U naredna dva posta opisacu objekte koji se nalaze u regiji koja se popularno naziva ''Orionov mac''. U toj regiji nalazi se serija emisionih i refleksionih maglina, otvorenih jata i dvojnih zvezda. Kako sam pri zavrsenom tekstu video da je isti predugacak da bi ga postavio u jednom postu, podelicu ga na dva dela. U danasnjem cu se baviti sa M42 i M43, a u sledecem sa maglinama i otvorenim jatima koja se nalaze neposredno juzno i severno od Orionove magline.


M42 - Orion Nebula

Emisiono-refleksiona maglina u sazvezdju Orion, magnitude 4 i prividne velicine 65'x60'.

Smatram da bi bilo pomalo prepotentno sa moje strane opisivati ovu metu kao da je bilo koja druga. Svaki amaterski astronom je ovu metu posmatrao bar po nekoliko puta, ako ne i nekoliko desetina puta. Stoga cu opis ove mete dati u malo drugacijoj formi. Pre svega cu se bazirati na razlici u filtriranom i nefiltriranom pogledu, uvecanju na kome se maglina posmatra, benifitima koje donosi ponovno posmatranje magline itd.

Pre svega treba nesto reci o fizickim karakteristikama ovog objekta. Ne sija on slucajno kao najsvetlija maglina severne hemisphere vec za to postoje fizicki razlozi. Sta je u stvari Orionova Maglina i zasto je vidimo tako svetlo? U pitanju je medjuzvezdani oblik vodonika u kome se odvija zvezdana formacija. Zvezde se u svemiru ne stvaraju same od sebe, one nastaju u gustim oblacima vodonika u kome je kolicina gasa toliko velika da se cestice gasa taru jedne o drudge. Trenje oslobadja enormnu kolicinu toplote i gas se na kraju ''zapali'' i zvezda je rodjena. Zauzvrat, te zvezde svojim fotonima bombarduju atome vodonika u gasu, elektroni iskacu iz svojih orbita, vodonik se jonizuje, a energija izgubljenog elektrona materijalizuje se u u obliku fotona i cini da maglina zasvetli. Takve magline nazivaju se emisione magline, jer ne odbijaju svetlost zvezda vec su same izvor svetlosti. Izvinite za previse fizike, profesionalna deformacija :). Orionova maglina konkretno sija jer je jonizuju pre svega zvezde Trapezium Cluster-a.

Nekoliko cinjenica utice na visok sjaj Orionove magline:

1.) Udaljenost. M42 jedna je od Suncu najblizih maglina. Sa udaljenoscu od samo 1.344 ly smatra se da je M42 nama najbliza regija zvezdane formacije.

2.) Stvarna velicina. Maglina je sam za sebe izuzetno velika. U stvarnoj velicini meri 25 ly u precniku. Kada je veliki objekat toliko blizu stvaraju se uslovi da ga vidimo u punom sjaju kao sto mi vidimo M42.

3.) Priroda zvezda unutar magline. Zvezde koje jonizuju gas Orionove magline su zaista mocne. Rec je o mladim i velikim zvezdama O i B tipa, ogromnih temperatura, koje ispustaju enormnu kolicinu energije. Oko mnogih od tih zvezda otkriveni su protoplanetarni diskovi, sto znaci da su zvezde u ranoj fazi planetarne formacije.

Blizina, stvarna velicina i kolicina energije koje oslobadjaju zvezda u maglini cini M42 najsvetlijom maglinom severne hemisphere. Od nje je svetlija samo Eta Carinae Nebula, objekat juzne hemisfere.

Procenjuje se da je Orionova maglina stara oko 3 miliona godina, koliko su stare i zvezde Trapeziuma koje je jonizuju. Naravno je je maglina postojala i pre zvezda Trapeziuma, ali nije svetlela dok nisu stvorene sjajne zvezde unutar nje. Sama maglina je deo mnogo veceg sistema maglina koji je poznat kao Orionom Molekularni Komleks. Njemu uz M42 pripadaju objekati kao sto su M78, B33 i Barnard's Loop.

Opservacija: stvarno bi bil neumesno da opisujem izgled ovog objekta, svi smo ga gledali nebrojano puta. Ono sto cu uraditi je da navedem nekoliko stvari koje mozda osmatraci nisu imali priliku da iskuse, ili nisu znali.

Prvo cu se posvetiti razlici izmedju filtriranog i nefiltriranog pogleda. Razlika je ogromna, a kako ce ko posmatrati objekat zavisi od licnih preferenci. Cak i posmatraci  koji preferiraju filtrirani pogled se dele na one koji vole da koriste UHC i one koji preferiraju OIII.

  - Nefiltrirani pogled

Bez upotrebe filtera maglina u celosti daje utisak orla sa telom i siroko rasirenim simetricnim krilima. Ta krila prave ''petlju'' koja se zatvara, ali to nije moguce videti u svim nocima. Krila izgledaju vitko i ostro, a izmezdju njih se ne vidi mnogo maglovitosti. U okularskom pogledu zvezde Trapezuima bice na jugu, dok ce se dva krila siriti na sever. Deo magline oko Trapezuma je supalj. Maglovitost obilazi zvezde Trapeza  i one izgledaju zarobljeno u magli, same u svom parcetu mraka, potpuno zaokruzene mlecnom maglovitoscu. Takodje, vizuelno upecatljiva karkteristila je da zapadno krilo zaobilazi tri svetle zvezde, koje su sve tri poredjane tik uz krilo ali nisu uronjene u maglovitost. To je znameiti trostuki sistem Theta² (𝞡²) Orionis koji se sastoji od tri zvezde poredjane u liniji, svaka udaljena oko 1' od druge. Kao i sve zvezde u maglini, u pitanju su masivne O i B zvezde. Ono sto se lako da primetiti je nejednak sjaj magline, Maglina je najgusca na mestu gde sa severa obilazi Trapezium. Prelazi sjaj gasa ponekad nisu postepeni, vec se dogadjaju poprilicno naglo. Levo krilo izgleda deblje, dok je desnije vitkije i ostrije se vidi.

  - Filtriran pogled

Upotrebom OIII ili UHC filtera slika se drasticno transformise jer se najprominentnije karakteristike magline menjaju. Tek upotrebom filtera vidi se koliko je u stvari ogromna ova maglina. OIII bas drasticno promeni izgled objekta: prvo, maglina kao da izgubi krila. Deo izmedju krila koji je do sada bio relativno prazan se upotpuni maglovitoscu, pogotovo na svom istocnom delu. Ostrina krila se gubi, a prostor izmedju njih se ispuni mlecnim sjajem. Zapadno krilo se koliko-toliko drzi u svom obliku, ali se zato istocno toliko ''udeblja'' da prestaje da pokazuje ostrinu forme. Najveca razlika vidi se u regiji Trapeziuma. O ovome cu pricati u sledecem pasusu. Zamimljivo je da tri zvezde Theta² (𝞡²) Orionis sistema jos uvek izbegavaju da ih maglovitost poklopi i to bas deluje simpatico: ''Trapez se predao al mi necemo!''.

  - Huygens Region

Centralna regija M42 u kojoj se nalaze zvezde Trapeziuma naziva se Huygens region. Christiaan Huygens bio je holandski naucnik koji je 1659. godine napravio prvi detaljan crtez centralne regije magline. Regija je dimenzija oko 4'x3', mozda malo vise.

Razlika u nefiltriranom i filtriranom pogledu najvise se vidi u ovoj regiji. Bez filtera, Huygens Region je supalj i distinktivno izdvojen. U njemu su zvezde Trapeziuma u svom mraku,  a gusti oblaci magline potpuno okruzuju ovu regiju. Medjutim, posmatrana OIII filterom ova regija potpuno menja  izgled. Maglovitost u potpunosti prekrije zvezde, regija gubi na izdvojenosti i biva prekrivema belicasom gustom maglom. Sjaj zvezda Trapeza je jedva probobija kroz maglovitost, a njihova bela boja im u tome samo odmaze.

