AstroForum - forum za astronome

Pozdrav kolege.

Pre neki dan sam se u sekciji o novim clanovima predstavio ovoj zajednici, i hvala vam svima na dobrodoslici.

Kao sto sam tamo rekao, bavim se osmatrackom astronomijom, koja za mene nije samo hobi vec strast. Vodim detaljan dvevnik svojih osmatranja, cije pojedine delove obradim za forumsku upotrebu i postujem. Na forumu Astronomskog Magazina vec neko vremene postujem redovne izvestaje sa svojim osmatranja, i zelja mi je da to isto uradim i na ovom forumu. Ova zajednica ima zivu diskusiju o posmatrackoj astromojiji; meni je meni licno mnogo pomogla i od njenih clanova sam dosta naucio. Ne volim da isticem  ali ne mogu da ne pomenem Vedranove tekstove, skice i videe koji su mi pomogli da usavrsim tehnku posmatranja za koju smatram da je danas na zavidnom nivou. Ovo je moj nacin da malo tog znanja vratim,  te da podstaknem jos jacu diskusiju o posmatrackoj astronomiji. Nadam se da ce ovi tekstovi mnogima od vas i pomoci.

Pre nego sto postujem jedan od tekstova koji sam pisao, zeleo bih da malo objasnim metodologiju svojih posmatranja. Ona ima tri osnovne karakteristike:

- Lociranje star-hoppingom. Duboko sam ubedjen da amaterski astronom treba da pre svega poznaje svoje radno okruzenje - nocno nebo.  Vec neko vreme odbijam da se mehanizujem, cak i kada sam za to imao prilike, jednostavno, osecam ponos kao amaterski astronom kada se kroz sazezdja krecem sa lakocom i poznavanjem zvezda. Razumem potpuno ''mehanizaciju'' i nemam nista protiv nje, ali to naprosto nije za mene.

- Duzina posmatranja objekata. Kako vodim detaljne audio zapise sa svojih posmatranja, koje posle pretocim u tekst, dosao sam do zakljucka da je uobicajeno vreme koje posvecujem nekom objekto oko 30-40 minuta. Posmatram oko 5 objekata za jednu posmatracku sesiju, ali svakom posvetim vreme koje zasluzuje. Naravno ume to da bude i 15 minuta a umelo je da bude i 90 minuta. U principu, ne ustajem od okulara dok nisam iscedio svaki moguci detalj koji mogu da izvucem iz objekta. Objekte rangiram u kategorije po uslovima seeinga koje zahtevaju, i potpom im se vrecam sledecih noci dok ne budem zadovoljan vidjenim. Recimo, obekat NGC 246 - Skull Nebula u sazvezdju Cetus sam ove sezone posmatrao desetak puta dok nisam bio zadovoljan. Naprosto, objekat je fantastican i zasluzuje toliku paznju.

- Terojska priprema. Dubokog sam uverenja da ako znamo sta posmatramo da ce i samo posmatranje poprimiti drugaciju dimenziju. Pre osmatranja objekata teorijski proucim njegove karakteristike i onda samo posmatranje visestruko dobije na kvalitetu. Recimo, galaksija NGC 7727 u sazvezdju Aquarius kroz okular je samo mala bleda mrlja sa zvezdolikim jezgrom. Mejutim, ako znamo da posmatramo galaksiju koja u sebi sadrzi dve gravitaciono nepovezane crne rupe, sam osercaj da svojim ocima vidimo objekat za koji smo ranije mogli da vidimo kao astronomski kuriozitet u naucnim emisijama cini to posmatranje izuzetno posebnim.

U sledecem postu dacu izvestaj sa jednog od svojih jesenje-zimskih posmatranja, onakav kakav je objavljen na AM forumu. Ako se clanovima ove zajednice takav nacin izvestaja svidi, bice mi zadovoljsto da nastavim da ih postujem. Slobodno komentarisite i kritikujte, tako se najbolje napreduje  :-) .

Pozdrav kolege. U danasnjem postu bavicu se metama u sazvezdju Perseus, prominentnom sazvezdju jesenjeg i zimskog neba. Polozaj sazvezdja je takav da se moze posmataati skoro sest meseci. Ko voli da posmatra do kasno u noc moze ga posmatrati cak i u kasno leto. Sadzvezdje sadrzi jednu od najcuvenijih poznatih zveda - Algol. U ovom postu bavicu se tom zvezdom i njenom oklinom, kao i sa jos tri DSO, od kojih mi je Perseus Lenticular Galaxy posebno draga meta. Za sve mete dacu mapu lociranja na kraju posta.

Asterizam Gogona:

Algol (𝞫 Persei) - Gorgoneoa Prima
22 Persei - Gorgonea Secunda
Rho (𝞺) Persei - Gorgonea Tertia
Omega (𝟂) Persei - Gorgonea Quatra

Sest sazvezdja dominiraju jesenje-zimskim nebom i svh sest su deo iste legende iz staro-grcke mitologije: Cetus, Pegasus, Perseus, Andromenda, Cassiopeia i Cepheus. Ukratko, kralj Cefej i kraljica Kasiopeja imali su prelepu cerku Andromedu. Kraljica se hvalila kako je njena cerka lepsa cak i od Nereida, cerki boga mora Posejdona. To je razljutilo Posejdona koji je zapretio da ce unistiti celo Cefejevo kraljevstvo ako mu u znak pokajanja ne zrtvuju svoju cerku Andromedu. Andromeda je prikovana za morsku stenu, gde je cekala da padne kao zrtva Cetusu, morskom cudovistu koga je poslao Posejdon. Ali, sve je to sprecio Persej koji je dojahao na letecem konju Pegazu. On je pre toga ubio meduzu Gorgonu ciji je pogled kamenio ziva stvorenja, odesekao joj glavu i tom glavom skamenio Cetusa. Svih sest likova i stvorenja iz ove price zauvek je ovekoveceno na nocnom nebu dobivsi svoje sazvezdje. Jedino je, eto, nesrecna Gorgona ostala i bez glave i bez sazvezdja ali je ipak prikazana kao deo sazvezdja Perseus. Taj mali asterizam koji u sebi sadrzi jednu od najcudnovatijih i najsjavnijih zvezda je nasa tema.

Glavni asterizam sazvezdja Perseus centriran je oko najsjajnije zvezde sazvezdja Mirfak (𝞪 Persei) magnitude 1.8. Od njega se pruzaju tri linije zvezda: severna predstavlja telo i glavu Perseja, jugoistocna noge a jugozapadna ispruzenu ruku sa glavom Gorgone u njoj. Krajem te ispruzene ruke dominira svetla zvezda Algol koja gradi grubi paralelogram sa jos tri gore navedene zvezde - sve cetiti predstavljaju glavu Gorgone. Ja cu se u ovom postu dublje baviti sa dve od njih: jednom zbog svoje izuzetnosti za astronomiju a drugom zbog lepe boje i pogleda kroz okular.

- Algol (𝞫 Persei) - Gorgonea Prima (Demonska zvezda)

Algol je bez premca najpoznatija zvezda u sazvezdju, i jedna od najpoznatijih na celom nocnom nebu. U pitanju je trostruki zvezdani system tri gravitaciono vezane zvezde. Zanimljiv par su glavna komponenta Algol Aa1 i Algol Aa2. Primar je plavi dzin A-tipa a pratilac manja narandasta zvezda K-tipa. Par kruzi jedan oko drugog na ekstremno malom rastojanju od 0.06 AU i to tako da u nasoj liniji pogleda sekundar prolazi tacno ispred primara. Da slikovitije prikazem ovaj ekstrem: orbita Merkura udaljena je 0.4 AU od Sunca - to je skoro 8x puta vise od udaljenosti ove dve zvezde !!!!! Zvezde su toliko blizu jedna drugoj da razmenjiju materijal. Na tako bliskom rastojanju, svaki put kada sekundar prodje ispred primara, on zakloni dobar deo zvezde i sjaj Algola opadne za neverovatnu 1.2 magnitudu. Kada se sekundar pomeri i vise ne zaklanja glavnu zvezdu sjaj se vrati na staro. To stavlja magnitudu Algola u raspon 2.3-3.5 - to je gubitak oko trecine sjaja zvezde. I kao da to nije dovoljno, ta varijacija magnitude desava se u veoma kratkim periodima. Sekundar pocinje da zaklanja primar svaka 2 dana 20 sati i 49 minuta. Manjoj zvezdi treba 10 sati da prodje ispred vece, i posle tih 10 sati sjaj Algola se vraca. Magnitudna promena od 1.2 je izuzetno velika i vidi se golim okom. Znaci, otprilike svaku trecu noc, zvezdju cete moci da vidite na magnitudnom dnu. U tom trenutku njen sjaj ce postati isti kao sjaj obliznje zvezde 𝞺 Persei. Sledece noci, zvezda ce izgledati daleko sjajnije i daleko ce nadsjajiti 𝞺 Persei.

Binarni sistemi kod kojih varijabilnost magnitude izaziva prolazak sekundara ispred primara zovu se eklipticni varijabilni sistemi. Algol je prva zvezda kod koje je takvo ponasanje uoceno, pa se kao takav naziva prototip Algol varijabilnih zvezda. Svi ostali eklipticni binarni sistemi nazivalu se varijabilne zvezde Algol tipa.

- Rho (𝞺) Persei - Gorgonea Tertia

Napisacu nesto o ovoj zvezdi jer zaista lepo izgleda kroz okular. Ponovo je u pitanju varijabilna zvezda i ponovo sa poprilicnom promenom magnitude kroz vreme. Magnituda joj je u rasponu 3.3-4.0. Medjutim, period varijabilnosti nije uvek isti i javlja se u intervalima od 50, 120 i 250 dana. Zvezde sa razlicitim periodima varijabilnosti nazivaju se iragularne varijabilne zvezde i semi-iregularne varijabilne zvezde. Iregularne varijabilne zvezde menjaju sjaj bez pravila za vremenske intervale u kojima se promena desava. Semi-iregularne varijabilne zvezde imaju jasno definisan period varijabilnosti ali se desavaju odstupanja, kao kod nase zvezde

Zvezda je dzin stelarne klase M4 IIi sija crveno-narandzastom nijansom.

Opservacija: Asterizam je relativno mali. U obliku je paralelograma i dve najudajlenije zvezde su na rastojanju oko 2.5º, sto prakticno znaci da sve cetiri mogu da stanu u jedan pogled trazioca.

- Najsjajnija zvezda je Algol (Gorgonea Prima) i sija sjajnom plavo-belom bojom.
- Nasuprot nje je 𝞺 Persei (Gorgonea Tertia) i zaista je lepo pogledati je. Zvezda sija dubokom kremasto-narandzastom bojom i pufnastog je izgleda bez ostrine. Pogled na ovu zvezdu pravi potpun kontrast sa potpuno drugacijim Algolom, ogromnom sjajnom plavom zvezdom.
- Na severu asterizma je  najbledja zvezda -  22 Persei (Gorgonea Secunda). Zvezda je plave boje.
- Na jugu je 𝟂 Persei (Gorgonea Quatra) koja sija nesto bledje od Tertie ali slicnom bojom. Zvezda sija kremastom-crvenom bojom i boja je dosta dublja nego kod Tertie.

Sve cetiri zajedno prave asterizam sa jakim kontrastom boja. Ta razlika u bojama vidljiva je cak i u traziocu.


NGC 1579 - Northen Trifid Nebula

Refleksiona maglina u savezdju Perseus, velicine 12'x8'.

Maglina je dobila ime zbog svoje slicnosti sa objektom M20 (Trifid Nebula) u sazvezdju Sagittarius. Slicnost proizilazi iz priststva tankih tramnih traka koje se usecaju u maglinu i dolaze do samog centra objekta. NGC 1579 je bledja i duplo manja verzija svog pozantijeg ''imenjaka''.

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko jer se objekat nalazi u skoro praznom otvorenom prostoru izmedju sazvezdja Perseus i Auriga, pa nedostaje svetlih zvezda ''lokatora''. Cilj lociranja bice pronaci blizak trio zvezda Struve 533 - 55 Persei - 56 Persei. Maglina se nalazi u istom vidnom polju trazioca sa ovim triom zvezda. Ja sam nasao dva star-hoppa, oba sam testirao i oba dobro funcionisu. Jedan krece od sazvezdja Perseus a drugi od sazvezdja Auriga. U trenutku posmatranja Perseus je bio vise ne nebu, pa cu dati star-hopp koji polazi od njega:

- Krenuo sam od zvezde Menkib (𝞷 Persei) u glavnom asterizmu sazvezdja Perseus. I odatle ide ''gadan'' deo. Potrebno je pomeriti se traziocem 4.5º u pravcu koji spaja Menkib sa sjajnom zvezdom Hassaleh (𝞲 Aurigae) u glavnom asterizmu Aurige. Tako cemo doci do sjajne zvezde 54 Persei, magnitude 4.9. Taj potez duzine 4.5º (1.5 vidnog polja trazioca) proteze se kroz potpuno prazan prostor i moze biti tezak.
- Kad dodjemo do 54 Persei stvari postaju lakse. U istom vidnom polju trazioca, 1º istocno od nje, videcemo trio zvezda Struve 533 - 55 Persei - 56 Persei.
- Nacentriramo trazilac na taj trio, i sada ide deo koji zahteva malo ''naprednije'' gledanje kroz trazilc. Odmah severno od Struve 533 u traziocu cemo primetiti lanac od 4-5 jako bledih zvezda. Nasa meta stoji bukvalno odmah uz najsjajniju zvezdu toga lanca. Nacentiramo je u trazilac, pogledamo kroz okular i u pogled ce uci zvezda i pored nje cemo u dobrim nocima primeti bledu maglovitost nejednakog sjaja - nasu metu NGC 1579.

Mapa lociranja data je na kraju posta.

Opservacija: Mislim da je ovo objekat sa najvise pogresnih podataka o sebi koji se mogu naci. U skoro pola clanaka o ovoj maglini navodi se da je u pitanju emisiona maglina. Ja sam tako objektu i pristupio, ali bio je dovoljan jedan pogled kroz OIII filter da shvatim da nesto debelo nije u redu i da nikako ne moze biti rec o emisionij maglini.

Naime, prvi put mi se desilo da se emisiona maglina vidi bolje nefiltrirana nego sa O III filterom. Maglina se na malom uvecanju videla i bez filtera. Objekat je mali, izuzetno bled ali se i na tim uvecanjima vidi da je isaran regijama svetlije i bledje nebuloznosti. Medjutim, kada sam na okular ucvrstio OIII filter, maglina se potpuno izgubila. Bio sam jako zbunjen i posle osmatranja sam proveravao da li je maglina uopste emisiona. Jedino razumno objasnjenje za bolji nefiltriran pogled je da je maglina refleksiona i da zato ne reaguje na filter. Dan posle posmatranja malo sam vise istrazio objekat. Podaci o objektu su poprilicno sturi, i u vecini kataloga nije cak ni navedena magnituda objekta. To je tipicno za refleksione magline. Sa drudge strane, pola tekstova o objektu govori da je maglina emisiona a pola da je refleksiona. Licno mislim da ko tvrdi da je maglina iskljucivo emisiona nikada nije pogledao ovaj objekat kroz okular. Da kratko pojasnim: emisione magline (emituju svetlost) se bolje vide kroz nebula filtere nego bez njih. Sa drudge strane, refleksione magline (odbijaju svetlost) ne reaguju na filtere i bolje se vide nefiltrirane. Stoga je ovaj objekat verovatno mesavina i jedne i druge, s tim sto svetliji deo koji se vidi okular mora biti refleksione prirode jer se pogledom kroz filter potpuno izgubi.

Sto se tice samog pogleda, on je jako bled ali je zanimljiv. Maglina se mora uvecati da bi se jasnije videla struktra. Kroz maglinu prolazi tamna traka prasine koje objektu daju neujednacen sjaj. Objekat je amorfnog oblika bez jasnih granica i malo je izduzen. Sam sjaj objekta je izuzetno bled i na samoj granici je uocljivosti direktnim vidom. Periferni vid znatno posvetljuje sliku i samo njim se moze primetiti tamni usek koji traka prasine pravi preko lica ove magline.

Moram da kazem da sam bas bio razocaran ovim posmatranjem. Bio sam spreman na emisionu maglinu, vec sam imao spreman filter pored sebe, i kada sam video da se maglina moze primetiti i bez filtera pomislio sam kako ce pogled tek biti dobar sa OIII. Poprilicno sam se sokirao kada sam pogledao sa OIII i video mrak. Na kraju, ispada da je rec o refleksionoj maglini i da je pogled koji sam imao jedini moguci, pa samim tim i najbolji.

Maglinu sam promatrao nekoliko noci, pokusavajuci da uhvatim sto bolji seeing. Objekat je izuzetno bled i ne preporucujem ga kolegama sa aparaturama manjim od 12''. Previse je tezak za lociranje, opservacija zahteva puno vremena za okularom i potunu adaptaciju na mrak, a nagrada za trud je poprilicno mala.


NGC 1342 - Stingray Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Perseus, magnitude 6.7 i prividne velicine 17'.

Ovo je jedno od retkih otvorenih jata koje se nalazi izvan galakticke ravni, sto ce mu omoguciti znatno duzi zivot od velike vecine ostalih jata. Sa staroscu od 450 miliona godina jato je vec preslo prosecan zivotni vek otvorenih jata i cekaju ga minimum jos nekoliko storina miliona ili mozda i nekoliko milijardi godina postojanja. Zasticen od plimatskih sila Mlecnog Puta, sa svoje usamljene pozicije u svemiru, ovaj objekat  gledace rodjenje i smrt mnogih objekata iste vrste.

Lociranje: Objekat je lagan za lokaciju iako se nalazi usred praznog dela nocnog neba izmedju noge i ruke Perseja.

- Krenuo sam od duple zvezde glavnog asterizma sazvezda Epsilon (𝞮) Persi, u kolenu Perseja.
- Oko 3º jugoistocno od nje u traziocu ce se lako primetiti trapez koji grade cetiri svetle zvezde.
- Kada produzimo juznu dijagonalu trapeza za jednu njenu duzinu stici cemo do nase mete. Ako imate ostro oko, meta ce se videti i kroz trazilac kao malecka maglovitost.

Opservacija: Ovo je jako cudno otvoreno jato. Naime, jato je najbledje u samom centru, bolje receno sve najsjajnije zvezde objekta kao da ''namerno'' zaobilaze centar i prave pravougaonu cik-cak liniju koja ga ''izbegava''. To nije bas uobicajen prizor jer su otvorena jata uglavnom najgusca u centru, Ta gustina centra proizvodi gravitaciju potrebnu za drzanje zvezda jata na okupu.

Jato sam najvise posmatrao na uvecanju 107x. Direktnim vidom vidi se oko 40 zvezda, jasno svsrtane u dve jasne grupacije - svetle i blede. Razlika i zmedju svetlih i bledih je znatna. Jato nema ultra-bledih zvezda koje prave pozadinski sjaj pa objekat sjaji nasuprost potpuno crne pozadine.

15 najsjajnijih zvezde jata krivudaju oko centra. Krenu sa jednim lancem koji se potom savije za 180º i posle toga se jos tri puta prelomi pod uglom od 90º. Sve te krivine zaobilaze centar i stvaraju konturu jata po obodima objekta. Prostor izmedju tih zvezda popunjavaju bledje zvezde, koje nisu ravnomerno rasporedjene. Najvise ih ima tamo gde su lanci svetlih zvezda najrazdvojeniji. Jato izgleda jako rasuto i ima puno praznog prostora izmedju sjajnijih zvezda. Objekat izgleda suplje i nije kondenzovan u centru.

Periferni vid povecace broj zvezda na nekih pedesetak.

Ovo je vise cudan nego lep objekat. Jato ne samo sto nema centralnu konenzaciju, nego i najsjajnije zvezde ''beze'' od centra u obliku krivudavog ''vozica''.

NGC 1023 - Perseus Lenticular

Drevna lentikularna galaksija u sazvezdju Perseus. Magnituda galaksije je pristojnih 9.4, dok su joj dimenzije 8'x3.5'.

Kao sto je prolece sezona galaksija, tako je i zima sezona otvorenih jata. Stoga je posmatranje ovog objekat dvostruko zadovoljstvo: ne samo sto je jedna od retkih zimskih galaksija, vec bi i na prolecnom nocnom nebu predsavljala ozbilja takmac najgledanijim sezonskim galaksijama. Iskreno, imam utisak da je ovo jedan od nazapostavljenijih zimskih objekata. Nema ga ni u prvih 50 preporucenih zimskih posmatranja, videcemo sasvim neopravdano.

Lociranje: Veoma je blizu u ovom postu vec opisanog asterizma ''Gorgona''.

- Produzimo liniju koja spaja zvezde Algol i 22 Persei za jednu njenu duzinu i doci cemo do svetle zvezde 16 Persei.
- Istocno od 16 Persei u traziocu uocimo svetlu zvezdu 12 Persei.
- Ispod 12 Persei uocicemo bledi lanac od tri zvezde, gde je najsjajnija donja zvezda. Namestimo koncanicu trazioca negde oko najbledje zvezde u tom lancu (najsevernija od te tri), pogledamo kroz okular malog uvecanja i videcemo mali ali ne i bledi sjaj nase mete.

Opservacija: Divan objekat. Ovu galaksiju karakterise malo i izuzetno svetlo jezgro, skoro poput zvezde. Takva jezgra se u posmatrackoj astronomiji nazivaju ''zvezdolika jezgra''.

Vec na malim uvecanjima videce se da galaksija ima malo i veoma sjajno zvezdoliko jezgro, okruzeno bledom izmaglicom. Ta izmaglica je halo galaksije sastavljen od milijardi drevnih crvenih zvezda. Iako sam u ranijim postoviima detaljno objasnio sta su lentikularne galaksije, nije na odmet da ponovo pomenem da takve galaksije nemaju spiralnu strukturu, te da su nastale spajanjem dve ili vise spiralnih galaksija. Zvezde tih galaksija ravnomerno se rasporedjuju oko novoformiranog jezgra u dva oblika: u ranijim fazama spajanja galaksija ima izrazeno elipsoidni oblik i takve galaksije nazivaju se lentikularne. Na kraju, kada se galaksija stabilizuje, zvezde uglavnom zavrse raporedjene u obliku sfere i elisioda slicnih poluosa i takve galaksije nazivaju se elipticne.

Objekat se nalazi u bogatom zvezdanom polju ali se jasno istice svojom maglovitom pojavom sa ostrim i malim jezgrom te bas lepo izgleda na malom uvecanju. Za razliku od vecine galaksija koje deluju uniformno bledo, sa blagim prelazima u sjaju od centra ka spoljasnjosti, ovaj objekat izgleda''zivo'' i ostro.

Na uvecanju 176x galaksija pocinje da otkriva svoju unutrasnju strukturu. Povecanjem kontrasta izmedju galaksije i okruzujuceg neba halo vise dolazi do izrazaja i sada se vidi da je galaksija izuzetno izduzenog oblika. Takodje se vidi da i samo jezgro, iako malo, nije kruznog oblika, vec izduzeno. Jezgro je izuzetno svetlo, mnogo svetlije u odnosu na halo nego sto je to slucaj kod ogromne vecine galaksija. Prelaz iz jezgra u halo nije postepen vec se desava naglo, te je razlika u osvetljenosti ova dva dela galaksije ogromna i ocigledna. Izduzeno jezgro zauzima oko polovine duzine galaksije. Za osmatranje ovih karatkteristika objekta nije cak potreban ni periferni vid, galaksija je dovoljno svetla, a nedostatak spiralne strukture cini napredne tehnike posmatranja nepotrebnima.

Medutim, za one koje bas vole da ulaze duboko u objekat, zabava tek poocinje na bas velikim uvecanjima, a sa tim i jednostavnost posmatranja ovog objekta prestaje. Niame, na samom rubu galaksije, prikacena na severni deo hala, nalazi se statelitska galaksija nase mete - spiralna galaksija Magelanskog tipa NGC 1023A. Galaksija je uzasno bleda i meri samo 1.3'x0.7'. Za njeno osmatranje bice potrebna sva vestina i strpljenje koje imamo, veci teleskop, te dobra noc i bar solidna oprema. Ja sam je trazio na uvecanju 320x. Treba i znati na kom kraju galaksije se nalazi NGC 1023A, da bi sav sav fokus usmerili na to mesto. U trenutku posmatranja, mali satelit nazazio nalazio se na krajnjem severnom delu hala nase glavne mete. Upornim sedenjem za okularom i konstantnim korisscenjem perifernog vida uspeo sam da primetim bledu iregularnost u elipsastom halu glavne galaksije - NGC 1023A buvalno se nastavlja na ivicu hala, sto cini da se severni deo istog pokaze sirim i deformisanim o odnosu na juzni koji je uzak i koji izgleda kao pravilan zaobljeni zavrsetak velike poluose ellipse. Mnogo sam se obradovao zbog ovog pogleda. Isto tako, kada budete gledali Perseus Lenticular nemojte pokusavati da izvrsite navedeno posmatranje ako nemate teleskop minimum 12'' i mnogo strpjenja. Sama maticna galaksija bas lepo posmatranje sama za sebe i skoncentrisite se na nju.

I dalje mi nije jasno zasto ovo nije jedan od gledanjih zimskih objekata, pretpostavljam naprosto da se galaksije ne mogu meriti sa svetlim i velikim otvorenim jatima rasutim po celom zimskom nebu. Bas zato NGC 1023 i jeste lepo skretanje sa zimske tematike i jedan zaista zivopisan pogled.

Pozdrav svima. Hvala vam na dobrodisodlici i na pozitivnim reakcijama na izvestaj. Ja do sada vec imam dosta obvjavljenih izvestaja u kojima sam opisao 53 DSO i 33 binarna sistema i dvostrukih zvezda. Medjutim, to nisu trenutne sezonske mete i te izvestaje cu postepeno ubacivati na forum kakd dodje njihova sezona, a dotle cu se baviti objektima sa trenutnih posmatranja.

Kvalitet neba je klasicna Bortle 4 skala, prelaz izmedju ruralne i prigradske sredine. U pitanju je vikendica u koju odlazim posle posla kada god mi vreme i nebo dozvole. Medjutim, nije ni sve u nebu. Pozicija sa koje posmatram je najbolja moguca pod takvim nebom. U krugu od kilometar oko svoje pozijie imam samo jednu ulicnu svetiljku koju i ne vidim, i samo jedno komsijsko svetlo koje sam eliminisao svetlosnim zaklonom rucne izrade. Sa dve strane sam okruzem sumom, tako da je kolicina osvetljenosti posmatracke pozicije minimalna. Takodje, posmatranja vrsim teleskopom pristojne aparature, i poprilicno dobro vladam vestinom perifernog vida. Aparaturom i vestinom posmatranja trudim se da izvucem maksimum iz takvog neba.

NGC 1579 je po meni meta koja nije vredna truda, sem za recimo bas tvoj teleskop. Zanima me bas, ako je ponovo budes posmatrao, kako tebi reaguje na OIII filter.

Za NGC 1342 je bas lepo kada se vidi kako isti objekat razlicite posmatrace asocira na razlicite oblike. Sad kad uporedim moj opis cik-cak linije koja se cetiri puta savija i tvoju asocijaciju na sazvezdje Scorpius, opisali smo istu stvar na razlicite nacine. Tvoj je ipak kreativniji :) .

Sto se tice Perseus Lenticular pogledaj je obavezno kroz 50cm, ti ces kroz ''zver'' sigurno lakse da vidis NGC 1023 A. Ja sam se bas namucio, konstantno sam gledao periferno, na kraju su me oci zabolele. Mene kod takvih sitnih detalja izvlaci ''svemoguci'' Ethos, 110 stepeni FOV-a daje ogromnu komociju na velikim uvecanjima. Ja sam na kraju video samo blagu deformisanost na severnom kraju glavne galaksije, i to jedva i posle dugo sedenja za okularom.

Kao sto ti meni zavidis na filterima, i ja tebi zavidim na ''zverki''  :-)  *da* . Bas sam pre nekih mesec dana pricao sa ljudima kako mi je dugorocna strategija nabavka teleskopa znatno vece aparature, kada budem bio zadovoljan onim sto sam uspeo da izvucem iz ove. Tvoja iskustva sa Taurusom ce mi mnogo znaciti

Mape star-hoppova dao sam na kraju posta.

NGC 1514 - Crystal Ball Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Taurus, magnitude 10.8 i prividne velicine 2'.

Ova maglina u svom centru ima binarni sistem, gde stelarne vetrove neophodne za formiranje magline generise manja zvezda. Primar je dzinovska zvezda A klase, dok je sekundar mlada zvezda O-tipa. Kao sto je poznato, zvezde O-tipa zive kratko. Ako su dovoljno velike mase eksplodiraju posle samo 15 miliona godina kao supernove. Medjutim, ako nemaju dovoljnu masu urusavaju se same u sebe i pri tome izbacuju svoje spoljasnje slojeve u vidu mlazova gasa koje mi vidimo kao planetarnu maglinu.

Objekat ima poprilicno velike prividne dimenzije za planetarnu maglinu. To je sa jedne strane dobro jer se maglina nece prikazati zvezdoliko, ali je sa drudge strane lose jer se njena svetlost rasipa na veliku povrsinu sto objektu daje mali povrsinski sjaj od samo 12.6 mag/arcmin². Medjutim, meni se u okularu ovaj objekat pokazao sasvim lepo i pristojno svetlo. Zal ostaje za samo malo vecom aparaturom, ali o tome malo kasnije.

Lociranje: Ja sam pronasao lak star-hopp za ovaj objekat ali odmah moram da se ogradim i kazem da on mozda i nije tako lak kao sto se cini. Naime, ovaj star-hopp podrazumeva dobar trazilac i da kroz njega gledamo dovoljo dobro da vidimo zvezde magnitude 8 ili 9.  Medjutim, ovo nije jedini star-hop, samo onaj koji je mene lako doveo do mete. Postoji jos nekoliko nacina, za one kojima je ovaj nacin tezak mozda je najbolje da krenu od zvezde Zeta (𝞯) Persei.

- Krenuo sam od cuvenih Plejada (M45). Od njih se pomerimo 5º na istok i doci cemo do lanca svtlih zvezda 44-41-42 Tauri.
- Produzimo liniju koja spaja 41 sa 42 Tauri za jednu njenu duzinu i doci cemo do zvezde HD 25834. E tu sada dolazi do izrazaja dobar trazilac i vestina gledanja kroz njega.
- Odmah istocno od nje ja sam video dve zvezde jednu do druge, magnituda oko 8.5. Tacno izmezdju te dve zvezde primeticemo jos jednu bledu zvezdu: HD 281679 magnitude 9.4 - to je centralna zvezda nase mete NGC 1514.

Opservacija: Ovo je lepa meta, iz nekog razloga poprilicno ignorisana od strane posmatraca. Objekat sjajno reaguje na OIII filter i pokazuje se veliko i pristojnog sjaja. Nazalost, ovaj objakat uglavnom pokazuje unutrasnju strukturu pocevsi od teleskopa precnika 14'' pa navise. Mojih 12'' nije bilo dovoljno da prikaze unutrasnju strukturu magline i zaista mi ostaje zal za samo jos malo aperture jer mi se objekat bas svideo.

Ako se objekat posmatra nefiltriran videce se samo centralna zvezda bez maglovitosti. Cak ni periferni vid nece prikazati maglovitost oko zvezde. Medutim, kada se na okular pricvrsti OIII filter maglina iskace u svih svojih 2' i bez perifernog vida. Na uvecanju 62.5x vidi se centralna zvezda i veliki kruzi magloviti disk oko nje koji je najsjajniji po svojim obodima.

Na uvecanju 176x disk magline se ubledi, ali se zato lepo vidi koliko je taj disk velik. Centralna zvezda magnitude 9.4 sjajno sija i probija cak i prigusenje njenog sjaja izazvano OIII filterom. Taj sjaj zvezde malo smeta pri osmatranju jer ''svetlosno zagadjuje'' disk magline. Stoga kod ovog objekta OIII filter radi dve stvari: pusta maglovitost da dodje do izrazaja i u isto vreme smanjuje sjaj centralne zvezde.

Za primecivanje unutrasnje strukture ovog objekta preporucuje se koriscenje UHC ili OIII filtera u kombinaciji sa teleskopom od minimum 14''.  Mnogo sam se trudio da sa svojom 12-ticom izvucem neki detalj unutrasnjosti ali nisam uspeo ni sa OIII ni sa UHC.

U principu, ovo je lep objekat pre svega zbog svoje velicine, izrazito kruznog oblika i lako uocljive centralne zvezde. Vraticu mu se kada u buducnosti povecam aparaturu jer ova maglina ima sta da pokaze.


