom trenutku, halo je taj koji je 3x masivniji od Sunca i cak 100x masivniji od centralne jonizovane regije. To je dalo kljucne podatke o gubitku mase centralne zvezde i transferu te mase na spoljasnju regiju.

Drugo, i cak impresivnije, u NGC 7027 po prvi put je identifikovan ''pramolekul'' - prvi molekul ikada nastao u svemiru. Rec je o jonu helijum-hidrida (HeH+) koji vec milijardama godina ne postoji. U zacetku Univerzuma mesavina materije i radijacije bila je isuvise topla da bi dozvolila formaciju atoma i molekula koji danas oblikuju svet. Posle nekih 380.000 godina, svemir se ohladio na 4.000 K, sto je bilo dovoljno protonima i neutronima da se kombinuju u atome, a kasnije i u moleuke.  Kako je svemir bio sastavljen uglavnom od vodonika i helijuma, prvi molekul u Univerzumu bio je helium-hidrid. Medjutim, zivotni vek ovog molekula bio je veoma kratak jer je on izuetno nestabilan. Medjutim, upravo u destrukciji ovog jona leze poceci svega sto danas nazivano vidljivim Univerzumom - u procesu raspada helijum-hidrida po prvi put se pojavio H₂, molekul vodonika, koji je bazicna cigla za izgradnju zvezda, galaksija, DSO i na kraju krajeva samog zivota u Univerzumu. Stoga je HeH+ praotac svega u Univerzumu i zrtva koja je bila potrebna za ono sto danas osmatramo i pokusavamo da razumemo. Ovaj sveti gral hemije i astrofizike bezuspesno je trazen u svim ekstremnim delovima Univerzuma: u kvazarima i supernovama. Na kraju je shvaceno da su jedino mesto na kome se molekul moze javiti mlade planetarne magline na zacetku zivota. Izbor je pao na najmladju - NGC 7027. Istrazivanje i otrkrice je izvrsio Rolf Gusten sa svojim kolegama sa Max Planck Instituta u Nemackoj. Sam nacin istrazivanja bio je impozantan: oni su montirali opservatoriju na vrh modifikovanog Boinga 747 i sa njim uzleteli iznad donje atmosfere koja apsorbuje infracrveno zracenje.

Ako nekoga zanima sam nacin detektovanja HeH+ i razlozi zasto je Rolf Gusten bacio oko bas na ovu maglinu, mozemo o tome da popricamo u nekom drugom postu. Ja bih se sada najradije raspisao o tome ali zelim da ipak predjem na osmatracki deo jer se ''uvek'' bojim da ne preteram sa fizikom. Moja filozofija posmatracke astronomije je da je osmatranje samo pola hobija a da je znanje o tome sta posmatramo ona druga, sustinskija polovina, koja posmatranje cini kompetnim.

Lociranje: ja ovako male planetarke trazim okularski. Moja strategija kod njih je da se dodgegam do najblize zvezde vidljive u traziocu, da je pogledam kroz okular malog uvecanja, a da poptom prerko mape okularskog pokgleda koju sam unpred pripremio i odstampao nadjem maglinu na osnovu njenog polozaja u odnosu na ostale zvezde u polju. Ta taktika se pokazala kao izuzetno uspesna kod prethodnih sicucnih maglina i sa svakim objektom daje sve bolje rezultate.

Cilj mi je bio da dodjem do binarnog sistema Otto Struve 214 magnitude 6.3. Maglina je udaljena 50' od tog sistema.

- krenuo sam od zvezda Xi (𝞷) Cygni i Ni (𝞶) Cygni magnituda 3.7 i 4.1, koje se nalaze odmah pored North America Nebula. Zvezde vidim golim okom i direktno sam ih naciljao.
- Otto Stuve 214 gradi se njima tupougli trougao i jasno je vidljiva u traziocu. Nalazi se na rastojanju 2º od 𝞷 Cygni i 1º od 𝞶 Cygni.
- stavio sam Otto Struve 214 u okular uvecanja 62.5x, pomerio je skroz na sever i dosao do okularskog dela neba u kome se nalazi maglina. Potom sam preko odstampane mape okularskog pogleda izdvojio objekat od mnogih okolnih zvezda.