Sve su svemu, sa OIII filerom maglina izgleda mnogo popunjenije, ''deblje'', a njen istocni kraj izgleda mnogo mlecnije i sire. Zvezde Trapeza bivaju prekrivene gustom maglom i vise ne doprinose osobenosti pogleda. Mnogi posmatraci preferiraju UHC filter, i on je manje-vise postao standard za posmatranje M42. On manje gusi zvezde i stvara neki optimalan balans izmedju pojacavanja maglovitosti i gubitka sjaja zvezda. Naravno, veliki broj posmatraca najvise voli da maglinu posmatra bez filtera. Filteri ubijaju ostrinu objekta, zaobljavaju ga i prekrivaju Trapez.

  - Theta¹ (𝞱¹) Orionis - Trapezium Cluster

Mlado otvoreno jato i jedan od najprominentnijih cinilaca Orionove magline. Cetiri najsjajnije zvezde nose oznake A, B, C i D i poredjane su u obliku cuvenog trapeza. Duzu osnovicu trazpeza cine dve najsjajnije zvezde Taperza, komponente A i C, dok su se na kracoj smestile bledje kompoente B i D. Magnitudni raspon zvezda je od 5.13 - 7.9. Tu su i dve bledje komponente E i F, magnitude 11. Iako se nominalno kaze da Trapezium sadrzi 6 zvezda, ima ih u stvari 8, jer su zvezde A i B eklipticni binarni sistemi izuzetno malog perioda od 65 i 6.5 dana. Amplitutda magnitudne razlike komponente B je velikih 0.6, sto vlasnici malih teleskopa umeju da prijave kao problem u osmatranju.

Zvezde Trapeziuma su izuetno mlade i rodjene su pre samo 300.000 godina. U pitanju su vrele zvezde O i B tipa, rodjene unutar Orionove magline. Svoju ''zahvalnost'' majcinskom oblaku izrazile su jonizovanjem gasa u kome su rodjene i obasjavanjem jednog od najlepsih DSO u poznatom Univerzumu.

Opservacija: ''Sveti gral'' mnogih posmatraca je ''uloviti'' svih sest zvezda Trapeziuma. To je naravno itekako moguce, ali zahteva cesta ponovljena posmatranja objekta. Ja sam uspeo da do sada vidim pet zvezda u Trapeziumu. Kada sam prvi put uocio petu zvezdu podosta sam se mucio dok nisam nasao pravo uvecanje i pravi ''ugao'' pogleda. Medjutim, sa svakim novim posmatranjem peta zvezda se sve brze i lakse pokazuje, kao i uopstalom detalji svih DSO. Detalji zahtetevaju ponovljena posmatranja, pa uopste ne sumnjam da ih trazi i famozna sesta zvezda. Prosto nisam gledao Trapezium dovoljno puta, u nocima dobro seeinga uvak me pogled odvede na neku drugu stranu.

Sto se tice osmatranja pete zvezde E, nju nije lako uociti. Nalazi se jako blizu kraku trapeza koji formiraju zvezde A i B, sa njegove spoljne strane. Udaljena je od zvezde A samo 4.6''. Blizina pete zvezde dvema ovako sjajnim zvezdama cini da je konstanto prikrivena sjajem koji bacaju zvezde A i B, te ce se otkriti samo u stabilnima nocima. Zanimljivo je da mi se zvezda uvek otkrivala na uvecanju 176x. Na uvecanjima 320x zvezda bi nestajala, verovarno okupana rasipanjem sjaja visoko uvecanih svetlijih zvezda. Periferni vid umnogome pomaze lociranju zvezde.

  - Uvecanje

Koliko puta sam samo procitao da  M42 i ostale DSO velikih dimenzija treba posmatrati na malim uvecanjima. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko takva konstatacije ne stoji - odabir uvecanja najmanje zavisi od velicine objekta. Stvarnost je obrnuta: ako je objket previse svetao a mogu mu se osmotriti detalji onda uvecanje treba povecati da bi se sjaj objekta smanjio. Recimo cuvena traka prasine galaksije M64 ne moze se osmotriti na malim uvecanjima jer je galaksija presvetla i sjaj joj prekrije traku. Galaksiji treba smanjiti sjaj i povecati kontrast ne bi li se takvi detalji primetili. Slicno je i kod M42 - filametna paucinasta struktura magline vidi se samo na srednjim i vecim uvecanjima kada se maglina ubledi a pozadinsko nebo utamni. Naime, maglina je toliko svetla da mora da se vodi racuna o izlaznoj pupili koju nam daje okular (uvecanje). Da bi se filamenti gasa magline videli ostro mora se povecati kontrast koji se dobija ako se izlazna pupila smanji. Posmatrao sam maglinu na svim uvecanjima i daleko najostriju sliku i najvise detalja sam video na nekim srednjim uvecanjima, oko 107x i 137x. Postoji puno tekstova na kvalitetnim forumima o kombinaciji izlazne pupile i UHC filtera pri posmatranju M42, pa koga zanima da dublje udje u problem moze da procita ili da sam eksperimentise.

  - Ponovna posmatranja

Orionova maglina je objekat koji nece sve tajne otkriti odmah. M42 treba posmatrati iznova i iznova i apsolutno garantujem da cete svaki put videti nesto sto niste ranije. Razlike u pogledima nece biti sitne vec velilke. U dobrim nocima krila ce se videti u svom punom obimu, a ako imamo srece, vestine i strpljenja cak mozemo docekati noc u kome se vidi kako bledi filamenti kompletiraju petlju i zatrvaraju maglinu. Takodje, cesto se zarad forme magline promase detalji. Ponovnim posmatranjem mnogo vise paznje ce se pridati samoj teksturi magline. Promene u osvetljenosti, tekstura gasovotih filamnenata, lep deo krila oko Theta² (𝞡²) Orionis, izdvojeni delovi magline,  mozda u nekim bas dobrim nocima i sa dovoljno aperture neko i vidi cuvenu zelenu nijansu objekta.

—-------

Posle osmatranja M42, mozemo izabrati da se krecemo na sever ili na jug.
Ja cu prvo opisati objekte koji se nalaze juzno od M 42. Usmerenja dajem u obrnutom, okularskom pogledu.

M 43 - De Mairan's Nebula

Emisiona maglina u sazvezdju Orion, magnitude 9 i prividne velicine 4.5'.

Lociranje: nalazi se u istom okularskom pogledu sa M42, od nje je deli tanka tamna traka.

Opservacija: Sa ovom maglinom samo polako i natenane. Objekat moze da pokaze mnogo ili malo, u zavisnosti kako i koliko ga posmatramo. U principu, posmatrana kao deo kompeksa Orionove magline, M43 ce izgledati kao neugledna kruzna mrlja maglovitosti koja okrzuzuje svetlu zvezdu Nu (𝞵) Orionis magnitude 4.4. Medjutim, trik u osmatranju lezi u dve stvari:

1.) Ukloniti M42 iz pogleda. Razlika ce odmah biti vidljiva. M42 sija isuvise sjajno i remeti osmatranje detalja u De Mairan-ovoj maglini. Po meni, ovaj potez je kljuc dobrog osmatranja M43.

2.) Koristiti periferni vid, intenzivno i uporno. Sesti za okular i polagano pustati oci da upiju svetlost magline. Perifernim vidom maglina znatno dobija na velicini, a ono sto je do tada bila maglovita mrlja dobice potpuno drugaciju formu, sa karakteristicnim oblikom apostrofa i sa tamnom trakom koja se useca u maglinu sa zapadne strane.