NGC 1647 - Pirate Moon Cluster

Ogromno otvoreno jato u sazvezdju Taurus. Jato sija magnitudom 6.4 i meri velikih 40', sto ga cini jednim od vecih otvorenih jata na nocnom nebu. Iako sija vise nego pristojnom magnitudom, bas ta velicina cini da je povrsinski sjaj jata izuzetno mali, pa jato izgleda manje sjajno nego sto to magnituda sugerise.

Jato se nalazi na poprilicno bliskom rastojanju 1.800 ly od Sunca. Medjutim, ako se uporedi sa mnogo poznatijim otvorenim jatima u sazvezdju Taurus, Hijadama i Plejadama, ovo jato je vise nego 12x udaljenije od Hijada i 4x od Plejada.

Ovo otvoreno jato je Trumpler klase II 2 m. Ovo je prvi put da o ovim postovima pominjem Trumpler klasu otvorenih jata. Kako je stigla zima, a to je sezona otvorenih jata, mislim da je sada pravo vreme da objasnim ovaj nacin klasifikacije otvorenih jata po kondenzaciji ka centru, rasponu sjaja i broju zvezda. Objasnjenje cu dati na kraju posta. U pitanju je veoma slikovita i korisna skala.

Lociranje: Jato se nalazi u unutrasnjem prostoru izmezdju dva roga bika. Taj prostor listen je svetlih zvezda vidljivih golim okom, pa star-hopp koji koji sam ja pronasao moze biti tezak jer zahteva pronalazenje zvezde Iota (𝞲) Tauri, koja u jednom celom pogledu trazioca nema oko sebe nijednu svetlu zvezdu. Zbog izuzetno malog povrsinskog sjaja, jato nije vidljivo u traziocu, iako svetli sjajnom magnitudom i ima ogromnu povrsinu.

- Krenuo sam od najsvetlije zvezde u sazvezdju Aldebaran (𝞪 Tauri) magnitude 0.85.
- Sad ide tezak deo. Od nje sam vukao liniju koja Aldebaran spaja sa optickom dvostrukom zvezdom Theta¹ i Theta² (𝞱¹ i 𝞱²) Tauri, najsvetlijom zvezdom u Hijadama. Ko je detaljnije prucavao Hijade ovaj opticki par mu sigurno poznat. Linija se vuce od Theta ka Aldebaranu. Posle 4.5º, jedina svetla zvezda koja se pojavi u traziocu bice Iota (𝞲) Tauri magnitude 5.5, sa desne strane te linije. Potez od 4.5º je 1.5x veci od jednog vidnog polja trazioca te iziskuje malo iskustva ili vise pokusaja. Zato je ovaj star-hopp malo tezi.
- Odatle stvari postaju lakse. Juzno od Iota Tauri bice lako uocljiv lanac od tri zvezde, od kojih je srednja dvostruka. Nacentriramo koncanicu trazioca ne tu srednju zvezdu, pogledamo kroz okular i nasa meta bice jasno vidljiva.

Opservacija: Meni ovo jato izgleda kao oborena fontana ili zalosna vrba, pa ga za licnu upotrebu tako i zovem. Naime, lanac najsvetlijih zvezda prolazi tacno kroz centar jata i cini stub fontane. Sa jednog njegovog kraja se odvajaju dva lanca svetlih zvezda na suprotne strane centralnog lanca, koji se potom savijaju za 180º i formiraju dva mlaza vode. Ispod njih nalaze je jos po jedan identican lanac sa svake strane, samo su ta dva lanca sacinjena od bledjih zvezda i kraca su. Znaci imamo svetli stub fontane i po dva mlaza vode sa po svake strane stuba.

Jato je ogromno i poprilicno svetlo kroz okular, sa svetlijim zvezdama ravnomerno rastrkanim po celoj povrsini jata. Nema grupisanja zvezda u grudvice i tamnijih ili svetlijih delova, sve je ravnomerno rasporedjeno i pomalo ''dosadno''. Zvezde se uglavnom grupisu u parovima, ali ne vise od dve svetle u grupi. Magnitudni raspon zvezda koje sacinjavaju jato je jako mali. Naime, skoro sve zvezde u jatu sijaju magnitudama otprilike 9 i 10, te nema dinamicnosti pogleda koje ima kod jata koja sadrze zvezde sirokog raspona sjaja. Pozadinskog sjaja zvezda na granici razucivosti ima jako malo. Objekat je malo popunjeniji u centru nego na krajevima. Velicina mu je ogromna  i objekat zauzima skoro dve trecine vidnog polja okulara malog uvecanja.

U centru jata nalaze se dve naizgled duple zvezde, a mnoge zvezde jata izgledaju kao dvostruki sistemi. One to naravno nisu, ali jato daje takav utisak kroz okular. Dve duple zvezde u centru po usmerenju izgledaju kao kopije para 𝞱¹ i 𝞱² Tauri i 80-81 Tauri u Hijadama, tj. usmerenja su takvih da im se pravci koji spajaju komponente seku u temenu jednakokrakog trougla. Opet, ko je detaljnije proucavao Hijade zna o cemu je rec, a ko nije, bice uskoro ceo jedan post o Hijadama pa ce se sve objasniti :) .

Jato je jako rasuto, sa velikim razmacima izmedju svetlih zvezda. Ja sam brojao zvezde i izbrojao sam ih nekih pedesetak.

Najsvetlija zvezda u oklaru nece biti clan jata, vec dupla zvezda preko koje smo locirali jato, koja ce se u okularskom pogledu nalaziti sa zapadne strane jata.

—----------------------------------------------

Na kraju, zeleo bih da u postove uvedem pojam Trumpler klase jata. Trumpler klasa je sistem klasifikacije otvorenih jata koje je uveo cuveni Svajcarsko-Americki astronom Robert Julius Trumpler. Klasifikacija se sastoji od jedne rimske cifre, jedne arapske cifre i jednog latinicnog slova. Na primer, II 2 m.

Rimska cifra oznacava stepen centralne koncentracije otvorenog jata i njegovu odvojenost od okruzujuceg neba

I - odvojeno jato sa jakom centralnom koncentracijom
II - odvojeno jato sa malom centralnom koncentracijom
III - odvojeno jato bez centralne koncentracije
IV - jato koje je slabo odvojeno od okruzujuceg zvezdanog polja

Arapska cifra oznacava raspon sjaja zvezda koje cine jato, tj. koliko je jato bogato zvezdama razlicitih magnituda

1 - vecina zvezda jata su skoro istog prividnog sjaja
2 - srednji raspon sjaja zvezda u jatu
3 - veliki raspon prividnog sjaja zvezda, tj. jato se sastoji i od svetlih i od bledih zvezda

Latinicno slovo oznacava broj zvezda u jatu

p - (poor) - manje od 50 zvezda
m - (medium) - 50-100 zvezda
r - (rich) - vise od 100 zvezda

Na primer, danas opisana meta NGC 1647 - Pirate Moon Cluster je Trumpler klase II 2 m. To znaci da je jato odvojeno od okruzujuceg neba i male centralne koncentracije, da jato sadrzi zvezde srednjeg magnitudnog rapsona (konkretno u ovom jatu zvezde dvaju magnituda), te da sadri 60-100 zvezda. Kao sto se vidi, Trumpler klasifikacija je izuzetan alat za opis jata. Sa dve cifre i jednim brojem dato je toliko puno podataka o objektu.


NGC 1746 (sa NGC 1758 i NGC 1750)

Jos jedno veliko otvoreno jato u sazvezdju Taurus. Magnitude je 6.1 i prividne velicine 40'. Po sjaju, velicini i povrsinskom sjaju skoro je identicno sa prethodnom metom - NGC 1647. Ono po cemu se jata razlikuju je sto ovo jato sadrzi i sjajne i blede zvezde. Medjutim, kada se pogleda Trumpler klasa jata koja je III 1 p, cini se da nesto nije u redu jer klasa govori da se jato sastoji od zvezda skoro istih magnituda. Tu se dolazi do razloga zbog koga je ovo jato tako zaniljivo - mnoge od tih bledih zvezdica unutar jata su u stvari dva zasebna otvorena jata: NGC 1758 i NGC 1750, dva sicusna, bleda skupa zvezda koja leze unutar glavnog tela NGC 1746. Ako je osmatranje NGC 1764 lagano zbog svoje velicine, osmatranje ova dva mala jata je pravi izazov, kome naravno nisam mogao da odolim :).

Lociranje: Lociranje je srednje tesko jer zahteva malo veci hod traziocem. Moja strategija bila je da dodjem do bliskog tria zvezda 99 Tauri - HD 31362 - 98 Tauri. Jato se nalazi izmezdju ovog tria i zvezde 103 Tauri koja se nalazi iznad ovog tria.

- Posao sam od zvezde 94 Tauri magnitude 4.3 u rogu bika. Ako je vidite golim okom nacentrirajte je direktno, a ako je ne vidite lako se nadje tako sto se krene od Hijada i produzi se linija koja spaja 𝞭³ Tauri sa svetlom zvezdom Ain.
- Severno od 94 Tauri uocice se tri zvezde u njenoj neposrednoj okolini. Vukao sam liniju od 94 Tauri pa tacno izmezdju zvezda HD 29935 i HD 30122, i posle oko 4º trio gore pomenutih zvezda jasno je usao u okular.
- Ako koncanicu trazioca namestimo bilo gde unutar tog tria, na krajnjem severoistoku vidnog polja videcemo svetlu zvezdu 103 Tauri. Jato se nalazi tacno izmezdju tria i te zvezde. Jato se nece videti kroz trazilac jer je izuzetno malog povrsinskog sjaja.

Opservacija: Jato je ogromno i posmatrao sam ga na uvecanju od 62.5x. Ono sto ce se odmah primetiti da se jato sastoji od dve grupe zvezda - svetlih i bledih. Magnitudna razlika izmedju njih je velika i nema postepenih prelaza u sjajau izmedju dve grupacije zvezda. Kao sto cemo kasnije videti, te blede zvezde su u stvari deo dva potpuno zasebna jata. Svetle zvezde rasute su po obodima objekta, dok je centar ispunjen bledjim. Te svetle zvezde po obodima formiraju nekolio grupacija: .

  1.) tri zvezde na zapadnoj granici jata formiraju prepoznatljiv trougao
  2.) severno od njih nalaze se svetle zvezde koje grade nesto sto lici na morsku zvezdu sa tri kraka
  3.) na kraju imamo tri svetle zvezde na jugu poredjanih u skoro pravu liniju.

Te tri formacije bice kljucne za lociranje manjih otvorenih jata usadjenih u glavni objekat.

  - NGC 1785

Prvo od dva mala otvorena jata usadjenih u glavni objekat. Podaci o ovom malom jatu su jako struri. Magnitude je oko 11-12, u zavisnosti od izvora podataka. Podaci o velicini nisu relevantni za posmatranje, jer i pored nominalne velinice 10'x10', osmatracki ce moci da se uoci desetak svetlijih zvezda u radsponu ne vise od 5'.

Jato se nalazi tacno na sredini linije koja spaja juzno teme trugla iz stavke 1.) sa srednjom zvezdom iz svavke 3.). Jato je izuzetno malo i bledo. Jasno sam ga uocio na uvecanju 176x, ali detaljno osmatranje izvrsio sam na uvecanju 320x. Centar jata sastoji se od paralelograma koji cine cetiri najsevtlije zvezde i sve podseca na asterizam ''Job's Coffin'' u sazvezdju Delphinus. Oko te centralne formacije razbacane su izuzetno blede zvezde, od kojih neku jasniju formaciju cini lanac bledih zvezda koji polazi od jednog temena paralelograma.

  - NGC 1750

Jos bledje jato od prethodnog i mozda za nijansu vece. Nalazi se tacno izmezdju trougla iz stavke 3.) i trokrake zvezde iz stavke 2.). Centar objekta sacianjavaju cetiri svetlije zvezde u obliku trapeza i jos po jedna svetlija sa razlicitih strana krakova. Ovo osmatranje takodje sam vrsio na uvecanju 320x jer je jato toliko malo da mu se struktura ne moze drugacije uociti. Slika naravno nije bila najostirija, ali kod otvorenih jata ovolika uvecanja ne koristim zbog kvaliteta slike vec da bih usao u strukturu sitnih detalja objekta. Oko centra rastrkano je jos desetak veoma bledih zvezda za koje ne znam da li su deo ovog malog jata ili glavnog objekta.

Na kraju, da sumiram, NGC 1746 nije neko reprenzetativno zimsko jato. Zanimljivo je jer je veliko i jer u sebi sadrzi dva manja jata. Ako budete imali vremena pogledajte ga, ako ne ima boljih zimskih meta od ove.

Sazvezdje Taurus:

Collinder 50 (Caldwell 41) - Hyades (otvoreno jato)


Ceo danasnji post bice posvecen Hijadama, znamenitom otvorenom jatu u sazvezdju Taurus. Opisacu ga gledano iz dve perspektive: prvo cu opisati pogled na jato kao celinu, a zatim cu uroniti duboko u jato i opisati njegove zanimljivije pojedinacne clanice. Naime, Hijade su bogate optickim duplim zvezdama i binarnim sistemima pa je potrebno odvojiti dobar deo jedne osmatracke noci samo za ovu metu. Pretpostavljam da je vecima clanova foruma jatu prilazilo kao celini, pa se nadam da ce ogoljivanje jata do pojedinacnih zvezda biti zanimljivo kolegama koji citaju ovaj topic.

Hijade su po mnogo toga jedno od najzanimljivijih jata na zvezdanom nebu. Na stranu to sto se vide golim okom i sto je dovoljan samo dvogled da bi se uzivalo u jatu. Stoga cu prvo krenuti od fizickih osobina objekta, koje su zaista impozantne:

- Kao prvo, sjaj. Sa magnitudom 0.5, Hijade su najsvetlije otvoreno jato na obe hemispfere. Jato lagano nadjsjajava svoje najblize konkurente, Plejade, Alpha Persei Moving Cluster i Coma Cluster za vise od jedne magnitude.
- Kao drugo, udaljenost. Sa udaljenoscu 153 ly, Hijade su najblize otvoreno jato Zemlji. U poredjenju, recimo sa M103 koji je od Zemlje udaljen skoro 10.000 ly, Hijade su pravi galakticki ''komsiluk''.
- Kao trece, prividna velicina. Sa velicinom od 330', Hijade su lagano najvece otvoreno jato na nocnom nebu. Slicne velicina je i Melote 111 u sazvezdju Coma Berenices, a sva ostala su daleko, daleko ispod njih.
- Kao cetvrto, starost. Za otvorena jata, Hijade su veoma star objekat. Sa staroscu od 625 miliona godina, jato vec skoro duplo premasilo prosecan zivotni vek otvorenih jata. Nazalost, ta tendencija se nece nastaviti. Naime, Hijade su jato u umiranju, i preostalo mu je jos samo oko 30 miliona godina zivota. Plimatske sile Mlecnog Puta najzad su dosle glave ovom objektu, zvezde su se udaljile daleko od centra jata, i uskoro centar vise nece imati dovoljnu gravitacionu vucu da zadrzi zvezde na okupu.

Hijade kao otvoreno jato u celini

Odeljak o lociranju ovog objekta nije potreban jer se jato vidi golim okom.

Mojim teleskopom nemoguce je posmatrati ovo jato kao celinu. Naprosto, velicina jata visestruko nadmasuje najsire vidno polje koje moji okulari mogu da prizvedu. Stoga sam posmatranje vrsio traziocem.

Hijade imaju distinktivan oblik polozenog clova V. Stukturu slova V prave osam najsvetlijih zvezda u jatu:

- vrh slova V predstavlja zvezda Gamma (𝞬) Tauri - Prima Hyadum.

- donji krak slova V cini opticka dvostuka zvezda 𝞱¹ i 𝞱² Tauri koja se nalazi na sredini kraka, dok se krak zavrsava najsvetlijom zvezdom u sazvezdju Alpha (𝞪) Tauri - Aldebaran. Aldebaran nije deo jata i ne deli zajednicko kretanje sa ostalim zvezdama u Hijadama. Na udaljenosti od 65.3 ly od Sunca, ova zvezda je vise nego duplo bliza Suncu od Hijada. Ono sto je cini opticki vezanom za jato je prosta ciinjenica da se sa nase linije pogleda nalazi na istom pravcu kao i Hijade.

- Gornji krak slova V cine cetiri zvezde. Na sredini kraka nalazi se opticki trostruki sistem 𝞭¹ Tauri - Secunda Hyadum, 𝞭² Tauri i 𝞭³ Tauri. Na kraju kraka nalazi se zvezda Epsilon (𝞮) Tauri - Ain.

Kroz trazilac ce se videti jos tridesetak zvezda koje obitavaju unutar slova V kao i jos nekoliko zvezda na liniji krakova slova. Meni je najlepse izgledao asterizam u obliku kuce koji gradi sedam zvezda na sredini donjeg kraka. Bazu kuce cine bliske zvezde 80, 81, i 85 Tauri, kojima cu se temeljnije posvetiti u drugom delu opisa. Vrh krova predstavljen je zvezdom 75 Tauri.

Kroz trazilac jato zaista izgleda lepo. Taj osecaj se pogotovo pojaca kada se trazilacki pogled uporedi sa okularskim. Naime, zvezdano polje u kome se nalaze Hijade je poprilicno siromasno. Nema pozadinskog sjaja zvezda na granici razlucivosti vec je polje ispunjeno samo svetlim zvezdama jata koje okularski pogled raspe daleko jedne od druge. Stoga je okularski pogled siromasan i ne doprinosi kvalitetu pogleda. Najbolje osmatranje ovog objekta izvrsio sam pre koju godinu durbinom.

Inace, jato je izuzetno rasuto, i prostor izmedju najsjajnijih clanova nije ispunjen mnostvom bledih zvezda. Ono sto daje privid bogatstvu ovog jata je sjaj njegovih clanica, ali u principu ovo jato se u odnosu na velicinu slobodno moze smatrati siromasnim.

Duboko u Hijadama - pojedinace zvezde i binarni sistemi

Sve sto sam rekao u prethodnom delu posta kolegama je verovatno vec odavno poznato. Medjutim, pravo uzivanje dolazi kada se zaroni duboko u jato i analiziraju njegove pojedinacne clanice. Pocecu od kraja donjeg krajka slova V (od Aldebarana) pa u krug. Na kraju cu zavrsiti sa najlepsom zvezdom u jatu - binarnim sistemom Struve 559. Na kraju posta dacu mapu sa obelezenim svim zvezdama koje sam opisao, kao i sa izdvojenim asterizmom koji sam ja nazvao ''Kuca''.

  - Alpha (𝞪) Tauri - Aldebaran

Kao sto sam vec pomenuo, Aldebaran nije deo jata, vec je zvezda mnogo blize nama. Medjutim, ova zvezda neizostavni je deo iskutva posmatranja Hijada i ja cu je svakako opisati. Bez nje, pogled na Hijade bio ni bar upola ''blazi'' i dosadniji.

Aldebaran je sa magnitudom 0.85 najsjajnija zvezda u sazvezdju Taurus i jedna od najsjajnijih zvezda nocnog neba severne hemisfere. U pitanju je narandzasto-crveni dzin spektralne klase K5 III. Zvezda je izuzetno stara, sa staroscu 6.4 milijardi godina. Zvezda je davno izasla iz faze glavne sekvence i sada se nalazi u dubooj ''penziji'' - zvezda je usporila i ohladila se: obrce se oko svoje ose 22x sporije od Sunca i prilicno je hladnija od nase zvezde. Svoj sjaj na nocnom nebu duguje svojoj blizini i svojoj ogromnoj luminoznosti - Aldebaran sija 518x vecom luminoznocu od Sunca. Aldebaran je znamenit i po postojanju Jupiteru slicne planete koja kruzi oko zvezde - egzoplanete Aldebaran b.

Opservacija: Izuzetno dinamican i ziv pogled. Zvezda sija uzareno narandastom-crvenom bojom i izgleda kao da gori. Kroz okular malog uvecanja izgleda ogromno i goruce, kao da iz sebe izbacuje plamenove crvene boje. Dinamicnosti pogleda doprinosi i kontrast koji crvena boja zvezde pravi sa pozadinom sacinjenom od bledih plavo-belih zvezda.

   - Theta¹ i Theta² (𝞱¹ i 𝞱²) Tauri

Theta Tauri je divna opticka dvostruka zvezda i ujedino je najsjajniji clan Hijada. Par je  sacinjen od komponenti magnitude 3.84 (𝞱¹) i 3.35 (𝞱²). Zvezde se nalaze na sirokoj separaciji od 5.6', te je par razluciv vec u traziocu. Zvezde nisu gravitaciono vezane, jer se 𝞱¹ nalazi 5 ly blize nama. 𝞱¹ je zuta zvezda G-tipa, dok je 𝞱² plavo-bela zvezda A-tipa.

Opservacija: Bas lep par kroz okular. Bledo-zuti i belicasti par skoro istog sjaja , na izdasnoj separaciji. Ono sto okularski pogled cini zanimljivim je sto ce se u istom vidnom polju naci jos dve duple zvezde - par 80 i 81 Tauri kao i par zvezda sa HD oznakama (da ne gusim brojevima). Dinamicnost pogledu daje situacija da su usmernja para 𝞱¹ i 𝞱² i te dve HD zvezde takva da im se linije koje spajaju parove seku tacno u zvezdi 75 Tauri. Stoga sve to jako zanimljivo izgleda, kao trougao od 5 zvezda. Tih pet zvezda cine krov asterizma koji sam ja nazvao ''kuca'', i koji je mozda i najlepsi deo Hejada. Ako pogledamo par 80-81 Tauri, videcemo da se na taj par nastavlja lanac od cetiri zvezde, koji zavrsava sa svetlom zvezcom 85 Tauri. Zvezde u lancu su poredjane po sjaju, gde je najbledja najbliza paru 80-81 a dok lanac zavrsava sa najsvetlijom - 85 Tauri. Sve ovo stvarno dobro izgleda. Ako ste do sada posmatrali Hijade kao celinu, obavezno uronite u detalje jata, uzivacete.

   - 81 Tauri

Ispod para 𝞱¹ i 𝞱² Tauri nalaze se dve bliske zvezde - 80 i 81 Tauri. 81 Tari je nejednaki binarni sitem sastavljen od zveda magnituda 6.6 i 9.5, na sirokoj separaciji od  162''.

Opservacija: Ovaj deo neba pun je zvezda i tu se nalazi i lanac zvezda koji pravi bazu asterizma ''kuca''. Sto se samo zvezde 80 Tauri tice, u pitanju je siroko razdvojeni sistem gde se bledii sekundar lako vidi severno od primara (juzno u okularu). Iako blede magnitude, sekundaru nije tesko da se izbori za svoje mesto u vidnom polju zahvaljujuci velikoj separaciji od primarne zvezde.

Jos jednom napominjem da je ipak najjlepsi pogled u ovom delu neba lanac koi spaja zvezde 80 i 81 Tauru sa zvezdom 85 Tauri. Lanac se sastoji od zvezda poredjanih po sjaju i velicini i bas lepo izgleda tako postrojen ''pod konac''.

   - Gamma (𝞬) Tauri - Prima Hyadum

Dzin G-tipa magnitude 3.7. Zvezda predstavlja vrh slova V u Hejadama i deo je glavnog asterizma sazvezdja Taurus.

Opservacija: zuta zvezda u siromasnom zvezdanom polju.

   - Delta¹ (𝞭¹) Tauri - Secunda Hyadum i Delta² (𝞭²) Tauri 

Jos jedna opticka dvostruka zvezda. Delta¹ je deo glavnomg asterizma sazvezdja Taurus i sija magnitudom 3.8. Zuta je zvezda G-tipa. Njen opticki pratilac, Delta², plavo-bela je zvezda A-tipa i sija za citavu magnitudu manje - magnitudom 4.8. Separacija para je velikih 18'.

Opservacija: siroko raszdvojeni par zvezda zuckasto–bele i plavo-bele boje. Iako je kontrast boja zadovoljavajuc, zbog velike separacije prizor gubi na zanimljivosti. Delta¹ je uocljivo sjajnija i veca od svog para.

   - Delta³ (𝞭³)Tauri

Ova zvezda je potpuno ''druga zivotinja'' od prethodnih duplih zvezda. U pitanju je trostruki zvezdani sitem cije komponente sijaju magnitudama 4.2, 7.5 i 8.7. Sistem se sastoji od dve izuzetno bliskle zvezda na sicusnoj separaciji od 1.8'', dok je treca i najbledja komponenta na izdasnosj separaciji 77'' od prve dve. Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja Taurus, odmah do para 𝞭¹ i 𝞭² Tauri.

Opservacija: Iako je magnitudna razlika izmezdju primarnog para i sekundara ogromna, separacija je dovoljno velika da sekundar bude lepo vidljiv. Najbledja zvezda nalazi se na jugu svetlijeg para. Primarni par sija cisto belom bojom i daleko nadsjajava bledi sekundar.

Medjutim, pravi izazov dolazi kada se pokusa razluciti primarni par. Separacija od 1.8'' je uzasno mala i zahteva i iskustvo ali pre svega dobar seeing. Par mi je ostao nerazluciv sve dok ga nisam pogledao na uvecanju 320x i koristio periferni vid. Daleko od toga da su se zvezde cisto razdvojile, niti je u uslovma seeinga u noci posmatranja to bilo moguce na ovako maloj separaciji i pri tako velikom uvecanju. Medjutim, koriscenjem perifernog vida periodicno se javljaju dve razdvojene zvezde obavijene belicastom maglom difrakcionih prstenova, u obliku ''osmice'', terminu poznatom osmatracima binarnih sistema. Pogled na razdvojene zvezde nije konstantan i u zavisnosti od turbulencija vazduha i nekonstantnosti u kvalitetu perifernog vida par se naizmenicno razdvaja pa potom ponovo spaja. Ovo mi je bio najnaporniji deo posmatranja Hijada i uzeo mi je vremena koliko i sve ostale zvezde u jatu zajedno. Sistemu cu se vratiti u noci boljeg seeing jer je kod ovako malih separacija seeing nabitniji faktor u uspesnoj separaciji.

   - Struve 545

Binarni sistem 30' istocno od 𝞭³ Tauri. Sistem se sastoji od zvezda magnituda 6.9 i 8.8, na lepoj separaciji od 18.5''.

Opservacija: Lep ali mali zvezdani par. Primar je zute boje a boju sekundara nisam mogao da odredim jer se javlja tackasto u odnosu na primar. Par se lako razdvaja na najmanjem uvecanju i lepo izgleda u svojoj nejednakosti.

   - Epsilon (𝞮) Tauri - Ain

Zvezda oznacava kraj gornjeg kraka slova V. Deo je glavnog asterizma sazvezdja Taurus i sija magnitudom 3.53. Narandzasti je dzin spektralnog tipa K. Ono sto je zanimljivo kod ove zvezde je sto postoje osnovane pretpostavke da se oko zvezde obrce egzoplaneta.

Opservacija: Mala, narandzasta zvezda, poprilicno usamljena u vidnom polju okulara.

   - Struve 559

I najbolje za kraj. Za mene, Stuve 559 je najlepsa zvezda u Hijadama, pogotovo sto sam je posmatrao poslednju, kada sam vec bio umoran. I pored umora i teznje da zavrsim posmatranje, ovaj par me je prikovao za okular i ucinio kraj posmatranja kompletnim.

U pitanju je binarni sistem dve potpuno jednake zvezde, obe magnituda 7.0. Separacija je idealna za sistem ovakve prirode i iznosi 3.1''. Iako veoma mala, parovi na ovako malim separacijama ali po sjaju jednakih zvezda po poravilu su jedan od najlepsih prizora u posmatranju binarnih sistema.

Zvezda se nalazi malo izvan linije koja spaja Aldebaran i Ain (pogledi mapu).

Opservacija: Prelep par, mnogi ga nazivaju i spektakularnim. Na uvecanju 107x stvara se efekata ''dodirivanja'' - sveti gral posmatranja binarnih sistema. Na tom uvecanju zvezde se dodiruju ali jedva, taman toliko da pogled bude bas ono sto se od ovakvih parova i trazi. Nisam ni zeleo da idem na veca uvecanja jer ovakav pogled najlepsi momenat koji se moze ocekivati od binariih sistema. Do kraja posmatranja ostao sam uz Struve, natenane i polako upijajuci lepotu ovog pogleda.

—----------------------

Nadam se da je clanovima koji citaju topic prijao ovaj malo dublji zalazak u strukturu Hejada. Do sledeceg citanja vas pozdravljam i nadam se da u ovom tekstu ima neceg korisnog i da se nauci  i da se posmatra. Vedro nebo zelim svima.

Sazvezdje Monoceros jedno je od bledjih nebeskih sazvezdja i jedno od onih koje ''skacu po zivcima'' amaterskim astronomima koji objekte traze bez ''mehanizacije''. Najsjajnije zvezde u sazvezdju sijaju tek nesto malo sjajnije od magnitude 4, te se sazvezdje jako tesko uocava na nocnom nebu. Ono sto je dobro je sto se Monoceros nalazi odmah istocno od sazvezdja Orion i severno od sazvezdja Canis Major, pa je lako naci parce neba na koje treba da obratimo paznju. Sa moje lokacije ja vidim sazvezdje, i u tome se neretko pomazem koriscenjem perifernog vida pod vedrim nebom. Periferni vid nije rezervisan samo za gledanje koz okular, mozete ga koristiti i pri gledanju kroz trazilac i pod vedrim nebom kada se traze blede zvezde.

Takodje, vremenom sam naucio da se pomazem sazvezdjem Orion pri lokaciji najbitnijih zvezda u sazvezdju. Recimo ako produzimo liniju koja spaja zvezdu Meissa (glava Oriona) sa zvezdom Betelgeuse doci cemo direktno do zvezde Epsilon (𝞮) Monocerotis, glavnog lokatora za znamenitu Rosette Nebula. Ako produzimo liniju koja spaja tri zvezde Orionovog pojasa na istok udaramo tacno u zvezdu Beta (𝞫) Monocerotis, jednog od najlepsih trostukih sistema na nocnom nebu.

NGC 2264 - Christmas Tree Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 4 i prividne velicine 20'.

Ovo znamenito otvoreno jato je jedno od najmladjih otvorenh jata na nocnom nebu. Sa staroscu od samo 2.45 miliona godina, moze se reci da je jato ''tek rodilo''. Kao i kod vecine tek formiranh jata, emisiona maglina u kojoj se desava formacija mladih plavih zvezda jos je ''ziva'' jer je nije proslo dovoljno vremena da je stelarna radijacija mladih zvezda ''oduva''. Ta emiona maglina vidljiva je na astrofotografijama na kojim sija izrazito crvenom bojom usled enerizovanosti gasa od strane ultravioletnog zracenja mladih zvezda. Nazalost, ova maglina nevedljiva je teleskopima srednjih a i velikih aparatura, pa i mojom. Zvezde u jatu sijaju izrazito plavom bojom i imaju ogrome temperature fotosfere. Najsjajnija zvezda u jatu je varijabilna zvezda S Monocerotis magnitude 5. Takodje, zanimljivo je reci da objekat ima poprilicno veliku stvarnu velicinu od nekih 25 ly u precniku.

Treba reci i da je sa magnitudom 4 ovo jato jedno od najsvetlijih na nocnom nebu, pa stoga i pored pristojne prividne velicine sija velikim povrsinskim sjajem.

Unutar jata nalazi se i jedan cito astrofotografki onjekat - Cone Nebula.

Lociranje: Ja koristim lagan star-hopp koji ne pocinje od sazvezdja Monoceros vec od sazvezdja Gemini. Osnovni pravac stra-hoppa je: Xi (𝞷) Geminorum - HD47886 - S Monocerotis. Cela poenta ovog star-hoppa je da je najsjajnija zvezda jata S Monocerotis magnitude 5, pa je stoga lagano vidljiva u traziocu.

- U trazilac nacentriramo zvezdu Xi (𝞷) Geminorum u glavnom asterizmu sazvezdja Gemini. Zvezda predstavlja stopalo leve noge blizanca Pollux. Lako se prepoznaje jer pravi opticki par sa zvezdom 30 Geminorum.
- Od te zvezde pomerimo se traziocem pravo na jug oko 2º i doci cemo do zvezde HD 47886.
- Nastavimo na jug pola hoda trazioca (oko 1.5º) i u traziocu ce nesumljivo zasijati sjaj zvezde S Monocerotis.