Opservacija: Maglina sljasti vec na uvecanju 62,5x. Pogled je impozantan jer nisam ocekivao da se objekat pojavi u tolikom sjaju iako sam znao da je visokog povrsinskog sjaja. Sija zelenkastom bojom koja ce se zadrzati cak i na visokim uvecanjima. Izuzetno je mala i bez mape se tesko moze razlikovati od zvezde. Prepuno vidno polje zvezda magnituda od 8 pa ka bjedjem dodatno otezava identifikaciju magline. Medjutim, maglina odlicno reaguje na blinkanje OIII filterom. Filter ubledi sve zvezde u polju ali ni ne okrzne sjaj Jewell Bug; naprotiv, maglina jos malo napupi i jasno se istice u vidnom polju.

Visok povrsinski sjaj dozvoljava posmatracu da objekat posmatra na visokim uvecanjima i ja sam je najvise posmatrao na 320x. Kod ove magline visoka uvecanja su pomalo i imperativ - iako je maglina mala, njen povrsinski sjaj je toliko veliki da zahteva da se smanji sjaj magline a poveca kontrast ne bi li se videli detalji. U suprotnom, videce se samo elipsati disk jednobrazne svetle ispune.

Na uvecanju 320x pogled je fantastican. NGC 7027 je retka maglina ovako malih dimenzija koja moze da pokaze pristojnu kolicinu detalja:

- maglina je presvetla, toliko svetla da i na 320x deluje ostro i cisto, pruzajuci priliku detaljima da se pokazu.

- maglina je generalno pravougaonog oblika. Izduzena je u smeru od 11 ka 4h. Na manjim uvecanjima cini se da je maglina jajasta. Medjutim, na 320x vidi se da to nije slucaj. Ne samo da je maglina pravougaona vec malo podseca i na kosku za pse: na krajevima je sira nego u sredini.

- maglina ima mekane granice prema okruzujucem polju. Iako u svojoj glavnoj konturi objekat deluje ostro, granice izgledaju prasinasto i pomalo amorfno. Taj mekani halo je bled i nije debeo. Dimenzije su mu otprilike duplo manje od dimenzija svetle unutrasnjosti.

- na svojim krajevima maglina ima dva svetla cvorica. Oni cine da maglina izgleda kao ''koska'' i da je svetlija na krajevima nego pri sredini. Gornji crvoric je veci i sjajniji.

- maglina po sredini unutrasnjosti ima tamnu traku koja je deli na dva dela. Ako se malo bolje pogleda videce se da se traka ne pruza bas po sredini vec je malo smaknuta prema levoj ivici magline.

- dati opis opisuje maglinu u nefiltriranom obliku. Objekat sam posmatrao i sa filterima koji nisu pokazali nikakve nove detalje.

Za maglinu dimenzija 12''x16'' ovo je ogroman broj detalja !!! Ako postoji ijedna ''sicusna'' planetarka koju vredi posmatrati - to je bas ova. Ne poznajem nijednu planetarnu maglinu slicnih dimenzija koja pokazuje ni polovinu detalja kao NGC 7027. Zasto je maglina toliko zanmerena od strane amaterskih astronoma - ne znam. Verovartno zbog svoje male velicine koja odbija posmatrace vec pri planiranju posmatranja. I ne samo to, sam znacaj magline za nauku kojom se bavimo stavlja je medju ''must see'' DSO.

-------------------------------

Sledeca dva objekta posmatraju se u toku jedne osmatracke veceri jer leze blizu jedan drugog. Stavise, locirati IC 5146 je poprilicno tesko ako se ne krene od otvorenog jata M39.

M 39

Otvoreno jato u sazvezdju Cygnus, magnitude 4.6 i prividne velicine 29'.