Ako se primene ova dva koraka, maglina ce dobiti distinktivni oblik zareza ili apostrofa sa zadebljanim telom. Uski deo zareza je na jugu  deblji na severu. Izmedju debljeg i tanjeg dela, useca se zaobljena  tamna regija, koja deli objekat na dva dela. U gornji, deblji deo magline, usadjena je zvezda Nu Orionis magnitude 6.7, ciji se sjaj lagano probija kroz maglovitost i osvetljava ceo komleks. Zvezda se nalazi na jugu deblje regije, na samoj granici izmedju svetle maglovitosti i tamne trake. Takodje, primetice se nejednaka osvetljenost preko tela magline. Regija oko Nu Orionis je najgusca i najsvetlija, dok potom osvetljenost bledi ka spoljasnjosti a gas izgleda prozirinije.

U principu, maglina je bleda. Medjutim, ako izbacimo M42 iz pogleda i fokusiramo se samo na M43, ovi detalji ce zaista lako doci do izrazaja. Maglini godi povecanje uvecanja i najbolje osmatranje izvrsio sam na uvecanjima 107x i 136x. Forma magline se prvi put jasno posjavila na 107x, dok su detalji najbolje iskakali na 137x.

E sad, vratimo se malo na deo kompleksa u kome se M43 nadovezuje na M42. Ako se obrati paznja na detalje, videce se da se M42 i M43 ne dodiruju. Izmedju njih bice primetna tanka i izuzetno tamna traka duboko crne boje.

Sto se tice filtera, iskreno, ovaj objekat me zbunjuje vec godinama. Iako u skoro svim izvestajima kolega citam da su najbolja osmatranja izvrsili UHC filterom, meni je ubedljivo najbolji nefiltrirani pogled. Taj utisak potvrdjuje mi se iz sezone u sezonu. Nisam siguran da li je do mene ili filtera ili to zaista jeste tako. Sve detalje magline koje sam opisao dati su u nefiltriranom pogledu. Sa filterom UHC pogled mi je bledji a neki detalji se gube. Sa OIII filterom maglina mi je bila prakticno neosmotriva i svi detalji bili su uguseni.

U proslom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. U proslom postu bavio sam se sa dva objekta koja stoje u srcu ''Orionovog maca'': M42 i M43.  U ovom postu opisacu objekte koji kompletiraju asterizam. Neki se nalaze ispod, a neki iznad M42.

Krenucu sa objektima juzno od juzno od M 42 i M 43. Usmerenja dajem u obrnutom, okularskom pogledu.


Sharpless 2-279 (NGC 1973, NGC 1975, NGC 1977 i Running Man Nebula)

Oko cuvene Running Man magnile kruzi toliko konfuznih podataka da je zaista lako zbunitii se i o prirodi magline i koja joj je oznaka. Danas se odomacilo da se maglini daje oznaka NGC 1975, mada sustinski to nije tako. Ona je samo regija refleksione nebuloznosti koja se nalazi izmedju jednog otvorenog jata i dve emisione magline, i svi oni zajedno su deo kompleksa Sh 2-279.

Sharpless 2-279 je kompleks koji u sebi sadrzi sledece objekte (od severa ka jugu u okularu):

- otvoreno jato NGC 1977
- refleksionu maglinu poznatu kao Running Man Nebula
- dve emisione magline: NGC 1975 i NGC 1973
- na krajnjem jugu regije je otvoreno jato NGC 1981, koje cu opisati kao zasebnu metu.

Dakle, Running Man Nebula je refleksiona maglina koja je stisnuta izmedju malog otvorenog jala NGC 1977 na severu i dve malecke emisone magline na jugu (NGC 1975 i NGC 1973). U prakticnoj osmatrackoj astronomiji ceo taj kompleks naziva se Running Man Nebula, po konturi trceceg coveka koji ima refleksiona nebuloznost u ovoj regiji. Ceo kompleks Sh 2-279 ima dimenzije 40'x25', mada ce su u okluaru videti mango manje, uvrh glave u sirini od 15' i duzini od 20'.

Da krenemo od severa:

- NGC 1977 je siromasno otvoreno jato usadjeno u emisionu nebuloznost. Iako sastavljeno od tek nekoliko zvezda jato sija sjajno jer njime dominiraju dve svetle zvezde: 42 Orionis magnitude 4.59 i zuti dzin 45 Orionis magnitude 6.3. Zvezde se nalaze na separaciji od 252''.

- Potom nailazimo na izuzetno bledu refleksionu maglinu - Running Man Nebula. Ova maglina je prevashodno astrofotogrfska meta i jako ju je tesko vizuelno osmotriti. Predstavlja jedan od najpoularnijih astrofotografskih objekata zbog specificnog oblika trceceg coveka sa rasirenim nogama i rukama.

- Na jugu se nalaze dve malecke emisione magline: NGC 1975 magnitude 9 i NGC 1973 magnitude 7. Obe magline su centrirane oko sjajnih zvezda.

Lociranje: 30' juzno od centra De Mairan's magline.

Opservacija: U okularu malog uvecanja i bez filtera najdomintniji objekti u kompleksu bice sjajne zvezde 42 i 45 Orionis, te jedna zvezda izmedju i malo juzno od njih. Severno od 42 i 45 Ori nalaze se dve blede zvezde, iznad svake sjajne po jedna bledja. To je ukupno pet zvezda koje grade neki oblik sirokog i zasiljenog slova U i sve zajedno predstavljaju otvoreno jato NGC 1977. Jugoistocno od njih nalaze tri zvezde koje su usadjene u emisionu maglovitost koja se bez filtera ne vidi. Izmedju njih se nalazi Running Man Nebula.

Na uvecanjima 107x i 136x u nefiltriranom pogledu slika postaje mnogo bolja jer se probiju boje zvezda. 42 Ori se pokazuje belo-plava a 45 Ori zuto-crvena. Par izgleda sjajno u koloricnom kontrastu. Takodje, na ovom uvecanju se pokazuje da su dve od tri juzne zvezde duple. Sto se tice filtriranog pogleda, kompleks bolje reaguje na UHC filter nego na OIII. Upotrebom UHC filtera i perifernog vida ceo kompleks se okupa u maglovitosti. Opservacija zahteva dugotrajno sedenje za okularom i koncentraciju. Maglovitost delimicno hvata otvoreno jato NGC 1977, gde se svetlija zvezda 42 Ori potpuno utapa u nebuloznost, dok 45 Ori dosta manje. Na jugu maglovitost se pojavljuje kao tanka paucina sa dve sjajne kuglice svetlosti. To su male emisione magline NGC 1973 i NGC 1975. Svaka od njih u sebi ima usadjena po zvezdu sto dodano olaksava njihovo lociranje. Maglinice nalikuju malim galaksijama velikog povrsinskog sjaja, sa svetlim i zvezdolikim jezgrom. Sto se tice Running Man Nebula koja se nalazi u sredisnjoj regiji mogu da kazem da sam maglovitost video ali trcecg coveka nisam. Mnogo sam se trudio i uporno skenirao oblast perifernim vidom, ali sve sto sam uspeo da osmotrim je maglovitost neregularnog sjaja, sa regijama jace i slabije kondenzacije nebuloznosti. Mozda mi je falilo malo maste ali pre ce biti da mi je falilo dobrog neba i vestine. To kazem jer iako se smatra da se Running Man ne moze osmotriti to bas i nije tako. Poznajem kvalitetne osmatrace koji su jasno uspeli da osmotre konturu magline. Maglina je osmotriva, samo treba mnogo kockica da se poklopi. Posto je maglina refleksiona, filteri nece pomoci u njenom osmatranju, sto znaci da sve zavisi od kvaliteta neba od kojim posmatramo i zamracenosti osmatracke pozicije. Uopste ne sumnjam da je samo pitanje noci i bolje lokacije kada ce se i meni pokazati.


NGC 1981 - Orion's Crown

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 4.2 i privodne velicine 28'.

