PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[PavleR]

Sazvezdje Hydra:

V Hydrae (krabonska zvezda)
M 48 (otvoreno jato)
NGC 3242 - Ghost of Jupiter (planetarna maglina)

Savezdje Hydra najvece je nebesko sazvezdje, a posto ima krarakteristicno izduzeni oblik smatra se i ''najduze'' sazvezdje. Naime, po duzini Hydra meri celih 100º, gde glavni asterizam zauzima nesto manje od 80º duzine, sto je ogromna vrednost!! Buduci da je sazvezdje izuzetno veliko i ''dugacko'', a da se sastoji od relativno bledih zvezda, jasno je da kompletan asterizam poprilicno tesko uociti.

Kod uocavanja sazvezda bitno je uprostiti stvari i razdeliti ga na tri osnovna dela: glavu, telo i rep. Najbitnija zvezda u sazvezdju je ujedino i nasjvetlija - Alphard (𝞪 Hydrae) magnitude 2. Jako je bitno znati polozaj ove zvezde jer se ona nalazi tacno na granici koja delu glavu i vrat od tela zmije. Na srecu, zvezda je svetle magnitude i nalazi se u poptuno praznom delu nocnog neba, pa je njeno ucavanje izuzetno lako. Sa magnitudom 2 sjaj joj je otprilike isti kao kod zvezda ''Velikih kola'', ali se ipak prikazuje za nijansu bledje zbog niskog polozaja.

Severozapadno od Alpharda istice se glava Hidre. Ona dolazi u obliku petougaonog asterizna u kome su prisutne i zvezde magnitude 3, pa ako znamo gde da gledamo nije tesko uciti je. Od glave do Alpharda pruza se vrat zmije, koji se sastoji od izuzetno bledih zvezda. Jedina zvezda koja se istice je Theta (𝞱) Hydrae magnitude 3.9, pa bi bilo jako dobro uciti je kako bi se stvorio kontinuitet izmedju glave i tela.

Najvazniji deo sazvezdje je telo Hidre. Razlog je sto se bas tu nalazi i znamenita planetarna maglina NGC 3242 - Ghost of Jupiter, glavna ''zvezda'' sazvezdja. Kod tela ne treba kompikovati. Zvanicni asterizam sazvezdja prikazuje dugacku cik-cak liniju i ako posmatrac pokusa da locira sve te zvezde lako ce se izgubiti. Umesto toga, treba se fokusirati na lociranje prave linije na kojoj se nalaze tri najsvetlije zvezde tela: 𝞪, 𝞴 i 𝞶 Hya. To su zvezde magnituda 2, 3.6 i 3.1 poredjane u potpuno pravoj liniji, koje cine pocetak, sredinu i kraj tela. Linija se lako uocava jer se nalazi direktno ispod sazvezda Lav a nalazi se u potpuno praznom nebu. Kada jednom uocimo tu liniju, sve ostale zvezde cik-cak tela nalazice se ispod nje, i to otpilike ispod sredina duzi koje spajaju te tri zvezde.

O repu Hidre ne bih govorio jer se je on meni uglavnom zaklonjen sumom na jugu pa ga nikada nisam prostudirao kako treba.


V Hydrae

Karbonska zvezda magnitudnog raspona 6-12.3.

Kolosalna zvezda daleko, daleko od nas. Impozantan je objekat i za proucavati i za posmatrati. Rec je o karbonskoj zvezdi, sto znaci da joj je atmosfera puna jedinjenja ugljenika koja propustaju crvenu svetlost a raspiaju sve ostale talasne duzine. To dovodi do toga da karbonske zvezde sijaju distinktivno crvenim sjajem. Kod vecine karbonskih zvezda taj sjaj uglavnom vise vuce na narandzasto pa je po tome V Hydrae dosta unikatna jer sija duboko crvenom bojom. Njena crvena je toliko izrazita da se smatra za jednom od najcrvenijih zvezda na nocnom nebu.

Zvezda je izrazito varijabilna i sjaj joj se menja u velikom magnitudnom opsegu. V Hydrae promeni svoj sjaj od 6-12.3 magnitude u periodu od samo 531 dan. To znaci da u periodu manjem od dve godine promeni sjaj od lako vidljivog u traziocu do jedva vidljivog u teleskopu. Varijabilnost je karakteristika svih karbonskih zvezda i za to postoje razlozi. Naime, u gornjoj atmosferi ovakvih zvezda dolazi do nakupljanja ugljenicne cadji crne boje. Sto je cadji vise - zvezda je bledja. Taj nagomilani ugljenik skuplja radijaciju od zvezde i u jednom trenutku postane dovoljno energizovan da pobegne iz atmosfere i zvezda naglo dobije na sjaju. Potom se ceo ciklus ponavlja a zvezda periodicno bledi i zasijava. Pri tome dolazi do procesa u kome se kroz atmosferu probijaju talasne duzine sa desnog kraja plavog spektra, tj. crvena i narandzasta. Zato mi ove zvezde vizuelno opazamo u narandzastoj i crvenoj boji, iako su one u biti ''cadjavo-crne''.