Da li se jato direktno vidi u traziocu nisam u mogucnosti da kazem. Naime, zvezdano polje tog dela neba je izuzetno bogato, i sama zvezda S Monocerotis bice okruzena mnostvom bledih zvezda u celom vidnom polju trazioca. Prosto nacentrirajte koncanicu na S Monoceorits, pogledajte kroz okular malog uvecaja i jato ce nepogresivo zasijati preko vidnog polja.

Opservacija: Pogled kroz okular je sjajan i odmah je jasno zasto nosi ime ''Cristhmas Tree Cluster''. Nekoliko desetina najsvetlijih zvezda jata rasporedjeno je u oblik jelke na sledeci nacin:

-  Najsvetlija zvezda S Monocerotis sija u samoj bazi drveta.
- Od te zvezde sire se dva lanca zvezda na istok-severoistok i zapad-severozapad, i ta dva lanca predstavljaju donje grane jelke.
- Od njihovih krajeva pocinju dva dugacka iskosena lanca koja idu na sever-severozapad i sever-severoistok i spajaju se u jednoj tacki - vrhu jelke.

Ja sam brojao zvezde u tim lancima i izbrojao sam 33 distinktivno sjajne zvezde koje cine kontruru drveta. Izmedju i oko njih rasporedjene su blede zvezde koje jatu daju veliki magnitudni rapon  a samim time i dinamicnost pogleda. Trumpler klasa jata je III 3 m, sto i govori da je jato sasavljeno od zvezda sirokog magnitudnog rapona. Sto se duze gleda kroz okular i broj zbledjih vezda ce se povecati.

U obrnutom okularskom pogledu dno jelke je na jugu pa drvo izgleda uspravno , sa vrhom na severu. Jato je poprilicno veliko i zauzima recimo 60% vidnog polja uvecanja 62.5x. Veca uvvecanja od toga ne doprinose kvalitetu pogleda i jato treba posmatrati na oko 60x. Objekat se nalazi u bogatom zvezdanom polju, i cak i ivice okularskog pogleda bice ispunjene bledjim zvezdama okruzujuceg zvezdanog polja.

Meni je najzanimljiviji deo objekta bila sam zvezda S Monocerotis i njena okolina. S Monocerotis je mlada zvezda O-tipa, i shodno tome svetli izrazito belo. Na uvecanju 62.5x vidi se da je zvezda tesno okruzena sa osam bledih zvezda i sve izgleda kao busen jelke. U jednom trenutku su me tih osam zvezda podsetile i na poklone raporedjene oko baze jelke. Kroz okular malog uvecanja sve to zajedno izgleda kao zasebno otvoreno jato, centriranio oko jedne izrazito svetle zvezde koju okruzuje desetak manjih. Ako bih morao da pravim poredjenje ovog pogleda sa nekim objektom, prvo sto mi padne na um je Tau Canis Majoris Cluster. Ceo taj pogled izgleda divno i na njemu sam se najvise i zadrzao.

Sama zvezda S Monocerotis je trostruki zvezdani sistem, sa sekundarom magnitude 7.8 na searaciji 3'' i tertijarom magnitude 11. Stoga sam deo jata oko te zvezde posmatrao na visokim uvecanjima. Na uvecanju 176x prvi put sam uspeo jasno da razlucim sekundar zvezde od ostalih zvezda koje se javljaju u vidnom polju. Tertijar nisam uocio iz raloga sto ne znam koja mu je separacija od primara. Na visokim uvecanjima broj zvezda koje okruzuju S Monocerotis naglo poraste. Jedna od tih zvezdica vrlo verovatno je tertijar glavne zvezde ali zbog nedostataka podatka o separaciji  i pozicionom uglu nisam u mogucnosti da kazem koja.

Na zalost, opis koji sam dao u prethodnim pasusima predstavlja samo polovinu onoga sto ovaj objekat zaista ima da pokaze. Naime, celo jato je usadjeno u veliki emisionu maglinu koja se ne moze videti ni aparaturama mnogo vecim od moje. Najvetliji deo maglovitosti inalazi se u blizini zvezde S Monocerotis i predsavlja deo emisione maglinine Sharpless 2-273. I taj deo nebuloznosti ostao je izvan domasaja moje aperture, ili mi je jednostacno nedostajalo tamnog neba i vestine u posmatranju. Takodje, tu je i poznata Cone Nebula na vrhu jelke, koja je skoro iskljucivo astrofotografski objekat. Stoga, Christmas Tree cluster je objekat koji ima puno da ponudi i osmatracima i astrofotografima.

Iako je ovo otvoreno jato izuzetno mlado, njegov zivotni vek ce biti izuzetno kratak, bar u obliku u kom ga mi danas vidimo. Iako je po mladosti NGC 2264 tek ''nedonosce'', objekat na zalost nece doziveti ni da ''krene u skolu''. Naime, najsvetlija zvezda jata S Monocerotis je zvezda spektralnke klase O, sa masom 29x vecom od Sunca. Masivnim O zvezdama je sudjeno da zive izuzetno kratko, nekih 15 miliona godina, i da ekspolidiraju kao supernove. To ne samo da ce izobliciti danasnji oblik jata, vec ce verovatno doprineti i raprsavanju emisione magline koja danas okruzuje tu zvezdu. S Monocerotis nije jedina O zvezda u jatu, vec jato sadrzi jod nekoliko desetina mladih, toplih i masivnih OB zvezda koje ce ziveti kratlo i umreti nasilno.


NGC 2244 (Caldwell 50) i NGC 2238 (Caldwell 49) - Rosette Nebula

Otvoreno jato, u sazvezdju Monoceros i emisiona maglina koja ga okruzuje. Ovaj cuveni i predivni objekat jedna je od najposmatranijih zimskih meta, a verujem da je objekat jos popularniji sa astroftografske strane. Objekat se sastoji od mladog otvorenog jata NGC 2244, koji je okruzen prstenastom emisionom maglinom NGC 2238, popularnijom kao Rosette Nebula. Jato i maglina su fizicki povezani, jer su zvezde jata rodjene unutar magline. Sa druge strane, te mlade zvezde energiziju atome gasova u maglini, cineci da maglina emituje svetlost. U tome prednjace nekoliko zvezda O-tipa unutar jata, koje generisu najvecu kolicinu zracenja koja jonizuje gasove magline.

Otvoreno jato NGC 2244 sija izuzetno svetlom magnitudom od 4.8. Slicno otvorenom jatu NGC 2264 (Christmas Tree Cluster), i ovo jato je ekstremno mlado, i sa straroscu od samo 3 miliona godina predstavja jedno od najmladjih poznatih otvorenih jata. Ovo jato je jos vece od NGC 2264, mereci velikih 36 ly, sto je za otvorena jata poprilicno velika dimenzija.

Shodno tome, I emisiona maglina koja okruzuje jato je ogromnih i prividnih i stvarnih dimenzija. Stvarne dimenzije Rosette magline su 130 ly, dok je mi vidimo u prividnoj velicini 80'x60', sto je cini jednom od najvecih emisionih maglina. Kao i otvoreno jato, maglina je izuzetno mlada, sa staroscu od 4 miliona godina. Iako svetli pristojnom magnitudom 9, ogroma povrsina objekta cini da mu je povrsinski sjaj ekstremno mali, pa je posmatrati ga u okularu veliki izazov, i sa tehnicke strane i sa strane opreme.

Lociranje: Lociranje moze biti izuzetno lagano ili poprilicno tesko, sve u zavisnosti od kvaliteta neba pod kojim posmatramo. Pri lociranju je bitno znati da se otvoreno jato NGC 2244 lagano vidi u traziocu i cilj ce biti njegovo lociranje.

- Cela poenta je u traziac nacentriratu binarni sistem Epsilon (𝞮) Monocerotis u ''glavi'' jednoroga. Ja tu zvezdu vidim golim okom i lako je lociram tako sto produzim liniju koja spaja zvezdu Meissa (𝞴 Orionis) sa zvezdom Betelgeuse (𝞪 Orionis). Ta linija direktno udara u prvu zvezdu vidljivu golim okom pod mojim nebom - 𝞮 Monocerotis, pa uglanom uspevam da je direktno naciljam u trazilac.  Ponekad mi se desi da prateci tu liniju pomalo skrenem i da nabasam na najblizu svetlu zvezdu HD 42111, magnitude 5.7. Gresku lagano prepoznajem jer neposredno severoistocno od te zvezde stoji blizak opticki par. Tada samo pratim liniju od HD 42111 paralelno sa tim parom i lako dodjem do 𝞮 Monocerotis.

- Od 𝞮 Monocerotis se pomerimo samo 2º na istok i u vidnom polju trazioca cemo nepogresivo primetiti uski paralelni lanac od 5-6 svetlih zvezda - otvoreno jato NGC 2244.

Opservacija: Posto se maglina ne vidi bez upotrebe nebula filtera, opservaciju delim u dva stadijuma: posmatranje otvorenog jata bez O III filtera, i posmatranje magline uz pomoc filtera.

  - NGC 2244

Otvoreno jato sija visokim sjajem i sastoji se od dva ugrubo paralelna lanca svetlih zvezda. Ta dva lanca spajaju se na jugu u jednoj zvezdi, pa se moze reci da najsvetlije zvezde obrazuju oblik veoma uskog slova V ili U. Iako jato u stvarnosti sadrzi oko 100 zvezda, u okularu malog uvecanja direktnim vidom bice vidljivo oko njih tridesetak. Medju njima se isticu 9 najsjajnijih zvezda magnitudnog rapona 6-8. Sedam od tih devet zvezda formiraju dva pomenuta lanca, dok se jos dve nalaze istocno od levog lanca. Najsjajnija zvezda jata je 12 Monocerotis magnitude 6, koja se nalazi na severnom kraju desnog lanca. Zvezda sija skoro crvenom bojom i jako lepo izgleda u okularu. Ova zvezda nije deo jata vec je superimponirana na njega. Njena udaljenost od Sunca je 10x manja od samog jata, ali ona je sastavni deo okularskog pogleda i, slicno Aldebaranu kod Hijada, znacajno doprinosi koloricnoj dinamicnosti jata. Zvezda odskace u okularskom pogledu svojom bojom, ostrinom i dominantnim sjajem. U pogledu se svojom lepotom izdvajaju i zvezda na kraju, te u sredini levog lanca.

Jato izgleda zivopisno, cemu doprinose bledje zvezde rasporedjene unutar i izvan glavnog lanca. Tacno u sredini jata uocio sam nekoliko bledjih zvezda koje formiraju kratku pravu lniju koja spaja dva glavna lanca, sto ugrubo formira oblik slova H. Perifernim vidom i duzim posmatranjem se znatno povecava broj vidljivih zvezda u jatu. Zvezdano polje u kome se nalazi jato je bogato i ima dosta pozadinskog sjaja.

  - NGC 2238 - Rosette Nebula

Po zavrsetku detaljnog osmatranja jata ucvrsio sam OIII filter ne bi li pokusao da osmotrim maglninu. Slobodno mogu da kazem da je ovo vrhunski posmatracki objekat, uzasno tezak za posmatranje, ali nagrada prevazilazi ulozenmi trud. Pre nego sto nastavim opis objekta zelim da jos jedanput pomenem da je maglina ''bolno malog'' povrsinskog sjaja i da se, po meni, svako opazanje maglovitosti moze smatrati uspehom. Posmatranje magline ne treba forsirati vec treba sacekati dobru noc lisenu mesecine, pustiti objekat da popne sto vise na nebo i posmatrati strpljivo i temeljno.  Takodje, moram da kazem da je moj utisak da se itekako vidi razlika u rezultatima osmatranja u zavisnosti kakvim okularim raspolazemo. Gledao sam Rosett-u i ranije ali sam sada na bojno polje izasao sa kvalitetnim okularem malog uvecanja i cinjenica je da pogled jeste mnogo bolji. Ono sto ce se pokazati je za mene bilo nesto potpono drugacije od svim maglina koje sam posmatrao i jedno uistinu jedinstveno iskustvo.

Naime, za razliku od vecine emisionih maglina koje se prikazuju kao mlecna prozirna maglovitost, Rosett-a se prikazuje kao gust, tamni, na momente neprozirni, ''oblak dima''. Usmerenja u opisu cu davati u obrnutom okularskom pogledu jer mi je teko lakse da opisem ono sto sam video. Zbog svoje ogromne velicine maglina se posmatra na malom uvecanju i ja sam je posmatrao na uvecanju 62.5x.

Ono sto odmah upada u oci je ogromna velicina objekta. Cak i na tom uvecanju i sa prividnim vidnim polje od 68º, maglina nije mogla da stane cela u jedan pogled. Maglina se pokazuje izuzetno bledo i opet napominjem da je potrebno dugo sedenje za okularom za izvlacenje detalja. U obliku je sirokog kruznog prstena u cijem se centru nalazi otvoreno jato NGC 2244. Meni je najvidljiviji njen juzni deo. Za razliku od Helix planetane magline koja je imala slicnu formu - suplja unutrasnjost i maglina oko nje, Helix Nebula je imala uniforman sjaj dok ga Rosetta nema. Maglovitost je razlicitog intenziteta preko lica objekta i ispresecana je tamnim trakama koje cine da se ista mestimicno pojavljuje i nestaje.

Najvise paznje sam posvetio juznom delu magline (u okularu) jer se on pokazao najjasnije. Ova regija je najdeblji deo magline i pokazuje se jako gusto. Ono sto ga karakterise je da je ovaj deo magline bukvalno neproziran - kroz maglovitost se ne probija sjaj nijedne jedine zvezde. Posvetite ovom delu magline puno vremena i paznje. Ako se pazljivo i strpljivo posmatra ovaj deo ce se pokazati u nekoliko vidu oblaka tamnog gasa, koji stvaraju gotovo 3D efekat.. Najbliza asocijacija mi je crni vulkanski dim koji izbija u visestrukima oblacima gasa i prasine.

Istocni i zapadni delovi pokazali su se tanje od juznog. Na prvi pogled, zapadni deo izgleda tanje od istocnog ali posle duzeg posmatranja primecuje se da i on ima zavidnu debljinu. Ono po cemu se ova dva dela najvise razlikuju je nacin na koji okruzuju otvoreno jato NGC 2244. Dok se istocni deo kruzno obavija oko zvezda jata i izgleda kao da bezi od njega, zapadni deo se sa jatom granici u obliku gotovo ravne linije. Oba dela su prozirna i kroz njih se probija sjaj zvezda. Maglina je u ovim delovima mnogo bledja nego na jugu i ispresecana je tamnim trakama koje cine da magline cas ima a cas nema.

Severni deo objekta je najmanje vidljiv i najprozirniji je. U ovom delu jedva da sam video mestimicno rasporedjene delove maglovitosti, Uporedjujuci moje opazanje sa skicama nekih drugih posmatraca primetio sam da su oni maglinu videli poprilicno uniformnije od mene, znaci i severni i juzni deo se pokazao skoro podjednako dobro. To kod mene nije slucaj i ne znam sta je dovelo do toga, mozda nedostatak aparature, nedovoljno tamno nebo a verovatno i nedostatak vestine. Moj pogled se nekako najvise poklapa sa Vedranovom skicom Rosett-e, sem sto je i on bolje video severni deo.

Na kraju, vredna pomena je i jasno vidljiva grupacija zvezda u obliku sladoleda u kornetu koja se zabija u maglinu sa severoistocne strane.

Maglinu sam posmatrao i UHC filterom. Pogled je takodje dobrar i sa njim. Sa UHC slabije se vidi sama maglovitost, ali se zato kroz maglinu bolje probija svetlost zvezda usadjenih u nju, a ''kornet'' postaje evidentno vidljiv pa objekt dobija malo drugaciju dimenziju posmatranja.


M 50 - The Heart -Shaped Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 5.9' i prividne velicine 16'.

Jato kroz okular izgleda poprilicno bogato. Podaci o stvarnom broju zvezda u jatu variraju i zavisnosti od izvora i iznose 80-200 gravitaciono vezanih zvezda.

Lociranje: Lociranja objekta je izuzetno lako jer se jato lagano vidi u traziocu. Objekat se najlakse nalazi ako se krene od sazvezdja Canis Major. Jato se nalazi na produzetku linija koja spaja Sirius sa narandzastom zvezdom Theta (𝞱) Canis Majoris, najsevernije zvezde u glavi Velikog Psa. Cak i ako vidimo Theta Canis Majoris golim okom, objekat je lakse naci ako se krene od Sirijusa.

- U trazilac nacetnrirano Sirius (𝞪 Canis Majoris) magnitude 1.46, najsjajiniju zvezdu u sazvezdju Canis Major.
- Ugrubo severno od nje, na rastojanju od 5º skocimo do zvezde 𝞱 Canis Majoris magnitude 4. Iako ne staje u jedan pogled trazioca sa Siriusom, Thet-u cemo lagano naci preko tri zvezde severno od Sirijusa koje grade pravougli trougao. Linija koja spaja Sirius i Thetu paralelna je kateti tog trougla.
- Od Thet-e, produzimo tu liniju za isto rastojanje i u trazilacu cemo nepogresivo primetiti sjaj otvorenog jata M50.

Opservacija: Cim se pogleda kroz okular malog uvecanja odmah ce se primetiti lepota ovog jata. Jato zaista ima oblik srca. U obrnutom okularskom pogledu srce izgleda polozeno tako da mu je vrh na istoku a dve obline se nalaze na zapadu. Ono sto je najprepoznatljivija karakteristika ovog objekta su tri prominentne bezzvezdane praznine. Dve najvece  nalaze se svaka u jednoj polovini srca, dok je treca u samom vrhu. Zvezde prave lance koji krivudaju oko i izmedju tih praznina i formiraju prepoznatljiv oblik jata.

Najbolje osmatranje izvrsio sam na uvecanju 107x. Na ovom uvecanju pokazace se bogato jato sa zvezdama velikog magnitudnog raspona. Jatom dominira njegova crvenkasta lucida (najsjajnija zvezda) magnitude 8, smestena na samom severu. Velika praznina u gornjem delu srca nalazi se neposredno ispod nje. Posle nje, po sjaju se izdvaja jos desetak svetlih zvezda magnituda 8-10 (slobodna procena), koje sa mnostvom bledih clanica jata formiraju lance koje kruze oko tri praznine i oublicavaju glavnu konturu objekta. Juzna polovina srca je bogatija zvezdama. Periferni vid ne dovodi do znacajnog povecanja broja zvezda.

Jato se nalazi u lepom zvezdanom polju. Samo jato okruzeno je mnogim zvezdama koje nisu mnogo bledje od zvezda u samom jatu, vec su samo odvojenije od njih. Stoga objekat izgleda kao srce iseceno makazama iz okruzenja podjednakog sjaja.

Ovo je veoma lep pobjekt i uzivao sam posmatrajuci ga. Sama okolina objekta prebogata je otvorenim jatima sto cini ovo podrucje neba celovocernjim posmatranjem.

NGC 1501 - Oyster Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Camelopardalis, blede magnitude 11.5 i prividne velicine 52''.

Od ove magline sam ocekivao jako malo, skoro nista, a dobio sam izuzetno mnogo. Maglina se pokazala kao prijatno iznenadjenje i mogu da kazem da mi je bilo izuzetno zabavno i prijano posmatrati je. Naime, sve je protiv ove magline: lokacija na severnom nebu koje je meni svetlosno zagadjenije od juznog, ocajno bleda magnituda uparena sa pristojnom velicinom sto rezultuje ne bas sjajnim povrsinskim sjajem objekta. Medjutim, nekako se sve kod nje skockalo za jedan lep i jasan pogled.

Lociranje: Lokacija moze biti pakao a moze biti prelaka. Sve zavisi koliko poznajemo nocno nebo. Ako poznajemo bledo sazvezdje Camelopardalis i znamo da prepoznamo najsjajnije zvezde u njemu do magline mozemo doci poprilicno brzo.

- U trazilac centriramo duplu zvezdu Struve 385 u glavnom asterizmu sazvezdja Camelopardalis. Ova zvezda se vidi golim okom i moze nas dovesti do nekoliko lepih meta. Zvezda je jako blizu zvezde Gamma Persei u savezdju Perseus i prva je svetla zvezda koja se nalazi blizu linijie koja spaja Gamma Persei sa Polarisom.
- Jugozapadno od Struve 385 nalaze se dve zvezde: Struve 400 i HD 22764. Produzimo liniju koja spaja sve tri zvezde i posle samo jednom pomeraja trazioca u vidno polje ce uci prsten koji gradi pet svetlih zvezda.
- U sredini tog prstena kroz trazilac ce biti vidljiva jedna bleda zvezda HD 25734.
- Nacentriramo tu zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular i odmah pored nje bice jasno vidljiv ovalni maglovit sjaj - nasa meta NGC 1501.

U najnovijem broju casopisa Sky&Telescope autor Don Ferguson dao je potpuno drugaciji star-hopp, krenuvsi od zvezde Beta (𝞫) Camelopardalis. Ja mislim da je moj bolji jer je Struve 385 lakse pronalazi golim okom od Beta Cam, a i dosta je bliza maglini. Maglinu sam posmatrao pre skoro dva meseca, pokusacu da je nadjem i njegovim nacinom pa cu uporediti.

Opservacija: Maglina sija poprilicno sjajno za svoju magnitudu i povrsinski sjaj. Velika je, i poredjena radi skoro je iste velicine kao Jupiter u opoziciji. Sjaj objekta me je bas iznenadio. Maglina se bez problema vidi bez filtera, a sa O III filterom pogled je fantastican. Maglina izgleda kao neki duh u mraku. Ono sto je tipicno za sazvezdje Camelopardalis je odsustvo sjajnih zvezda, tako da u okularu nista nece gusiti sjaj magline i ona ce iskociti jasno i sjajno kao maglovit oval.

Vec na uvecanju 62.5x maglina izgleda duholiko i vidi se da nije kruznog vec elipsastog oblika. Nikakva boja se ne pokazuje jer je maglina isuvise bleda da bi se probila boja. Pored magline nalazi se ranije pomenuta zvezda HD 25734 magnitude 7.5. Ako hocete, pokusajte da je uklonite iz pogleda ne bi li jos vise pojacali sjaj magline. Super je i ako ostane u pogledu jer pravi lep par sa nasim objaktom. Prijatno me je iznenzdilo i to da nije bilo neke preke potrebe za perifernim vidom. Maglina dobro izgleda cak i na ovom uvecanju bez naprednih tehnika posmatranja, jedino ce filter poprilicno pomoci.

Maglina slabo podnosi uvecanja. To je ceh koji pogled placa ako planetarke imaju mali povrsinski sjaj. Kontrast se pojaca ali sam objekat ubledi i izgubi na ostrini. Posle 62.5x po obicaju sam presao na svoje omiljeno uvecanje od 176x jer na njemu imam optimalnu izlaznu pupilu. Medutim, bio sam jako nezadovoljan pogledom. Maglina je ubledela, ostrina se izgubila a unutrasnja struktura je ostala neosmotriva. Stoga sam se spustio na uvecanje 107x i na njemu se i zadrzao. Na njemu se objekat nekako opimizovao: gubitak ostrine i sjaja se nadoknadio sa dovoljno kontrasta da moze da se primeti da je unutrasnjost magline nejednako osvetljena. Odmah da kazem, ta nejednaka osvetljenost ne moze da se primeti odmah. Na ovom uvecanju proveo sam oko 7-8 minuta pokrivene glave da bih mogao da primetim tu osobinu objekta.

Okularsko zvezdano polje je izuzetno siromasno. Zvezda HD 25734 je uvek tu i ona ce praviti drustvo maglini na bilo kom uvecanju. Medjutim, osim nje, u vidnom polju skoro da nema iole sjajnije zvezde. Mozda bas to pomaze da ova maglina zasjaji bolje nego sto brojke indukuju. Maglina i zvezda stoje jedna pored drudge same u totalnom mraku.

Centralna zvezda magnitude 14.5 ne moze se osmotriti moj aparaturom.

Oyster Nebula je odlicna meta. Maglina ima mali povrsinski sjaj ali ipak taman dovoljan da je napravi duholikom. Po meni, ovo je obavezno posmatranje i ako imate dovoljno aparature obavezno pogledajte ovaj objekat. Objekat ne pleni strukturom jer se ona bez bas velikih teleskopa ne moze ni uociti. Stoga lepota ovog objekta ne dolazi iz njega samog vec iz svoje duholike pojave u mracnom praznom nebu sazvezdja Camelopardalis.


NGC 2301 - Hagrid's Dragon Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Monoceros, magnitude 6.0 i prividne velicine 12'.

Ovaj vrhunski posmatracki objekat verovatno je jedno od potcenjenijih otvorenih jata u sazvezdju Monocoreos. Razlozi za to leze u cinjenici da se jato popuno drugacije prikazuje u malim i velikim teleskopima. Naime, jato je bogatom zvezdama magnitude 11 i bledjim nacickanih jedna do drudge i pogled na objekat se znatno razlikuje u zavisnosti koju magnitude zvezda telekop moze da  prikaze. U jednom astronomskom casopisu sam procitao da autor opisuje jato kao ''odrpana linija zvezda'' ili ''eksplozija zvezda'' u zavisnosti od velicine aparature. U mom teleskopu jato je ''eksplodiralo'' i pokazalo se kao jedan predivan objekat.

Lociranje: Ono sto ovo lociranje cini lakim je cinjenica da se cetiri najsjajnije zvezde jata vide u traziocu o obliku male vertikalne linije. Ono sto lociranje cini teskim je sto sam ja odmah krenuo od zvezde Delta (𝞭) Monoceroeis magnitude 4.15, za koju znam da mnoge kolege ne vide golim okom sa svojih lokacija. Kolegama koje ne uspevaju da je vide mozda ce pomoci cinjenica da je Delta Monocerotis prva svetla zvezda jugozapadno od sjajne zvezde Procyon, najsjajnije zvezde u sazvezdju Canis Minor.
Ja sam nasao sledeci star-hopp:

- U trazilac sam direktno nacentrirao zvezdu Delta Monocerotis u glavnom asterizmu sazvezdja. Da sam na pravom mestu potvrdio mi je lanac od tri zvezde iznad nje.
- Pratio sam taj lanac za malo vise od jednog pomeraja trazioca (5º) dok nisam dosao do svetle zvezde HD 49933. Zvezda se lako prepoznaje jer je vrh asterizma koji lici na kucu sa krovom, a podseca i na oblik sazvezdja Auriga.
- U istom vidnom pollju trazica, na samom severu primeticemo zgusnuti lanac od cetiri zvezde - otvoreno jato NGC 2301.

Opservacija: Na prvi pogled kroz okular sam ostao zatecen kvalitetom pogleda. Za razliku od vecine ostalih otvorenih jata cije zvezde grade neku vrstu oblika kruga, zvezde ovog jata grade distinktivni oblik krsta koji najvise podseca na sazvezdje Cygnus ili mozda Aquila. Stoga je jasno zasto ovo jato nosi nazive Hagrid's Dragon i Great Bird Cluster.

Najvise sam se zadrzao na uveacanjima 107x i 136x. Jato je relativno malo ali sa gusto spakovanim zvezdama. Objekat je najgusci u centru. Severno od centra pruza se lanac od cetiri jako sjajne zvezde, juzno od centra krece lanac od sest sjajnih zvezda da bi na kraju dosao dugacki istocni lanac koji formira telo zmaja. Stoga objekat izgleda kao ptica ili zmaj, gde centar predstavlja glavu, severni i juzni lanci predstavljaju krila, dok istocni prikazuje telo i rep.

- Severno krilo je najprominentnije jer je sastavljeno od cetiri relativno sjajne zvezde u odnosu na ostale clanice jata. Tri zvezde blize centru su bele boje dok je najsevernija zuta.

- Juzno krilo sastoji se od sest svetlih zvezda

- Telo i rep, tj. istocni lanac sastoji se od gusto spakovanih bledih zvezda koje zavrsavaju sa jednom svetlom. Zvezde repa gusce su spakovane neko zvezde krila. Na svom kraju rep se savija ka severu pod 90º. Ja sam sve zvezde u repu video belo sem poslednje koja se pokazala crvenkasto.

- Najlepsi deo objekat je centar, tj. glava. On je najgusci deo jata i treba ga posmatrati na vecem uvecanju. Centar ima dve sjajne zvezde jedna do drudge, od kojih se sjajnija pokazuje zuckasto. Oko njih su gusto rasporedjene blede zvezde. Te blede zvezde nisu nasumicno razbacane oko dve svetle vec grade dva paralelna lanca koja polaze severno od dve svetle, da bi se potom oba ta lanca savila na jug. Time formirju neki oblik slova L.
Centar sam posmatrao i na uvecanju 176x ne bi li bolje uocio detalje rasporeda bledih zvezda oko centralnog para svetlih.


NGC 1807 i NGC 1817 - Poor Man's Double Cluster

Par otvorenih jata u sazvezdju Taurus. Centri jata se nalaze na separaciji od oko 20', sto znaci da mogu stati u jedno vidno polje malog uvecanja,

Lociranje: Jata su vidljiva u traziocu kao blago zamagljenje naspram crne pozadine. Star-hopp koji sam ja koristio je malo skakljiv jer zahteva malo duzi hod trazioca u svom prvom koraku.

- Produzio sam liniju koja spaja zvezdu Theta (𝞱) Tauri sa Alpha (𝞪) Tauri - Aldebran u Hijadama. Liniju sam vukao dok nisam udario u zvezdu 104 Tauri. Zvezda se lako prepoznaje jer iznad sebe ima jednakostranicni trougao tri svetle zvezde.
Ovaj potez je malo tezi jer je hod trazicem dugacak 8º.
- Kada dodjemo do 104 Tauri, na juznom kraju vidnog polja trazioca jasno ce zasijati tupougli trougao koji grade tri svetle zvezde - 11 Orionis, 15 Orionis i HD 33554.
- Kada trazilac namestimo oko HD 33554, jata ce se pokazati kao blede maglice neposredno uz tu zvezdu. Alternativno, jednostavno nacentrirano zvezdu, pogledamo kroz okular i jata ce se pojaviti u vidnom polju malog uvecanja.

Opservacija objekta kao par jata: Na uvecanju 62.5x, oba jata se vide u jednom vidnom polju. Sa zapadne strane lezi NGC 1817, dok ce NGC 1807 biti na istoku. Ako posmatramo jata kao par, prvo sto ce se uociti da oba objekta deluju rasuto i izduzeno. Jata deluju porilicno dekoncentrisano i ''neugledno''. Da ne znam da su u pitanju otvorena jata mozda bi ih pomesao sa nasumicno rasuto-grupisanim zvezdama. Taj utisak promenice se pri povecanju uvecanja i koriscenjem perifernog vida, bar kod NGC 1817.

Jata kao pojedinacni objekti:

- NGC 1817

NGC 1817 je bledje od dva i nesto je vece od svog para. Jato sija magnitudom 7.7 i prividne je velicine 15'.

Jato je prastaro i zivi vec oko milijardu godina. To je duboka starost kada su u pitanju otvorena jata. Svoj dug zivot objekt moze da zahvali svom polozaju u galaksiji. Za razliku od velike vecine otvorenih jata koja zive unutar galakticke ravni, NGC 1817 smesten je izvan ravni nase galaksiije i udaljen je od iste sasvim pristojnih 1.300 ly. Na toj poziciji jato je delimicno zasticeno od plimatskih sila Mlecnog Puta koje razaraju otvorena jata, te je vec prozivelo vise od 3 prosecna zivotna veka svojih ''bratskih'' objekata.

Velika vecina zvezda u jatu sija ispod magnitude 10, te jato ima poprilicno mali povrsinski sjaj.

Opservacija: Objekat sam najvise posmatrao na uvecanju 107x. Ono sto je najupecatljivija vizuelna karakteristika su cetiri svetle zvezde koje su daleko sjajnije od svih ostalih clanica jata. Tri od te cetiri zvezde raporedjene su u obliku tupouglog trougla. Cetvrta zvezda nalazi se u pravcu najduze stranice trougla, sto izduzuje objekat.

Objekat izuzetno dobro reaguje na periferni vid. Direktnim vidom izmedju te cetiri sjajne zvezde videce se veci broj sitnih i bledih zvezdica na granici razlucivosti. Medjurim, kada se objekat pogleda perifernim vidom broj zvezda se znatno povecava i moj je utisak da je ukupan broj zvezdica u pogledu prelazi preko stotinak. Blede zvezde ravnomerno su rasporedjene preko lica objekta, sto jatu daje ugrubo kruzni oblik.

Magnitudni raspon tih bledih zvezda nije velik, sve su otprilike istog sjaja, sto ne doprinosi dinamicnosti pogleda. Meni su se sve zvezde prikazle bele boje.  Takdoje, primetio sam nekoliko manjih bezzvezdanih prazninza preko lica objekta.