NGC 1981 sastavni je deo kompleksa Sharpless 2-279, i nalaze se u njegovom severnom delu, samo 20' iznad kompleksa maglina koji cine tzv. Running Man Nebula. Medjutim, ovo jato se toliko dobro istice u okruzujucem nebu da se uglavnom posmatra kao posebna meta, i ja cu mu tako i pristupiti.

Ovo jato karakterise vrlo visok sjaj, i po prividnoj magnitudi i po povrsinskom sjaju. Sa magnitudom 4.2 spada u grupu od dvadesetak najsvetlijih jata na nocnom nebu. Sjaj jata je toliko velik da cak ni zavidna velicina od jednog precnika Punog Meseca ne uspeva da smanji njegov sjaj i uocljivost. I po povrsinskom sjaju NGC 1981 sapada u najsjajnija jata na nocnom nebu. Sve to pre svega duguje svojoj blizini Suncevom sistemu. Iako se jato prkazuje u velikoj prividnoj velicini, objekat je u prirodi u stvari izuzetno mali - jato ima stvarnu velicinu od samo 8 ly. Mi ga vidimo velikog jer je izuzetno blizu Suncu, kao uostalom i svi objekti u kompleksu Orionove magline. Sa udaljenoscu od 1.300 ly od Sunca, NGC 1981 je jedno od nama najblizih otvorenih jata.

Medjutim,  koliko blizina pomaze objektu da se pojavi izuzetno svetlo i veliko, toliko mu i oduzima na atraktivnosti pogleda. Zbog velike blizine Suncu to malo zvezda koje jato ima se rastrka preko velike povrsine pa objekat deluje rasuto, sa velikim rastojanjima izmedju zvezda. Ipak, prisustvo cak 8 zvezda magnitude 7-8 cini da NGC1981  zabljesti iznad Orionove magline u sjaju i obliku koji se ne moze promasiti.

Lociranje: 1º severno od Trapeziuma, i samo 20' severno od Running Man Nebula. Jato se vidi u traziocu, i to svih osam najsjajnijih clanica objekta.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x jato staje u isto vidno polje sa Running Man Nebula.

Ono sto odmah upada u oci prilikom posmatranja NGC 1981  su osam svetlih zvezda, rasporedjenih u duguljastu formaciju, izduzenu u smeru istok-zapad. Zvezde jata su jasno podeljene u dve grupe - izuzetno svetle i izuzetno blede. Ja sam izbrojao dvanaest zvezda u gupi svetlih i nekih dvadesetak jako bledih koje su se sve nekako smestile na istok jata. Zapad jata deluje lisen bilo kakvih bledih clanica. Sve zvezde sijaju cisto belom bojom, a osam najsjajnijih deluju mocno i atraktivno.

Jato je tamnim sredisnjim procepom jasno podeljeno na dva dela - siromasni zapadni deo i bogati istocni. Na zapadu se isticu cetiri svetle zvezde od kojih tri idu tacno uzduz granice sredisnjeg procepa, dok je jedna na krajnjem zapadu jata. Ovaj deo objekta nema ispunu bledjim zvezdama i deluje rasuto i siromasnuo. Nasuprot njemu stoji istocni deo, koji takodje takodje ima cetiri svetle zvezde i dve za nijansu bledje koje su se smestile izmedju njih. Medjutim, ono sto daje draz levom delu objekta su dvadesetak bledih zvezda smestenih na krajnjem istoku jata. Sve to poprilicno lepo izgleda jer te blede zvezde cine da se istocni deo suptilnije spaja sa okruzujucim nebom. Takodje prisustvo bledih zvezda na istoku malo ''umiruje'' siledzijsku dominaciju osam sjajnih zvezda u polju, sto jatu daje malo delikatniji izgled.

Sto se tice magnitudnog raspona zvezda u jatu, razlika izmedju magnituda svetlih i bledih zvezda je velika, ali unutar svake grupacije sve zvezde izgledaju poprilicno istog sjaja. Osam najsjajnijih zvezda jata sijaju u rasponu magntuda 6.40 - 8.0. Potom dolazi grupacija bledih zvezda koja sija daleko manjim ali ujednacenom  sjajem.

Sto se tice oblika koji ovo jato ima, posmatraci uglavnom vide dva karakteristicna oblika: krunu ili krokodila:

    - Asterizam ''Korokodil''

Osam nasjajnijih zvezda u jatu rasporedjene su u duguljastu formaciju koja zaista, ako se dobro zagleda, ima formu krokodila. Ta forma nije tako lako uocljiva na uvecanjima +100x, ali sam je na uvecanju 62.5x lagano uocio. I zaista deluje zabavno. Naime, cetiri zvezde jata grade malo iskrivljeni horizontalni lanac koji prolazi tacno kroz sredinu jata. Iznad druge i trece zvezde nalazi po jedna zvezda ispod i iznad svake od njih, u takvom raporedu da zaista formiraju telo, glavu, rep, te prednje i zadnje noge krokodila. U okularu, glava krokodila je na istoku, rep na zapadu, a po dve noge pokazuju na sever i jug. Forma nije linearna vec pomalo zakrivljena, pa sve lici na krokodila u pokretu, sa glavom okrenutom na stranu.

    - Aterizam ''Orionova kruna''

Mnoge posmatrace oklularski pogled na ovo jato podeca na krunu. Kako NGC 1981 predstavlja severni kraj kompleksa M42 i nalazi se iznad Orionove magline, taj pogled dao je ovom objektu nadimak ''Orionova kruna''. Ja se drzim ''krolodila'' jer njega mnogo lakse uocavam nego krunu. Cak i kada sam uspeo da u ocima slozim oblik krune negde sam procitao da je u stvari kruna okrenuta u suprotnom smeru od onoga kako sam je ja video - pa sam odusao od nje. Krokodil i tacka :).

—-------------------

Vracamo se na M42 i sada se krecemo na sever okularskog pogleda. Dominantan objekta na severu je otvoeno jato NGC 1980 kojim dominiraju dva prelepa i poznata binarna sistema: Iota (𝞲) Orionis i Struve 747.


NGC 1980 - Lost Jewel of Orion (sa Iota (𝞲) Orionis i Struve 747)

Otvoreno jato u sazvezdju Orion, magnitude 2.5 i prividne velicine 14'.

Lociranje: Nalazi se u istom vidnom polju okulara malog uvecanja sa Orionovom maglinom, 30' severno od Trapeza.

Opservacija: Lepo jato, podeljeno na dva dela:

- Juzni deo koji cini binarni sistem Iota Orionis, okruzen sa cetiri zvezde poredjane u obliku polumeseca.
- Severni deo koji pokazuje izrazito izduzenu formu i kojim dominira binarni sistem Struve 747.

Dva dela su jasno odvojena tamnom i relativno bezzvezdanom trakom.

U okularu, ako ne znamo unapred da ta dva dela cine otvoreno jato, nikada ne bi pretpostavili da su sve te zvezde u stvari jedan objekat. Em sto su dva dela jata jasno odvojena jedna od drugog, em sto im se forma i oblik potpuno razlikuju. Jugom apsolutno dominira Iota Orionis. Nju na istoku okruzuje lanac cetiri svetle zvezde magnituda 8-10, a izmedju Iote i tog lanca su se na jugoistoku smestile dve blede zvezde. Potom dolazi uska praznina, koja je u svom najuzem delu siroka 5', pa stizemo do severnog dela jata. On izgleda jako izduzeno, gde centralni i siri deo tog dela cini Struve 747, svetli binarni sistem siroke separacije 35.8'' .Od te zvezde jato se na obe strane suzava u dva kraka koja formiraju oblika klina. Ta dva kraka su blago iskosena pa saverni deo jata izgleda kao ugao od 170º. Na istoku jato se zavrsava jos jednim binarnim sistemom - Struve 745 magnitude 8, dok se na zapadu zavrsava svetlom zvezdom magnitude 7. Istocni kraj, Stuve 745, je binarni sistem na sirokoj separaciji od 28.7'', siroko razdvojen ali ipak manje nego centralni binarni sistem jata, pa stoga istocni zavrsetak deluje manje spicasto i nekako zatupljeno. Izmedju sredine i klinastih zavrsetaka smestilo se jos 5 zvezda, pa sam tako u tom delu jata video ukupno 10 clanica.