V Hydrae je izuzetno udaljena zvezda ali je zato gigantskih dimenzija. Iako lezi na rastojanju od vrtoglavih 2.000 ly od nas, mi je vidimo sasvim sjajno zbog njenog ogromnog radijusa koji je cak 420x veci od Suncevog. Te brojke stavljaju V Hydre u jednu od najvecih zvezda osmotrivih amaterskim teleskopima.

Lociranje: zvezda se nalazi tacno ispod poslednje zvezde u telu Hidre - 𝞶 Hydrae.

- krenuo sam od zvezde Ni (𝞶) Hydrae magnitude 3.1. Zvezdu vidim golim okom i direktno sam je naciljao.
- direktno ispod nje pratimo vertikalni lanac zvezda 5 Crateris i 6 Crateris.
- direktno ispod 6 Crateris nalaze sve dve zvezde sa kojima 6 Cra gradi skoro jednakostranicni trougao. Kada produzimo pravac koji spaja 6 Cra se desnom zvezdom udaramo tacno u V Hydrae.

Opservacija: poslednju opservaciju izvrsio sam 03.03.2025. oko 22:35.

Kakvo vrhunsko posmatranje. Vatra - nemam drudge reci da opsiem zvezdu do vatra. Zvezda sija izuzetno snaznom vatreno-crvenom bojom. U trenutku posmatranja zvezdu sam procenio na magnitudu oko 8. Pojavljuje se u izuzetno ostrom sjaju, gde crvena boja bukvalno isijava iz nje - zvezda izgleda kao da iskri. Video sam i crveniju zvezdu na nebu a to je R Leporis. Nista se ne moze meriti sa R Leporis po pitanju ''crvenosti''. Medjutim, ta zvezda dolazi u nekako mat crvenoj boji, dok V Hydrae izgleda mnogo zivlje i aktivnije.

Odlican kontrast u pogledu prave ostale zvezde u polju, koje zbog niskog polozaja sjaje nako ''mutno'', prljavo-belom bojom. Kod V Hydrae nista nije mutno, sjaj zvezde lagano probija visestruke slojeve atmosfere donjeg neba i apsolutno dominira poljem.

V Hydrae je jedno fantasticno posmatranje. Prilikom ove posmatracke sesija drustvo mi je pravila i supruga, koju cesto pitam za pomoc kod identifikacije boja. Iako mi to nije bio cilj, ovog puta sam je podigao ususkanu pored peci da pogleda V Hydre i sada kad slusam audio zapis prvo sto cujem je kako izgovara: ''Jbt, bas je crvena''. :) Takodje, ona je primetila da ''se zvezda menja i da izgleda kao vatromet''. Kapiram da ta opservacija ima veze sa veoma niskim polozajem zvezde i prolaskom njenog sjaja kroz visestruke slojeve donje atmosfere.


M 48

Otvoreno jato u sazvezdju Hydra, magnitude 5.8 i prividne velicine 30'.

M48 je ogromno jato, i vizuelno i u stvarnoj velicini. Vizeulno ima vecih jata na nocnom nebu, ali u stravnoj velicini M48 je nenadmasan. Sa stvarnim precnikom od 126 ly, M48 je ubedljivo najvece jato koje je osmotrivo amaterskim teleskopima. Po podacima koja sam ja tokom godina prikupljao, posle njega po stvarnoj velicini dolazi otvoreno jato M46 u sazvezdju Puppis, koje je skoro pa duplo manjeg precnika. Uzimajuci u obzir njegovu stvarnu velicinu, da je malo blize Suncu M48 bi bilo najdominantnija pojava na nocnom nebu. Naravno, sve to je tako ako u otvorena jata ne racunamo gigantsku formaciju Ursa Major Moving Group, ali to jato je toliko ogromno i rasuto da zauzima ogroman deo celokupnog nocnog neba.

Iako je M48 na poprilicnoj udaljenosti, cak 2.500 ly od Sunca, ovo jato i dalje ima veliku prividniu velicinu, zauzimajuci u okularu vecu povrsinu nego Punog Mesec. E sad, ono sto je zanimljivo je da tako veliko jato sadrzi samo oko 80 zvezda, a ucinice nam se da ih ima vise. Razlog tome je sto jato lezi na obodu trake Mlecnog Puta, a kako je rasuto i ima veliku velicinu a mali broj zvezda, clanice jata bice izmesane sa dalekim i jedva razlucivim zvezdama koje nisu njegov deo vec deo pozadinskog neba. Stoga ce pogled sadrzati i zvezde jata ali i daleke, daleke zvezde preko kojih je jato superimponirano. Te zvezde popunice supljine izmedju rasutih clanica objekta te ce jato izgledati bogatije nego sto zaista jeste.