Jato je veliko i ispunjava lep deo povrsine vidnog polja uvecanja 107x. Pogled je lep i bogat.

- NGC 1807

Ovo jato sija svetlijom magnitudom od 7.0 ali je sa dmenzijama 12'  malo manje od svog pratioca.

Smatra se da je ovo jato gravitaciono vezano za NGC 1817, i da zajedno sa njim pripada nekom vecem otvorenom jatu.

Opservacija: Na malom uvecanju ovo jato ima oblik krsta. U centru jata nalaze se tri zvezde rasporedjene kao temena jednakostranicnog trougla. Kroz centar prolaze dva lanca zvezda koja formiraju krst. Lanac koji se pruza u smeru istok-zapad sastavljen je od 4 sjajne zvezde i tri bledje, dok upravno na njega ide lanac u smeru sever-jug koji je sastavljen od 8 zvezda od kojih su 4 bas svetle a 4 malo bledje.

Pogled na ovo jato daleko je manje ''natopljen'' bledjim zvezdama od NGC 1817. Jato deluje siromasnije, i iako je sjajnije magnitude pogled je daleko oskudniji. Za razliku od NGC 1817 gde je periferni vid i povecanje uvecanja dovelo do drasticnog povecanja broja zvezda u pogledu, kod NGC 1807 te tehnike ne dovode osetnog obogacivanja jata. Sve konstatacije koje sam izneo pri pogledu na malom uvecanju ostaju nepromenjene pri pogledu na vecem. Jedino eto sto se vidi da je jedna od tri zvezde u centru dupla i da ima pratioca. Takodje, broj zvezda u lancima koje formiraju krst se poveca za samo nekoliko. Sve to cini da je prethodna meta NGC 1817 mnogo lepsi prizor za posmatrati.

Hvala Lucius, drago mi je da ti se svidja taj aspekt izestaja. Mnogima se sekcija ''Lociranje'' svidela, pa sam i na predlog kolega poceo da uvrstavam mape u izvestaje. Ima cak i kolega koji su iskusni i prekaljeni astrofotografi koje izuzetno postujem, a kojima je zanimljivo da svoje astofotografske vestine upotpune poznavanjem sazvezdja; stavise, njima se i najvise svidela sekcija o lociranju.

Inace, ovo su mape iz mog ''Dvevnika lociranja''. Za svaku metu posle posmatranja napravim mapu kako sam je locirao, odstampam i stavim u taj Dnevnik. Naravno da takav pristup nije neophodan, niti je cesto ni pozeljan. Razlog zbog koga to radim je naprosto uzivanje u star-hoppingu i moj licni osecaj da me takav pristup posmatranju cini kompletnijim amaterskim astronomom. Uzivam u tome da se kroz zvezdano nebo krecem kao kroz svoju kucu. Stoga, koliko god smatram da je za amaterskog astronoma bitno poznavanje nocnog neba, toliko treba i biti realan i beleziti samo mete kojima cemo se kasnije vracati. Ovo sto ja radim je pomalo preterivanje, ali to mene cini srecnim - pa neka me  :-) .

Osnove star-hoppinga sam ucio od mnogo iskusnijih astroamatera od sebe, hvatao sam njihove principe, i negde u hodu stvorio svoje. Danas mi je najdraze kada nadjem meni laksi star-hopp od onoga koji sam koristio ranije - tada znam da sam napredovao i stvorio svoj licni stil.

U pricipu, za posmatracku astronomiju je bitno da se nadje bas taj licni stil posmatranja, stvari koje su nama kao pojedincima bitne i manje bitne. I naravno, bez premca je najbitnije da u njoj uzivamo i rastemo kao ljudi.

Cheshire Cat Smile

Cheshire Cat Smile je lako prepoznatljivi asterizam u sazvezdju Auriga. Ne samo sto je asterizam zanimljivo gledati kroz trazilac vec je neobicno bitan jer sluzi kao lokator za nekoliko DSO u sazvezdju, tesko spakovanih oko ovog asterizma. Sva tri objekta koja budem opisao u ovom postu, kao i nekoliko koji ce doci u sledecim postovima nalaze se neposredno uz ovaj asterizam.

Asterizam cine zvezde raporedjene u obliku osmeha Cesirske macke, lika iz romana ''Alisa u zemlji cuda''. Macka ima dva oka i sirok osmeh ispod njih. Oci cine dve zvezde magnitude 6.1 i 6.5, dok se osmeh sastoji od 6 svetlih zvezda Najsvetlija zvezda u osmehu je Phi (𝞿) Aurigae magnitude 5.1. Osmeh je ''od uva do uva'' dugacak 1.5º, sto znaci da komotno staje u jedno vidno polje trazioca.

Lociranje: Nacentriramo trazilac ugrubo na pola linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) magnitude 1.65 i Mahasim (𝞱 Aurigae) magnitude 2.7. Obe zvezde pripadaju glavnom asterizmu sazvezdja Auriga. Pomerimo se ugrubo 3.5º (malo vise od jednog hoda trazioca) upravno na tu liniju ka unutrasnjosii sazvezdja i smesak ce se nepogresivo pojaviti u svoj svojoj velicini i sjaju.

Opservacija: smesak izgleda jako zabavno. Mene vise podeca na izdubljeni smesak iz Helloween budeve :) .


M 36 - Pinwheel Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 6.3 i prividne velicine 12'.

M36 je izuzetno mlado otvoreno jato, relativno male stvarne velicine. Jato je staro samo 25.2 miliona godina, sto znaci da je na manje od 10% zivotnog veka otvorenih jata. Stoga je i sastavljeno od mladih i toplih plavih zvezda. Jato je stvarnih dimenzija 14 ly, sto za otvorena jata nije mnogo.

Lociranje: M36 karakterise izuzetno visok povrsinski sjaj pa je stoga jato nepogresivo oucljivo u traziocu.

Postoje dva nacina lokacije i oba su prelaka:

1. ) Nacentriramo trazilac ugrubo na pola linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) i Mahasim (𝞱 Aurigae), obe u glavniom asterizmu sazvezdja. U jednom pogledu trazioca jasno ce zasijati dva objekta: istocni, veci i sjajniji je otvoreno jato M37, dok je zapadniji, manji i bledji nasa meta - M36.

2.) Nadjemo asterizam Cheshire Cat Smile vec navedenim nacinom. U istom polgedu trazioca, istocno od osmeha zasijace otvoreno jato M36.

Opservacija: U mnogim tekstovima autori silom prilika uporedjuju M36 i M38 sa grandioznim jatom M37, pa ispada da su prva dva mala i siromasna. Ja ne volim takvo poredjenje jer me podseca na nepravdu koja se cini globularnom jatu M92 samo zato sto se nalazi u istom sazvezdju sa M13. Stoga sam i odlucio da razdvojim M36 i M38 od M37, jer posmatrana svaka za sebe ova dva jata itekako plene svojim izgledom u okularu.

Jato sam uglavnom posmatrao na uvecanjima 107x i 136x.

U nekim tekstovima citao sam kako autori opisuju da desetak najsjajnijih zvezda jata formiraju oblik krsta. Ja se u zivotu bas nisam nagledao iskosenih krstova, pa krst nisam ni video. Ono sto ja vidim je covek sa dve rasirene uzdignute ruke, kao da se raduje sto je njegov tim dao gol. Vidim glavu, dve podignute ruke i skupljene noge. Ta kontura ''radujuceg coveka'' sastavljena je od 30-40 zvezda sirokog magnitudog raspona.

Ono sto karakterise ovo jato je slabija ispuna objekta, sto znaci da oko tih 40 dominantnih zvezda nema mnogo bledjih zvezda koje bi napravile tepih pozadinskog sjaja. Ni povecanje uvecanja a ni periferni vid nece doprineti da se pogled ispuni bledjim zvezdama. Stoga se moze izvuci konstatacija da je jato relativno siromasno ali ipak gusto. Sam centar jata cini trougao koji formiraju svetle zvezde. Taj trougao je iznutra poptpuno prazan, a od njega na strane sire glave, ruke i noge coveka. Zvezde unutar jata su dosta poredjane u parovima, pa cak i u samom cenralnom trouglu. Konstantan format rasporeda zvezda je: dve bliske - pa razmak - pa ponovo dve bliske, pa opet razmak.

Moj savet posmatracima je da ne posmatraju sva tri Aurigina jata u jednom posmatranju. Razlog je da ne upadnu u zamku uporedjivanja svih ostalih jata sa M37. Ako M36 posmatramo kao potpuno zaseban objekat siguran sam da ce nam utisak biti da je ovo lepo, gusto i sjajno jato. Ono sto ovom jatu fali je dinamicnost pogleda usled nedostatka popunjenosti bledim zvezdama. Iako zvezde jata dolaze u sirokom magnitudnom rasponu 9-14, sve zvezde su sabijene u linije, nema razbacanih zvezdica da objekatu daju peskastu strukturu, pa nista i od onog uvek pozeljnog 3D efekta svetlih zvezda koje stoje ''ispred'' bledjih. Ovaj opis je moj utisak o objektu i kao sto se taj utisak razlikuje od onoga sto sam procitao o ovom jatu, moguce je da ce i drugi posmatraci imati sasvim drugaciju percepciju. To je i lepota posmatracke astronomije.


M 38 - Starfish Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga. Magnitude 7.4 i prividne velicine 21'.

Trece od tri znamenita otvorena jata sazvezdja Auriga. Mereci 26 ly stvarne velicine i sa staroscu od 250 miliona godina, ovo jato je duplo je vece i 10x starije od perthodne mete, M36.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje. Jato se nalazi neposredno uz kraj severnog dela osmeha ''Cesirske macke''. Jato se lako vidi u traziocu kao velika bleda mrlja.

Opservacija: Jato sam posmatrao na uvecanjima 62.5x, 107x i 136x. Iako se nalazi usred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Auriga, jato ima jasno definisane granice i svojom formom i svetlim sjajem jasno se izdvaja iz okruzenja. Jato se sastoji od oko 100 zvezda, od kojih su vecina vidljive kroz moj teleskop.

Prvi utisak o jatu je ocigledano odstupanje od kruznog oblika. Umesto toga uocice se jasnih pet krakova koja posmatrace podsecaju na morsku zvezdu, odakle je objekat i dobio ime. Centar jata sastoji se od jedne svetle zvezde, u cijoj se naposrednoj blizini nalazi mala bezzvezdana praznina koju na severu okruzuje dugacak luk  svetlih zvezda. Iz te centralne regije siri se pet krakova zvezda, gde je naprominentniji i najgusci krak koji se pruza na severoistok.

Mene licno ovo jato mnogo vise podseca na nocnog leptira ili nekod drugog insekta, nego na morsku zvezdu. Naime, ta centralna praznina je ovalnog oblika i okruzena je lukom zvezda na takav nacin da mene podseca ga glavu nocnog leptira. Kako su najduzi kraci idu pravolinijski na jugoistok i jugozapad, tj. suprotno od zaobljenja glave - to mom mozgu jasno lici na polurasirena krila. Dva gornja kraka su kratka i iskosena na severoistok i severozapad  i ne idu pravolinijski vec se savijaju za 90º, pa me stoga podsecaju na antene na glavi. Stoga sam ovaj objkeat za licnu upotrebu krstio kao ''Nocni leptir''. Centralni severni krak je najkraci i njemu jos nisam nasao ''znacenje'' :) .

U poredjenju sa M36, ovo jato je vece i bogatije. Medjutim, glavna razlika je u ispunjenosti lica jata. Naime, kod M38 svetle i blede zvezde imaju mnogo skladniju distribuciju. Dok svetle zvezde magnitude oko 10 formiraju mali centar i prominente zrake, bledje ispunjavaju prostor izmedju njih. Na vecim uvecanjima se cak i u centralnoj praznini javljaju blede zvezdice na granici razlucivosti.

Ako se M38 stavi na krajnji jug okularskog pogleda, na krajnjem severu ce se pojaviti jedva vidljiva bleda mrljica - nasa sledeca meta otvoreno jato NGC 1907.


NGC 1907

Malo i bledo otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 8.2 i prividne velicine 7'.

Iako se nalazi u istom okularskom pogledu sa M38, NGC 1907 nema nikakve veze sa prethodnom metom. Ovo jato je za 1.000 ly udaljenije od M38, a mi ih vidimo u neposrednoj blizini pukom slucajnoscu da se oba nalaze u istoj liniji pogleda gledano sa Zemlje. NGC 1907 je poprilicno staro jato i nastalo je pre oko 500 miliona godina - sto ce reci duplo je starije od M38 i 20x starije od M36. Iako je fizicki iste velicine kao M38, mi ga vidimo u znatno manjoj dimenziji zbog njegove udaljenosti od Zemlje.

Lociranje: Nalazi se u istom okularskom pogledu malog uvecanja sa M38. Jata su udaljena samo 34'. U poslednjem pasusu prosle mete opisao sam polozaj objekta.

Opservacija: Na uvecanjima na kojima posmatramo M36, NGC 1907 se nalazi postavljen uokviren u trougao tri svetle zvezde i vidi se kao maglovit sjaj sa razlucivih nekoliko najsjajnijih zvezda.

Jato je malo i izuzetno bledo, i za bilo kakvo uspesno posmatranje moraju se koristiti velika uvecanja. Ja sam ga prvo posmatrao na uvecanju 176x, ali sam tek na uvecanju 320x uspeo da ga razlucim i uocim jasnu formu.

Sve zvezde jata su gusto kompresovane unutar malog ostrouglog trougla koji uokviruje sve ostale zvezde. Ne treba taj trougao pomesati sa trouglom koji sam pomenu ranije. Znaci imamo veliki trougao tri svetle zvezde unutar koga se objekat nalazi. Medjutim, kada se jato uveca, vidi se jos jedan mali, izrazito ostrouglo-jednakokraki trougao koji dodatno uokviruje jato. Zvezde jata su jako gusto spakovane i sijaju magnitudama oko 11-12, po mojoj slobodnoj proceni. Na uvecanju 320x uspeo sam da perifernim vidom razlucim desetak zvezda o obliku klina sa tupim vrhom. Vise od toga nisam uspeo da razanam.

Veliki pozdrav. U danasnjem postu izmesacu tri potpuno drugacije mete: jedan posmatracki klasik lako osmotriv u svim teleskopima i dve izuzetno teske mete koje zahtevaju malo veci teleskop i malo iskustva. Razlog tome je sto se zaista trudim da u ovim izvezstajima bude za svaki teleskop i svako iskustvo po nesto, te da mete ne budu sve istog ranga tezine. Mete nisu posmatrane iste veceri, M37 i preostale dve mete zahtevaju drugaciju adaptaciju na mrak. Iskrenom nisam bio siguran da li uopste da kacim IC 405, ali posto sam metu posmatrao, a ovo su posmatracki izvestaji, nema razloga da ne opisem ono sto sam uspeo da vidim. Na kraju krajeva, i prica oko magline je izuzetno zanimljiva i mislim da ce je kolege naci interesantnom.


M 37 - Salt and Pepper Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 6.2 i prividne velicine 24'.

M37 je najlepse, najsvetlije i najbogatije od tri cuvena otvorena jata u sazvezdju Auriga: M36, M37 i M38. Jato nije bogato samo okularski vec i fizicki: sa svojih oko 500 clanica, M37 je jedno od zvezdama najbogatijih jata na nocnom nebu. O lepoti i sjaju ovog objekta dovoljno govori cinjenica da jato sadrzi cak oko 150 zvezda cija je magnitude svetlija od 12.5. Sve te zvezde su vidljive kroz okular, i sa dodatlom bledjih clanova koje mogu razluciti malo veci teleleskopi jasno je zasto se M37 smatra jednim od najlepsih posmatrackih objekata.

Lociranje: Jato blesti u traziocu i ne moze se promasiti. Nikakva posebna vestina nije potrebna da bi se jato lociralo, prosto naciljajte trazilac ugrubo malo juzno od sredista linije koja spaja zvezde Elnath (𝞫 Tauri) magnitude 1.65 i Mahasim (𝞱 Aurigae) magnitude 2.7. Obe zvezde pripadaju glavnom asterizmu sazvezdja Auriga. Jato ce se samo locirati jer njegov sjaj i velicina jasno dominiraju vidnim poljem trazioca.

U jako dobrim nocima jato je vidljivo i golim okom.

Opservacija: Ovo je jedan predivan prizor. Jato apsolutno dominira vidnim poljem svojim sjajem i velicinom. Iako se nalazi u bogatoj zvezdanoj regiji posred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz savzezdje, M37 se jano istice u moru zvezda, sa jasno definisanim granicama.

Ono sto je prva impresija pri pogledu na malom uvecanju (62.5x) je da je jato jako gusto, kondenzovano i peskasto - toliko da ga je moja supruga pomesala sa globularnim jatom.

Najbolji pogled imao sam na uvecanju 107x. Samim centrom jata dominira lucida objekta, zvezda magnitude 9 koja kroz okular svetli narandzasto-crvenkastom nijansom. Oko nje su gusto i ravnomerno razbacane bledje zvezde, ali ne mnogo bledje po sjaju od lucide. Vec sam spomenuo da 150 zvezda u jatu sija sjajnije od magnitude 12.5. Moja 300-tka uspeva da vidi i jos bledje zvezde od te magnitude, sto objektu daje suptilnu svtlucavu prasinastu strukturu.

Uniformnost peskasto razbacanih zvezda ''narusavaju'' tamne, delimicno bezzvezdane praznine koje se pruzaju kroz objekt. Ja sam uocio dve takve praznine, jednu tanju koja prolazi vertikalno, neposredno zapadno od centra i jednu deblju na severu objekta koja stoji otprilike upravno na prvu prazninu. Te dve praznine formiraju neki oblik slova T, sa iskosenom gornjom crtom. Meni je ta siroka severna praznina bas upecatljiva struktura u ovom objektu.  Kada sam uporedjivao svoj pogled sa astrofotografijama primetio sam kako se te praznine mnogo manje vide na fotografijama, zbog debljine zvezda na njima kao i zbog samog broja zvezda u polju. Sledece posmatranje sam se ponovo vratio na M37 i potvrdio postojanje bas prominentne severne praznine. Tu prazninu sa severa okruzuju zvezde jata koje su redje rasporedjene od ostalih clanica jata i zavrsavaju se distinktivnm lancem od 8 svetlih zvezda.

Najbogatiji deo je jugoistok jata, nesto manje zvezda lezi na zapadu, dok je jato najsiromasnije na severu, gde zvezde zaobilaze taj horizontalni tamni usek.

U ovom jatu ima mnogo toga. Kada bih sad krenuo da ispisujem sve forme koje sam primetio ovaj post bi se pretvorio u necitljivi roman. Recimo, primetio sam jos nekoliko malih tamnih praznina na obodima jata oko kojih zvezde vijugaju u lancima, te duplu zutu zvezdu na kraju severne praznine. Takodje, ako cemo u nasitinije detalje, na uvecanju 136x se vidi da istocni, najsvetliji deo jata, izgleda kao biljka od tri lista, recimo kao ljiljan. Ja malo patim od trazenja formi i detalja, ne zamerite mi.


NGC 1931 - The Fly

Daleka, bleda i malecka maglina koja se sastoji i od emisionog i od refleksionog dela. Blede je magnitude od 10.1 i premale prividne velicine od 3'. U maglinu je usadjeno malo otvoreno jato sacinjeno od samo 5 zvezda, ali ce zbijenost tog jata i pomoci u lociranju magline i istovremeno biti centralni osmatracka karakteristika objekta.

Maglina je udaljena citavih 7.000 ly od Sunca, sto je za magline poprilicno veliko rastojanje.

Iako je maglina izuzetno mala, svetli izuzetno malim povrsinskim sjajem, sve to cini ovaj objekat teskim za posmatranje. Kada se sve brojke razumeju, shvata se da je ovo objekat koji se moze samo pronaci i osmotriti, bez ikakvih ocekivanja da ce biti osmotriva neka njegova dublja struktura.

Lociranje: star-hopp i pronalazenje magline je lagan deo, osmatranje ce biti potpuno drugacija pesma. Ja sam pronasano sledeci star-hopp:

- Krenuo sam od asterizma Cheshire Cat Smile u unutrasnjosti sazvezdja.
- Dve centralne i najsvetlije zvezde osmeha imaju par opticki bliskih zvezda koje se pruzaju severoistocno i jugoistocno od njih. Uocimo par zvezda koji se pruza severoistocno oz zvezde Phi (𝞿) Aurigae, najsvetlije zvezde u asterizmu.
- U trazilac nacentriramo poslednju zvezdu u tom paru, pogledamo kroz okular malog uvecanja i maglina ce biti jasno vidljiva, centrirana oko necega sto lici na pojedinacnu zvezde a u strari je malo zvezdano jato.

Opservacija: Na uvecanju od 62.5 maglina se vidi kao zamagljena zvezda.

Kako je emisioni deo i najvidljiviji, sledeci logican korak je bio da na okular koji daje uvecanje 176x ucvrstim OIII filter. Bilo mi je cudno, ali OIII filter nije osetno poboljsao pogled. Uzimajuci u obzir koliko je objekat mali i da OIII ne pomaze, presao sam na uvecanje 320x i tu je pogled bio najbolji. Ono sto sam kroz 320x video su tri zvezde jata okruzenene mlecnom maglovitoscu. Zvezde su oko magnituda 12 i tesno su spakovane. Maglovitost se prikazuje jako kondenzovano i belicasto prozirno. Taj gust sjaj nije uniforman i najgusci je oko tri vidljive zvezde jata, dok na obodima nejednako bledi. Mali refleksioni deo magline, koji se nalazi otkacen od emisionog nisam uspeo da osmotrim.

Iako kratak, za sastavljanje ovakvog izvestaja bilo je potrebno dugotrajno i pazljivo osmatranje. Ima kolega koji mi se zale da bas ne razumeju brojke koje navodim pa cu pojasniti svima poznatim primerom - velicina ove magline od 3' manja je 1.5x od De Mairan magline unutar Orionovog kompleksa. A De Mairan ima vise nego dvostruko vecu magnitudu! Stoga posmatranje ove magline ostavite za dobru noc, aparaturu od minimum 200mm i puno strpljenja.


IC 405 (Caldwell 31) - Flaming Star Nebula

Ogromni kompleks emisione i refleksione magline u sazvezdju Auriga, magnitude 6 i prividne velicine 37'x10'.

Sve oko ove magline je zanimljivo, koliko je i njeno osmatranje tesko. Maglina je centrirana oko zvezde AE Aurigae magnitude 6. Medjutim, ta zvezda nema nikakve veze sa maglinom, niti je originalno uopste bila u sazvezdju Auriga. Naime, AE Aurigae ima ogromno sopstveno kretanje, sto znaci da nije stacionirana oko magline vec samo prolazi kroz tu regiju. Da pojasnim: sopstveno kretanje je razlika u poziciji zvezde (u arcsec) tokom jedne godine. Uprosceno, to je mera promene mesta na nocnom nebu na kome ce se zvezda nalaziti ako je posmatramo istog dana tokom dve uzastopne godine. Medjutim, stvari tek sad postaju zanimljive: proracuni pokazuju da je ista ta zvezda AE Aurigae nekada zauzimala mesto unutar Trapezium cluster-a Orionove magline!!! Pre tri miliona godina u regiji Trapeziuma se iz nepoznatog razloga desio tezak gravitacioni ''karambol'' koji je izbacio zvezdu iz te regije i katapultirao je na sever. Danas zvezda lezi u sazvezdju Auriga i nastavlja da se krece ogromnom brzinom: svake godine zvezda predje put od oko 8 milijardi km, sto je otprilike jednako rastojanju Plutona od Sunca !!!!! Svake godine !!!!!

I tu zanimljivostima nije kraj. Ono sto je cinjenica je da maglina svetli energizovana bas tom odbeglom zvezdom AE Aurigae. Emisioni deo magline zraci svetlost usled energije aporbovaane od te zvezde, dok refleksioni deo takodje najvise odbija svetlost upravo te zvezde. Uprosceno, dok AE Aurigae nije bila u ovoij regiji nije bilo ni magline, bar ne u obliku koji se danas moze detektovati teleskopom. Ovaj odbegli svemirski putnik slucajno je nabasao na ovu regiju i ucinio da ova gigantaska maglina zasija u svom prelepom obliku i sjaju.

IC 405 je veoma bliska maglina Suncevom sistemu i udaljena  je od njega nesto vise od Orionove magline. Dok je M42 na rastojanju 1.300 ly od nas, IC 405 nalazi se na rastojanju 1.500 ly. Po dimenzijama maglina je ogromna i to ce je uciniti izuzetno teskom za uocavanje. Maglina ima bolno mali povrsinski sjaj i za osmatranje je potrebno da se poklopi mnogo kockica, te malo iskustva u uporedjivanju kontrasta mracnih delova neba.

Lociranje: Lociranje ovog objekta svodi se na pronalazenje zvezde AE Aurigae. Zvezda sija magnitudom 6 i lako ce se videti kroz trazilac.

- Krenuo sam od puno puta pominjanog asterizma ''Cheshir Cat Smile'' u unutrasnjosti glavnog asterizma sazvezdja.
- Samo 2º zapadno od njega nalazi se novi lako uocljivi asterizam - dva paralelna lanca zvezda, gde je donji lanac znatno svetliji.
- 40' severno od tog lanca u trazilac ce uci zvezda koja se sjajem jasno istice od svih ostalih - AE Aurigae. Nacentriramo je utrazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja sa ucvrscenim nebula filterom i ...... srecno.

Opservacija: Za pozmatranje ove magline preporucuje se koriscenje H-Beta filtera, istog kojim se posmatra i B33 - Horsehead Nebula. Kako je meni uvek bilo tesko da se odreknem 100-200 EUR za kupovinu filtera koji cu koristiti samo za nekoliko objekata radio sam sa onim sto imam - a to je kvalitetan OIII filter.

Maglinu treba posmatrati na sto manjem uvecanju jer je objekat veliki i zauzima dobar deo vidnog polja malog uvecanja. Ono sto ce biti odmah uocljivo je otvoreno zvezdano jato cijji centar cini AE Aurigae. Za samu maglinu jako je vazno da se ne odustane odmah i da se pazljivo posmatra ''boja mraka'' u okularu. Ako se strpljivo posmatra samo zvezdano jato primetice se da je okruzenje oko zvezda jata za nijansu bledje od okruzujuceg svemira. Ja sam koristio tehniku polaganog kruzenja okularem preko vidnog polja. Olabave se bocni zatezaci tubusa, tubus se uhvati jednom rukom i laganim kruznim pokretima se blago krece u krug oko regije u kojoj se objekat nalazi. Ta tehnika koristi se da bi se indukovao periferni vid kod izuzetno tamnih objekata velike velicine. Ono sto sam primetio je lepezasta struktura koja je za nijansu svetlija na krajevima nego u sredini. Da ne bude zabune, nikakva mlecna maglovitost se ne moze uociti, samo promena u boji pozadine. Slicnom tehnikom sam uocio maglovitost u unutrasnjosti Helix magline - ikao se cini da je unutrasnjost suplja, ako se dobro pogleda videce se da mrak u unutrasnjosti magline nije isti kao mrak koji okruzuje prsten magline. Tako je bilo i IC 405 - mesto koja zauzima maglina uocava se razlikom u kontrastu nocnog neba u vidnom polju okulara.

Osmatranje ovog objekta potrebno puno prethodnog iskustva, i to u trazenju prebledih objekata kao i u oucavannju ''drugacije nijanse mraka''. Nagrada za trud bice mala, bar za moju aparaturu, nikakva forma se nece uociti sem strukture od dva kraka nocnog neba drugacijeg kontrasta od okruzujuceg. Iskreno sazvetujem da se tehnika osmatranje prvo uvezba na objektima kao sto su Barnard's Galaxy i Helix Nebula, jer oba zahtevaju primenu slicnih tehnika posmatranja.

NGC 2281 - The Broken Heart Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Auriga, magnitude 5.4 i prividne velicine 14'. Rastojanje ovog jata od Sunca je 1722 ly, sto ga cini nama poprilicno bliskim objektom. Ta blizina i cini da ovo jato sija sjajnom magnitudom iako kroz okular deluje dosta nekondenzovano i pomalo siromasno. Jato je poprilicno staro i sija na nebu vec 610 miliona godina. To znaci da je vec prozivelo skoro dva puna zivotna veka otvorenih jata.

Lociranje: Jato sija izuzetno visokim povrsinskim sjajem i stoga se vidi u traziocu kao zgusnuta grupacija zvezda. Objekat se nalazi neposredno ispod zvezde Psi⁷ (𝟁⁷) Aurigae, i cela poenta lokacije bice ''dogegati se'' nekako do te dve zvezde. Ja sam nasao dva nacina i opisacacu oba:

1.) Prvi nacin je da produzimo liniju koja spaja zvezdu Capella (𝞪 Aurigae) sa zvezdom Menkalinan (𝞫 Aurigae) za tacno jednu njenu duzinu. Na kraju te produzene linije doci cemo do dve svetle zvezde koje leze na  istom pravacu kao i pomenuta linija: 𝟁² Aurigae i 𝟁⁷ Aurigae. Nacentriramo 𝟁⁷ Aurigae u trazilac i jato ce se lako videti kao tesna grupacija zvezda.

2.) Drugi nacin je da u trazilac odmah nacentriramo zvezdu Menkalinan (𝞫 Aurigae). Ona gradi opticki par sa bliskom zvezdom Pi (𝞹) Aurigae. Povucemo normalu na pravac koji spaja te dve zvezde u smeru koji bezi od asterizma ''Petougao'' i posle oko 8º stici cemo do para 𝟁² i 𝟁⁷ Aurigae.

Jato lezi izvan trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Auriga, sto ce umnogome pomoci lociranju jata kroz trazilac. I prividna velicina jata od pristojnih 14' ce pomoci i u lociranju i u opservaciji objekta.

Opservacija: Ovaj objekat sam posmatrao iste veceri u kojoj sam vrsio opservaciju brutalno teskih emisiono-refleksionih i planetarnih maglina u sazvezdju Auriga, pa mi je njegovo osmatranje bilo kao neka vrsta odmora. Jato je svetlo, definisano i lako razlucivo, a u poredjenju sa ''mazohizmom'' posmatranja Flaming Star Nebula iste veceri ovo osmatranje mi je bilo dobrodosao odmor za oci.

NGC 2281 je poprilicno rasuto jato. Ono jeste kondenzovano u samom centru, ali od centra pa na dalje grupisanost zvezda slabi. Centar je najsvetliji deo objekta i od njega sve zvezde beze iskljucivo u istocnu stranu. Centar jata sacinjen je od tri svetle i tri blede zvezde koje ugrubo grade neki oblik paralelograma. Magnitudni raspon tih centralnih zvezda je 8-10. Od tog paralelograma zvezde jata se sire na istok u obliku dva prominenta lanca. Jato je zaokruzeno trouglom svelih zvezda, po jedna na istoku, zapadu i severu.

Meni ovo jato izgleda kao ptica u letu. Centralni paralelogram predstavlja glavu ptice, a dva lanca zvezda koja se sire na jugoistok i severoistok predstavljaju krila. Kraci severoistocni lanac cine pet jasno vidljivih zvezda, dok je jugoistocni lanac duplo duzi i sastoji se od petnaestak zvezda. Isprva, zvezde jugoistocnog lanca beze jedna od druge, da bi se na kraju spojile u jednoj tacki.

Jato sam posmatrao na uvecanju 107x. Jato je svetlo i veliko i nema potrebe ici na veca uvecanja. Naime, objekat se sastoji od svetlih zvezda a povecanje uvecanja nece dovesti jos bledjih zvezda u vidno polje, pa nema ni potrebe zrtvovati ostrinu pogleda zarad prikaza vise zvezda. Po mojoj slobodnoj proceni, ukupan broj zvezda u pogledu je oko 50, racunajuci i zvezde koje se nalaze izvan oblika ''ptice'' a za koje smatram da pripajaju jatu. Objekat izgleda lepo, svetlo i pristojno veliko, a dodatan utisak ostavlja taj trougao od tri svetle zvezde unutar kojih se ovaj objekat nalazi.


NGC 1664 - Kite Cluster

Bledo ali zanimljivo otvoreno jato u sazvedju Auriga. Relativno je blede magnitude od 7.6 i pristojno velike prividne velicine od 18'.

Jato kratakterise izuzetno mali povrsinski sjaj, ali ga zbog svoje velicine i unikatnog oblika nece tesko identifikovati u okularu. Jato je poprilicno staro, sa staroscu od 675 miliona godina.