Dva binarna sistema usadjena u jato opsacu kao posebne mete.

    - Iota (𝞲) Orionis - Hatysa, Nair al Saif

Binarni sistem u sazvezdju Orion i najsjajnija zvezda u Orionovom macu. Sistem se sastoji od para zvezda velike magnitudne razlike. Primar sija magnitudom 2.77, i mladi je plavi dzin stelarne klase O9 III.  Sekundar je znatno bledje magnitude 7, i jos mladji je subdzin stelarne klase B1. Par lezi na separaciji 10.9''.

Kao i sve zvezde u Orionovom kompleksu, par zvezda koji sacinanjava sistem Iota Orionis je nedavno rodjen, pre svega svega nekoliko miliona godina.

Opservacija: Poznat i lep binarni sistem. Najlepsi pogled imao sam na uvecanjima 62.5x i 107x. Cist, ostar i atraktivan pogled na dve zvezde iste boje ali potpuno razlicite velicine i sjaja. Zvezde sijaju belom bojom, mada mi se ponekad cini da primar vidim plavo-belo. Iako je magnutudna razlika velika, separacija je taman koliko treba da se bledi sekundar izbori za svoje ''parce neba'', te sija jasnim i ispunjenim sjajem.

Meni najlepsi deo posmatranja bio je kada sam na okular ucvrstio OIII filter. Naime, sistem Iota Orionis nalazi se untar slabe nebuloznosti za koju sam znao da postoji ali za koju nisam ocekivao da cu uspeti da je osmotrim. Medjutim, sa OIII filterom i upotrebom perifernog vida maglovitost je lako pokazala. Pogled je sjajan, maglovitost umeksa sistem, pa ono sto je do malopre bio ostar pogled na dve razdvojene zvezde postaje pogled slican osmatranju male planetarne magline sa sjajnom centralnom zvezdom. Direktnim vidom maglovitost se na vidi, ali zato nebuloznost izuzetno reaguje na periferni, i to sto se duze posmatra sjaj i kolicina maglovitosti raste. Kvalitet pogleda na nebulozost je mnogo bolja na uvecanju 107x nego na 62.5x.

    - Struve 747

Trostruki zvezdani sistem sistem cije komponente sijaju magnitudama 4.7 i 6.7 i 9. Glavni par stoji na sirokoj separaciji 35.8'', dok je bledji tertijar udaljen od sjajnije zvezde 68''. Sve tri zvezde su veoma mlade i tople zvezde sterane kase B.

Opservacija: Glavi par stameno stoji u centru severnog dela otvorenog jata NGC 1980 i pretstavlja njegovu kotvu. Par jako lepo izgleda u okularu. Sa svih strana je okruzen zvezdama, ja sam izbrojao njih osam, a opet u svoj tom bogatstvu vidnog polja Struve dominantno i pomalo siledzijski dominira pogledom.

Iako bi trebalo da se obe zvezde vide belo, u poredjenju sa ostalim zvezdama u okruzenje dve komponente imaju mnogo vise plavkaste nijanse u sebi. Tertijar C izgleda jako malo i tackaso, i nalazi se na duplo siroj separaciji od osnovnog para, u smeru prema Iota Orionis.

U vidnom polju malog uvecanja sa malo sirim vidnim poljem celo jato moze da stane u isti pogled sa Orionovom maglinom.  I jato kao celinu i Struve 747 treba pogledati i na malom uvecanju, na kojem i sistem i jato izgledaju mnogo ostrije i nekako zategnuto.

Orionov pojas je asterizam koiji cine tri izuzetno svetle zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja: Alnitak, Alnilam i Mintaka. Pojas je dobro poznati patern svim amaterskim astronomima pa necu previse pricati o njenu. Fokus ovog posta bice na tome da su dve od tri glavne zvezde asterizma visestruki zvezdani sistemi, a da se naposredno od jedine ''posjedinacne'' zvezde sistema nalaze dva binarna sistema na bliskom rastojanju od nje. Sve se to moze teleskopski itekako osmotriti i takva percepcija ipak daje drugaciju sliku na ovaj lepu grupaciju zvezda.


Zeta (𝞯) Orionis - Alnitak

Fizicki gledano, Alnitak je trostruki zvezdani sistem koji se teleskopski moze razluciti na dve komponente. Primar, komponenta A, sija magnitudom 1.8, dok sekundar, komponenta B, sija magnitudom 3.9. Komponente stoje na izuzetno bliskoj separaciji od 2.2''. Za ovolike magnitude ta separacija je posmatracki veoma izazovna. Primar je sam za sebe ponovo binarni sistem ali su mu komponente toliko bliske da se ne mogu teleskopski razdvojiti.

Stoga je Alnitak vizuelni par dve gravitaciono povezane komponente. Medjutim, samo 58'' od glavnog para nalazi se komponenta C, magnitude 9.9, koja nije fizicki povezana sa osnovnim parom, ali zato vizuelno od Alnitaka pravi trostuki zvezdani sistem.

Sve zvezde sistema su mladi plavi superdzinovi O i B spektralne klase. Kada kazem mladi i superdzinovi, Alnitak pomera granice tih pojmova do ekstrema. Naime, jedna od komponenti primara je mase cak 33x vece od Sunceve, i kao takva je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sa druge strane, sve komponente Alnitaka su stare tek 7 miliona godina, sto Alnitak takodje stavlja medju desetak najmladjih zvezda vidljivih golim okom. Kao i svi O i B superdzinovi, Alnitak zivi neobuzdano burnim zivotom - klasicna ''zivi brzo i umri mlad'' zvezda. Zvezda isijava luminoznost neverovatnih 250.000x vecu od Sunceve. To mu omogucuje goruca fotosfera cija je temperatura vrtoglavih 23.000 K.

Neposredno uz Alnitak nalazi se znamenita Flame Nebula (NGC 2024), kao i kompkes maglina povezanih sa B 33 (Horsehead Nebula). Medjutim, ja u ovom postu necu ukljuciti Flame Nebula kao deo pojasa iz dva razloga. Prvo, maglina se nalazi levo od Alnitaka pa stogo gledano ne pripada pojasu. Drugo, i vaznije, da bi osmotrili Flame Nebula potrebno je ukoniti Alnitak iz pogleda, tako da maglina i zvezda vizuelno ne predstavljau par - cak naprotv, zvezda smeta maglini.

Lociranje: Najsitocnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano vidi golim okom cak i iz urbanih sredina.

Opservacija: Mnogo lakse razdvajanje sve tri komponente nego sto sam ocekivao. Moram da priznam (malo me je sramota) da sam Alnitak prvi put razdvajao tek ove sezone. Znam da nema nikakve logike, kroz sezone sam pogledao stotine binara mnogo manjeg ''ranga'' od Alnitaka, ali smatram da mi je upravo to prethodno iskustvo i pomoglo da se lako izborim sa ovom zvezdom. Sve lose ima i svoje dobre stane.

Na malom uvecanju od 62.5x Alnitak se razdvaja na dve komponente: svetlu plavo-belu AB komponentu na severu i tackastu komponentu C na jugu. Sistem je usmeren tacno sever–jug. AB komponenta sija izuzetno svetlo i isijava boju iz sebe. Iako je zvezda fizicki plava, difrakcioni prstenovi mi pokazuju vise bele nego plave. AB komponenta apsolutno dominira vidnim poljem, a komponenta C magnitude 9.9 je toliko tackasta da joj se ne probija boja.