Lociranje: poslednje osmatranje izvrsio sam pri kraju zime 2024., ali na zalost nisam zabelezio datum i vreme.

Jato je vidljivo u traziocu. Za star-hopp koji ja koristim potrebno je malo bolje poznavanje nocnog neba, jer krecem od zvezde C Hydrae (30 Monocerotis). Ta zvezda nije deo glavnog asterizma ni sazvezdja Hydra ni sazvezdja Monoceros, vec se nalazi u delu otvorenog nema izmedju ta dva sazvezdja. Ja tu zvezdu vidim golim okom i dobro je poznajem. Zvezda sija svetlije nego sto njena magnituda sugerise jer cini blizak opticki sistem sa jos dve zvezde: 1 Hydrae i 2 Hydrae.

- krenuo sam od zvezde C Hydrae magnitude 3.9, koji vidim golim okom. Provera centriranja zvezde se lako vrsi, jer odmah levo i desno od sebe ima dve ranije navede svetle zvezde.
- od te zvezde pratio sam lanac dve svetle zvezde usmeren ka jugu: HD 70937 i HD 70148.
- kada traziocem dodjemo do poslednje zvezde jato ce vec biti vidljivo u traziocu, u njegovom krajnjem gornjem delu. Objekat ce se videti kao bleda i siroka zvezdana mrlja. Vec u traziocu ce se videti koliko je jato veliko i rasejano.

Opservacija: Iako sam nailazio na tekstove u kojima autori smatraju da se ovo jato tesko uocava i izdvaja od okruzujuce pozadine Mlecnog Puta, ja nisam stekao takav utisak. Jato se jako lako izdvaja i primecuje, o cemu govori i Trumpler klasa ovog objekta koja glasi I 2 m. Rimska cifra I oznacava jato odvojeno od pozadine sa jakom centralnom kondenzacijom.

Meni se ovaj objekat svideo, Jato je jako rasejano i ispocetka se cini da je nemoguce uociti bilo kakvu formu objekta. Medjutim, ako se uvecanje ipak malo poveca i dobro zagleda moze se videti bas mnogo toga.

Prva stvar koji sam primetio odmah pri pocetku posmatranja bio je da zvezde jako puno dolaze u parovima. Kao da je najmanje 20 optickih duplih zvezda razbacano preko lica objekta. Razmaci izmedju tih parova su nekad manji nekad veci, ali opsti utisak je kao da se svi lanci i oblici koje zvezde formiraju sastoje od medjuosbno nadovezanih dvostukih zvezda.

Sam centar jata je najgusci deo objekta i sastoji se od jednog luka zvezda koji se na vrhu toliko ostro savija za 180º da izgleda kao obrnuto slovo V, malo zaobljeno na vrhu. Neposredno ispod kraja desne krive luka nalaze se dve bliske svetle zvezde, koji mi se cine kao jedne od najsvetlijih zvezda u objektu.

Druga karakteristika jata je niz zvezda koji prolazi kroz njega i vidu dugackog zakrivljenog lanca. Taj lanac polazi sa jugozapada, prolazi kroz sam centar jata, pa nastavlja severno od njega, da bi se posle savio na jug, pa ponvo savio na jugoistok. Kako taj lanac obilazi centar sa severne strane, zajedno sa centrom je najprominentnija karakteristika jata, lako ce se uociti da izmedju tog lanca i centra ima jako malo zvezda, tj. da je prostor izmedju njih ispunjen relativno bezzvezdanom prazninom. Ja sam sem ove severne, uocio jos dve praznine, jednu na istoku i jednu na zapadu.

Ako jato posmatramo kao celinu videcemo da je ono jasno definisano u centru i oko centra. Medjutim, kako se krecemo ka obodima jata postace tesko razaznati gde se jato zavrsava a gde pocinje pozadinsko nebo. Recimo, na krajnjem istocnom delu jata primetice se jedna svetla crvenkasta zvezda, koja ce biti jedna od najsvetlijih u okularu. Ja nisam bio siguran da li je ona deo jata, vise mi se cinila kao pozadinski objekat. Ta zvezda mi nije dala mira, pa sam sledecih dana jos bolje proucio jato i dosao do podatka da je to zvezda HIP 40348, zuti dzin magnitude 8.3 i da jeste deo jata, i to njegova najjsjajnija clanica. Taj primer je dovoljan pokazatelj koliko je tesko razaznati spoljasnju granicu ovog objekta.

Sto se tice magnitudnog raspona sjaja zvezda on je u teoriji veliki, ali u praksi to ne izgleda tako. U stvarnosti, jato je sacinjeno od 80-tak zvezda magnitude 8-13. Medjutim, u samom okuarskom pogledu, one blede kao da se utope u pozadinski sjaj, pa nam paznja ostane na onih 40-50 svetlijih. Vizuelno, zvezde clanice M48 izgledaju poprilicno ujednacenog sjaja, bez grupacija zvezda koje iskacu i izdvajaju se svojim sjajem.