Sazvezdje Cygnus sadrzi dva Messier otvorena jata: M29 i M39. Oba jata su prilicno zanemarene mete od strane amaterskih astronoma. Ako se za M29 moze reci da je zanemarivanje ,,opravdano'', kod M39 to nikako nije slucaj. M39 je vece, svetlije i interesantnog oblika. Razlog zapostavljanja ovog objekta lezi u nekoliko razloga:

  -  tezini lociranja
  - tezini izolacije jata. Jato se nalazi po sred trake Mlecnog Puta i zbog toga se ovaj objekat tesko izouluje od zvezdane pozadine.
  - tezini opservacije jata. Velicina jata smeta osmatracima jer su zbog nje zvezda koje pripadaju jatu izmesane sa bogatim pozadinskim sjajem.

Po mom misljenju svi navedeni razlozi nemaju osnovu.

Ovo jato je jedno od blizih Solarnom sistemu i lezi na udaljenosti od 1.010 ly.

Lociranje: Poprilicno tesko lociranje, i po meni to je i glavni razlog zasto se jato slabo osmatra.

Nalazi se daleko od glavnog asterizna sazvezdja Cygnus i po sred srede trake Mlecnog Puta. Ja ga nisam nasao pocevsi od sazvezdja Cygnus vec pocevsi od bledog sazvezdja Lacerta. Puno posmatraca nikada nije osmotrilo ovo malo sazvezdje, a verujem da ima i onih koji nisu ni culi za njega. Medjutim, ako poznajemo savezdje Lacerta, star hop je vise nego lagan:

- krenuo sam od najsjajnije zvezde u sazvezdju Lacerta, 𝞪 Lacertae magnitude 3.75. Kada se povuce linija koja spaja zvezdu sa najsajnijom zvezdom u sazvezdju Cygnus - Deneb, u sredini te linije stoje tri najsjajnije zvezde na tom potezu: 𝞺 Cygni, 81 Cygni i 80 Cygni. Ako posmarate pod tamnim nebom sve tri mozete videti golim okom na sredini duzi koja spaja 𝞪 Lacertae i Deneb. Ako ih ne vidite, to su ugubo tri hoda trazioca od bilo koje od te dve zvezde, u pravcu koji ih spaja.
- Namestimo koncanicu trazioca na sredinu duzi koja spaja 𝞺 Cygni i 80 Cygni, pogledamo kroz okular malog uvecanja i na kraju vidnog polja primeticemo nasu metu - M 39. Jato se vidi i u traziocu kao mala maglovitost.

Opservacija: Jato zaista lepo izgleda. Veilko je i sjajno, sa zanimljivom stukturom.

- osnovu jata cine 6-7 svetlih zvezda magnitude ugrubo 6-8. U centru jata je dupla zvezda a ostale su rasporedjene oko nje tako da prave neki izobliceni oblik slova W. Taj oblik slova ''W'' prave dve praznine koje prodiru u jato sa zapadne strane.

- kroz okular se vidi nekih pedestetak zvezda, ali neke od njih sigurno nisu deo jata vec su pozadinske zvezde preko kojih je jato superimponirano. Te zvezde ispunjavaju prostor izmedju najsjajnijih clanica ali i prostor izvan njih. Od tih zvezda, cenim da nekih dvadesetak sija magnitudom vecom od 12. I to sad sve zaista lepo izgleda. Jato izgleda kao da su zastupljene sve magnitude od 6 pa do limita teleskopa. Na severozapadu okularskog pogleda se nalazi lepa grupacija od tri reda paralelnih zvezda.

Problem sa ovim jatom je sto je jako tesko odrediti u kom trenutku se jato zavrsava. Pozadinski zvezdani sjaj je prebogat  i mnoge pozadinske zvezde ubacuju se u jato. Jato ima samo 30 clanica, ali izgleda kao da ima mnogo vise. Objekat se utapa u okruzenje i jeste problem jasno mu odrediti granice.