Medjutim , prava zabava pocinje sa vecim uvecanjima kada se par AB razdvaja na dve pojedinacne komponente. Prvo razdvajanje izvrsio sam na 137x, ali sam jasan i stablian procep dobio na 176x. I taj pogled je fantastican. Separacija od 2.2'' sa komponentama magnitude 1.8 i 3.9 je trebalo da bude mnogo veci izazov i zacudilo me je koliko sam lako razlucio sistem. Sekundar se pokazuje na 1h od primara i sija identicnom bojom kao i primar. Zbog magnitude 3.9 uvecanje 176x i od sekundara napravi pufnastu zvezdu ali je i pored dve pufne na bliskom rastojanju procep jasno vidljiv i stabilan u pogledu. Fantasticna slika i veoma dobar osecaj pri posmatranju.

Ono smo mi je takodje estetski bilo veoma prijatno je raspored komponenti. U odnosu na primar, komponente grade skoro pravu liniju. Skoro pravu jer se tertijar nalazi na 6h juzno a sekundar ne 1h severno. To cini tek malo odstupanje od prave linije sto dodatno estetski obogacuje pogled. Veoma lepa slika.


Epsilon (𝞮) Orionis - Alnilam

Masivni plavi super-dzin magnitude 1.69.

Iako je Alnilam jedina pojedincna zvezda u ovom opisu, on gradi bliski trio sa dva binarna sistema: H V 118 i Struve 751. Ako se zna sta se gleda i gde treba da se gleda, Pogled na Alnilam pruza zaista lepu sliku. Ja cu pojedinacno opisati svaku zvezdu kao posebnu metu, ali se vizuelno sve nalaze u jednom vidnom polju malog i srednjeg uvecanja.

Alnilam je najsvetlija, najveca i najmladja zvezda u Orionovom pojasu. Trenutno je u fazi plavog superdzina B klase koji rapidno gubi masu i kome se sudjeno da verovatno postane supernova. U ovom trenutku zvezda ima masu od neverovatrnih 40 Suncevih masa i po tome je jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Nista manje je velicine sa 30 Suncevih radijusa i sa luminoznostu koja 420.000 x nadmasuje sjaj nase zvezde. Ako nekome ove brojke ne znace mnogo, reci cu samo da su one poprilicno ekstremne. Po sjaju, Alnilam zauima 19. mesto od svih zvezda severne hemisfere. Da je u bilo kom drugom sazvezdju Alnilam bi sigurno bio mnogo poznatija zvezda. Ovako, Alnilam ima ''nesrecu'' da se nalazi u istom sazvezdju sa Betelgezom i Rigelom, koji su mu ''ukrali'' slavu.

Kao i sve zvezde Oriona, Alnilam je mlada zvezda. Sa staroscu od 5.7 miliona godina, slobodno se moze reci da je zvezda ''tek rodjena''. Nazalost, nece jos dugo sijati takav kakav jeste. Brz zivot ce ''platiti'' evoluiranjem u crvenog superdzina ili jos verovatnijom nasilnom smrcu u obliku supernove.

Lociranje: srednja je zvezda Orionovog pojasa i lako se vidi golim okom sa bilo koje lokacije.

Opservacija: Izuzetno svetla plava zvezda u lepom zvezdanom polju. Neposredno desno od nje nalazi se vertikalni lanac od 6 svetlih zvezda magnituda 6-7. I levo od Alnilama nalazi se jedan malo siri vertikalni lanac 4 svetle zvezde, takodje magnitude 6-7. Cela ta slika nalazi se u polju bledjih zvezdica pa je pogled pun sarolikosti sjaja i geometriskih oblika. Alnilam ''siledzijski'' dominira poljem prostom kolicinom sjaja koji isijava iz zvezde.


Struve 751

Binarni sistem komponenti maglituda 8 i 9, na separaciji 15''.

Sistem se nalazi na rastojanju od samo 14'' od Alnilama sa kojim formira par na bilo kom uvecanju. U pitanju je plavo-beli par zvezda B-tipa.

Lociranje: oko 15' severno od Alnilama dominiraju dve zvezde magnituda 8. Desna je Struve 751.

Opservacija: divan mali ''paric'' zvezda usmeren u smeru od 8h ka 2h, sa primarom na levoj strani. Iako su magnitude para slicne primar je ocigledno malo veci. Veoma simpatican pogled na jedan suptilan par u poredjenju sa zvezdama oko sebe. Separacija je dovoljno velika da nema nikakvog gusenja sjaja zvezda. Par se jako lepo uklopio u zvezdano polje u kome ''siledzijsk''i dominira plabo-beli Alnilam. Nema nikakvog smisla ukljanjati Alnilam iz vidnog polja jer su obe komponente jasno vidljive a sam Alnilam je deo skustva i cela polenta je posmatrati zvezde zajedno. Pogled je najlepsi na malom uvecanju od 62.5x i nema potrebe ici na veca.


H V 118

Dvojna zvezda komponenti magnituda 6 i 11, koje stoje na separaciji 28''.

Za ovu dvojnu zvezdu nalazio sam razlicite podatke o tome da li je u pitanju binarni sistem ili opticka dvojna zvezda. Bilo kako bilo, par se nalazi u istom vidnom polju sa Alnilamom i Struve 751, pa je neizostavni deo pogleda. Nalazi se na rastojanju 33'' od Alnilama.

Lociranje: desno od Alnilama nalazi se blago iskoseni lanac tri svetle zvezde. HV 118 je srednja zvezda lanca.

Opservacija: Potpuno suprotna zvezda od Struve 751. Sa komponentama magnitude 6 i 11, ovo je daleko teze uocljiv par na malim uvecanjima u bogatom zvezdanom polju oko Alnilama. Da li cemo primetiti sekundar magnitude 11 na uvecanju 62.5x zavisi da li ciljano trazimo zvezdu ili ne. Naravno da se zvezde magnitude 11 itekako vide na 62.5x, ali u tako bogatom polju tesko da ce je oko zapaziti u moru svetlijih zvezda ako ne znamo sta trazimo. Sa druge strane, cela poenta posmatranja tria Alnilam-Stuve 751-HV 118 je koriscenje malih uvecanja da bi se umanjilo raspipanje sjaja Alnilama i tako stvorio esteski najprijatniji pogled.

Pogled na trio u celini je veoma lep. HV 118 jasno pokazuje svetli primar magnitude 6 ali se za sekundar mora malo bolje pogledati. Polje je prepuno svetlijih zvezda koje odvlace koncentraciju ali se sa samo malo fokusiranosti sekundar jasno pokaze. Razlika u sjaju i velicini komponenti je ogromna, gde se sekundar javlja kao jedva primetna takcica na 10h od primara. Na uvecanju 107x sekundar se stabilizuje u pogledu a vidno polje je i dalje dovoljno siroko da moze da obuhvati sve tri zvezde terceta. Primar se javlja u beloj boji dok je boju sekundara nemoguce odrediti zbog tackastog prikaza zvezde,


Delta (𝞭) Orionis - Mintaka

Petostruki zvezdani sistem, teleskopski razdvojiv na dve komponente magnituda 2.2 i 6.8. Komponente sistema stoje na sirokoj separaciji od 53.2''.

Toliko toga se dogadja kod ove dve zvezde da je to tesko opisati a da bude iole kratko. Naime, sistem se sastoji od cak 5 gravitaciono povezanih zvezda. Ono sto mi teleskopom vidimo nisu dve zvezde vec dve grupacije zvezda:

- grupacija 1 sastoji se od tri zvezde: plavog dzina glavne sekvence stelarnog tipa O (Mintaka Aa1), zvezde glavne sekvence B-tipa (mintaka Aa2) i subdzina B-tipa (Mintaka Ab). Sve tri komponente su na toliko bliskoj separaciji da se ne mogu razdvojiti bilo kakvim teleskopom pa ih mi vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 2.2. Primar ovog terceta, plavi dzin, masivna je zvezda sa masom cak 20x vecom od Sunca. Po tome je takodje jedna od najmasivnijih zvezda vidljivih golim okom. Sekundar sistema, Mintaka Aa2, je toliko blizak primaru da se oko njega obrne za manje od 6 dana, sto proizvodi varijabilnost sjaja glavne zvezde (eklipticni binarni sistem). O eklipticnim binarnim sistemima nasiroko sam pisao:

https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=4405.195#:~:text=%2D%20Eklipticni%20binarni%20sistemi,prolazi%20isped%20nje i 

https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=4405.0#:~:text=%2D%20Algol%20(%F0%9D%9E%AB%20Persei)%20%2D%20Gorgonea,zvezde%20Algol%20tipa.