E sad, mozda i najzanimljiviji deo opisa, a to je polozaj jata na obodu trake Mlecnog Puta. Naime, zvezdano polje ovog dela sazvezdja Hydra je veoma bogato zvezdama jer samo malo zapadno od njega prolazi traka Mlecnog Puta. Kako je ovo jato izuzetno rasuto, a lezi superimponirano preko stotina jedva razlucivih ili nerazlucivih dalekih zvezda, zvezde M84 ce se izmesati sa tim dalekim zvezdama i pozadina jata izgledace poprilicno bogato. Ta pozadina od nerazlucenih delekih zvezda u osmatrackoj astronomiji ce cesto naziva ''pozadinski sjaj'' i izgleda kao sneg na starim televizorima, samo mnogo mnogo bledje. Pozadinski sjaj i njegovo primecivanje dolazi sa iskustvom i malo boljim okularima i izgleda jako lepo. I sad dolazimo do paradoksa da M48, iako je veliko i svetlo jato, ipak treba posmatrati u tamnim nocima i adaprirati se na mrak. Razlog je bas taj pozadinski sjaj i mnostvo malih bledih zvezdica koje ga sacinjavaju. Dobrim izborom noci i pripremom za posmatranje dacemo sebi sansu da bolje osmotrimo taj aspekt ovog objekta.

Inace, pomenuta traka Mlecnog Puta prolazi tacno kroz zapadni deo sazvezdja Monoceros i objekti u njemu su prepuni pozadinskog sjaja. Za mene je najlepsi deo tog sazvezdja mnostvo maleckih otvorenih jata usadjenih u Seagull Nebula, podrucju koje vrvi od pozadinskog sjaja. Stoga, kada budete posmatrali M48 pogledajte pozadinu preko koje su rasute svetle zvezde jata, nesto tih zvezda je deo objekta ali mnosto sjaja koji vidite su nerazlucene zvezde udaljene hiljadama svetlosnih godina.


NGC 3242 - Ghost of Jupiter

Mlada planetarna maglina magnitude 8.6 i prividne velicine 25''.

''Jupiterov duh'' najpoznatiji je DSO u savzezdju Hydra. Razlog tome lezi ne samo u osmotrivosti visestruke srukture magline, vec je rec o maglini sa veoma visokim povrsinskim sjajem, a opet dovoljnih dimenzija za osmatranje strukture. Sa povrsinskim sjajem od cak 6.88 mag/arcmin², NGC 3242 spada u jedne on najsvetlijih planetarki na nocnom nebu, toliko da se lagano vidi kroz trazilac.

NGC 3242 je veoma mlad objekat. Maglina je nastala pre samo 1.500 godina i tek je u pocetku svog razvoja. Stoga je i fizicki veoma mala, sa precnikom od samo 0.5 ly.

Svoje ime dobila je jer se po prividnoj velicini javlja otprilike u dimenzijama planete Jupiter. Neki autori navode da maglina cak u amaterskim teleskopima i izgleda kao Jupiter. Iskreno, mene nista kod nje ne podseca na Jupiter, ni velicina ni struktura. Po velicini je mozda slicna Jupiteru koji je jod daleko od opozicije ali po strukturi nije mu bas ni po cemu slicna. Nikakvih pruga i sara nema, naprotiv, maglina ima visestruku prstenastu strukturu i javlja se u mutnom, pufnastom obliku, daleko od ostrine Jupitera.

Lociranje: maglina se vidi u traziocu i nalazi se malo manje od 2º juzno od zvezde 𝞵 Hydrae.

- krenuo sam od zvezde Mi (𝞵) Hydrae magnitude 3.8. Zvezda se nalazi u telu Hidre, video sam je golim okom i direktno naciljao.
- maglina se vidi u traziocu kao bleda zvezdica tacno oko 2º juzno. Lako cemo je prepoznati jer predstavlja teme tupouglog trugla koji gradi se dve zvezde severno od sebe.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvrsene 29.03.2025. oko 22:10.

Na malom uvecanju maglina se lagano izdvaja svojim mutnim i pamucnim sjajem. Izuzetno je svetla i nije zvezdolika, vec se i na malom uvecanju javlja sa mlecnom ispunom. Ne moze se nikako pomesti sa zvezdom.

Na uvecanju 176x maglina je fantastican pogled. Prvi utisak na visim uvecanjima je da maglina izgleda kao oko. Medjutim, to nije sve. Sa ovom maglinom treba samo polako i bez zurbe, a ona ce zauzvrat pokazati visestruku strukturu i fine detalje.