Lociranje: Zbog jako malog povrsinskoig sjaj objekat se ne moze videti kroz trazilac. I pored toga lokacija je izuzetno laka jer se NGC 1664 nalazi blizu svetle zvezde Epsilon (𝞮) Aurigae - jedne od najmisterioznijih zvezda u poznatom Univerzumu.

- Ja zvezdu 𝞮 Aurigae vidim golim okom i direktno sam je nacentrirao.
- Na krajnjem juznom delu vidnog polja jasno ce se izdvojiti dve zvezde koje sa Epsilon grade trougao.
- Nacentriramo koncanicu trazioca malo juzno od zvezde blize Epsilonu - HD 31069, pogledamo kroz okular i u vidno polje ce jasno uci bleda grupacija zvezda u nepogresivom obliku  zmaja - NGC 1664. Za preciznije lociranje mozemo koncanicu trazioca spustiti 45' na jug od HD 31069 do zvezde SAO 39807. Oznaka te zvezde nije unesena u Stellarium, ali je jasno vidljiva u traziocu i jato se nalazi odmah do nje.

Opservacija: NGC 1664 je potpuno drugaciji pogled od vecine jata ove velicine. Naime, uobicajeno je da su jata srednje prividne velicine najsvetliji prikaz u oklaru malog i srednjeg uvecanjja. Ovde imamo jednu nesvakidasnju i zanimljivu situaciju: zvezde jata su daleko bledje od vecine ostalih zvezda u vidnom polju. Medjutim, distinkitivan oblik zmaja (za pusatanje) koje prave zvezde ovog objekta cini da se jato izdvaja od okruzenja, pa imamo srednje-veliku grupaciju bledih zvezda koje prave jasnu formu zmaja, okurenu sa bar dvadesetak nasumicno razbacanih svetlih zvezda koje okruzuju objekat.

Jato jeste veliko ali ga je lako zanemariti, jer bar dvadesetak zvezda u polju sija sjajnije od najsvetlije zvezde u jatu. Objekat izgleda veoma zanimljivo jer zvezde jata ne prave kruznu formu vec oblik zmaja koji deca (a i odrasli) pustaju sa zemlje u vetrovotom danima. Zmaj ima telo i nit o koju je zakacen. Telo se nalazi na istoku i cine ga cetiri lanca zvezda koje formiraju oblik velikog paralelograma. Vrh patralelograma najdalji od niti sastavljen je od najbledjih zvezda u jatu pa paralelogram izgleda ''okrnjeno'', tj. kao da mu fali vrh. Sa jednog kraja paralelograma pocinje nit o koju je zmaj zakacen. Dve najsvetlije zvezde u niti najblize su paralelogramu dok su ostale bledje. Rep je dvostruko duzi od sirine tala zmaja i blago krivuda kroz polje na jugozapad. Na krajevim duze dijagonale tela nalaze se dva mala lanca bledih zvezda koje izgledaju kao ukrasne tracice koje deca kace za zmaja.

Moj utisak je da se objekat sastoji od 40-50 zvezda. Jato je jako bledo ali mu distinkivan oblik pomaze da se iskaze. Periferni vid nece pomoci da se osetno poveca broj zvezda u vidnom polju.

Pozadinski sjaj u kome se nalazi objekat je bogat i sjajan. Najsvetlija zvezda pozadine bice SAO 39807 magnitude 7.5, preko koje sam i nasao jato. Ona se nalazi tik uz zavrsetak niti.


IC 2149

Malecka planetarna maglina u sazvezdju Auriga, magnitude 10.7 i sicusne prividne velicine od 12''.

Ovu maglinu napravila je centralna zvezda O-tipa male mase. Proucavajuci fizicke osobine objekta dosao sam do tekstova koji sugerisu da bi planetarna maglina koju ce jednom napraviti nase Sunce vrlo verovatno izgledala bas kao IC 2149, samo u manjim dimenzijama.

Lociranje: Maglina sija ogromnim povrsinskim sjajem, i zbog toga se lako locira uprkos svojoj maloj velicini. Ja sam je nasao okularski sledecim star-hopp-om:

- Krenuo sam od zvezde Menkalinan (𝞫 Aurigae) magnitude 1.9, u glavnom asterizmu sazvezdja. Ta zvezda pravi opticki par sa predivnom crvenom zvezdom Pi (𝞹) Aurigae magnitude 4.3.
- Izmedju Menkalinana i 𝞹 Aur nalaze je jos dve svetlije zvezde koje sa 𝞹 Aur grade trougao - zapadnija od njih je HD 39863.
- Nacentriramo koncanicu trazioca na HD 39863, pogledamo kroz okular malog uvecanja i u zvezdanom polju oko te zvezde u severnom delu vidnog polja primetice se maglovita ''zvezda'' bez ostrine - planetarna maglina IC 2149. Rastojanje izmezdju zvezde i magline je samo 18', pa ce maglina i zvezda formirati par na gotovo svim uvecanjima.

Opservacija: Pre opisa magline opisao bih tehniku kako proveriti da li smo pronasli malu planetarku ako nismo sigurni da li je u pitanju nasa meta ili zvezda. Jednostavno uzmite O III filter i umetnite ga izmedju okulara i oka. Sve zvezde ce ubledeti a sjaj magline ce ostati isti. Ako u vidnom polju sve ubledi - na pogresniom smo mestu. Znaci ne treba srafiti filter za okular vec drzeci ga po obodima sa dva prsta prosto umetnuti izmedju oka i okulara. To se moze ponoviti i nekoliko puta, naizmenicnim umetanjem i izvlacenjem filtera. Metod je vrlo efikasan i koristim ga kod provere lokacija maleckih planetarnih maglina koje su zvezdolikog oblika. Pomenuo bi jos jedan mali trik koji ponekad koristim: ako se koristi mali filter od 1.25'' ili okular sa malim eye-relief-om nece biti dovoljno prostora izmedju oka i okulara da se prstima umetne O III filter. Zato u priboru za osmatranje drzim pincetu kojom zahvatim filter i tako ga nesmetano umetnem izmedju oka i okulara. Taj nacin je jos laksi kada se koristi tehnika naizmenicnog umetanja i izvlacenja O III filtera, tehnika koja je odlicna za posmatranje nekih emisionih maglina.
.
Maglina izgleda tackasto ali se zbog svoje sjajno-maglovite pojave moze jasno razlikovati od zvezde.

Maglinu sam posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Objekat ima ogroman povrsinski sjaj i sa te strane je posmatranje lako. Sa strane osmatranae osobenosti objekta, tu velicina magline spusta ocekivanja na minimum ali se opet mogu uociti neke karakteristike. Naime, maglina je amorfnog oblika i izgleda kao zvezda obavijena maglovitoscu. Nisam siguran da li sam video centralnu zvezdu jer pogled izgledao dosta maglovito, a potencijalna centralna zvezda kao da je ''premazana'' oblacicem. Ono sto jeste jasno je da je maglina ovalnog, izduzenog oblika, sa relativno ostrim spojevima ivica. Ako bih smeo da govorim o boji to bi bilo plavkasto-zelenkasta. Zbog visokog povrsinskog sjaja, nisam primetio znatno poboljsanje u kvalitetu pogleda sa i bez O III filtra.

Na kraju bih ohrabrio posmatrace da se vrate na pocetak lokacije ovog objekta i da odvoje vreme da uzivaju u lepoti zvezde 𝞹 Aurigae. Zvezda sija predivnim crvenim sjajem, ostro i dominantno u odnosu na ostale zvezde okruzujuceg vidnog polja. U okularima sireg vidnog polja staje u isti pogled sa Beta Aurigae i pravi sjajan kontrast sa ovom sjajnom plavo-belom zvezdom.

Gamma (𝞬) Leporis

Binarni sistem u sazvezdju Lepus. Magnitude komponenti su 3.6 i 6.3, a par lezi na sirokoj separaciji od 96''.

Posmatracima binarnih sistema koji love parove malih separacija uzivajuci u izazovnosti takvih razdvajanja ovaj par verovatno nije nimalo primamljiv. Medjutim, posmatracima koji binarne sisteme posmatraju zbog njihove koloricnosti ovaj par bice izuzetno zanimljiv.

Primar sistema je mala i izuzetno bliska zvezda F-tipa, mase i velicine slicne Suncu. Svoj sjaj na nocnom nebu duguje svojoj blizini Suncevom sistemu - zvezda lezi na rastojanju od samo 29.12 ly. Sekundar sistema je mnogo bledja, varijabilna zvezda AK Leporis. AK Leporis je zvezda K-tipa, te spektralne klase ''obecavaju'' zuto-narandzasti par. Medjutim, Gamma Leporis je ''cuvena'' zvezda po igri boja koja se desava, o cemu dalje u opsu.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i najjuznija je zvezda u telu zeca. Ja je vidim golim okom i direktno sam je naciljao.

Opservacija: Vec kroz trazilac se vidi da je u pitanju binarni sistem sa zutim primarom.

Medjutim, lepota ovog para vidi se u pogledu okularem malog uvecanja. Naime, par sija jasno zuto-zelenom bojom. Naravno da zelene zvezde ne postoje - u pitanju je opticka igra boja koju proizvode kombinacije primara i sekundara. Jos jedan poznati binarni sistem pokazuje istu kombinaciju boja, a to je poznati sistem Lamba (𝞴) Arietis.

Gamma Leporis je idealan sistem za tehniku pojacanog izvlacenja boja defokusiranjem zvezda. Naime, pri defokusiraju zvezde oko nje se stvaraju difrakcioni prstenovi. Boja zvezde preliva se preko tih prstenova, s tim sto se u njima pokazuje mnogo jasnije. Ako je binarni sistem bliske separacije ova tehnika ne pomaze jer se prsetnovi dve zvezde seku i mesaju. Medjutim, ako je separacija para velika, difrakcioni prstenovi ostaju usamljeni svaki za sebe i boja para se znatno bolje opaza nego kada su zvezde u fokusu. Posto je separacija ovog para 96'', Gama Leporis je savrsena meta za tu tehniku: em je sistem kontrastno kolorican, em mu je separacija bas kako treba. Stoga sam zuto-zelenkastu boju para potvrdio i ovom tehnikom. Razlika u boji bila je znatno jasnija u defokusiranom pogledu.

Ovaj par gledao sam i na vecim uvecanjima, cak i na 137x. Ne zato sto to par zahteva, vec zato sto na vecim uvecanjima boja sekundara jace dolazi do izrazaja, pa samim tim i defokusiranje daje jacu obojenost difrakcionih prstenova. Na vecim uvecanjima par se vise razdvoji, sekundar bude obojeniji, te se otklanja svaka sumnja u boju para. Boje su bilo jasno razdvjene, i ono sto je na malom uvecanju bila neznatna razlika u koloricnosti sada se pretvara u dve zvezde obojene jasno razlicitim bojama.

Na jesenje-zimskom nebu postoji jos jedna divna koloricna zvezda koja odlicno reaguje na defokusiranje - Chi (𝟀) Ceti. Ovaj par je jos vise razdvojen, a kvalitet percepcije boja znatno se pojacava stvaranjem difrakcionih prstenova.

Ovo je jedan divan par, i zbog boja i zbog samog prikaza zvezda. Sekundar, iako bled, se ne pokazuje tackasto vec kao ispunjena zvezda jer mu separacija to dozvoljava.


31 Orionis

Binarni sistem u sazvezdju Orion. Magnitudna razlika izmezdju komponenti je izuzetno velika. Primar sija magnitudom 4.7, dok je sekundar magnitude 10.2. Par se nalazi na separaciji 12.7''. Primar je ostareli dzin spektralnog tipa K, dok je sekundar zvezda glavne sekvence F-tipa.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako jer se zvezda nalazi blizu Orionovog pojasa. Nacentrira se zapadna zvezda pojasa Mintaka (𝞭 Orionis). U istom vidnom polju trazioca, juzno od nje, videce se dve svetle zvezde sa kojima Mintaka gradi izrazito ostrougli trougao. Istocnija od te dve zvezde je 31 Orionis. Zvezde ce biti lako uocljive u traziocu kao prve dve iole svetlije zvezde juzno od Mintake.

Opservacija: Velika magnitudna razlika para cini da ce se pratilac uvek videti tackasto, bez obzira na uvecanje. Stoga se meni najvise svideo pogled na prvom uvecnju na kome je sekundar bio jasno vidljiv, a to je uvecanje 107x. Naravno, separacija je takva da bi pratilac trebao da se vidi i na manjim uvecanjima, ali zvog magnitude 10.2 na tim uvecanjima ga je tesko uociti. Sekunar je orijentisan tacno zapadno od primara.

Primar je jasno narandzaste boje dok boju pratioca nisam uspeo da odredim. Naprosto, zvezda se pojavljuje isuvise tackasto i bez ispune pa se stoga boja ne probija. Ni stvaranje difrakcionih prstenova defokusiranjem nije pomoglo jer su zbog slabog sjaja zvezde oni isuvise bledi i odmah se stope sa okruzujucim nebom. Mogao sam da pokusam da indukujem difrakcione prstenove bez defokusiranja odlaskom na visoka uvecanja ali u ovom slucajui ni to ne bi pomoglo jer bi ta uvecanja jos vise ubledila ionako bledi sekundar.

Ovaj par je upecatljiv zbog dva ralzoga: uzbudljive boje primara i neobicno velike razlike u sjaju dve zvezde. Poprilicno je zahtevan, ne za razluciti ga vec za primetiti ga i posmatrati ga. Potrebno je malo ostrije oko i solidna noc.

Bleda magnitudea sekundara od samo 10.2 cini ovaj par nepovoljnom metom za male teleskope. Za kolege sa srednjim i velikim aparaturama ovo je fina stanica kada sledeci put budu krstarili ovom ''turisticki primamljivom'' regijom nocnog neba.


Sigma (𝞼) Orionis i Struve 761

Poznati petostruki zvezdani sistem u sazvezdju Orion. Sistem se sastoji od pet zvezda poredjanih u skoro pravoj liniji, od kojih ce se teleskopski moci razluciti cetiri. Za kolege sa bas velikim aparaturama mozda ce i peta komponenta biti vidljiva.

Komponente sistema su:

  - AB komponenta se u svim, sem u bas velikim teleskopima, vidi kao jedna zvezda. Razlog je sto je separacija izmedju komponenti A i B sicusnih 0.25''.
    Magnitude komponenti su 4.2 i 5.1, a mi je vidimo kao jednu zvezdu integrisane magnitude od 3.9. Stelarne kalse komponenti su O i B.
  - Komponenta C je najbledja zvezda sistema i sija magnitudom od 8.8. U okularu ce se videti sa severne strane glavne zvezde AB i od nje je udaljena 11.4''.
    Stelarne je klase A.
  - Komponta D je zvezda B-tipa, sija magnitudom 6.62 i nalazi se sa juzne strane glavne zvezde, na separaciji 12'' od nje.
  - Komponenta E je magnitude 6.66 i nalazi se na separaciji 41.6'' od zvezde AB, sa iste strane glavne zvezde kao i komponenta D. Stelarne je klase B.

Zvezde su poredje tako da kada bi se spojoli njihovi centri dobila bi se gotovo prava vertikalna linija, pomalo izlomljena. Znaci u okularu dolaze u sledecem redosledu: C-AB-D-E, od severa ka jugu.

U istom okularskom pogledu, istocno od Sigme lako ce se uociti jos jedan biser, trustruki zvezdani sistem Struve 761. Sistem ima zanimljiv raspodored zvezda i opisacu ga u ovoj temi.

Sve zvezde u regiji Sigma Orionis se krecu zajedno kroz svemir, sto ih cini clanovima malog otvorenog jata. Sigma je centar tog jata i obezbedjuje gravitaciju koja drzi ostale zvezde na okupu. Ovo malo jato naziva se Sigma Orionis Cluster.

Lociranje: Izuzetno lagano lociranje. U trazilac se nacilja istocna zvezda Orionovog pojala Alnitak (𝞯 Orionis). U istom vidnom polju trazioca, juzno od njega videce se lanac od tri svetle zvezde, od kojih je daleko najsvetlija zapadna zvezda - 𝞼 Orionis.

Opservacija: Sve cetiri zvezde postale su jasno vidljive na uvecanju 137x. Malo me je zacudilo to sto sam morao da idem na ovo uvecanje da bi jasno i u potpunosti razdvojio sistem. Bio sam ubedjen da cu uspeti na 107x ali u tome nisam uspeo. Sve vreme je problem bio u komponenti C, najbledjoj zvezdi sistema. Ona se tek na 137x jasno pojavila. U vreme mog posmatranja sistem je bio ugrubo postavljen u pravcu sever-jug. Sjajna glavna komponenta AB dominira sistemom i kako je okruzena sa dve manje  zvezde na podjednakoj separaciji sa svojih razlicitih strana, pogled me je malo podsetio na planetu Saturn. Komponenta E, koja nece da se ''druzi'' sa ostale tri, u stvari i daje ovom sistemu na zanimljivosti jer je ona ta koja formira oblik izlimljene prave linije.

Onog trenutka kada u pogledu jasno identifikujemo najbledju komponentu C, ovaj sistem zaista izgleda lepo. U stvari, mozda vise neobicno nego lepo. Cetvorostruki i petostruki gravitaciono vezani zvezdani sistemi su u princupu retkost, a ako su jos teleksopski razlucivi onda je to svako posmatracki kuriozitet. Takvi sistemi su retki jer su nestabilni i brzo se raspadaju u manje sisteme. Kod Sigme, kuriozitet je dodatan jer je to jedini takav sistem koji sam posmatrao sa skoro pravolinijskim rasporedom.

Sto se tice boja, ovo je jedan od onih sistema kod kojih je prisutna igra boja u ocima razlicitih posmatraca. Iako su zvezde O, A i B tipa, i sve su bele ili plavo-bele, posmatraci su prijavljivali zutu, narandastu, crvenu, grejp crvenu, tamno sivu i bledo sivu !!!!! Sto se mene tice, jedina zvezda za koju jasno mogu da kazem boju je najsvetlija zvezda AB koja nedvosmisleno sija belo. Ta boja je i skladu sa stelarnim tipom O sjajnije zvezde tog para. Komponente D i E ja sam video u sivoj boji. Da nije bilo zvezde AB i njene jasno bele boje mozda bih i bio u iskusenju da kazem da su D i E takodje bele - medjutim, ta bela definitivno nije bela kao kod AB. U poredjenju sa glavnom zvezdom, D i E su poprilicno bledje boje, nekako nedefinisane, najblize sto mogu da kazem je siva. Za bledu komponentu C nisam u stanju da kazem boju, posmatrao sam sistem na najmanjem uvecanju koje moze da prikaze zvezdu C, pa se stoga prikazala premalom za odredjivanje koloricnosti.

  - Struve 761

Struve 761 je trostruki zvezdani sistem koji u okularskom pogledu lezi 3.5' istocno od Sigma Orionis. Sistem cine zvezde magnituda 8 u veoma zanimljivom rasporedu. Komeponente su rasporedjene u obliku izrazito ostrouglog trougla. Kraca stranica nalazi se na severu i separacija njenih komponenti je 8.5''. Teme trougla je na jugu i udaljeno je od osnovice 68''. U okularu zvezde izgledaju poprilicno bledo u poredjenju sa Sigma Orionis, ali bas ta raznovrstost magnitude cini pogled dinamicnim. Sve zvezde su mi se prikazale u nekoj sivkasto-beloj boji.

Kako oba sistema, i Sigma i Struve, staju u jedno vidno polje okulara bilo kog uvecanja jasno je da ovde imamo jedan unikatan i neponovljiv pogled. Videti cetvorostruki zvezdani sistem, sa trostukim odmah pored njega ne da je retka vec je jedina situacija meni poznta na nocnom nebu. Zato Sigma Orionis kompleks i jeste toliko poularna meta i smatra se za must-see svakog amaterskog astronoma. Ako se nekome i pogled vizuelno ne svidi, nikad se ne sme smetnuti sa uma astrofizicka retekost ovakvog pogleda. Ona je ta koja daje ovom sistemu vrednost, uparena sa zaista neponovljivim rasporedom komponenti koji  ja jos uvek nisam video ni kod jednog sistema na nocnom nebu.


Theta (𝞱) Aurigae - Mahasim

Binarni sistem u sazvezdju Auriga. Sastoji se od dve potpuno razlicite komponente, i po sjaju i po spektralnoj klasi, sto ce ga zbog male separacije para uciniti izuzetno teskim sistemom za osmatranje.

Primar je zvezda A-tipa magnitude 2.7, dok je sekundar zuta zvezda F-tipa magnitude 7.1. Separacija para ide od 3.6'' - 4.2'', u zavisnosti od izvora. U svakom slucaju, za ovako veliku magnitudno razliku separacija je premala i par predstavlja poprilican osmatracki izazov.

Lociranje: zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i direktno sam je naciljao.

Opservacija: Iako su separacije oko 4'' ''najsladje'' za rad jer daju divne poglede, u ovom slucaju magnituda primara je presvetla za ostar i kvalitetan pogled. Naime, ista magnitudna razlika daje drugaciju sliku u zavisnosti od sjaja primara. Na maloj sepraciji, magnitudna kombinacija 4-8 ce se videti mnogo bolje nego 3-7. Naime, ako je primar izuzetno svetao, uvecanje potrebno za separaciju pojacava sjaj primara i od njega pravi svetlecu ''pufnu'' koja ugusi sekundar.

Da je rec o binarnom sistemu prvi put sam uocio na uvecanju 107x. Medjutim da bi se pojavio jasan procep izmedju dve zvezde bilo je potrebno povecati uvecanje na 176x. Na tom uvecanju sjaj primara se vec poprilicno razlio, pa je pogledu falila ostrina. Takodje, posto se ovaj par posmatra zbog svoje koloricnosti, mora se povecati uvecanje da bi mogla da se probije boja sekundara. Na manjim uvecanjima sekundar se pokazuje tackasto i nemoguce mu je odrediti boju.

I pored nezadovoljstva ostrinom slike, zadrzao sam se na ovo paru zbog lepog kontrasta boja. Beli primar i zuti sekundar lepo deluju u okluaru, mada je potrebno dosta sedenja za okularom da bi se boja bledje zvezde probila kroz sjaj svetlije.


14 Aurigae

Ovo je cetvorostruki binarni sistem teleskopski razdvojiv na tri komponente. Medjutim, pre svega da se osvrnem na cinjenicu da o ovoj zvezdi ima dosta oprecnih podataka. Naime, teleskopski, zvezda se moze razluciti na tri komponente: primar A magnitude 5.2, sekundar B magnitude 10.9 na separacij 10'', i tertijar magnitude 7.9 na vecoj separaciji od oko 15''. Detaljnim proucavanjem zvezde dosao sam do toga da je blizi partatilac B samo opticke prirode te da nije gravitaciono vezan za glavnu zvezdu. Sa druge strane, dalji pratilac C deli zajednizko sopsteno kretanje sa glavnom zvezdom te sa njom cini binarni par. Sam pratilc C je ponovo binarni sistem, ali nije teleskopski razdvojiv jer mu je bledja komponenta beli patuljak na separaciji 2''. Stoga par AB na separaciji 10'' cini samo opticku duplu zvezdu, dok par AC na separaciji 15'' cini binarni sistem.

Primar  A je stelarnog tipa A, dok je tertijar C zvezda F-tipa.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako jer se zvezda nalazi uz svetle zvezdane paterne unutar asterizma ''Petougao''.

- Krenuo sam od asterizma ''Cheshire Cat's Smile'' unutar glavnog asterizma sazvezdja.
- Neposredno juzno od njega nalazi se novi svetli asterizam u obliku paralelnog lanca nekolio zvezda, u kome dominira lanac: 19 Aur, IQ Aur i 16 Aur.
- Ako u trazilac nacentriramo najjuzniju zvezdu tog lanca 16 Aur, nasa meta bice jasno vidljiva svetla zvezda 50' juzno od nje.

Opservacija: Sistem se moze razdvojiti vec na uvecanju 62.5x, na kome se vec vidi bela boja svetlog primara. Vidi se i tertijar C, mada zbog svoje tackaste pojave na ovom uvecanju nije moguce utvrditi koje je boje. Sekunar, opticki pratilac B, se zbog svoje blede magnitude od skoro 11 na malom uvecanju ne vidi.

Na uvecanje od 176x isao sam ne zbog bolje separacije, vec da bih osmotrio boje zvezda. Na ovom uvecanju komponenta C se pokazala poprilicno duboko-narandzastom bojom. Takodje boja primara je od cisto bele porpimila belo-plavu nijansu. Zbog lepe separacije od 15'', par dobro reaguje na trik za bolju percepciju boja defokusiranjem zvezda. Zbog relativno malih magnitude zvezde deluju tackasto i ostro.

Na ovom uvecanju pojavila se i bleda komponenta B, sa suprotne strane glavne zvezde od komponente C. Komponenta C je ponovo binarni sistem, sa sekundarom Cb koji je beli patuljak i nalazi se na savladivoj separaciji od 2''. Medjutim, ja nisam uspeo da radvojim par C, niti sam nasao podatke o separaciji i magnitude komponente Cb.

Zvezda je lepa za gledanje zbog svoje koloricne dinamicnosti. Zvezdano polje u kome se zvezda nalazi je lepo i doprinosi pogledu.

Sazvezdje Lepus jedno je od tezih zimskih sazvezdja za osmatranje. Samo sazvezdje, iako bledo, je lagano za lociranje jer se nalazi neposrednoj juzno od Oriona. Ono sto DSO u Lepusu cini izazovnim za osmatranje je polozaj sazvezdja ispod ekliptike, pa posmatranja u Lepusu zahtevaju dobar seeing, vreme i strpljenje. Cak i tada, osmatranja ce u velikoj vecni slucajeva biti jako teska jer su DSO u sazvezdju sve sem svetli i velki. Ovo sazvezdje ima sve, ali to sve je malo i bledo: tu su otvorena jata koja su siromasna, globularna jata koja su bleda, galaksije su i male i blede te planetarne magline od kojih je najpoznatija izgleda sicusno cak i na velikim uvecanjima. Iako skoro sva ovosezonska osmatranja u ovom sazvezdju smatram  polu-uspesnim, smatram da i takva osmatranja i objekte treba izloziti u detaljima do kojih osmatrac moze da dodje.


R Leporis - Hind's Crimson Star

R Leporis jedna je od najpoznatijih karbonskih zvezda na nebu. Po mnogo toga je R Leporis znamenita, ali pre nego sto presdstavim nekoliko zanimljivih cinjenica o ovoj zvezdi, objasnio bih sta su to karbonske zvezde i cemu duguju svoju crvenu boju. Ukratko, karbonske zvezde su evolvirani crveni dzinovi koji imaju atmosferu bogatu jedinjenima ugljenika. Taj ugljenik apsorbuje i rasipra plavu i zelenu svetlost, dok propusta narandzastu i crvenu koja dolazi do nasih ociju. Shodno tome, takve zvezde posmatraci ugljavnom vide u toplim narandzatim i crvenma bojama. Najjednostavijiji primer koji svako od nas moze da vidi je Sunce na zalasku, ili jos bolje Suce koja prolazi kroz gust dim. Po pravilu, karbonske zvezde su varijabilne, tj. menjaju sjaj tokom perioda vremena.

R Leporis je jedna od najznamenitijih karbonskih zvezda iz nekoliko razloga:


Trenutna magnituda zvezde je 8.08, sto rezultuje da je boja zvezde tamna nijansa crvene.

Lociranje: Lociranje je poprilicno tesko jer je ternutno zvezda blede magnitude a nalazi se u delu neba lisenog svetlih zvezda. Ja sam je nasao ''izokola'', prateci ono nesto svetlih zvezda u regiji, dok sam do krajnjeg cilja dosao okularski jer se trenutno R Leporis jedva vidi i u traziocu.

  - Krenuo sam od zvezde Mu (𝞵) Leporis magnitude 3.3 u glavnom aterizmu sazvezda.
  - Oko 3º zapadno od nje nalaze se dva paralelna lanaca od po tri zvezde magnituda 6 i 7, lako uocljivi u traziocu.
  - E sada ide malo ''gadan'' deo. Ako trazilac nacentriramo na zapadniji lanac, na njegovom  krajnjem zapadu vidnog polja bice jasno vidljiva jedina iole svetla
    zvezda - HD 31726. Samo 30' ispod nje nalazi se zvezda HD 31848, jasno vidljiva u traziocu.
  - R Leporis nalazi se neposredno uz tu zvezdu. Ja nisam zeleo da ckiljim kroz trazilac vec sam pogledao HD 31848 kroz okular. Desno od te zvezde nalaze se
    dve zvezdice, gde je udaljenija nasa meta - R Leporis. Moze se naci i tako sto se desno od HD 31848 uoci jednakostranicni trougao, cije je desno teme R
    Leporis.

Mapu lociranja dacu na kraju posta.

Opservacija: Osmatranje ove zvezde pati od problema od kojeg pate svi objekti u Lepusu - meta je prenisko i pogled nikada nije dobar. Duboko crvena boja je jasno vidljiva ali mutno i bledo. Naravno, i pre posmatranja sam imao jasnu strategiju kako da izvucem boju iz ove zvezde - defokusiranjem. To je tehnika koju redovno koristim za izvlacenje boja iz binarnih sistema i pojedinacnih zvezda: ako se zvezda defokusira oko nje ce se stvoriti difralcioni prstenovi: boja zvezde preliva se preko ovih prstenova i pokazuje se mnogo jasnije nego kada se zvezda posmatra u fokusu. Medjutim, razocarao sam se kada sam tu tehniku primenio na R Leporis - zvezda sija tolilko bledo, em zbog male magnitude em zbog svog polozaja na niskom nebu, da su se difrakcioni prstenovi utopili u okruzujuce nebo mnogo brze nego sto je to u principu slucaj. Pri pocetnom defokusiranju stvara se mali difrakcioni prsten u kome je tamano crvena boja pojaca. Medjutim, cim se jos samo malo defokusira prsten nestaje u okruzenju. Stoga sam morao da se zadovoljim sa ono malo pojacane boje koju sam izvukao.


M 79

Globularno jato u sazvezdju Lepus, magnitude 8.2 i prividne velicine 9.6'. Jato je relativno ''mlado'' i staro je 11.7 milijardi godina.

Na zalost, ovaj objekat je jako tesko posmatrati sa nasih lokacija. Jato je samo po sebi srednje velicine i samo relativno bledo, ali zbog svog polozaja na niskom nocnom nebu objekat zahteva izuzetan seeing da bi se makar delimicno razlucio. Steta, jer objekat je sa svoje astrofizicke strane veoma interesantan, izmedju ostalog sto je vrlo moguce da vuce korene iz jedne skoro otkrivene satelitske galaksije Mlecnog Puta.

Naime, za razliku od vecine globularnih jata koja su nekada bila jezgra ili delovi satelitskih galaksija Mlecnog Puta koje je nasa galaksija davno progutala, ovo globularno jato verovatno je nekada bilo deo galaksije koja je jos uvek itekako ziva.  Novija astrofizicka istrazivanja stavljaju jaku mogucnost da je M 79 nekada bio deo Canis Major Dwarf Galaxy, satelitske galaksije Mlecnog Puta koja je otkrivena tek 2003. godine. Canis Major Dwarf je tesko izoblicena gravitacionom vucom nase galaksije, toliko da iza sebe ostavlja rep sacinjen od povezanih otvorenih i globularnih jata. Taj rep ima formu prstena koji se uvija oko Mlecnog Puta. Nasa meta M79, deo je tog prstena i jedno je od samo nekoliko teleskopski razlucivih globularnih jata koja se nalaze sa druge strane galaktickog centra. Onda je i razumljiva ogromna udaljenost ovog objekt od Zemlje - citavih 42.000 ly.

Stoga, imajuci u vidu nesvakidasnjost ovog pogleda, meni je bila i privilegija i zadovoljstvo da posmatram ovu ''egzoticnu'' metu, koliko god njeno osmatranje bilo naprono i nezahvalno. Kolege koji me poznaju znaju da uvek u posmatranje unosim i znanje o objektu koji posmatram, jer posmatranje tada uzima potpuno drugaciji nivo - postoji mnogo objekata za koje je dovoljnoj samo videti ih a kamoli razluciti ih na detalje. Ovo jato je sigurno jedno od njih.

Lociranje: Jato se ne vidi u traziocu i nalazi se jako nisko na nocnom nebu. Ipak, lociranje nije preterano tesko i ja sam nasao lagan star-hopp, gde sam se traziocem ''dogegao'' do najblize zvezde jatu, a samo jato sam nasao okularski.