B 168 i IC 5146 (Caldwell 19) - Cocoon Nebula

Nazalost, utiska sam je ovo vizuelno ''najpromaseniji''  objekat na nocnom nebu. Naime, svi amaterski astronomi su culi za znamenitu Cocoon Nebula i ona je pre svega omiljena meta astrofotografa. Medjutim, mislim da je mali broj posmatraca cuo za tamnu maglinu B 168 - a ona je glavna zvezda ovog objekta i po vizuelnom utisku pozamasno ''bije'' cuvenu maglilnu. Cocoon Nebula je pre svega astrofotografska meta i vizuelno deluje jako siromasno cak i u velikim teleskopima i pod tamnim nebom. Medjutim, B 168 izgleda fantasticno u svim teleskopima, cak stavise, ne odgovra joj povecanje aparature.

Sta onda to imamo u ovom izuzetno kompleksom objektu? Tu su otvoreno jato usadjeno u maglovitost emisiono/reflekione magline IC 5146, a oba objekta su superimponirana preko dugacke tamne magline B 168. Kod ovog kompleksa se sve savrseno skockalo. Tamna maglina izgleda kao punoglavac, sa sirokom kruznom glavom, i tankim i dugackim repom koji se pruza duzinom od bezmalo 2º. I bas se potrefilo da otvoreno jato i Cocoon Nebula budu usadjeni tacno preko siroke kruzne ''glave'', i to koncentricno sa njom, pa se oko celog oboda magline i jata vidi bezvezdana praznina u obliku kruznog prstena.

Sama za sebe, IC 5146 je emisiono/refleksiona maglina magnitude 7.2 i prividne velicine 12'. Poprilicno je paradoksalan objekat jer je po magnitudi jedna od najsvetlijih maglina ali opet se jedva vidi jer je izuzetno malog povrsinskog sjaja. Sa staroscu od cak 100.000 godina i stvarnom velicinom od 15 ly, maglina spada u rang velikih i starih maglina.

U maglinu je usadjeno malo otvoreno jato magnitude 9.5 od samo 20 zvezda, od kojih najsjajnja sija magnitudom 9.7. 

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko. Jedini nacin da se maglina nadje je lociranje otvorenog jata usadjenog u nju. Medjutim jato je malo i slabo se izdvaja iz pozadine,  nalazi se u regiji lisenoj svetlih zvezda, pa pronalazenje ovog kompleksa moze biti dugotrajan proces.

Najlaski nacin za pronalazenje magline je ako se krene od otvorenog jata M 39, cije sam lociranje vec objasnio u ovom postu.

- krenuo sam od otvornog jata M39.
- juzno od njega lako ce se primetiti dve zvezde sa kojima jato gradi tupouglo-jednakokraki trougao, sa jatom kao temenom - 𝞹2 Cygni i 𝞺 Cygni. Duzine kraka trougla su oko 2.5-3º, pa ce biti potrebno malo ''setati traziocem''.
- oko 2.5º juzno od osnovice tog trougla u traziocu ce se primetiti bledi ali jasno definisani asterizam zvezda u obliku potkovice.
- stavimo koncanicu trazioca tik severno od druge zvezde severnog luka potkovice i stigli smo do lokacije objekta.

Opservacija: opservaciju cu podeliti na dva dela: posmtranje emisiono/reflesione magline IC 5146 i posmatranje tamne magline B 168.

  - IC 5146

Sama maglina se bez filtera ne vidi, pa cemo morati biti porilicno sigurni da smo na pravom mestu da bi nastavili dalje, tj. mora se pozitivno identifikovati jato usadjenu u maglinu. Na malom uvecanju nece biti lako izdvojiti jato od okruzujuceg neba. Od svih zvezda objekta, na 62.5x jasno ce biti vidljive samo dve najsjajnije zvezde jata magnituda oko 10. Medjutim, ako se malo bolje zagleda ili kada se uvecanje poveca videce se da se izmedju dve najsvetlije zvezde smestio kruzni luk sastavljen od 6 bledih zvezda, sa ispupcenjem luka ka severu.