Maglina je u osnovi troslojna, sa veoma zanimljivim raporedom slojeva:

- prvi sloj je unutrasnja supljina. Unutar nje se nalazi centralna zvezda magnitude 12 koja tek povremeno uskace u pogled. Najbolji pogled na supljinu je na uvecanju 320x. Na njenu se vidi da nije rec u ''supljini'' vec samo o regiji jako bledog sjaja. Takodje, ovo uvecanje ubacije centralnu zvezdu stabilnije u pogled.

- drugi sloj je svetli prsten oko te unutrasnje supljine. Prsten je izrazito elipsastog oblika i usmeren je od 8h ka 2h. Kada bi videli samo njega maglina bi delovala izrazito izduzeno. Prsten sijaj izuzetno visokim sjajem i zajedno sa unutrasnjom supljinom sve deluje kao oko i zenica oka.  Zanimljivo je da se na uvecanju od 320x vidi da je unutrasnji prsten takodje slojevit i da nema potpuno simetricnu strukturu. Razlicite je debljine po obimu, i na nekim mestima kao da se javljaju zadebljanja u obliku nekakvih klobuka. Ne mogu ni sam sebi da objasnim kako ta zadebljanja izgledaju, kao neki sok talasi koji se mestimicno javljaju preko tela prstena. Za ovo osmatranje potrebno je dosta koncentracije i rada za okularom.

- treci sloj je bledi spoljasnji prsten koji je skoro potpuno kruznog oblika. I sad tu nastupa igra formi. Iako je svetli unutrasnji prsten dominantno elipsast, spoljasnji presten svojim kruznim oblikom uveliko ''umeksava'' izduzenost, pa maglina u celosti izgleda kruzno. Veoma cudna raslojenost. Najsvetliji deo je elipsast, ali cela maglina je kruzna. U nefiltriranom pogledu spoljasnji prsten deluje dosta tanje od unutrasnjeg. Medjutim, upotrebom UHC filtera spoljasnji prsten jako dobije na dimenzijama i u pogledu se pokazuje u kruznoj formi. Ne posmatraju se ovakvi objekti bas svaki dan. Sjajno posmatranje.

Inace, ono sto malo nervira u posmatranju je sto je sve ''mekano''. Nigde ne postoje jasne i ostre granice, ni izmedju pstenja ni u spoju sa okruzujucim neboma. To malo stvara utisak da nikako ne mozemo da fokusiramo maglinu. Na srecu, ostro oko ce primetiti nekoliko jako bledih zvezdica pored magline koje ce nam pomoci da nadjemo fokus.

Ako je noc dobra maglinu treba posmatrati na sto vecem uvecanju. Nisko je na nebu, mutna je, ne podnosi bas najbolje uvecanja, ali razlika u pogledu koja velika uvecanja donose su znatna. Pogled je najbolji bez filtera, UHC znatno prija spoljasnjem prstenu, dok OIII ne sluzi nicemu kod ovog objekta. Takodje, samo polako ja ''Jupiterom''. Mnogo toga ima da se vidi, vistruka struktura, detalji unutar slojeva strujture, tri prelaza sjaja, centralna zvezda, suprotnost forme i oblika.  Pri poslednjem posmatranju maglini sam se bas posvetio i posmatrao sam je 45 minuta, sto je i rezultiralo svim ovime detaljima.

Mape lociranje:

V Hydrae:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54439859753/in/dateposted-public/
M 48:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54439860598/in/dateposted-public/
NGC 3242:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54439983913/in/dateposted-public/

[Acheron]

Nisam znao da je M48 najveće otvoreno jato

[PavleR]

Sazvezdje Canes Venatici:

Hickson 68 Grupa i NGC 5371 (galakticka grupa i spiralna galaksija u jednom vidnom polju)

Canes Venatici (Lovacki psi) prolecno je sazvezdje severne hemisfere. Iako mu se glavni asterizam sastoji samo od dve zvezde pa se cini da je sazvezdje sicusno, povrsina koju sazvezdje zauzima je ogromna. Na listi od 88 priznatih sazvezdja Canes Venatici je cak 33. po velicini - poprilicno visoko mesto za maleni dvozvezdani asterizam. Visoko mesto po povrsini sazvezdje ''nadoknadjuje'' bledim sjajem - zauzima 5. mesto otpozadi.

Sazvezdje se nalazi odmah do sazvezdja Bootes, i nomenklaturno sazvezdja su povezana. Canes Venatici predstavljaju dva lovacka psa Pastira (Bootes) koji ga prate  kruzeci iza njega po nocnom nebu.

Glavni asterizam se sastoji od dve poprilicno razlicite zvezde po sjaju. Prva zvezda asterizma je znameniti varijabilni binarni sistem Cor Caroli (𝞪 Canum Venaticorum), koja sija magnitudom 2.8. Druga zvezda asterima je mnogo bledja Chara (𝞫 Canum Venaticorum) magnitude 4.3, pa se moze steci utisak da je asterizam tesko primetiti. Medjutim, od velike posmatracke pomoci je znanje da je asterizam paralelean rudi ''Velikih kola'' ili drsci ''Big Deppera'' sazvezdja Ursa Major. Osim toga, asterizam popunjava prostor izmedju svetlih sazvezdja Ursa Major i Bootes, pa ga je ipak lako razaznati.