  - U trazilac nacentriramo zvezdu Epsilon (𝞮) Leporis magnitude 3.2, najjuzniju zvezdu u glavnom asterizmu sazvezdja.
  - Pomerimo se 4º istocno (malo vise od jednog punog hoda trazioca( i doci cemo do dvostruke zvezde HD 35162, jedine svetle zvezde u tom parcetu neba.
  - Nacentriramo tu zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja i stavimo zvezdu na krajnji istok vidnog polja. Sa desne strane okulara u vidno
    polje ce uci bledi sjaj globularnog jata M 79.

Opservacija: Objekt je izuzetno tezak za osmatranje. Jato je bledo i gusto spakovano i ne treba ga posmatrati stihijski vec sa planom i strategijom. Ne samo da treba sacekati noc dobrog seeinga, vec treba pustiti objekat da se popne sto vise na nebu i posmatrati ga u tranzitu. Takodje, treba pokusati uciniti sto vise da posmatracka pozicija bude tamna, adaptirati se na mrak, a svu spoljasnju svetlost bi bilo dobro blokirati prekrivanjem preko glave necim tamnim. Ja koristim gornji deo tankih crnih trenerki za trcanje koje ne propustaju vetar. Lagane su za stavljanje preko glave a poprilicno su neprozirne. I na kraju, moj utisak je da se jato moze razluciti samo perifernim vidom. Ja direktnim nisam uspeo, ako neko jeste - svaka cast!

Ovo nije uzbudljiv pogled ali je lep. Iako je jato Shapley-Saywer klase V, vizuelno izgleda kao da je mnogo gusce spakovano. Objekt je bled, sa mlecno gustim centrom i prebledim razrudjenim halom i jednom vidljivom zvezdom juzno od centra.

Na uvecanju 176x i 320x, pogled je....tezak. Veliko uvecanje ubledi objekat, a u kombinaciji sa pozicijom na bas niskom nebu slika postaje dosta mutna. Objekt sam posmatrao vise noci loveci dobar seeing i samo sam u jednom navratu uspeo da samo delimicno razlucim halo. Centar izgleda kao potpuno homogena mlecna mrlja i nema nikakve sanse za njegovo razlucivanje. Medjutim, ako se u dobroj noci halo posmatra perifernim vidom, njegov juzni i severni deo moguce je razluciti na tek desetak zvezdica. Jedini pravi detalj koji se moze videti je da nekoliko najrazlucivijih zvezda u halu dolaze u obliku malog lanca.


IC 418 - Spirograph Nebula

Malena planetarna maglina u sazvezdju Lepus, magnitude 9.6 i prividne velicine u rasponu 10-15''.

Rapon u dimenzijama dao sam jer su podaci kojima raspolazem toliko razliciti da sam se pre svega oslonio na licni osecaj pri posmatranju. Ono sto sam ja video meri 10-15'', nagledao sam se planetarnih maglina tako da mislim da ne gresim.

Ovo je jedna lepa, malecka meta, koja i pored svoje sicusne velicine sjaji viskom sjajem i pristojnom koloricnoscu. Kod posmatranja ovakvih malih planetarki, vazno je drzati ocekivanja u realnim parametrima, svaki prikaz sem najobicnije zamucene zvezde je uspeh, a kada je objekat ovako visokog povrsinskog sjaja da se moze cak govoriti i o boji - to je jackpot. Kako je maglina poprilicno mlada, cak i da se prikaze vece tesko da bi se mogla osmotriti unutrasnja struktura. Mlade planetarke imaju gustu centralnu konenzaciju gasova. Kod vizuelnog posmatranja ti gusti centralni gasovi  svojim sjajem nadsijaju bilo kakavu unutrasnju strukturu, tako lako vidljivu na astrofotografijama.

Lociranje: Maglina sa lako nalazi ako znamo sta trazimo jer se lako da pomesati sa zvezdom. Ja sam nasao star-hopp iz tri poteza.

  - U trazilac nacentriramo dve bilske zvezde u vrhu levog uva zeca: Lambda (𝞴) Leporis i 7 Leporis. Za nasu metu potrebna nam je 7 Leporis ali ce se ona
    tesko videti golim okom. Stoga treba naci Lambdu, ja nju vidim, a 7 Lep nalazi se odmah iznad nje.
  - Kada koncanicu trazioca nacentriramo 7 Leporis, oko 1º istocno od nje primetimo zvezdu HD 35591. Ne treba je pomesati sa jednom malo svetlijom
    zvezdom iznad nje.
  - Nacentriramo HD 35591, pogledamo kroz okular malog uvecanja, i na krajnjem zapadu okularskog pogleda zasijace maglovita plava zvezda - nasa meta IC
    418. I pored svoje male velicine, maglina jasno sjaji i ne moze se promasiti.

Opservacija: Maglina je premalena i mora se posmatrati na visokim uvecanjima, ja sam korisitio uvecanje 320x. Na ovom uvecanju maglina poprima ovalni oblik izduzen u pracnu sever-jug, ispunjen plavicastim maglovitim sjajem. Maglina je isuvise svetla i mala da bi se osmotrila unutrasnja struktura. Ono sto se da osmotriti je pristojno svetla centralna zvezda magnitude 10.5, koje sa samo katkad probije kroz plavicastu maglu koja je okruzuje. Maglinu sam, kao i jato M79, posmatrao nekoliko noci, i centralna zvezda pojavice se samo u dobrim nocima i to treperavo, sto nije redak slucaj za mlade planetarne magline. Los seeing premaze ionako maglovitu unutrasnjost preko cele povrsine magline, i prstenastasta unutrasja struktura koja okruzuje centralnu zvezdu tada je nevidljiva.

Moj savet za izvlacenje oblika i sjaja iz magline je isti kao i za izvlacenje boja iz zvezda - blago defokusiranje magline. Maglina je mala i dozvoljava primenu ove tehnike. Elipsasti oblik objekta ce biti naglaseniji, a plavicajsta boja izrazenija. Ljudi su prijavljivali i zelenkastu, ruzicastu i bledo-crvenu boju, pa ako rasolazete sa dovoljno aperture sacekajte dobar seeing pa izvestite sta vi vidite.


NGC 2017

Otvoreno jato u sazvezdju Lepus, magnitude 6.4 i prividne velicine 10'.

Iako pristojne velicine i magnitude, ovo otvoreno jato je jedno od siromasnijih i dosadnijih koje sam posmatrao.

Lociranje: Veoma laka lokacija, jato se jasno vidi u traziocu kao zbijen skup nekoliko zvezda:

  - Krenuo sam od zvezde Arneb (𝞪 Leporis), najsjajnije zvezde u sazvezdju, koja cini koren repa zeca.
  - Manje od jednog okularskog pomeraja na istok jasno ce biti uocljiva vertikala sastavljena od tri svetle zvezde. Nas objekat nalazi se izmedju Arneba i te
    vertikale, malo ispod linije koja spara Arneb sa srednjom zvezdom u vertikali. Objekat je jasno vidljiv u traziocu i moze se direktno nacentrirati.

Opservacija: Nikakav spektakularni pogled. Jato se sastoji od cetiri svetle i dve blede zvezde. Cetiri svetle zvezde grade distinktivan oblik slova Y, sa jednom sredisnjom zvezdom i po jednom zvezdom na kraju svake ekstenzije slova Y. Paralelno sa ''sipkom'' slova Y idu jos dve blede zvezdee maglituda 10 i 11, te za posmatrace sa manjim aparaturama ovo jato moze izgledati jos siromasnije.

Kada se poveca uvecanje na 107x, moze se primetiti i sedma zvezda jata. Ona sija jako bledom magnitudom 14 i nalazi se neposredno ispod centralne zvezde, sa druge strane sipke slova Y u odnosu na prethodno pomenute dve blede zvezde.

Jato sam posmatrao i na uvecanju 176x ne bi li slucajno otrkrio jos neku zvezdu i jasnije video boje. Nove zvezde se nisu pojavile, dok se sada jasno video da zvezda na jednom kraju racve slova Y svetli narandzastom bojom.


NGC 1964

Spiralna galaksija u sazvezdju Lepus, magnitude 10.8 i velicine 5.0'x2.1'.

Ovu objekjat posmatrao sam jer je u pitanju najsjajnija galaksija u sazvezdju Lepus. Medjutim, kao sto sam rekao, sve je u sazvezdju Lepus bledo, malo i tesko za posmatranje, pa ni ovaj objekat nije drugaciji.

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko jer se galaksija nalazi u delu neba lisenog iole svetlih zvezda pa ce pogled kroz trazilac uglavnom biti prazan. Stoga ovaj objekat zahteva dobar trazilac i dosta iskustva u gledanju kroz njega.

Galaksija se nalazi neposredno uz tupougli trougao tri zvezde magnitude oko 10, ali naci taj trougao nije lako. Ja sam se traziocem ''dovukao'' do regije u kojoj se nalazi taj trougao a sam trougao sam nasao okularem.

  - Krenuo sam od zutog superdzina Nihal (𝞫 Leporis), cuvenog binarnog sistema u glavnom asterizmu sazvezdja.
  - Istocno od Nihala lako ce se ouciti prava linija koju grade tri zvezde, gde je najsjajnija i najsevernija 10 Leporis.
  - Produzimo liniju koja spaja Nihal sa srednjom zvezdom u toj linijii za 1º i uocicemo tupougli trougao zvezda magnitude 8. Nikakvo pomeranje trazioca nije
    potrebno, sve se to nalazi u istom vidnom polju, ali za uocavanje tako bledih zvezda kroz trazilac treba malo vestine. Slobodno pogledajte periferno kroz
    trazilac ako ne vidite te zvezde.
  - Nacentrirano koncanicu trazioca negde u unutrasnjost tog trougla, pogledamo kroz okular malog uvecanja, pomerimo se malo na istok i na zapadnom
    kraju okularskog pogleda uocicemo mali tupougli trougao bledih zvezda i odmah uz njih jasan i svetao sjaj maglovite sjajne mrlje - galaksije NGC 1964.

Opservacija: Kada u okularu dodjemo do navedemog tupouglog trougla videce se da je jedna od te tri zvezde dvostruka. Galaksija bledo svetli desno od temena tupog ugla. Prvi ustisak o galaksiji bice njeno zvezdoliko jezgro. Potrebno je korisiti periferni vid ne bi li se bolje uocio sjaj cele galaksije.

Galaksiju sam posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Na ovim uvecanjima kontrast se poveca te se galaksija vidi pristojno dobro. Da ne bude zabune, galaksija je i dalje bleda ali se na ovim uvecanjima i perifernim vidom jasno moze videti svetlo zvezdoliko jezgro i bledi halo. Halo je izuzen i cini da se duzina objekta prikaze vise nego dvostruka veca od sirine. Sjaj galaksije uniformno bledi od jezgra ka krajevima hala i nema naglih prelaza u sjaju. Nikakvi detalji u stukturi galaksije ne mogu se izvuci, te je najkarakteristicnija osobina galaksije izuzetno svetlo i malo jezgro koje izgleda kao zvezda superimponirana preko galaksije.

Trougao od tri zvezde prati galaksiju na svim uvecanjima, i kojiko smeta jer svelosno zagadjuje objekat, toliko i dodaje na zanimljivosti ovog inace bezlicnog objekta. Najbliza zvezda trougla je samo 2' udaljena od nje.

Tako je Lucius, vec duze vremena sam u astronomiji. Samim teleskopskim posmatranjima na ovom nivou bavim se poslednjih 3-4 godine. Medjutim, u hobi sam usao sa znanjem fizike i astrofozike na vrlo visokom nivou, pa sam sve pocetne prakticne probleme savladao kratko i uspesno. U hobi sam recimo usao sa potpunim poznavanjem sazvezdja i kretanjem po nocnom nebu, kao i o prirodi nebeskih objekata. Moram i da kazem da mi i danas na svakih sat vremena posmatranja dolazi sigurno pet a mozda i vise sati sedenja za kompom i ucenja o vizuelnoj astronomiji i objektima.

Sto se tice izvestaja, postoji razlog zasto opisujem po par objekata nedlejno. Prvo je vreme potrebno da se takvi izvestaji napisu. Svaki izvestaj o samo jednom objektu iziskuje oko sat-dva vremena. To kada se cita ne izgleda tako, ali prvo moram da saslusam audio zapis sa posmatranja, pa da napisem malo teorije o objektu, pa da opisem lociranje sto je najtezi deo, pa onda posmatranje. Onda treba napraviti mapu lokacije koje su ljudi trazili, odstampati je, skenirati. Ja bas puno radim, pa izvestaje pisem u kasno u noc. Drugi razlog je sto ne zelim da ispucam sve izvestaje pa onda da mesec dana ne objavim nista kada dodju meseci bez ijedne vedre veceri. Ovako uvek ima nesto da se procita u konstantnim intervalima, a zaista se trudim da ti izvestaji budu takvi da moze da se nauci nesto i o samim objektima, i o kretanju kroz nocno nebo, i o posmatranju i o tehnikama posmatranja. Recimo ja u ovom trenutku imam spremenih 17 izvestaja o binarnim sistemima i 29 izvestaja o DSO koje jos nisam objavio. Da ne govorim da imam jos 48 audio zapisa koje tek treba da pretocim u tekst. Najlakse je da ih sve sad ispucam, ali mislim da je bolje da se odrzi kontinuitet. Da ne govorim da sam vec na AM forumu objavio izvestaje za oko stotinak objekata. Kada dodje leto, pa budem imao vise vremena ucestalicu izvestaje, a u isto vreme cu objaviti ovde i vec ranije objavljivane, na drugim mestima, samo da dodje sezona objekata.

Posto zivim u Beogradu, ni odlazak na poziciju nije lak. Sednem u kola, vozim sat vremena, osmatram dok god mogu i iste veceri se vratim za Beograd. Kada uspem da prespavam na poziciji to mi je premija. Ne znam da li si bio skoro u Beogradu, ali on sija ko bozicna jelka, bez sat vremena voznje nema dobre pozicije. Od grada su napravili light-show, cak i sat vremena voznje od Beograda na severu se i dalje vidi odsjaj grada.

M 35 - The Shoe-Buckle Cluster

Bogato otvoreno jato u sazvezdju Gemini, magnitude 5 i prividne velicine 28'.

Ovo jato je jedno od napooznatijih i najlepsih otvorenih jata na nocnom nebu. Pleni sjajem i velicinom, kao i delikatnim rasonom sjaja zvezda koji je izuzetno ugodan za oci. Jato je, ne samo na oko, vec i fizicki izuzetno bogato. Objekat sadrzi oko 500 zvezda, sto ga stavlja medju najbogatija jata na nocnom nebu.

Lociranje: Jato se izuzetno lako locira jer se nalazi tik uz stopalo blizanca Castora. Desna noga Casora je jedina od cetiri noge blizanca koja ima ''cipelu'', a kako se jato nalazi tik iznad te cipele odatle je i dobilo ime - ''kopca cipele''. Jato se lagano vidi u traziocu kao velika zvezdana mrlja.

- U trazilac sam nacentrirao zvezdu Tejat (𝞵 Geminorum) magnitude 2.9. Ja je vidim golim okom kao zvezdu koja predstavlja kraj desne noge blizanca Castora.
- Pomerimo trazilac samo malo na istok i u vidno polje ce uci dve zvezde koje formiraju cipelu ili stoplalo Castora: Propus (𝞰 Geminorum) i 1 Geminorum. Izmedju od te dve zvezde i oko 1º severno od njih u traziocu ce jasno zasijati sjaj otvorenog jata M 35.

Opservacija: Toliko toga ima da se kaze o ovom jatu da mi je tesko da odredim kojim redosledom da ga opisujem. Krenucu od magnitudnom raspona zvezda i lokacije jata unutar bogatog zvezdanog polje.

Naime, iako jato sija svetlom magnitodm 5, ipak ga treba ostaviti za posmatranje u tamnim nocima bez mesecine i pri dobrom seeingu. Naime, iako je od 500 zvezda u jatu oko 100-150 njih teleskopski razlucivo, vecina njih sija bledom magnitudom. Samo desetak zvezda u jatu sija magnitudama 8 i 9, dok su sve ostale magnituda 10-12. Jato sija toliko svetlo ne zbog svetlih zvezda koje sadrzi vec zbog samog broja zvezda u njemu.

Jato se nalazi posred trake Mlecnog Puta koja prolazi kroz sazvezdje Gemini. Uparena sa bledim zvezdama u jatu, ta bogata pozadina cini teskim da se odredi gde su spoljasnje granice jata. Sam centar i okloina su jasno definisani, ali kako se krecemo po obodu objekta bice teze utvrditi koje zvezde pripadaju jatu a koje pozadinskom sjaju Mlecnog Puta. Recimo, jugozapadno od jata primetio sam jedan lanac svetlih zvezda za koje isprva nisam imao ideju da li pripadaju objektu ili ne. Naravno da ta pozadina nije samo hendikep, ona cini da objekat predivno stoji u prebogatom zvezdanom polju.

Sto se tice samog pogleda, ovo je jedno od najlepsih otvorenih jata koje sam ikada gledao. Vracam mu se svake sezone po nekoliko puta, i jato nikad ne prestaje da me ocara svojom suptilnoscu i kombinacijom sjaja zvezda. Za razliku od nekih sjajnih otvorenih jata gde svetle zvezde apsolutno dominiraju poljem, ovo jato je jedna delikatna kombinacija mnostva bledih zvezda peskasto razbacanih preko lica objekta. Unutar te zvezdane prasine od stotinak i vise bledih zvezda razbacano je desetak svetlih. Ko je malo pazljivije posmatrao otvorena jata primetio je da malo svetlih zvezda razbacanih po tepihu mnostva bledih pravi 3D efekat, tj. stvara se utisak da se svetle zvezde nalaze ispred bledjih. Sve u pogledu je blago i nenapadno, nema delova jata koja se izdvajaju po sjaju ili dominiraju nad drugima, sve je ujednaceno i podjednako rasporedjeno.

Isprva deluje kao da su zvezde nasumicno razbacane preko objekta, ali kao se malo pazljivije pogleda moze se primetiti lepi zvezdani patern koji neki amaterski astronomi nazivaju ''Saksofon'', dok meni vise licin na broj 1, pa ga za svoju uoptrebu nazivam ''Jedinica''.

    - Patern ''Saksofon'' ili ''Jedinica''

Kroz samu sredinu jata poteze se uska i dugacka tamna praznina. Zvezde se oko te praznine rasporedjuju u obliku zaobljenog slova V, gde je jedna linija slova pravolinijska a druga je kraca i savija se nekih 30º u stranu. Taj raspored zvezda podseca na muzicki instrument saksofon i ja se dobro secam da sam ga lagano uocio jos pri svom prvom posmatranju objekta. Takodje, ponekad me taj patern podseti i na oblik broja 1. Na samom vrhu saksofona kao i njegovim ''ustima'' nalaze je jedne od svetlijih zvezda u jatu. Jedna od njih oznacava mesto gde se instrument savija, a na samim ''ustima'' imamo dve svetle zvezde jedna do druge.

Kasnije mi se desavalo da teze uocim ovu formu, pa njeno opazanje dovodim u vezu sa stvarima koje sam pricao ranije - za posmatranje M 35 bitno je izabrati dobru noc koja ce pokazati sto vise bledih zvezda u jatu. Tamna praznina i patern ''Saksofon'' nisu mali, patern je duzine oko 10' i proteze se kroz celo telo objekta.

Kako ovo jato nema jasnu formu vec deluje kao nasumicno razbacana zvezdana prasina, ovaj patern je najjasnija forma koja se moze dati objektu.

Jato sam posmatrao na uvecanjima 62.5x i 107x. Na uvecanju 107x objekat potpuno ispuni vidno polje ali moj utisak je da se u tom pogledu pomalo izgubi ono malo forme koje jato ima. Asterizam ''Saksofon'' bolje je uocljiv na malim uvecanjima. U redu je koristiti i jedno i drugo uvecanje, sve zavisi od preference posmatraca.

U istom okularskom pogledu malog uvecanja, 25' severno od M35, primeticemo bledu mrlju centriranu oko jedne zvezde - to je sledecu meta, otvoreno jato NGC 2158.


NGC 2158

Bledo, malo i daleko otvoreno jato u sazvezdju Gemini. Jato sija izuzetno bledom magnitudom od 8.6, i meri sicussnih 5'. Te brojke cine ga tesko osmotrivim za male i srednje teleskope. Da bi se shvatilo koliko je jato tesko kvalitetno osmotriti dovoljno je reci da mu najsjajnija zvezda sija magnitudom 12.4.

Iako u okluaru deliji kao David i Golijat, M35 i NGC 2158 su po fizickim karakteristikama dva skoro identicna objekta. Mi ih vidimo u drasticno drugacijem prikzu jer je NGC 2158 4x udaljenij od Sunca nego M35. Dok je M35 od nas udaljen 3.000 ly, NGC 2158 lezi na udaljenosti od ogromnih 12.000 ly. Pri toj udaljenosti, ovaj objekat je jedno od najudaljenijih otvorenih jata koje sam ikada posmatrao. Medjutim, sama ta cinjenica da gledamo toliko duboko unutar nase galaksije meni ovu opservaciju cini ''egzoticnom'' i zanimljivom.

Lociranje: Objekat se vidi u istom okularskom pogledu sa M35, 25' na severu.

Opservacija: U okularu malog uvecanja jato izgleda jako bledo i vidi se kao maglovita mrlja centrirana oko jedne zvezde. Na malim uvecanjima vidi se kao mala, bleda emisiona maglina. Ono sto je zanimljivo je da se, i pred bledog izbleda objekta, jato lako uocava usred bogate pozadine trake Mlecnog Puta.

Na uvecanju 176x jato vise izgleda kao globularno nego otvoreno i po prvi put se pomalo razlucuje ako se koristi periferni vid.

Konacno i najbolje posmatranje izvrsio sam na uvecanju 320x. I na ovom uvecanju direktnim vidom objekat sam video kao rasejano globularno jato. Medjutim, perifernim vidom objekat se poprilicno razluci, na nekih desetak zvezda. Jato ima oblik klina sa vrhom okrenutim ka severu. Zvezde u jato su izuzetno kompresovane a neposredno desno od objekta lako je uocljiva jedna svetla zvezda.


NGC 2392 - Eskimo Nebula (Caldwell 39)

Daleka planetarna maglina u sazvezdju Gemini, magnitude 9.6 i prividne velicine 48''.

Eskimo Nebula je jedan od najpopularnijih osmatrackih i astrofotografsih objekata. Ja licno smatram da se njena osmatracka popularnost vise nadovezuje na astrofotografku, jer posmatracki maglina ni izbliza nece otkriti prelepe detalje koji se vide na astrofotografijama. Ipak, posmatranje ovog objekta je uvek izuzetno zadovoljstvo. Naime. i pored njene ogromne udaljenosti od 6.520 ly i maloj stvarnoj velicini od samo 0.68 ly u precniku, maglina sija svetlo i jasno, a u nocima dobrog seeinga i neobjasnjivo ostro za tako udaljen i mali objekat. Verovatni razlog velikog sjaja magline predstavlja centralna zvezda spektralnog tipa O(H)6f. Te oznake sugerisu da je centralna zvezda nekada bila super-luminozni dzin O-tipa, cemu danas maglina i duguje svoj izuzetan sjaj i pored velike udaljenosti. Ako neke od kolega zanima da se podrobnije udje u stelarne klase i sufikse u oznaka zvezda mozemo da otvorimo novi topic u koji ce se detaljno baviti tom temom (ili prosto pitajte ovde, objasnicemo sve).

Lociranje: Maglina nema dovoljno visok povrsinski sjaj da bi se videla kroz trazilac i ja sam je nasao tako sto sam se traziocem ''dogegao'' do najblize zvezde a potom sam samu maglinu nasao okularem:

- Krenuo sam od svetlog binarnog sistema Wasat (𝞭 Geminorum) magnitude 3.5 u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezda predstavlja ''kukove'' blizanca Polluxa i jasno se vidi golim okom.
- Istocno od nje, na rastojanju nesto manjem od 2º, najsvetlija zvezda u vidnom polju trazioca bice 63 Geminorum.
- Samo 25' jugoistocno od 63 Geminorum oucio sam dve svetlije zvezde, jedna pored druge. Bliza je HD 59087 a dalja HD 59333. Obe svetle bledo kroz pogled traziocem i treba malo vestine primetiti ih.
- Nacentriramo koncanicu trazioca na blizu zvezdu HD 59087, pogledamo kroz okular malog uvecanja i Eskimka ce se pojaviti tik iznad zvezde, na rastojanju nesto manjem od 2'. Maglinu ne mozemo promasiti jer sija sjajno, kao bleda maglovita zvezda.

Opservacija: Da bi se osmotrila dvostruka struktura ove magline potreban je teleskop malo vece aperture i korisenje visokih uvecanja. Ja sam koristio uvecanje 320x, jer mi je to najvece uvecanje koje mogu da postignem okularski, bez koriscenja Barlow sociva. Ja licno imam veliku averziju prema Barlow socivima, ali to je samo moja licna preferenca. Sa drudge strane, seeing je retko dobar i za 320x a kamoli vise, tako i da sam raspolagao vecim uvecanjem morao bih da cekam noc ekstremno dobrih uslova da bih mogao da ga iskoristim.

Maglinu sam posmatrao nekoliko sezona i iz iskustva mogu da kazem da se kvalitet pogleda poprilicno menja u zavisnosti od uslova posmatranja. Ova maglina u nocima dobrog seeinga ima dvostruku strukturu:

  - svetao centar sa jasno vidljivom centralnom zvezdom.
  - tanki taman prsten koji razdvaja unutrasnju i spoljasnju skoljku
  - tamniju spoljasnju skoljku sa relativno ostrim ivicama koja postepeno bledi ka rubovima

U nocima loseg seeinga sjaj magline se premaze preko celog njenog lica i dve skoljke i prsten se stope u jednu bledu mrlju.

Ovaj objekat nije lak za posmatranje. Ako se posmatra na manjim ucvecanjima struktura se nece primetit a na vecim uvecanjima potrebno je strpjivo posmatrati i koristiti periferni vid. O III fliter umnogome pomaze u posmatranju. Nije neohodan ali se unutrasnji tamni prsten bolje primeti koriscenjem filtera.

Sam centar magline sastoji se od jasno vidljive centralne zvezde, koja se bez problema probija kroz svetli maglicasti sjaj koji je okruzuje. Ova centralna skoljka nije kruznog oblika vec blago trazpezastog, bar po onome sto sam ja uspeo da osmotrim Meni najprominentniji deo objekta je tanki mracni prsten koji okruzuje centralni deo magline. On je tezak za uociti jer ga u losim nocima i u nefiltriranom pogledu prekrije sjaj unutrasnje i spoljasnje skoljke. Takodje, taj prsten video sam iskljucivo perifernim vidom, sto dodaje na tezinu posmatranja ovog objekta. Izvan tog tamnog prstena pruza se spoljasnja skoljka koja je bledja od unutrasnje. Za razliku od unutrasnje skoljke koja sjaji uniformno, spoljasnja svetli neravnomerno, gde je svetlija ka centru magline a bledi kako se priblizavamo obodima. Sa mojom aparaturom i uvecanjem kojim raspolazem nisam uspeo da vidim vise osobenosti spoljasnje skoljke od ovih koje sam naveo.

Ovo je jedan izuzetno tezak objekat za osmatranje i ponekad mi nije jasno zasto je toliko popularan. Maglina jeste lepa ali bas mnogo toga mora da se poklopi: dobar seeing, bar srednja aparatura teleskopa, dobri okulari visokog uvecanja, O III filter i poznavanje posmatracke tehnike perifernog vida. Da budem iskren prema sebi, i ja sam upao u maniju posmatranja Eskimke svake sezone po nekoliko puta, nadajuci se da cu ulovoti noc kada ce se maglina pokazati zadovoljavajuce dobro. Ovaj izvestaj baziran je na noci najboljeg posmatranja, u nekoliko drugih noci prikaz je bio poprilicno losiji. Zato srecno sa Eskimkom i cuvajte je za dobru noc.

Prvi prolecni izvestaj poceo bih ''starim dobrim'' klasicima: M81 i M82, kao i galaksijom koja se lako uocava u blizini njih. Ove galaksije imaju toliko toga da pokazu da su potrebna visestuka osmatranja da bi oko moglo da uoci sve detalje. Treba pustiti oci da se naviknu na osnovni izgled i karakteristike galaksija, jer tek kada postanemo familijarni sa bazicnim pogledom na galaksiju oko uspeva da uhvati skrivene detalje. Dodatno, losi atmosferski uslovi prilikom posmatranja dosta uticu na prikaz ovih objekata u okularu. Ponovjenim posmatranjima dajemo sebi sansu da uhvatimo noc kada ce se pokazati bar pocetak spitalnih ruiku M81 i prominentna traka prasine u galaksijij M82.

Sve tri galaksije su gravitaciono vezane i pripadaju galaktickoj grupi koja se naziva M81 Grupa. Sem ove tri galaksije, od teleskopski zanimljivih galaksija ovoj grupi pripadaju i galaksije NGC 2366 i NGC 2403 u sazvezdju Camelopardalis. M81 Grupa je izuzetno bliska Suncu i nalazi se na rastojanju od oko ''samo'' 12 miliona svetlosnih godina. Kao takva, M81 Grupa najbliza je galakticka grupa nasoj Lokalnog Grupi galaksija (galaksije koje orbitiraju oko Mlecnog Puta). Grupa je dobila ime po svom najsvetlijem clanu - M81.

M 81 - Bode's Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Ursa Major, svetle magnitude 6.94 i prividne velicine oko 30'x14'.

Galaksija je dobila ime po coveku koji ju je prvi put ''otkrio''. U pitanju je nemacki astronom Johan Elert Bode, koji je 1774. bio prvi covek koji je osmotrio M81 i M82 i to zabelezio. Charles Messier otkrio ih je pet godina kasnije i uvrstio u svoj katalog.

Tri karakteristike cine M81 jednim od najboljih galakstickih posmatranja na nebu: sjaj, prividna velicina i blizina Suncu. Po prividnoj magnitudi M81 je treca po sjaju galaksija na nocnom nebu, a i po velicini prikaza u okularu spada medju najvece. Sve to moze da zahvali pre svega svojoj blizini: od Solarnog sistema udaljena je samo 11.74 Mly. Sjaju galaksije ne smeta ni cinjenica da nam se prikazuje u skoro face-on pogledu, sto znaci da posmatrajuci je gledamo kroz njenu tanku galakticku ravan. Takodje, svoj sjaj u okularu duguje velikoj i svetloj centralnu regiji, koja stoji u kontrastu sa spiralnim rukama mnogo manjeg sjaja. Ono sto ce vecina nas osmotriti u okularu je bas ta velika i svetla sredisnja regija, ali daleko od toga da se spiralne ruke ne mogu primetiti.

Lociranje: Galaksije M81 i M82 jasno su vidljive u traziocu, i ja koristim tu cinjenicu da ih veoma lako najdem.

- Krenem od binarnog sistema 23 Ursae Majoris u glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Major. Zvezda sija magnitudom 3.65 i vidim je golim okom.
- U traziocu ce se lako videti da 23 UMa gradi jednakokrako-ostrougli trougao sa zvezdama 14 UMa i 16 UMa, gde 23 UMa prestavlja teme trougla. Iz 23 UMa povucem liniju paralelnu sa osnovicom trougla dugacku nekih 6º ka spoljasnjoj strani glavnog asterizma, ka zvezdi 24 UMa. Posle otprilike dva hoda trazioca, u vidno polje ce jasno uci magloviti sjaj M81 i M82.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x, M81 i M82 staju u isti pogled okulara prividnov FOV-a od 68º. Na ovom uvecanju M81 pokazuje veoma svetao i ostar nukleus sa okruzujucim jezgrom, dok M82 izgleda izuzetno ostro i izduzeno.

Sto se tice pogleda na M81, galaksija izgleda predobro u okularu. Izuzetno svetao i veliki objekat, cija je najprominentna osobina svetlo ovalno jezgro, sa malim nukleusom. Necu davati usmerenja ovalnosti jer ona zavise od doba noci u koje se vrsi posmatranje, ali uglavnom je ovalnost usmerena u ugrubom pravcu sever-jug. Jezgro je okruzeno isto tako ovalnim halom, koji prati usmerenje sredista.