- grupacija 2 sastoji se od zvezde glavne sekvence A-tipa i zvezde glavne sekvence B-tipa. Opet je separacija izmedju njih premala za bilo kakav teleskop i mi ih vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude 6.8.

Dve grupacije stoje na sirokoj separaciji od 53.2'' pa Mintaka vizuelno izgleda kao dvojni sistem, iako je petostruki.

Lociranje: najzapadnija je zvezda Orionovog pojasa i lagano se vidi golim okom.

Opservacija: Iako je separacija najveca od svih opisanih parova, Mintaka je estetski nalepsi par pojasa. Uparenost svetlog belog primara i duboko plavog sekundara veoma je prijtna za oku u svom neskladu komponenti para. Par se buvalno vertikalan, sa primarom na severu. Usled siroke separacije sekundar se javlja dovoljno svetlo da se kroz njega probija boja. Osetno je manji od primara ali je i dalje zvezda sa ispunom koja zraci koloricnost. Primar sija izuzetno svetlo i rasipa sjaj oko sebe, ali zbog siroke separacije nista od toga ne smeta manjem pratiocu.

Iako je za razdvajanje dovoljno najmanje uvecanje, percepcija boja je lepsa ako se uvecanje poveca. Na uvecanju 137x boje se u potpunosti prikazuju i tu ja imam problem sa razlicitom percepcijom boje sekundara iz noci u noc. U vecini noci mi se prikaze kao duboko plav (skoro kao safir) a ponekad ga cak vidim i pomalo zelenkasto. Zasto se to desava ne znam, primetio sam da ga vidim zeleno u vlaznijim nocima.

Sve tri danasnje mete nalaze u istom vidnom polju trazioca, i stoga se mogu posmatrati u jednoj posmatrackoj veceri. Najdalja razdaljina izmedju njih je samo 1.5º.


M 78 - Casper the Friendly Ghost Nebula

Refleksiona maglina magnitude 8.4 i prividne velicine 8'x6'.

M 78 najsjajnija je refleksiona maglina na nocnom nebu. Za razliku od emisionih maglina koje su same za sebe izvor svetlosti, refleksione magline ne emituju svetlost vec odbijaju svetlost obliznjih zvezda. Dobar primer bi bila soba sa upaljenim svetlom. Sijalica je izvor svetlosti, a predmeti koje ona osvetljava su nama vidljivi zato sto odbijju svetlost sijalice. Prevedeno na refleksione magline, sijalica bi bila zvezda a maglina predmeti po sobi.

Stoga, M78 ne svetli sama za sebe vec odbija svetlost zvezda unutar nje. Sta se tu u stvari desava? Kod vecine refleksionih maglina prica je relativno jednostavna: imamo gust oblak gasa unutar koga se stvori zvezda ili naprosto u svom kretanju zvezda prolazi blizu oblaka. Oblak odbija svetlost zvezde i mi ga vidimo kao sto vidimo sto i stolice u osvetljenosj sobi. Medjutim, kod M78 prica je mnogo komplikovanija i zahvata mnogo vecu regiju od same magline.

Naime, uz M78, citav niz refleksionih maglina u sazvezdju Orion pripada necemu sto se naziva Orion B molekularni oblak. U pitanju veliki oblak interstelarnog gasa i prasine, cije su cestice u konstantnom kretanju. Sam za sebe oblak se nije video dok se pre oko 6 milona godina nije dogodio kataklizmicni dogadjaj u regiji oblaka. Najverovatnije su u pitanju bile serije eksplozija supernova, i to ne dve-tri vec mnogo veci broj. Brojka kojom se spekulise ide to toga da je u ovoj regiji eksplodiralo  10-15 supernova u poslednjih 10 miliona godina. To je nenormalno veliki broj supernova na tako malom prostoru unutar jedne galaksije. Eksplozije su sabile postojeci gas, cije su se cestice ubrzale a povecano trenje dovelo je do povecane temperature sto je rezultiralo intenzivnom zvezdanom formacijom. Novorodjene zvezde obasjale su celu regiju i osvetlile seriju sada zgusnutih oblaka gasa - refleksionih maglina koje mi danas teleskopski posmatramo. Od poznatijih medju njima su M 78, NGC 2024 (Flame Nebula), NGC 2023 (bllzu B33) i NGC 2071. I sama M78 unutar sebe sadrzi nekoliko kondenzacija gasa koje imaju svoje NGC oznake: NGC 2064 i NGC 2067. Pokazatelj koliko su gravitaciono eksplozivni bili dogadjai u ovoj regiji je cinjenica da se matematickim proracunima doslo do toga da je cak i znamenita Witch Head Nebula (IC 2118) u sazvezdju Eridanus nekada bila deo ove regije. Veruje se da se je eksplozije supernova izbacile daleko od ovog podrucja, i to u smeru ka Solarnom sistemu.

Sama M78 ima nekoliko mladih i toplih zvezda usadjenih u sebe, od kojih se izdvaja HD 38563. Veruje se da maglina primarno reflektuje svetlost ove zvezde. HD 38563 nalazi se na samom obodu magline i teleskopski je itekako osmotriva.

Orion B molekularni kompleks jedna je od najbliza regija zvezdane formacije. Od nas je udaljen 1.350 ly, skoro isto kao M42 Orion Nebula. Medjutim, poreklo mnogo cuvenije M42 je drugacije od M78. Orionova maglina pripada Orion A molekularnom oblaku, koji lezi upravno na Orion B oblak. I Orion A je mesto intenzivne zvezdane formacije, ali daleko od toga da je jedino u sazvezdju Orion.

Lociranje: Kao i sve magline Orion B molekularnog oblaka, i M78 se nalazi u blizini svetle zvezde Alnitak, najlevlje zvezde Orionovog pojasa.

- krenuo sam od zvezde Alnitak (𝞯 Orionis) u Orionovom pojasu.
- neposredno iznad Alnitaka dominirace dve svetle zvezde sa kojima Alnitak gradi trougao.
- iz Alnitaka sam povukao visinu trougla na stranicu koju cine te dve zvezde i produzio je 2º. To me dovodi u regiju u kojoj se nalazi M78.
- pogleda se kroz okular malog uvecanja i jasan sjaj magline ne moze se promasiti.

Opservacija: vec na malom uvecanju maglina je jasno vidljiva kao svetla i relativno velika maglovitost sa dve usadjene zvezde. Maglina je refleksiona pa nikakvi filteri nece pomoci pri osmatranju. Osmatrac se stoga mora osloniti iskljucivo na svoju vestinu i strpljenje. Kod M78 taj posao je dosta olaksan jer maglina sija sasvim pristojnim sjajem pa stoga i dobro podnosi uvecanja.

Na uvecanju 137x maglina ima lepezast oblik, gde je vrh lepeze na jugu a dva kraka se sire ugrubo na sever i zapad.  Vrh lepeze nije ostar vec zaobljen, a i kraci se krecu pod dosta velikim uglom , pa maglina pomalo podseca i na trapez. Lepeza deluje pomalo iskoseno jer joj je osa usmerena otprilike od 7h ka 1h. Mlecni sjaj magline i taj oblik lepeze sa zaobljenim vrhom je i ''krivac'' za popularno ime magline Casper the Frindly Ghost. Naime, neke posmatrace taj oblik podsetio je na carsav prebacen preko glave.