Osim dve zvezde glavnog asterizma u sazvezdju nema nijedne iole svetle zvezde, pa stoga sazvezdje izgleda mracno i prazno. Tesko sazvezdju kome je zvezda magnitude 4.3 druga po sjaju.

Medjutim, bledost samih zvezda ume da zavara posto je Canes Venatici jedno od objektim najbogatijih sazvezdja na nocnom nebu. Unutar povrsine koju zauzima sazvezde nalazi se pravo blago DSO. Sazvezdje sadrzi cak 5 Messier objekata: globularno jato M3 i galaksije M 51, M63, M94 i M 106. Ne mogu ni da pocnem da se odlucujem koji od tih objekata je lepsi za osmatranje. Takodje, unutar sazvezdja nalaze se neki znameniti NGC objekati kao sto je NGC 4631 Grupa galaksija sastavljenih od poznatih objekata Whale and Pup Galaxies i Hockey Stick Galaxy.

E sad, ko god je posmatrao DSO u sazvedju Canes Venatici sigurno je primetio da mnoge njegove galaksije sijaju izuzetno visokim sjajem u odnosu na galaksije drugih sazvezdja, te da su neobicno dobro definisane. To nije slucajno i za tako nesto postoji razlog. Naime, kada posmatramo u pravcu sazvezdja Canes Venatici, mi posmatramo direktno upravno na ravan nase galaksije - u otvoreni svemir. Stoga izmedju nas i galaksija sazvezdja ima jako malo intestelarne prasine koja inace zaklanja nas pogled i podosta smanjuje magnitude i ostrinu DSO. Upredite recimo galaksije iz sazvezdja Canes Venatici sa galaksijama iz sazvezda Camelopardalis. Mnoge galaksije Camelopardalisa su blize, vece i kataloski sjajnije od galaksija iz Lovackih pasa. Medjutim, izmedju nas i njih stoji ogroman oblak prasine Mlecnog Puta i mi te galaksije jedva vidlmo, i to u ''polovnom'' i ''ostecenom'' pogledu. Kada posmatramo Lovace pse izmedju nas i njih te prasine nema, a DSO deluju sjajno i dobro definisano.


Hickson 68 Grupa

Tesna i svetla galakticka grupa, treca najsvetija u Hickson katalogu. Sastoji se od 5 galaksija od kojih sam uspeo da osmotrim 4:

- NGC 5350 - preckasta spiralna galaksija magnitude 11.3 i prividne velicine 3.2'x2.3'. Najveca je galaksija grupe i duga po sjaju. Medjutim, iako po sjaju ne zaostaje mnogo za najsjajnijom galaksijom grupe, NGC 5350 ce se u okularu pojaviti znatno bledje nego sto joj to magnituda sugerise. Naime, zahvaljujuci svojoj face-on  orijentaciji, galaksija ima veoma nizak povrsinski sjaj od samo 13.9 mag/arcmin², sto daleko zaostaje za nekim od preostalih clanica grupe.

- NGC 5353 - lentikularna (mozda spiralna) galaksija magnitude 11.1 i prividne velicine 1.2'x1.1'. Najsjajnija je galaksija grupe, i najsvetlija je po povrsinskom sjaju. Sa povrsinskim sjajem 11.8 mag/arcmin² daleko nadmasuje vecu NGC 5350 i to ce se jasno videti u okularu.

- NGC 5354 - lentikularna galaksija magnitude 11.4 i prividne velicine 2.2'. Nalazi se tik uz NGC 5353, na rastojanju tek nesto vise od 1' od nje. Priblizno je istog povrsinskog sjaja kao susedna galaksija i njih dve ce ciniti dominantan par grupe.

- NGC 5355 - spiralna galaksija magnitude 13.1 i prividne velicine 1.2'x0.7'. Malecka galaksija koja se zbog blede magnitude uocava tek mao bleda mrljica.

Clanica grupe je i lentiklularna galaksija NGC 5358 magnitude 13.9, ali nju nisam uspeo da uocim.