Medutim, ono sto ovu galaksiju cini posebnom je mogucnost opazanja njene spiralne strukture. Za ''hvatanje'' spiralne strukture potrebno je da se poslozi mnogo toga, ali najbitniji faktor su dobri uslovi posmatranja i tehnika posmatrnja. U nocima odlicnih uslova, kao sto je bila noc 16. februara ove godine, sa potpunom adaptacijom na mrak i intenzivnim koriscenjem perifernog vida moguce je uhvatiti ne samo tragove spirale vec i jednu celu ruku i polovinu druge (moje iskustvo, neko uspe da vidi obe). Naime, iz juznog i severnog kraja krecu dve siroke i veoma blede ekstenzije - poceci spiralnih ruku galaksije. Ona na jugu u sebe ima usadjene dve zvezde. Te dve zvezde nalaze se na samoj ivici hala i prestavljaju sam pocetak juzne ekstenzije. Ekstenzije se potom saviju za skoro 180º i pocinju da se tesno uvijaju oko glavnog tela galaksije. Medjutim, ta spiralna ruka koja izvire iz juznog dela sredista je manje vidljiva. Druga ruka, koja izlazi iz severnog dela objekta, je bolje osmotriva. Ona izlazi iz severnog dela objekta i u pocetku je usmerena ka severu. Potom se savije za 180º na desno i nastavi ka jugu. Ta ruka se tesno uvija i prati ovalni oblik glavnog tela objekta, bez sirenja u stranu okruzujuceg polja. U svom kretanju ka jugu, po svom spoljasnjem obodu prilazi jako blizu dvema zvezdama. Ruku koja izlazi iz juznog dela nikada nisam uspeo da osmotrim u celosti. U tranutku kada se savije i krene ka severu naglo ubledi i vise je ne vidim. Za opazanje spiralne strukture moraju se koristiti malo veca uvecanja, ja ih prvi put primetim na uvecanju 136x, dok najbolje osmatranje imam na uvecanju 176x.


M 82 - Cigar Galaxy

Starburst galaksije iregularne forma, magnitude 8.41 i prividne velicine 11.2'x4.3.

Jasna klasifikacija ove galaksije jos nije izvrsena. U pitanju je definitivno starburst galaksija, sto znaci da prolazi kroz fazu vrlo visokog nivoa zvezdane formacije. Takve galaksije se nazivaju starburst ili kako neko voli da ih nazove ''eksplodirajuce''. Tako visok nivo zvezdane formacije u M82 objasnjenjava se gravitacionim uticajem koji na nju vrsi M81, koji je bio mnogo vise izrazen pre oko 500 miliona godina kada se smatra da je i pokrenuta jaka aktivnost galaksije koja je objektu dala izuzetno iregukarnu formu. Cela povrsina ove izduzene galaksije prekrivena je svetlimn ''cvorovima'' zvezdane formacije. Najjaca aktivnost formacije zvezda desava se u samom jezgru, sto se ogleda u ogormnoj traci prasine koja izlazi iz centra upravno na galaksiju, sa obe njene strane. Ta traka jasno je vidljiva na astrofotografijama, a delimicno ce bice itekako vidljiva i u okularu i predstavljace najkarakteristicniju osobenost ove galaksije.

M82 je mlada i u stvarnosti poprilicno mala, a po broju zvezda cak i siromasna galaksija. Svoju velicinu i sjaj u okularu pre svega duguje svojoj blizini od 11.42 Mly, kao i cinjenici da ''eksplozije'' unutrar objekta cine da ova galaksija sija sjajnom magnitudom i visokim povrsinskim sjajem. Mali broj zvezda u galaksiji lako je objasnjiv samom prirodom objekta: M82 je galaksija u kojoj je zvezdana formacija u punom zamahu i velika vecina materije unutra galaksije se jos uvek nije pretvorila u zvezde. Takve mlade galaksije sa u pocetnim fazama zvezdane formacije nazivaju se amorfne galaksije.

Lociranje: Vidi se u istom vidnom polju trazioca sa M81.

Opservacija: Izuzetan pogled. Galaksija se pokazuje svetlo i veliko, i ima veci povrsinski sjaj od M81. Galaksija je izduzena u obliku sabirnog sociva, sto ce reci da je najdeblja na sredini da bi se potom suzavala ka relativno spicastim krajevima. Kazem relativno spicastim, jer levi kraj izgleda zadebljanije i pokazuje manju ostrinu od desnog. Galaksija se pokazuje ugrubo 4x duzom nego sto je siroka.

Cak i u losim nocima primetice se nejednaka osvetljenost preko lica objekta, dok u dobrim nocima objekat eksplodira u detaljima, kada ce se otkriti priroda ove nejednakosti sjaja. Naima, galaksija ima cvorastu strukturu, tj. lice joj je proisarano cvoricima svetlosti veceg sjaja od ostatka galaksije. Tih cvorica ima puno, nepravilno su razbacani po licu objekta i imaju ''sljunkastu'' strukturu. Najsvetliji i najveci cvor nalazi se blizu samog sredista objekta, malo smaknut sa istocne strane centra. Ti cvorici su mesta intenzivne zvezdane formacije, i mi ih vidimo kao regije veceg sjaja u odnosu na ostalak lica objekta.

Najprominentnijij detalj galaksije je tamni kosi usek koji prolazi kroz sam centar galaksije, ugrubo upravno na njenu duzu osu. Usek je relativno tanak ali ima vidljivu debljinu i ostrih je ivica. Taj usek je toliko unikatan pogled u galaktickim osmatranjima da cak i posle nekoliko desetina pogleda na objekat ovaj detalj ne prestaje da me odusevljava. Ono sto u stvari vidimo je velika traka prasine koja se iz samog centra siri na obe strane galaksije. U samom centru traka je najtanja, pa se izrazito siri kako traka zalazi u otvoreni svemir. Mi od svega toga vidimo samo taj tanki centralni deo. On se dijagonalno pruza preko cele sirine galaksije i bukvalno odseca objekat na dva dela. Cvorici svetlosti su najizrazeniji bas levo i desno od tog useka, gde je onaj sa leve strane ujedino i najsvetliji deo celog objekta.

Na uvecanju 176x vidi se da centralna traka prasine nije i jedina. Ceo objekat je mestimicno ispresecan  tamnim trakama ali je za njihovo osmatranje potrebno nabiti uvecanje u nocima koje to dozvoljavaju. M82 je galaksija visokog povrsinskog sjaja, sto znaci da dobro reaguje na uvecanja, pogotovo za osmatranje ovakvih detalja. Na malim uvecanjima sitni detalji M82 ne mogu se uociti jer je galaksija presvetla. Velika uvecanja ubledice objekat a pojacace kontrast - idealna kombinacija za posmatranje M82. Isto vazi i za sve objekte koji su presvetli u okularima malog uvecanja, kao sto je Orionova maglina M42.

Halo galaksije je nejdanako osvetljen. Na istoku je deblji ali se brze utapa u okolno nebo, dok je na zapadu duzi, spicastiji i postepenije se spaja sa okruzenjem. Takodje, jos jedna osobenost M82 su pomalo ''hrapave'' ivice. Iako je galaksija svetla i ima ostar prelaz u okruzujuci mrak, ako se malo bolje zagleda relativno lako se vidi da na je na nekim mestima ivica objekta ''zasecena''. Ta ''hrapavost'' je vidljiva na juznom delu ivice.

Duzina gledanja osetno poboljsava kvalitet pogleda, pa galaksiji treba posveti vreme. Da ne govorim da je treba promatrati iznova i opet iznova. Detalji iz ovog opisa nisu svi uoceni u jednom dobrom posmatranju, oni su reziultat visestrukih dugotrajnih posmatranja objekta.


NGC 3077 - Garland's Galaxy

Elipticna galaksija u sazvezdju Ursa Major, magnitude 9.9 i prividne velicine 5.4'x4.5'.

Galaksija je izoblicena gravitacionom interakcijom sa M81. Od M81 udaljena je samo 200.000 ly,  i verovatno je satelitska galaksija iste. Usled gravitacione vuce od strane M81, Garlandova galaksija nema klasican oblik elipticnh galaksija vec su joj ivice pretvorene u vlaknaste i rasute oblake prasine. Takodje, zbog aktivnog nukleusa galaksije, objekta je uvrsten u katalog Seyfert galaksija.

Lociranje: Galaksija se nalazi 45' severozapadno od M 81. Najlakse je staviti M81 na severozapoad vidnog polja okulara i NGC 3077 pojavice se na jugoistoku vidnog polja. Galaksije menjaju usmerenja tokom noci tako da pravci i smerovi koje sam dao ne moraju biti tacni u trenutku posmatranja.

Opsrevacija: Da ova galaksija ne pravi triplet sa M81 i M82, vec da je posmatramo kao usamljeni objekat, verovatno bi pogled na nju vise cenili. Ovako, Garlandova galaksija pada u zapecak pored svoje dve komsijske galaksije. Ipak, ako se skoncentrisemo samo na nju i ne zurimo da se vratimo dvema gigantskim komsinicama, naci cemo da je pogled na NGC 3077 ako nista onda bar lep.

Kao i vecina elipticnih galaksija, NGC 3077 nece pokazati mnogo detalja jer ih elipticne galaksije uglavnom nemaju. Medjutim, galaksija sija svetlo i relativno ostro, te ju je zanimljivo pogledati. Okruglog je oblika, sa sirokim i sjajnim jezgrom, te bledim spoljasnjim slojem koje se lako vidi. Srediste joj nije okruglo vec ovalno i dominantno sjaji u odnosu na spoljasnjost. Sto se duze gleda perifernim vidom galaksija dobija na velicini, pa se posle duzeg posmatranja poakazala  dosta veca nego pri imicijalnom pogledu. Halo se pokazao siri, sa karakteristikom da se siri uglavnom ka severu.

Uz samu galaksiju nalaze se dva svetla binarna sistema integrisamih magnitude od po 8: Stuve 1398 na rastojanju 10', i Struve 1400 na rastojanju samo 4' od jezgra galaksije. Obe zvezde nalaze se okvirno na liniji koja spaja NGC 3077 sa M81. Struve 1398 sastoji se od komponenti magnituda 6 i 11.3 na separaciji 4'', dok komponente Struve 1400 sijaju magnitudama 8 i 9.8 na separaciji 3.5''. Zbog malih separacija, slabog sjaja sekundara i blizine svetle galaksjie ovo su zahtevni parovi, pa ljubitelji binarnih sistema mogu imati trostruko zadovoljstvo pri posmatranju ove galaksije - jedna galaksija i dva binarna sistema u istom pogledu. Ta dva sistema se ne mogu promasiti jer ce biti najsvetlije zvezde u okularu i nalazice se tik uz galaksiju. Ja sam uspeo da na uvecanju 176x razdvojim Struve 1400 ali nisam uspeo da osmotrim bledog pratioca Struve 1389. Naprosto, zvezda je preblizu svetloj galaksiji, pri pokusaju da uklonim NGC 3077 zvezda se nasla u nepovoljnom polozaju u okularu, pred sam kraj vidnog polja. Realno, nikada se nisam previse ni trudio jer mi je prioritet bio posmatranje galaksije. Dok ovo pisem malo me sramota da to kazem pa cu sledece posmatranje NGC 3077 dati sve od sebe da razdvojim ovaj binarni sistem.

—--------------------

Sva usmerenja u ovom postu su okvirna, i njih uzmite sa rezervom. Savezdje Ursa Major krece se oko Polarisa po krugu malog pouprecnika i orijentacija objekata se dosta promeni u toku jedne noci, pa usmerenje sever-jug ce za nekoliko sati biti severozapad-jugoistok.

Jos jedan prolecni klasik. Posto smo se dopisivali na forumu o najboljim prolecnim galaksijama, odlucio sam se da opisem ovu metu. Ove mala grupa galaklsja mozda ne pokazuje previse detalja, ali je zato jedan od najlepsih prolecnih prizora. Sa malo aparature, vestine za okularom i najvise sa malo srece da se uhvati dobra i mracna noc, mogu ove galaksije itekako da pokazu suptilne detalje. Medjutim, ''hvatanje'' detalja nije poenta posmatranja Tripleta, vec unikatan raspored i oblici galaksija koje nam donose tri velike galaksije u jednom vidnom polju okulara. Dve se izdvajaju visokim sjajem, a jedna po cudom i neobicnom obliku.

Triplet sam posmatrao puno puta u vise sezona i mogu da kazem da su atmosferski usolvi, seeing i transparencija krucijalno bitni faktori za osmatranje ove grupe. Triplet se moze pokazati neugledno i bez posebnih osobenosti, a moze i zasijati u svojoj punoj formi. Ipak, galaksije treba pogledati i u losim nocima da bi se familijarizovali sa bazicnim izgledom objekata. Tako cemo lakse znati da prepoznamo kada je pogled dobar i kada je trenutak da se Triplet napadne iz ''svih oruzja'' i da mu se posveti dobar deo osmatracke noci.

Lociranje: Lociranje je izuzetno lako, jer se grupa nalazi blizu svetle zvezde Chertan (𝞱 Leonis) magnitude 3.3.

- Krenuo sam od zvezde Chertan koja se lako vidi golim okom.
- Chertan neposredno ispod sebe ima cetiri zvezde koje grade distinktivni oblik deltoida (zmaja). Najsvetlija i najjuznija je 73 Leonis, dok levo teme deltoida predstavlja binarni sistem Struve 1527.
- 73 Leonis i Struve 1527 grade jednakokraki trougao sa zvezdom HD 98388, koja je od obe zvezde udaljena oko 50'. Triplet se nalazi odmah uz tu zvezdu, tako da je dovoljno pogledati zvezdu kroz okular i Triplet ce biti lako uocljiv u istom vidnom polju.

Opservacija: Trio se sastoji od tri galaksije: M65, M66 i NGC 3628. U okularu malog uvecanja galaksije ce biti poredjane u obliku jednakokrakog trougla, sa vrhom prema dole. Levo teme osnovice cini M65, desno teme osnovice je M66, dok je vrh trougla u galaksiji NGC 3628. Duzina osnovice je 25', dok su duzine krakova 35'. Dakle, na uvecanju 62.5x i sa okularem koji daje prividno vidno polje od 68º, sve tri galaksije staju u jedno vidno polje. M65 i M66 ce sijati sjajno i obe su ovalnog oblika. Donja galaksija, NGC 3628, mozda najvise trpi od losih atmosferskih uslova, te pati zbog male aperture. Ja je sa 305mm svaiu put uocim direktnim vidom, ali velicina i oblik u kome se galaksija prikazuje dosta vraira od posmatranja do posmatranja.

U ukupnom pogledu M65 deluje svetlo, izduzeno i sa sjajnom centralnom regijom i nevidljiim nukeusom. M65 izgleda ovalnije i ima mnogo sjajnije jezgro. Deluje zaokrugljenije i manje od M65. NGC 2638 je daleko najbledja, i to podosta bledja od ostale dve. U losim nocima videce se kao bleda dugacka traka, ali ce u dobrim nocima galaksija dobiti ispunu i shvatice se zasto nosi ime Hamburger. Pojavljuje se bez osobenog sjaja centralne regije.

Sto se tice zvezdanog polja, poljem ce dominirati zvezda HD 98388, koja se nacrtala malo levo od sredine linije koja spaja M65 sa NGC 3628. Imedju M65 i M66 se usekao klin od 5 bledjih zvezda, ali dovoljo svetlih da me malo ''nerviraju''.

Za posmatranje pojedinacnih galaksija mora se povecati kontrast, tj. uvecanje.


M 65

Spiralna galaksija magnitude 9.6 i prividne velicine 8.7'x2.5'.

Iako se prikazuje u slicnoj velicini kao susedna M66, znatno se razlikuje u obliku. Naime, oblik joj je izrazito izduzen, gde je galaksija u duzini oko 3x vecih dimenzija nego u sirini. Duza osa orijantisana je u ugrubom smeru jugoistok-severozapad, a u zavisnosti od vremena posmatranja moze se javiti i ''uspravno''.

Galaksija ima pristojan povrsinski sjaj, koji pre svega duguje velikom i svetlom jezgru. To jezgro bice dominantna karakteristika galaksije, i njegov sjaj videce se pri svim uslovima posmatranja. Jezgro M65 je drugacijeg oblika i vrste sjaja od onog kod M66. Naime, centralna regija M65 pokazuje se izduzenije i vece, ali manje svetlo od jezgra M66, te ce se u vecini noci pokazati bez detalja. Kada kazem ''bez detalja'' mislim da se u jezgru tesko moze uociti nukleus, tj. sam centar jezgra koji sija sjajnije od okoline. U principu, sjaj jezgra deluje uniformno i bez naglog povecanja sjaja kako se ide ka centru. Medjutim, u dobrim nocima, kada se perifernim vidom dobro zagledam u jezgro, uspevam da osmotrim nesto sto bi moglo da lici na mali nukleus. Sam oblik jezgra je dosta amorfan i ne postoji jasna prelazna ivica izmedju jezgra i hala.

Kao i uvek, najizazovniji, najtezi i najlepsi deo osmatranje galaksija je pokusaj osmatranja hala i detalja u njemu. Sto se tice M65, za osmatranje njenog hala potrebna je bas dobra noc i dugo sedenja za okularom. Dimenzije galaksije se povecavaju sa duzinom posmatranja, a veoma bledi halo dolazi do izrazaja. U njemu je jako tesko uociti detalje. Po formi, halo prati oblik jezgra i pokazuje se izrazito izduzeno. Ja sam u svojim posmatranjima uspeo da osmotrim samo dva detalja hala:

- Prvi je da je njegov sjaj najveci uz samo jezgro, i to sa njegove leve strane. Sa desne strane halo je za nijansu bledji, dok se su izduzeni delovi hala bledi i nejasnog oblika, tj. tesko mi je da procenim u kom trenutku se galaksija spaja sa okruzujucim nebom.

- Drugi  detalj koji sam uocio je bleda zvezda usadjena u severoisticni deo hala. Ta zvezda je navarno superimponirana preko galaksije i mi je vidimo samo zato sto lezi u istoj liniji pogleda sa galaksijom gledano sa Zemlje.


M 66

M66 je najsjajniji clan Tripleta. Preckasta je spiralna galaksija, magnitude 8.9 i prividne velicine 9.1'x4.2'.

Ova galaksija je poprilicno ''druga zivotinja'' u odnosu na M65, i meni je nekako ''draza''. Ovu galaksiju ''favorizujem'' o odnosu na M65 iz razloga sto ona u dobrim nocima jasno pokazuje centralnu precku. Ako je vec galaksija preckasta, onda ja kao osmatrac uvek dajem sve od sebe das tu preceku i osmotrim, a M66 je sa te strane veoma zahvalan objekat. Da ukratko pojasnim: ''preckaste'' galaksije u jezgru nemaju ''kuglu'', vec se od nukeusa na dve njegove strane sire dve ekstenzije sastavljene od gusto napakovanih zvezda. Te dve ekstenzije, zajedno sa nukeusom, nazivaju se ''precka'' a galaksije sa takvim sredistem nazivaju se ''preckate'' spiralne galaksije (barred spyrals). Najpoznatiji primer preckaste galaksije je bas nas Mlecni Put. Spiralne ruke kod takvih galaksija  uglavnom ne pocinju iz samog centra jezgra vec iz dva kraja precke. Postoji puno tipova ''precke'', neke su takve da su teleskopski neosmotrive, a mnoge galaksije su toliko udaljene da im se precka ne moze osmotriti zbog mizernog povrsinskog sjaja objekta. Medjutim, kod nekih blizih galaksija, sa izrazenijom centralnom preckom, opazanje je moguce i jedna od njih je M66.

Kroz okular, M66 je slicne velicine kao M65, ali se pojavljuje dosta zaobljenije. Galaksija je i dalje izduzena, ali sa manjom razmerom osa nego kod M65, tj. izgleda vise ovalno. Najzanimljiviji deo galaksije je jezgro, tj. centralna precka.. Ono sto ga razlikuje od jezgra M65 je pre svega jasnoca i sjaj u kome se prikazuje.  Izduzeno jezgro deluje izrazeno, sa jasnijim ivicama i mnogo manje amorfno nego kod M65. Ta centralna izduzena regija koji sam opisao je u stvari centralna precka galaksije. Druga razlika u izgledu jezgra je sto ce se kod M66 lako uociti mali svetli nukleus. Njegov sjaj bice jasno veci od ostatka jezgra, a sam nukleus pokazace se kao loptica unutar izduzene precke.

Sto se tice hala, ja nisam mogao da osmotrim nikakvu spiralnu strukturu, ni pod kakvim uslovima. Halo sam za sebe pokazuje malo detalja. Ono sto je mu je mozda najupecatljivij osobina je ostrina. Ivice M66 su mnogo ostrije nego kod M65 i jasnije se vidi granca izmedju objekta i okruzujuceg mraka. Isto kao kod M65, halo je svetliji u svojim uzim delovima (levo i desno od jezgra) i bledji na severu i jugu.

Ono sto sam kroz sezone mogao da uocim je da se sam pogled na galaksiju znatno menja u zavisnosti od kvaliteta neba pod kojim posmatramo. Los seeing i transparencija umeju da potpuno upropaste ovaj objekat, pa je za osmatranje bilo kakve strukture hala zaista potrebno izabrati dobru noc.

Galaksija ima pet svetlih zvezda jugoistocno od sebe, medu kojima dominira jedna zvezda magnitude 10.

Kada se uporedi pogled na M65 i M66, moze se reci da M65 deluje vece ali suptilnije. Jezgro je manje izrazeno i sjaj preko objekta je nakako uniformno rasporedjen. Kod M66 jezgro dominira pogledom, a galaksija deluje dinamicnije i ''zivlje''.


NGC 3628 - Hamburger Galaxy

Spiralna galaksija magnitude 9.5 i prividne velicine 14'x3.6'.

Ova predivna galaksija je mozda i najbolji primer koiko prasina ume da umanji sjaj objekta. Naime, po magnitudi ova galaksija je svetlija od M65, ali ce se u oklularu pokazati neuporedivo bledje. Cak i sam oblik galaksije, koja se prikazuje potpuno edge-on, trebao bi jos vise da podigne povrsinski sjaj, slicno kao kod M82. Zasto se onda Hamburger vidi toliko bledo u okularu? Razlog je ogromna i siroka traka prasine koju galaksija poseduje. Traka prolazi celom duzinom galaksije i tacno preko jezgra. Prasina u njoj apsorbuje svetlost koju emituje galaksija i umnogome smanjuje njen sjaj. Za raliku od M104 ili NGC 4565 koje takodje imaju ovu traku, kod Hamburgera je traka tolike sirine da skoro prekriva celo jezgro i zaklanja sve unutrasnje spiralne ruke. Stoga ju je u srednjim aparaturama mnogo tesko uociti i traku prasine i jezgro ove galaksije, i ona se obicno zbog toga prikazuje kao dugacka, skoro pravougaouna traka bledog uniformnog sjaja.

NGC 3628 je sigurno jedna od ''najegzoticnijih'' galaksija na prolecnom nebu. Toliko toga ''nije u redu'' sa ovom galaksijom da objekat sigurno spada u unikatnije koji se mogu osmotriti.

- Da krenem od velicine i polozaja: Galaksija je izrazito izduzena i javlja se sa oko 4x vecom duzinom nego sirinom. Po dimenzijama vece ose skoro da prestize M65 i M66. U okularu ce se javiti u skoro polozenom obliku, u vecini vremena nakrivljena je u smeru istok-severoistok ka zapad-jugozapadu (mnogo jednostavnije od 10h ka 4h).

- Sledeca osobenost galaksije je definitivno sjaj. Usled apsorpcije sjaja jezgra i spiralnih ruku od stane gigantske trake prasine galaksija se pojavljuje izrazito bledo. Cuo sam de se u manji teleskopima ponekad moze uociti samo perifernim vidom. U 305mm objekat je bez problema uocljiv direktnim vidom, ali mu je sjaj osetno manji od M65 i M66. Traka prasine je toliko velika i siroka da se kroz nju ne moze uociti nikakav sjaj jezgra. Stoga objekat izgleda uniformno bledo, sa jako malim ralizkama u nijansama sjaja. Ta monotona bledoca galaksije vrlo cudno izgleda i u velikoj je koliziji sa opstim pogledima na galaksije - sjajnije ka centru a bledje ka spolja. Tek pri krajevima objekta vidi se da galaksija dodatno bledi, kako se utapa u okruzujuce nebo.

- Kontast galaksije sa okuzenjem je jako mali. To ce praviti problem jer ce biti potrebna veca uvecanja da poprave kontrast. To ce sa druge strane jos vise ublediti objekat, pa savetujem posmatrace da se izigraju sa svim uvecanjima koje imaju dok ne najdu optimalan pogled. U principu, treba ici na sto optimalniju izlaznu pupilu; kod mene je to uvecanje 176x i na njemu sam imao najbolji pogled na objekat. Posmatranje je izuzetno tesko - kada se popravi kontrast objekat ce ubledeti i potrebno je konstantno ga posmatrati perifernim vidom.

- I na kraju mozda i najzanimljiviji deo pogleda - oblik galaksije. U kom ce se obliku ova galaksija javiti umnogome zavisi od kvaliteta neba pod kojim posmatramo i atmosferskim uslovima u posmatrackoj noci. U losim i prosecnim nocima galaksija ce se javiti u obliku sabirnog sociva, deblja ka sredini i tanja na krajevima, sa dva skoro spicasta zavrsetka. U osrednjin nocima primetice se da ti zavrseci nisu bas skroz spicasti ali se uglavnom nece moci prozreti u njihov pravi oblik. Medjutim, u dobrim nocima i sa intenzivnim koriscenjem perifernog vida ti zavrseci ce se transfomisati u zadebljane krajeve bledog sjaja i galaksija ce uzeti pravougaoni oblik. Galaksija tada jos vise dobija na duzini, a moze se primetiti da se ti bledi zavrseci sire u okruzujuce polje umesto da postaju tanji. To objektu daje oblik ''koske''. U jednom tekstu nekog astronomskog magazina naisao sam na clanak u kome autor kaze da ''u teleskopu 24'' galaksija deluje deblje na krajevima nego u sredini''. Nemojte da vas uplase ti tekstovi, autor je verovatno zaboravio dane kada je gledao Hamburger manjim teleskopima - pravougana forma se itekako moze videti u 12'', samo da su uslovi dobri.

—----------

Iz prilozenih opisa moze se videti da svaka galaksija pojedinacno nece pokazati mnogo detalja. Ali ako se sve tri galaksije posmatraju u jednom vidnom polju pogled je predivan ! Stoga je moj savet posmatracina da ako poseduju teleksope 12'' i manje pre svega posmatraju ovaj objekat kao Triplet. Uporni pokusaji izvlacenja detalja iz objekata koji ih realno ne mogu pokazati u tim aparaturama samo ce nas izmoriti i skrenuti koncentraciju sa unikatnog pogleda koji je pred nama. Po meni, u malim i srednjm aparaturama (u koje ubrajam i svoju) ovo je pre svega trio galaksija i tako mu treba i prici. Sa drudge strane, ko poseduje teleskope preko 12'' moze slobodno da uroni u pojedinsti svake galaksije jer one u velikim aparaturama itekako mnogu da pokazu mnogo detalja.

Da bih oslikao ovo o cemu sam govorio u prethodnom pasusu, ali i da bih pomogao kolegama da uoce kolika je razlika u pogledu na Triplet sa srednjim i velikim teleskopima, dacu link ka poslednjem Vedranovom tekstu u kome je detaljno opisao kako izgleda pogled na Triplet kroz teleskop od 508mm (20''). Vedran se rado slozio da svoje izvestaje upoptunim i njegovim posmatranjima istih objekata, sto ce citaocima ovih izvestaja dati priliku da na jednom mestu uporede posmatranja kroz razlicite teleskope. Kod Triplerta, velicina aperture mnogo znaci i to ce videti u ovom odlicnom Vedranovom tekstu:

https://zvjezdopisi.com/2024/03/05/lav/


Takodje, dacu i link ka skici koju je Vedran napravio kada je Triplet gledao identicnim teleskopom kao i ja. Na toj skici moci ce jasno da se vide mnogi detalji koje sam opisao. Skica je izuzetna i recimo kod M65 sadrzi neke detalje koje ja nisam uspeo da osmotrim:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200423_M65-M66-NGC3628_143x_public-1.jpg

Levo gore je M65, desno gore je M66, dok je na dnu NGC 3628. Primetite razliku u jezgrima M65 i M66. Takodje, na skici se jasno vidi precka M66 na koju sam dosta obratio paznju u ovom tekstu. I najlepse, pogledajte krajeve NGC 3628. I posle kazu porebno je 24'' da bi se osmotrili zadebljani krajevi :)

Ovim bih zavrsio ovaj opis. Iskreno nije ga bilo lako napisati, potrudio sam se da dam sto vise detalja koje sam uspeo da osmotrim. Njih nema puno ali iz svakog stoji veliki trud pri posmatranju ovih meta. Takodje, zahvalio bih se Vedranu na kolaboraciji na ovom izvestaju, kao i na pomoci koji mi je pruzio i licno i kroz tekstove u ''Zvjezdopisima''.

Sazvezdje Coma Berenices jedino koje nosi ime po nekome ko je bio prava istrijska licnost. Ime je dobilo po supruzi egipatskog kralja Ptolomeja III, vladaru Egipta u helenistickom periodu. Kako se ratni pohod koji je Ptolomej vodio oduzio, kraljica Berenisa II je kao zrtvu bogovima prinela svoju kosu, ne bi li joj se muz bezbedno vratio. Kako je dvor helenistickog Egipta bio poznat kao srediste astronomske nauke svog doba, dvorski astronomi su u cast Berenisine zrtve jedan patern zvezda na nebu nazvali ''Berenisina kosa'' - danasnje sazvezdje Coma Berenices.

Coma Berenices je relativno malo i bledo sazvezdje koje u svom glavnom asterizmu ima samo tri zvezde. Te tri svezde su rasporedjene u obliku pravouglog trougla. Na oba temena ostrih uglova nadovezuje se po jedno jato zvezda, koja predstavljaju Berenisine pletenice. Jedana od te dve ''pletenice'', otvoreno jato Melotte 111, dominantan je objekat u sazvezdju. Kao sto posmatrac golim okom prvo uoci otvoreno jato M44 pa tek onda sazvezde Cancer, tako se golim okom u savzezdju Coma Berenices najvise istice Melotte 111, pa tek onda samo sazvezdje.

Ono sto mu fali u svetlim zvezdama, savzezdej Coma Berenices nadoknadjuje u galaksijama. Sazvezdje sadrzi 6 Messier galaksija i jedno Messier globularno jato, kao i na desetine teleskopski atraktivnih NGC galaksija. Takodje, 5 Messier galaksija u sazvezdju predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster i njegov su sastavni deo.


Melotte 111 (Collinder 246) - Coma Star Cluster

Otvoreno zvezdano jato u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 1.8 i privivdne velicine 5º.  Melotte 111 jedno je od najvecih, najsjajnijih i najblizih otvoreniih jata na necnom nebu:

- Sa magnitudom 1.8, po sjaju zaostaje samo za Hijadma i Plejadama. Ipak, zbog svoje ogromne velicine povrsinski sjaj jata je daleko manji od pomenuta dva, pa stoga mnogi osmatraci i ne primete da se u trougulu koji ogranicavaju tri prominente prolecne zvezde golim moze primetiti bledi rasuti sjaj ovog jata. Naime, jato lezi blizu sredista trougla koji formiraju tri svetla prolecna lokatora: Vindemiatrix (𝞮 Virginis), Denobola (𝞫 Leonis) i Cor Caroli (𝞪 Canes Venaticorum). Precizno, jato se nalazi tik uz jednu od tri zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Coma Berenices - Gamma (𝞬) Comae Berenices magnitude 4.4.

- Po prividnoj velicini, ovo jato je drugo na nocnom nebu, odmah iza Hijada. Medjutim, iako je nomminalna velicina objekta navedena kao 5º, u realnosti teleskopski ce biti zanimljiv dosta manji deo. Najsvetlije zvezde jata prave trougaonu formu u onliku jednakokrakog trouga, ciji kraci imaju dimenzije oko 3º a osnovica oko 1.5º. I pored toga, cak i sa tim dimenzijama Melotte 111 je gigantsko jato i kao takvo je pre svega meta za dvogled ili trazilac.

- Velicina i sjaj u kome se jato pokazuje pre svega su rezultat njegove blizine: sa rastojanjam od 280 ly od Sunca, Melotte 111 po blizini zaostaje samo za Hijadama.

Iako na prvi pogled jato deluje preveliko i cini se da pre predstavlja skup slucajno rasporedjenih zvezda, Melotte 111 je pravo pravcato zvezdano jato u kome su zvezde gravitaciono vezane i krecu se zajedno kroz svemir.

Meni licno, kao osmatracu, ovo jato je od velikog znacaja. Odlucio sam da ga opisem ne samo kao objekat vec i kao, za mene, jedan od najbitnijih lokatora na prolecnom nebu. O tome cu malo kasnije, ali kroz sezone posmatranja ja sam ovaj objekat prihvatio kao ''sidriste'' ove regije prebogate galaksijama. Takodje, Melotte 111 sam prisvojio kao startnu tacku i referencu polozaja za ulazak u Virgo Cluster galaksija.