Najprominentnija karakteristika magline su dve blisko razdvojene zvezde na njenom juznom kraju. To sto vidimo je u stvari binarni sistem BU 559 AC, koji se sastoji od dve vertikalno postavljene komponente magnitude 10.5, na separaciji 50''. Juznija komponenta je zvezda HD 38563, za koju se smatra da je i odgovorna za sjaj magline. Ona se nalazi na samom juznom obodu maglovitosti i maglina se od nje siri samo na sever. Iako su dve zvezde istih magnituda, donja deluje svetlije jer je manje okupana maglovitoscu.

Maglina sija poprilicno jakim sjajem i nije nikakav problem osmotriti je. Dosta je gusta i mlecne je ispune. Medjutim, sama maglina je dosta ''neugledna'' i javlja se kao velika amorfna mlecna mrljetna. Puno sam se trudio da razaznam makar neki detalj unutrasnje strukture ali njega nema. Tu je samo uniformno mlecni sjaj koji pomalo slabi ka ivicama. Maglina je najgusca na jugu, oko binarnog sistema BU 559 AC, da bi joj gustina opadala kako maglovitost nastavlja sirenje na sever i zapad. Gustina opada simetricno i ravnomerno ka obe ivice lepeze. Same ivice se razlikuju po ostrini. Na juznom delu u koji je usadjen binarni sistrem granice su dosta ostre. Medjutim, kako maglina pocinje da se siri ona se utapa u okruzujuce nebo po dosta mekanim granicama. U severnu granicu magline, gde je ivica i najamorfnija, usadjena je jedna zvezda magnitude oko 10.

Maglini na pomazu filteri ali joj zato prija duzina osmatranja, kada maglina ne dobija na strukturi ali zato dobija na dimenzijama.

U istom vidnom polju sa M78, samo 15' juzno, nalazi se jos jedna refleksiona maglina: NGC 2071.


NGC 2071

Refleksiona maglina magnitude 9.5 i prividne velicine 7'x5'.

U pitanju je refleksiona maglina koja ima identicno poreklo kao i M78. I NGC 2071 deo je istog oblaka gasa i prasine kao i M78, i mesto je vece koncentracije istog. Poreklo svih maglina u ovoj oblasti objasnio sam u teoretskoj sekciji opisa M78.

Lociranje: Maglina se nalazi samo 15' juzno od M78 i vidljiva je u istom polju bilo kog uvecanja sa svojim svetlijim rodjakom.

Opservacija: Pri posmatranju M78, u istom vidnom polju bilo kog uvecanja, 15' ispod magline uocicemo dve zvezde magnitude 10. Zvezde su postavljene skoro horizontalno i razdvojene su neka 3'. Ako malo bolje pogledamo, primeticemo da je desna zvezda okupana u maglovitost koja je celu ''prozdire''. Ta maglovitost je refleksiona maglina NGC 2071.

Iako maglina ima velike kataloske dimenzije, kroz okular se moze videti samo njen najsvetliji deo, parce magline koje okruzuje zvezdu. Maglina je pristojnog sjaja ali to ce se primetiti samo ako maknemo M78 iz vidnog polja. U nedostatku pomoci fltera, periferni vid je dobro oruzje za osmatranje ovog objekta. Maglina tada pomalo dobije na dimenzijama i pokazuje se kao jasna, ugrubo kruzna maglovitost oko zvezde. Maglina nije tipicno ''jastuce'' oko zvezde, vec se siri oko nje u vidu kruga precnika oko 1'. Maglina ne pokazuje nikakve detalje.

Kako maglina ne pokazuje detalje, posle njenog posmatranja kao zasebnog objekta treba je vratiti u isto vidno polje sa M78 i posmatrati ih zajedno. Magline su duet, istog su porekla, i tako ih treba i doziveti.


NGC 2112

Otvoreno jato magnitude 9.1 i prividne velicine 11'.

Najzad nesto drevno u sazvezdju Orion. Ovo otvoreno jato staro je cak 2 milijarde godina, sto ga svrstava u jedna od najstarijih otovrenih jata na nebesima. Razloge zasto otvorena jata ne zive ni priblizno ovoliko dugo detaljno cu objasniti kada budem opisivao neka jos starija jata. Iz starosti objekta je ocigledno da samo jato nema nikave veze sa mladim zvezdama u Orionovim molekularnim oblacima, vec da je sasvim zaseban objekat koji se nalazi samo na istoj liniji pogleda i skoro je na dulo vecem rastojanju od nas. Medjutim, kako je jato u neposrednoj blizini M78 i NGC 2071, ono je deo pogleda na ovu regiju i logicno ga je svrstati u isti opis sa ove dve mete.

Ovo jato je bledo i izuzetno niskog povrsinskog sjaja, te od posmatraca zahteva malo iskustva i vestine. Jato sadrzi 75 zvezda ali je raspon sjaja zvezda u njemu izuzetno veliki. Uz dvadesetak zvezda koje se mogu jasno razluciti u teleksopima srednjih aparatura, tu je jos bar toliko na samoj granici razlucivosti, sto ce objektu napraviti lepu i ne tako cestu mlecnu pozadinu nerazlucenih zvezda.

Lociranje: NGC 2112 nalazi se samo 1.5º severoistocno od M78.

- neposredno iznad M78 u traziocu uocimo dve svetle zvezde.
- 2º zapadno od njih videce se jasno izrazen asterizam 4 zvezde u obliku obrnutog slova Y.
- koncanicu trazioca nacentriramo 30' juzno od krajnje zvezde desnog kraka slova Y i dosli smo do lokacije NGC 2112. Samo jato nece se odmah primetiti jer se na malim uvecanjima javlja samo kao grudva pozadinskog sjaja nerazlucenih zvezda.

Opservacija: na malom uvecanju jato se jako tesko izdvaja iz pozadine. Vise se vidi kao mali pozadinki sjaj nerazlucenih zvezda nego kao definisano otvoreno jato. U principu pogled je veoma zanimljiv jer se preko tog mlecnog sjaja jasno vidi klin koji cine nekoliko razlucivih clanica. Da bi se videla forma ovog objekta mora se ici na mnogo veca uvecanja.

Na uvecanju 176x vidi se da se jato ima oblik klina koji cine dva luka zvezda koja se spajaju u jednoj tacki (zvezdi). Klin je usmeren ugrubo istok-zapad i cine ga severni i juzni lanac zvezda. Vrh klina usmeren je ka zapadu. Juzni luk se sastoji od 6 jasno izdvojivih zvezda i prominentniji je od severnog. Najsvetlija zvezda juznog luka nalazi se na njegovom samom kraju. Severni lanac sastavljen je od dosta bledjih zvezda i ima ih 5 jasno izdvojivih. Medjutim, ono sto jatu daje na lepoti je sto se ceo taj klin nalazi ''superimponiran'' preko maglicastog sjaja nerazlucivih clanica jata. Da bi se taj pozadinski sjaj primetio potrebno je duze posmatrati objekat i pustiti oci da upiju sjaj svake moguce zvezdice u regiji jata. Kao i kod svakog jata sa maglicastom pozadinom periferni vid radi odlican posao. Primena ove tehnike donosi dosta novih zvezdica u pogled i njihov broj se na kraju popne na nekih dvadesetak, nasuprot 11 vidljivih direktnim vidom.

Ovo jato je dosta bledo i tesko za osmatranje. Najsjajnija clanica objekta sija magnitudom 10.8, te jato zahteva malo paznje, vestine i strpljenja. Iako u sazvezdju Orion ima mnogo jasnijih otvorenih jata meni se NGC 2112 itekako svideo. Ja volim suptilna bledunjava jata sa prisutnim pozadinskim sjajem, kada vestina perifernog vida transformise pogled. Takodje, ovakva jata reaguju na povecanje aparature i mislim da ovo nije objekat za teleskope ispod 300 mm precnika ogledala.