Pre nego sto krenem na opis opservacije, mislim da je ovo pravi trenutak da se nesto kaze o Hickson galaktickom katalogu. Grupe koje ga sacinjavaju umeju da budu veoma atraktivne zbog tesne zbijenosti galaksija u njima kao i zbog ne prevelike magnitudne razlike clanica, pa cu malo objasniti zasto je to tako. Naime, kolege koje su osmatrale grupe iz Hickson kataloga sigurno su primetile karakteristicnu zbijenost galaksija unutar njih. To nije slucajno i rezultat je kriterijuma po kojima je Hickoson formirao svoje grupe. Paul Hickson bio je kanadski astronom koji je 1982. godine sastavio katalog od 100 galaktickih jata. Hickson nije jata identifikovao posmatrajuci ih kroz teleskop vec proucavajuci printove crveno-senzitivnih fotografskih ploca iz znamenite Palomar Observatory, San Diego, California. Pri identifikovanju jata za svoj katalog Hickson se vodio sa nekoliko storgih kriterijuma:

- prvi i najbitniji kriterijum bio je da svaka grupe mora biti kompaktna. To znaci da sve galaksije u grupi moraju biti na maloj udaljenosti jedna od druge.

- ne manje bitan je i magnitudni kriterijum kojjim se Hickson vodio. Naime, razlika izmedju svih galaksija u grupi ne sme preci preko 3 magnitude.

- treci kriterijum bila je izolovanost grupe, pa su sve Hickosn grupe izolovane su od ostalih galakisja.

Bilo je jos nekih kriterijuma ali su po meni ovo 3 najbitnija. Ti kriterijumi doveli su do katalogiranja tesno spakovanih grupa od najvise 7 galaksija, mada ih je najcesce po 4 u grupi. Rezultat toga je da one Hickson grupe koje se mogu osmotriti amaterskim teleskopima izgledaju veoma atraktivno i kompaktno. Takodje, Hickson grupe su astrofotografski veoma zanimljive mete. To je stoga sto zbog blizine galaksija cesto dolazi do morfoloskih izoblicenja galaksija usled medjusobne interakcija, a neke od njih pokazuju i znake galaktickih kolizija.

Lociranje: Ovaj star-hopp je mozda napredniji jer sam krenuo od zvezde koja nije u glavnom asterizmu nijednog sazvezdja. Naime, otprilike na pola puta izmedju zvezda Seginus i Alkaid (𝞬 Boo i 𝞰 UMa) smestila se svetla zvezda 𝞴 Bootis magnitude 4.2. Zvezda je lako vidljiva golim okom i idealna je kao pocetna zvezda ovog star-hoppa.

- krenuo sam od zvezde Lambda (𝞴) Bootis, koju sam video golim okom i direktno naciljao.
- 2.5º jugozapadno od nje uocice se svetla zvezda BY Bootis magnitude 5.1.
- produzi se linija koja spaja te dve zvezde za neka 4.5º i udarice se tacno u zvezdu HD 121197 magnitude 6.5. Galakticka grupa nalazi se neposredno uz ovu zvezdu. Pogledamo zvezdu kroz okular malog uvecanja i sjaj makar dve najsjajnije galaksije grupe jasno ce se pojaviti u vidnom polju.

Posto je trazilacki potez ka HD 121197 malo duzi, moze biti nesigurnosti da li smo na pravom mestu. Provera se vrsi pomocu zvezdanih paterna blizu zvezde. Sama zvezda je deo trepezaste formacije pet svetlijih zvezda, a severno od nje nalazi se asterizam koji lici na gornji deo sazvezdja Scorpius.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvrsene u noci 29/30.03.2025 oko 00:50.

- pogled na grupu kao celinu

Hickson 68 je jedan atraktivan pogled na kvartet 4 gusto zbijene galaksije. Grupa sija poprilicno sjajno i lako je uocljiva vec na uvecanju od 62.5x. Sve 4 galaksija skupile su se uz lepu narandzastu zvezdu HD 121197, koja svojom bojom unosi dinamicnost u crno-beli svet galaktickih grupa. Ta zvezda stoji u liniji sa jos dve bledje zvezde i taj zvezdani trio nalazi se na jugu okularskog pogleda.

Najveca galaksija, NGC 5350, nalazi se tacno na liniji koja spaja te tri zvezde, sto pogledu daje malo geometrijske pravilnosti. Galaksija je od udaljena samo 3-4' desno od HD 121197. Najsvetlije galaksije jata su bez premca NGC 5353 i NGC 5354. One se nalaze na 1h od HD 121197, i od nje su udaljene tek nekih 5', mozda manje. Same galaksije skoro da su spojene ali se ipak jasno vidi tamni rascep izmedju njih od nekih 1', Galaksije sijaju visokim sjajem ali prave i visok kontrast u svojim oblicima. Dok se NGC 5353 pojavljuje u izrazito izduzenom obliku, NGC 5354 je dosta ovalnija. Najbledja galaksija NGC 5355  je na nekih 7' od zvezde i nalazi se njenih 2h. Galaksija je izuzetno bleda i skoro da ne utice na pogled kojim dominiraju tri prethodna objekta: jedan velicinom a ostala dva sjajem.

Grupa je izuzetno tesno spakovana i gradi priblizno jednakostranicni trougao stranice od tek 5' !!! To ce omoguciti galaksijama da stanu u jedno vidno polje bilo kog uvecanja.