Samu maglinu osmatrao sam UHC i OII filterom, gde se UHC pokazao kao bolje resenje. On ne ugusi zvezde jata - i dalje su vidljive dve najsjajnije, a od 6 zvezda kruznog luka filter propusta cetiri, a na vecem uvecanju svih 6 zvezda. Maglina se ne vidi kao jasna forma vec preko maglovitog ''oreola'' koji zvezde dobijaju oko sebe. Vidi se da maglovitost postoji ali vise posredno nego sto se sama maglina vidi kao celina. Nesto slicno osmotrio sam kada sam posmatrao otvorena jata u sazvezdju Monoceors usadjena u Seagull maglinu - sama maglina se ne vidi ali se vidi da su zvezde ''okupane'' maglovitoscu, tj, dobijajau maglovitu oblogu oko sebe.

Pogled sa OIII je razocaravajuc. On ubije sve zvezda jata sem dve najsjajnije, a pritom ubije i zvezde juzno od magline pa i B 168 postaje neosmotriva, a ona je  poenta ovog osmatranja.

  - B 168

Ova tamna maglina je u stvari glavna zvezda osmatranja, a ne Cocoon Nebula. Zbog svojih velikih dimenzija treba je posmatrati okularem koji daje sto sire vidno polje al opet sa dovoljno uvecanja da prikaze sto vise zvezdica koje ce oiviciti granice magline.

Dok posmatramo samo jato i Cocoon Nebula bice primetno da je ceo kompleks oivicen tankim bezzvezdanim kruznim prstenom. To su delovi ''glave'' B 168 koji su ''preostali'' za videti jer je Cocoon Nebula superimponirana tacno preko centra ''glave'', koncentricno sa njenim obodom.

Medjutim, glavna atrakcija pocinje ''juzno'' od glave. Maglina se pri jugu ''glave'' suzava i nastavlja kretanje u vidu pomalo vijugave tanke trake mraka - uskog bezzvezdanog kanala koji se useca u zvezdano polje. Taj potez je jako dugacak i pruza se oko citava 2º. Kanal se od ''glave'' odvaja u sirokim dimenzijama ali se ubrzo suzi. U svom kretanju na jug tamna maglina pomalo vijuga i dva puta porilicno ''zalomi'' i zavrsava se spektakularno - na kraju se siri u vidu delte reke u nekolko pravaca u vidu kratkih ali debljih rukavaca. Ja sam uspeo da jasno identifikujem dve ''racve'' na kraju magline. Cini mi se da ih ima jos ali u tu opservaciju nisam siguran.

Kanal uopste nije tesko ouciti ako znamo sta gledamo - ako ne znamo verovatno ga necemo ni primetiti - tamne magline nisu cesta meta amaterskih astronoma pa se cesto percepiraju prosto kao regija lisena zvezda (a one to nisu). Zbog pozamasnih dimenzija kanala nece ga biti moguce osmotriti u jednom FOV-u.

Dok sam IC 5146 posmatrao UHC filterom primetio sam da on uopste ne naskodi tamnoj maglini, stavise, jos vise je istakne. Sa drudge strane, pri posmatranju sa OIII tamna maglina se izgubi u bledilu pogleda.

Uvek sam pun utisaka posle posmatranja ovog kompleksa. B 168 je lako uocljiva tamna maglina retko velikih dimenzija i uvek je zamiljivo gledati je kako useca vijugavi kanal u zvezdano polje. Moj opsti utisak je da izgleda kao reka Nil: IC 5146 su Viktorijina jezera u kojima reka izvire, potom vijuga u dugackom hodu da bi potom grandiozno zavrsila u sirokoj delti od nekoliko rukavaca. Mozda je u ovom komleksu Cocoon Nebula glavna meta astrofotografa, ali za vizualce glavna meta je nedvosmisleno B 168.