- pogled na galaksije kao pojedinacne objekte

Svi pogledi dati su na uvecanjima 176x.

NGC 5353

Najlepsa je galaksija grupe. Izrazito je izduzena i ima karakteristicni oblik sociva. Izgleda kao klasicna lentikularna galaksija, koje su i svoje ime dobile jer podsecaju na sociva (lens). Galaksija sija visokim povrsinskim sjajem, i zajedno sa svojim susedom NGC 5354 dominira grupom. Galaksija pokazuje dvostruku strukturu, sa izrazito sjajnim izduzenim jezgrom i takodje izduzenim bledim halom. Galaksija ima relativno ostre ivice, javlja se bez mekoce u strukturi i potpuno je jasno u kom trenutku se ''zavrsava''.

U vidnom polju ima dosta zvezda. Iako su me na prvu nervirale, posle duzeg osmatranja je poceo da mi se svidja nacin na koji obogacuju vidno polje.

NGC 5354

Pravi jako blizak par sa NGC 5353 i nalazi se tek mozda 1' ispod nje. I ona je izduzena ali sa mnogo manjim odnosom osa. U poredjenju sa prethodnom galaksijom, skoro se moze reci da je kruzna. Galaksija takodje sija visokim povrsinskim sjajem, mozda tek nesto manjim od svog suseda. Takodje ima dvostruku strukturu, sa malim loptastim sredistem i bledjim halom oko njega. Iako bliske, galaksije nisu u dodiru.

NGC 5350

Iako najveca galaksija grupe, drasticno je manjeg povrsinskog sjaja od prethodne dve. Galaksija se uoci na prvu ali je potrebno provesti dosta vremena za okularem da bi se galaksija bila bilo sta drugo od veceg zasijanja okolnog neba. Javlja se u osetno vecim dimenzijama od svih galaksija grupe. Iako na prvi pogled deluje kruzno, sa duzinom posmatranja dobija na velicini i pojavljuje se blago ovalno.

Galaksija je jako blizu zvezde magnitude 6.5 koja se nikako ne moze ukloniti iz pogleda, pa to dodatno smanjuje njen sjaj. Galaksija zahteva vreme i strpljenje. Jako dobro reaguje na pomeranje po vidnom polju, kada dobija na dimenzijama a u sredini se pojavljuje malo kruzno jezgro. Za razliku od dva svetlija suseda, ova galaksija izgleda jako amorfno, bez jasnih naznaka gde se objekat zavrsava a pocinje okruzjujuce nebo.

Grupi, a pogotovo ovoj galaksiji, ne prija uvecanje i najbolji pogled je na uvecanju 176x.

NGC 5355

Sija bledom magnitudom od 13.1 i trazio sam je zajedo sa NGC 5359 magnitude 13.9. Bledju nisam uspeo da uocim ali se zato tokom portage pokazala NGC 5355, i to kao bledo kruzno zasijanje okolnog neba. Galaksija ne pokazuje nikakve detalje.

—-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

NGC 5371

Preckasta spiralna galaksija magnitude 11.3 i prividne velicine 4.4'x3.5'.

Galaksija je od Hickson 68 Grupe udaljena samo oko 30' i komforno staje sa njom u jedan okularski pogled. Smatra se da je galaksija mozda u slaboj interakciji sa Hickson 68 Grupom, i da je mozda i njena clanica. Galaksija inace ima dva kataloska NGC broja: NGC 5371 i NGC 5390. Razlog je greska u pozicioniranju galaksije koju je napravio William Herschel pri otkricu iste. Njegov sin John Herschel je stoga pri osmatranju ovog objekta smatrao da je otkrio novi objekat, sto je kasnije Dreyer-a navelo da istu galaksiju zavede kao dva razlicita NGC objekta.

Lociranje: Nalazi se u istom okularskom pogledu sa Hickson 68 Grupom, manje od 30' jugozapadno.

Opservacija: Iako se ova galaksija smatra za jednim od lepsih prolecnih osmatranja, ja sam se dosta mucio sa njom. Galaksija se smestila odmah uz dve zvezde magnitude 9. Velika je i poprilicno bleda. Po velicini nadmasuje i NGC 5350 i javlja se u blago ovalnom obliku. Galaksiji prijaju malo manja uvecanja, i ja sam je posmatrao na 137x. Povrsinski sjaj galaksije je dosta mali i nisam uspeo da izvucem ni tragove spiralnih ruku usadjenih u halo. Ono sto jesam uspeo da izvucem je centralna precka, i to posle dosta rada za okularom. Nju sam uocio posle duzeg posmatranja na 137x pa potom prelaskom na 176x. Preckica je mala i usmerena ugrubo isok-zapad. Ostatak galaksije otpada na izuzetno amorfni ovalni halo, bez pokazatelja unutrasnje strukture.

Mapa lociranja:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54452468616/in/dateposted-public/