Lociranje: Jato se vidi golim okom i direktno sam ga naciljao. Nalazi se tik uz zvezdu Gamma Comae Berenices, jednu od tri zvezde pravougla sazvezdja, ali ja nikada tu zvezdu nisam vizuelno trazio jer je Melotte 111 daleko nadsjajava.

Opservacija: Deo o opservacji ovog objekta podelicu na dva dela: deo o samoj strukturi objekta i deo o znacaju cinjenice da se Melotee 111 vidi golim okom i kako to iskoristiti da se usidrimo i krecemo po galaksijama Virgo Cluter-a.

Melotte 111 nije objekat za posmatranje teleskopom. Ja sam jato kao celinu posmatrao traziocem, a teleskopom sam ispitivao zanimljivije zvezde u njemu. Sa samo malo maste lako se moze doci do zakljucka da rapored zvezda u jatu podseca na bozicnu jelku sa ''savijenim vrhom''. Otprike kao kad na vrh jelke stavimo pretezak ukras, pa se gornji deo jelke nakrivi na jednu stranu.

- Vrh jelke cini zvezda Gamma (𝞬 Comae Berenices) magnitude 4.4. Od nje se na dve strane pruzaju dva lanca svetlih zvezda koji predstavljaju strane jelke.

- Levi lanac u sebi ima tri prominentne zvezde: 15, 16 i 17 Com, respektivnih magnituda 4.9, 5.0 i 5.2. Odmah kroz trazilac se vidi da je 17 Com dvostruka zvezda. U pitanju je pravi binarni sistem na sirokoj separaciji 146''.

- U desnom lancu isticu sve tri svetle zvezde: Struve 1663, SAO 82260, i SAO 82237, respektivnih magnituda 7.1, 6.6 i 6.4. Vec iz magnituda glavnih zvezda u lancima moze se zakljuciti da je levi lanac sjajniji od desnog. Medjutim, ta cinjenica nece smetati desnom lancu da se lepo istakne jer je sastavljen od dovoljno svetlih zvezda. Desnom lancu nedostaju zvezde u delu u kome se uliva u vrh jelke. Stoga ovaj lanac deluje dosta ispunjeniji u delu koji ide ka bazi, pa jelka izgleda kao da je neko skinuo ukrasne trake sa gornje desne polovine drveta.

- Baza jelke sastoji se od skoro pravolinijskog lanca zvezda u kome se isticu dve: 12 Com i 13 Com, respektivnih magnituda 4.8 i 5.2.

Opsti utisak je da jatom dominira 6 najsjajnijih zvezda magnitudnog rapsona 4-5. Ono sto daje lepotu pogledu je magnitudni raspon ostalih zvezda u jatu: tu je oko desetak zvezda magnitudnog raspona 6-7, pracene sa jos 50-tak zvezda sjajnijih od magnitude 10. Sama velicina jata cini da su zvezde dobro razdvojene, pa se cak i one bledjeg sjaja dobro isticu. To cini da su oba lanca i baza jelke popunjeni bledjim zvezdama koje se nadovezuju na 6 najsjajnijih sto jatu daje nepogresivu formu jednakorakog trougla. Nema kompresovanosti niti pozadinskog sjaja nerazlucivih zvezda, sve je ostro i jasno razluceno, svaka pojedinacna zvezdica se jasno istice i ima svoje ''parce nocnog neba''.

Posle osmatranja traziocem presao sam na teleskopsko osmatranje zanimljivijih zvezda u jatu:

- Prvo je na red dosao binarni sistem 17 Comae Berenices. Sistem se sastoji od komponenti magnituda 5.2 i 6.6, na velikoj separaciji od 146''. Zbog relativno svetlih magnituda i velike separacije, zvezde sistema sijaju svetlo i ostro, i prave jako lep pogled. Sistem je kolorican jer komponente sijaju jasnom plavom i belom bojom. Par potuno domiira u okularu malog uvecanja.

- Sledeca meta bila je dzinovska zvezda Gamma (𝞬) Comae Berenices koja predstavlja sam vrh jelke. Ona je istovremeno i jedna od tri zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja i najsjajnija je zvezda u jatu. Zvezda u okularu izgleda zuto i tackasto. Sa svoje zapadne strane ima dva opticka pratioca sa kojima gradi jednakokraki trougao. Boje optickih pratioca su plava i bela, pa tri zvezde prave lep trio ostre  koloricnosti.

- Potom sam izvrsio posmatranje nekoliko svetlijih zvezda u jatu i dosao do zakljucka da nema nikakve poente teleskopski prelaziti preko objekta. Samo zvezdano polje u kome se nalaze sest svetlih zvezda objekta je siromasno i poprilicno nezanimljivo pa sam se tekeslopom brzo prebacio na sledecu pojedinacnu metu, binarni sistem Struve 1633.

- Struve 1633 divno izgleda. Sastoji se od dve u svemu poptupno jednake zvezde na separaciji 9''. Obe zvezde su magnituda 7.1, i obe su zute zvezde stelarne klase F. Par izgleda kao ''macje oci'' u potunom mraku. Sijaju potpuno podjenakim tackastim zutim sjajem, i grade jednakokraki trougao sa dve bliske blede zvezde jugoistocno i jugozapadno od sebe. Par izgleda prelepo u svojoj identicnost i dominira vidnim poljem. Bas ta dominacija para Struve 1633 u odnosu na okolinu je mozda i glavno merilo koliko je Melotte 111 ogroman objekat. Neverovatno je da unutra jednog otvorenog jata jedna njegova zvezda moze biti usamljena u vidnom polju.

Drugi deo opservacijskog izvestaja o Melotte 111 odnosio bi se pre svega na znacaj koji sam ja tokom sezona pridao ovom objektu. On meni sluzi kao jedno od najbitnijih sidrista na prolecnom nebu. Naime, Melotte 111 se vidi golim okom i u nocima najgore transparencije. Kao takav, najsvetliji je i najveci lako uocljiv objekat u ovom svetlim zvezdama siromasnom delu neba. Medjutim, koliko je ovaj deo neba siromasan zvezdama toliko je prebogat galaksijama. Najznamenitije galakticko jato na nebu - Virgo Cluster, nalazi se u delu neba koje je u potpunosti lisen svetlih zvezda i posmatraci uvek pomalo muce muku kako da mu pridju, a jedanput kada se zadje u galakticko jato, izuzetno je lako izgubiti orijentaciju u mnostvu galaksija. U Virgo Cluster obicno se ulazi sa juga ili sa zapada, od Vindemiatrix-a (𝞮 Virginis) ili Denobole (𝞫 Leois).  Medjutim, ja sam razvio svoj metod ulaska u Virgo Cluster sa severa i kao pocetna tacka mi sluzi bas Melotte 111. Naime, ako iz vrha jelke (𝞬 Com) povucem visinu na bazu jelke i produzim je na jug, posle jednog dugog poteza traziocem kroz prazno nebo udara se tacno u 11 Comae Berenices, zvezde pored koje se nalaze galaksije M85 i M100, objekti koji predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster. Odatle je kretanje u Cluster-u lako, ali to je tema za neki drugi post. Sa drudge strane, Melotte 111 mi je polazna tacka i za puno galaksija u sazvezdju Coma Berenices koje nisu deo Virgo Clustera, od kojih su neke NGC 4565, NGC 4559 i  NGC 4278.

—---------------

U okolini Melotte 111 nalazi se bar desetak teleskopski zanimljivih galaksija, od kojih je najznamenitijija NGC 4565 - Needle Galaxy. Medjutim, ja ove sezone nisam potanko posmatrao tu galaksiju i nisam napravio audio zapis sa detaljima. Posto ne zelim da pisem izvestaj po secanju iz proslih sezona, ova galaksija sacekace vedro nebo pa cu je sa zadovoljstvom opisati jer je objekat spektakularan. Ove sezone posmatrao sam, ja mislim, osam galaksija u okolini Melotte 111 i u ovom postu dacu opis dve od njih, od kojih NGC 4559 ne zaostaje mnogo u atrkativnosti za ''Iglom''.


NGC 4494

Elipticna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.8 i prividne velicine 4.5'.

Ovu elipticnu galaksiju sa posmatracke strane karakterisu dve osobine: visok povrsinski sjaj i skoro loptasta pojava. Iako same elipticne galaksije pokazuju malo, a uglavnom nimalo detalja, meni su one uvek drage mete. Ne bih sada da pisem o prirodi elipticnih galaksija, to cemo neki drugi put, ali dovoljno je reci da one predstavljaju poslednji stadijum galakticke formacije - rezultat su kolizije dve ili vise spiralnih galaksija, cije su se zvezde izmesale i na kraju preuzele elipticnu formu bez osobenosti oblika. Stoga su elipticne galaksije jedne od najstarijih galaksija i mesta su gde je zvezdana formacija uglavnom zamrla. One su uglavnom dom starim crvenim zvezdama u ''dubokoj penziji''.

Po svom obliku elipticne galaksije mogu biti vise ili manje elipticnog oblika i to se vidi u njihovoj oznaci. Da je rec o elipticnoj galaksijij prepoznacemo po oznaci E, posle koje stoji broj zapisan arapskom cifrom. Taj broj moze da se krece od 0 do 7, sto znaci da oznake dolaze u rasponu E0 - E7. Sto je broj manji to znaci da je galaksija zaokrugljenija, a sto je broj veci znaci da je galaksija spljostenija (elipticnija). NGC 4494 nosi oznaku E 1-2, sto znaci da je blizu obliku sfere.

Takodje, ova galaksija ima izuzetno visok povrsinski sjaj od oko 11.9 mag/arcmin², sto je za galaksije mnogo. Taj povrsinski sjaj pomoci ce joj da se izbori sa bliskom zvezdom pored sebe, ali o tome u sekciji o opservaciji. Isto tako, usled visokog povrsinskog sjaja NGC 4494 dobro podnosi uvecanja, sto nije bas cesto kod galaksija.

Lociranje: Izuzetno lagano. U trazilac nacentriramo svetli binarni sistem 17 Comae Berenices, koji je deo Melotte 111 i koji sam opisao u prethodnoj meti. Pogledamo zvezdu kroz okular malog uvecanja, pomerimo je na levu stranu okulara i u vidno polje ce jasno uci sjaj elipticne galaksije NGC 4494.
Alternativno, od 17 Com mozemo skociti samo 30' na istok do zvezde SAO 82354 jer se galaksija nalazi tik uz tu zvezdu.

Opservacija: Galaksije je od zvezde SAO 82354 udaljena samo 5', sto znaci da ce na svim uvecanjima zvezda praviti blisko drustvo galaksiji. Zveda sija ostom zuto-narandastom bojom i magnitude je 7.9. U principu, kod vecine drugih galaksija to bi osmatranje samog galaksije ucinilo jako teskim, ali tu u igru ulazi ogroman povrsinski sjaj nase mete koji sa lakocom uspeva da se izbori sa svetlom pratecom zvezdom. Cak i ako je samo 5' od zvezde magnitude 7.9, NGC 4494 sija izuzetno svetlo i tako se lako izdvaja u vidnom polju da kao da se podsemva zvezdi - ''ne mozes mi nista''.

Sto se tice detalja, kod elipticnih galaksija njih nema mnogo. Kod ovakvih objekata detalji se svode na to da li sjaj bledi ka spoljasnosti ravnomerno ili naglo, da li je oblik objekta kruzan ili eliptican i da li galaksija pokazuje nuklus i kakvog je on oblika. Iako na manjim uvecanjima NGC 4494 deluje potpuno kruzno, na uvecannju 176x pocinje da se vidi blaga izduzenost galaksije u smeru sever-jug. Na tome uvecanju galaksija jos uvek deluje poprilicno loptasto, pa sam presao na uvecanje 320x da ispitam izduzenost objekta. Na 320x pokazalo se da galaksija jeste izduzena, i to u smeru sever-jug. Takodje, kombinacija uvecanja 176 i pogotovo 320x pokazalo je galaksija ima malo i svetlo zvezdoliko jezgro koje je osetno veceg sjaja od okruzujuceg dela galaksije. Posle tog pocetnog naglog pada sjaja izmedju jezgra i hala, halo se stabilizuje u sjaju i fino i ravnomerno bledi  u ka okruzujucem nebu. Sama velicina u kojoj se galaksija pokazuje zavisi od uvecanja i tehnika posmatranja. Iako na malom uvecanju jezgro dominira objekatom i stoga se cini da je galaksija mala, kombinacijom velikih uvecanja i perifrnog vida halo poprilicno dobija na velicini i galaksija se prikazuje pristojno velikom.


NGC 4559 - Caldwell 36

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.1 i prividne velicine 10.7'x4.4'.

Kada sam prvi put pogledao ovu galaksiju znam da sam izgovorio nesto u smislu ''Au Sunce ti Bozje''. NGC 4559 je klasican primer kako galaksiji ne trebaju spirane ruke da bi bila izuzetan pogled u okularu. Da ne pomislie citaoci da je ovo neka ogromna svetla galaksija laka za posmatranje, naprotiv. Galaksija jeste prilicno velika ali zato joj je povrsinski sjaj veoma mali. Objekat je izuzetno tesko posmatrati ali u okularu ova galaksija lici na sve sem na klasicnu spiralnu galaksiju i to je pravi unikatnim pogledom.

Lociranje: Lociranje ove galaksije je iznenadjujuce tesko. Iako se galaksija nalazi blizu Melotte 111, blizu objekta nema nijedne iole svetle zvezde pa se mora imati malo vestine u pogeldu kroz trazilac ne bi li se primetilo ono malo zvezda magnitude 8-9 koje su blizu galaksije. Najbliza iole svetla zvezda galaksiji je SAO 82380 magnitude 8.6 i ja sam uspeo da je vidim kroz trazilac. Do nje sam dosao sledecim star-hoppom:

- Na sredini linije koja spaja dve zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja (𝞫 i 𝞬 Com) nalaze se dve jasno vidljive svetle zvezde: 30 i 31 Com. Kada krenemo od  𝞬 Com ka te dve zvezde, u tom smeru odmah posle 1.5º naici cemo na poslednju iole svetlu zvezdu na toj liniji: SAO 82380. To je otprilike pola hoda trazioca. Zvezda jeste izuzetno bleda ali izdvojice je to sto posle nje u duzini od citava 2.5º nema apsolutno nijedne zvezde u polju.
- Nacentriramo  SAO 82380 u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja, pomerimo zvezdu samo malo ulevo u i vidno polje ce uci veliki i bledi sjaj galaksije NGC 4559.

Opservacija: Sad kad slusam audio zapis posmatranja, prva stvar koju cujem posle nalazenja objekta je ''Koliko je ovo dobro''. NGC 4559 je sve samo nije klasicno posmatranje spiralne galaksije. Naprotiv, galaksija deluje potpuno iregularno, i po obliku, i po nejednakom sjaju po svom telu, i po smaknutom jezgru, i po potpunoj asimetricnosti ivica. Galaksija je poprilicno velika i bleda. Ta velicina, uparena  sa ne bas ''prvorazrednom'' magnitudom rezultuje malim povrsinskim sjajem od samo 14 mag/arcmin². To je cak dve magnitude manje po jedinici povrsine od prethodne mete NGC 4494. Kad se te brojke prevedu u okularski pogled to znaci da je osmatranje galaksije poprilicno tesko i da objekat zahteva mnogo, mnogo truda.

Da krenem od orijentacije. Galaksija se pokazuje izduzeno u smeru jugoistok-severozaoad. Vec na malom uvecanju vidi se ''isaranost'' po telu galaksije, tj. da je objekat celom svojom povrsinom protkan razlikama u sjaju po licu galaksije, te da u galaksiji postoje nasumicno rasporedjena mesta svetlijeg i bledjeg sjaja.

Galaksiju sam najvise osmatrao na uvecanjima 137x i 176x i ovo su neke od glavnih karakteristika objekta:

- Asimetricnost oblika. Galaksjja ne izgleda ni kao oval, ni kao elipsa ni kao krug. Najblize sa cime bih mogao da je uporedim je semenka suncokreta. Naime, kraj galaksije koji ide na severozapad brze bledi od kraja koji ide na jugoistok. Stoga severozapadni kraj deluje krace i zaobljenije, a jugoistocni duze i spicastije, dok sama galaksija deluje jako izduzeno. Galaksija izgleda ''polomljeno'', kao da joj je neko odlomio jedan kraj.

- Nejednakost sjaja po povrsini objekta. Sjaj galaksije nije uniforman vec se po telu objekta javljaju regije manjeg i veceg sjaja. U principu, duzi deo galaksije se javlja svetlije u odnosu da kraci, polomljeni deo. Medjutim, i unutar samih delova galaksije postoje razlike u nijansi sjaja. Ta isaranost preko tela je recimo meni bio prvi utisak kada sam video objekat. Tek posle toga sam uocio asimetricnost oblika.

- Jezgro galaksije je takodje prica za sebe. Sredisnja regija galaksije se jedva razlikuje u sjaju od okruzenja, stavise, bas oko nje je javlja malo jaca ''isaranost'' povrine, pa cak ponekad deluje da je u nekim delovima sredisnja regija bledja od periferije. U principu, sredisnja regija se vidi, ali daleko da svojim sjajem dominira pogledom. Sama sredisnja regija je velika, ali se slabo istice u odnosu na okruzenje ostatka galaksije. Ne mogu sa sigurnoscu da kazem da sam uocio nukleus centralne regije. Pojacani sjaj u samom centru postoji, ali ne mogu da potvrdim da galaksija ima centralni nukleus.

- Izmestenost centralnog dela galaksije. Kako galaksija deluje asimetricno i ''polomljeno'', tako i centar nije smesten u srediste objekta vec se nalazi pomeren ka kracem i oblijem delu galaksije. To duplira utisak asimetricnosti koji ovaj objekat ostavlja.

- Galaksija ima nekoliko zvezdi superimponiranih preko sebe. Te zvezde nisu nimalo blede i jasno su vidljive direktnim vidom. Sve zvezde smestile su se u kraci deo galaksije na severoaapadu. Po sjaju se isticu tri zvezde, dve superimponirane u halo na njegovom juznom i severnom delu, a jedna neposredno na ivici hala.

- Galaksksiju odlikuje ostar i jasan prelaz u okruzujuce polje.

NGC 4559 je jedno naporno ali zahvalno posmatranje. Posle silnih posmatranja spiralnih glalaksija posmatrac mozda malo ''ogugla'' na cesto slicne forme u kojima se takvi objekti javljaju, pa tada pogled na NGC 4559 zaista ''izuje iz cipela''. Ja ovu galaksiju smatram za jedno od boljih prolecnih posmatranjea, ali za nju treba vreme, dobra tehnika posmatranja, solidna aparatura i strpljenje. Objekat je velik i bled, i trazi ''zrtvu'' ali zato daje jedno zaista fantasticno posmatranje.

U prethodnom postu opisao sa otvoreno jato Melotte 111 u sazvezdju Coma Berenices, te njegov znacaj kao sidriste na prolecnom nebu vidljivo golim okom. Takodje, napomenuo sam da se u okolini jata nalazi mnostvo galaksija i opisao dve od njih (NGC NGC 4494 i NGC 4559). U ovom postu nastavljam u istom ritmu, samo se ovog puta selimo tek malo zapadno od jata gde lezi cak 5 teleskopski osmotrivih galaksija koje staju u jedno vidno polje okulara malo sireg FOV-a. Sve galaksije cine galakticku grupu koja se naziva NGC 4274 Grupa.

NGC 4274 Grupu cini kvintet teleskopski osmotrivih galaksija:

- NGC 4274 magnitude 10.4. Centralna je galaksija kvinteta oko koje se rasporedjuju ostale 4
- NGC 4278 i NGC 4283. Galaksije cine par koji stoji na ratojanju od samo 3.5'. Magnitude galaksija su 10.2 i 12. U okularu galaksije ce biti smestene samo 20' severno od NGC 4274.
- NGC 4245 magnitude 11.4. Objekat se nalazi oko 30' istocno od centralne galaksije NGC 4274.
- NGC 4314 magnitude 10.6. Galaksija je najzanimljiviji i najlepsi deo kvinteta i nalazi se 29' jugozapadno od centalne galaksije NGC 4274.
- NGC 4253 magnitude 13.4 je takodje deo grupe, ali je toliko mala i bleda je nije moguce je opisati je sa vise od jedne recenice. Galaksija je vidljiva perifernim vidom ali se vidi samo kao malena flekica bez ikakvih osobenosti. Stoga cu ovoj grupi prici kao da cini kvintet galaksija, iako sam u stvari uspeo da osmotrim sest objekata.

Dve najudaljenije galaksije nalaze se na rastojanju od samo 1º 6', sto komotno staje u jedan okularski pogled malog uvecanja i malo sireg vidnog polja. Svih 5 galaksija je lako uocljivo na malom uvecanju u teleskopu 305mm. Kada sam krenuo u osmatranje nije mi bio cilj da galaksije posmatram kao kvintet vec da osmotrim NGC 4274 i NGC 4314. Medjutim, kvintet se nametnuo sam od sebe. Sazvezdje Coma Berenices vrvi od galaksija, pa uz malo kreativnosti nije tesko stvoriti triplete, kvartete a u ovom slucaju cak i kvintet.

Da ne bih non stop ponavljao suvoparne NGC ozake, detaljan raspored galaksija u okularu pokusacu da dam mapom na kraju posta. Reci cu samo da ce centralnu sliku u okluaru ciniti tri galaksije usmerene u smeru sever-jug, gde dve od njih prave blizak galakticki par. Certvta galaksija nalazi se na istoku a peta na jugozapadu. U mom okularu malog uvecanja koji daje 68º prividnog FOV-a, ja mogu komotno da smestim 4 galaksije u jedno vidno polje, dok je peta tek koji minut izvan ivice vidnog polja. Sa 82º svih pet objekata lagano staje u jedno vidno polje.

Lociranje: Kvintet se nalazi samo 2º severozapadno od ogromnog otvorenog jata Melotte 111. U produzetku linije koja spaja zvezde 𝞫 i 𝞬 Comae Berenices, lako se prometi trougao koje formiraju svetle zvezde 9 com, 10 Com i Struve 245. Produzimo simetralu duzi koja spaja 10 Com i Struve 245 na severoistok za samo 1º, pogledamo kroz okular malog uvecanja, i najmanje 3 galaksije kvinteta ce se lagano pokazati.


NGC 4274

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.4 i prividne velicine 6.8'x2.4'. Centralna je galaksija grupe i od nje se vrsi navigacija ka ostale cetiri.

Opservacija: Ako stavimo NGC 4274 u centar vidnog polja, galaksija ce svojim sjajem izdominirati vidnim poljem (dok u pogled ne ubacimo NGC 4314). Galaksija se pojavljuje veliko i sjajno. Izrazito je izduzenog oblika, sa  vecom osom usmerenom od severoistoka ka jugozapadu. Galatickim centrom dominira malo i pomalo ovalno jezgro. Iako je jezgro malo, ono ima gustinu i ne moze se reci da je zvezdoliko. Halo je jasno vidljiv i izrazito izduzen. Na malim uvecanjima halo deluje unioforman u sjaju, ali ta opservacija ce se promeniti sa vecim uvecanjima.

Na uvecanu 176x halo pokazuje da je nejednak u sjaju, i to na veoma lep i zanimljiv nacin. Naime, halo je bledji u okolini jezgra, dok mu se sjaj povecava na ivicama. To halu daje prstenastu strukturu, a galaksija podseca na nesto izduzeniju verziju planete Saturn.


NGC 4278 i NGC 4283

Blizak galakticki par. NGC 4278 je elipticna galaksija, magnitude 10.2 i prividne velicine 4.1'x3.8'. Galaksija je klase E 1-2, sto znaci da je po obliku skoro pa sfera.

Samo 3.5' jugozapadno od nje nalazi se jos jedna mala elipticna galaksija - NGC 4283. Galaksija sija magnitudom 12 i meri sicusnih 1.5'x1.5'.

Opservacija: Ovaj galakticki par nalazi se oko 20' severno od NGC 4278. Veca galaksija, NGC 4278, svetli pristojnim sjajem i javlja se u skoro okruglom obliku. Manja je od NGC 4274, ali sija svetlijom magnitudom i ima veci povrsinski sjaj, pa ce se u okluaru videti kao najsvetliji clan kvinteta. Sto se tice forme, kao i kod svih elipticnih galaksija, detalja je izuzetno malo. Objekat ima malo i okruglo, zvezdoliko jezgro. Na jezgro se nadovezuje skoro kruzni halo koji je nesto bledji od jezgra i koji potpuno uniformno bledi ka okruzujucem nebu.

NGC 4283 deluje kao umanjena verzija svoje sestrinske galaksije i sve sto se moze reci za vecu elipticnu moze se reci i za manju - samo u umanjenoj verziji.

Ovaj galakticki par u okularu pravi lep kontrast oblika sa NGC 4274. Dok je glavna galaksija grupe izrazito izduzena, dve elipticne galaksije pojavljuju se kao lopta i loptica svetla iznad nje, i meni izgledaju kao da cine osvetljenje za glavni objekat (kao sijalice koje osvetljavaju scenu na kojoj je glavni glumac).


NGC 4245

Lentikularna galaksija magnitude 11.4 i prividne velicine 2.9'x2.2'.

Kao i vecina lentuikularnih galaksija, NGC 4245 je pravi galakticki dinosaurus. Ovaj ''staracki dom'' zvezda sadrzi jezgro za koje se smatra da je formiralo pre citavih 12 miliardi godina, sto ce reci da je objekat rezultat sudara spiralnih galaksija starih skoro kao i sam Univerzum.

Opservacija: Galaksija se nalazi oko 30' severoistocno od centralne galaksije grupe. Do nje vodi lanac od 4 zvezde koji se uliva u galaksiju sa severoistoka.

Galaksija ima veoma malu velicinu i pokazuje se skoro tackasto, kao mala loptica. Prikazuje se bledo, a velicina joj je toliko mala da nikakvo uvecanje nece pomoci sa detaljima, kojih verovatno i nema jer je galaksija lentikularna. Jedino sto ce veca uvecanja pokazati je da je galaksija pomalo izduzena, uprkos pocetnoj kruznoj formi koju galaksija ima na malim uvecanjima.


NGC 4253

Spiralna galaksija preblede magnitude 13.5 i sicusne velivine 1'x0.8'

Opservacija: Osmatranje ove galaksije je NGC 4274 Grupu od kvinteta pretvorilo u sekstet. Medjutim, ova galaksija je toliko sicusna i bleda da ne utice na opsti utisak da u jednom vidnom polju vidimo 5 galaksija. Ja sam je osmotrio prifernim vidom kao malecku bledu mrljicu, jedva vidljivu na pola puta izmedju  galaksija NGC 4274 i NGC 4245, pa malo juzno od linije koja ih spaja. Za ovako bledu i malu galaksiju dovoljno je samo osmotriti je pa da osmatrac bude srecan - vestine su mi sve bolje iz sezone u sezonu :) . Naravno, apsolutno nikakav oblik a kamoli detalji se ne mogu izvuci iz ove galaksije.
 

NGC 4314

Preckasta spiralna galaksija, magnitude 10.6 i prividne velicine 3.9'x3.7'. Najlepsi clan grupe.

Opservacija: NGC 4314 nalazi se oko 30' jugozapadno od centralne galaksije kvinteta. Iako se ova galakticka grupa ne zove po njoj, NGC 4314 je definitivno glavna zvezda ove galakticke grupacije. Iako joj je magnituda za nijansu bledja od NGC 4274, ova galaksija ne samo da ne deluje bledje od vodece galaksije grupe vec sam ja imao osecaj da je cak malo i nadsjajava.

Medjutim, glavni razlog zasto je bas ova galaksija ''zvezda veceri'' je njena centralna precka. Ja sam u jednom od prethodnih postova objasnio sta su to preckaste galaksije, te da ima razlicitih vrsti precki koje se nalaze u sredistu takvih objekata. NGC 4314 je posebna po tome sto sadrzi zaista ogromnu galakticku precku. Njena precka ne samo sto je izuzetno svetla vec se proteze skoro od jednog do drugog kraja cele galaksije. Spiralne ruke pocinju uz krajeva precke ali ne zaobilaze samu precku, sto znaci da galaksija na dva kraja pocinje i zavrsava preckom. Iza tih krajeva precke skoro da nema hala. Centralna precka ove galaksije je toliko velika da je zbog nje NGC 4314 klasifikovana kao ''peculiar'' galaksija, tj. pripada klasi galaksija sa neobicnostima u svojoj morfologiji.

Sa opservacijske tacke gledista, mislim da je bitno da se zna morfologija same galaksije. To iz razloga sto kada pogledamo galaksiju u okularu, ona ce se javiti svetlo i u jako izduzenom obliku. Taj izduzeni oblik bice na sredini nesto deblji - kao iglica sa svelim loptastim zadebljanjem po sredini, pa prvo sto ce se pomosliti da je u pitanju edge-on spiralna galaksija sa centralnim ispupcenjem. Medjutim, sve to sto vidimo je u stvari samo centralna precka galaksije !!!. Duzim sedenjem za okularom i intenzivnim koriscenjem perifernog vida, ostatak galaksije ce se pojaviti kao dve jako blede ekstenzije koje pocinju iz krajeva precke i uvijaju se oko galaksije, svaka na suprotnu stranu. Te dve ekstenzije prave kruzni oblik, i osmatranjem hala galaksija iz izrazito izduzene prelazi u kruznu formu.

Izduzenost centralne precke ugrubo je umsmerena od istoka ka zapadu. Galaksija ima superimponiranu zvezdu na istocnoj ivici.

Ova galaksija najlepsa je galaksija grupe i sama galaksija deluje kao najsvetliji clan kvinteta. Iz prethodih postova citaoci su mogli da zakljuce da ja bas volim da trazim centralne precke u galaksijama, pa mi je ovaj objekat posebno ''prirastao srcu'' zbog same velicine precke.

—------------------------

Na kraju moram da kazem da su sve galaksije iz ovog posta poprilicno male. Sama cinjenica da pet galaksija moze da stane u jedno vidno polje govori o tome da u pitanju nisu bas ''galakticki divovi''. Stoga, za njihovo posmatranje kao pojedinacne objekte uvecanje se mora napumpati na bar +150x. Ja sam koristio uvecanja 176x i 320x. Neke od ovih galaksija imaju pristojan povrsinski sjaj i mogu da podnesu velika uvecanja. Neke su toliko male da nikakvo uvecanje nece pomoci da se prikazu bilo kakvi detalji. Moj savet za kolege koje odluce da istraze ovu grupu je da se fokusiraju na NGC 4274 i NGC 4314, kao jedine dovoljno svetle i velike galaksije da bi mogle da prikazu makar tragove detalja.

U danasnjoj temi bavicu se severnim ulazom u Virgo Cluster galaksija. Kao sto sam pomenuo u jednom od prethodnih postova, u Virgo Cluster obicno se ulazi sa juga ili sa zapada, od Vindemiatrix-a (𝞮 Virginis) ili Denobole (𝞫 Leois).  Medjutim, ja sam razvio svoj metod ulaska u Virgo Cluster sa severa i kao pocetna tacka mi sluzi otvoreno jato vidljivo golim okom - Melotte 111. Jato je sastavljeno od presjajnih zvezda i ima oblik jednakokrakog trougla, sto ga cini odlicnim oblektom za usmeravanje ka mracnim delovima neba. Naime, ako iz vrha trougla povucem visinu na osnovicu i produzim je na jug, posle jednog dugog poteza traziocem kroz prazno nebo udara se tacno u 11 Comae Berenices, zvezdu pored koje se nalaze galaksije M85 i M100, objekti koji predstavljaju severni ulaz u Virgo Cluster. Zvezda 11 Com sidriste je Virgo Clustera - ona prestavlja zvezdu o koju je jato ''obeseno'' o severni deo neba. Kada god se zagubim u Virgo Cluster-u, vratim se na 11 Com odakle se posle ponovo lagano usmerim.

Virgo Cluster je gigantsko galakticko jato koje u sebi sadrzi oko 2.5000 galaksija. Galaksije Cluster-a su udaljene od Sunca citavih 50 miliona svetlosnih godina, pa iako mnoge od njih deluju svetlo i veliko, u realnosti se nalaze na poprilicnoj udaljenosti od nas. Poredjenja radi, svetle galaksije u sazvezdju Ursa Major (M101, M81, M82) vise su nego duplo blize nama od galaksija Virgo Cluster-a. Cluster je lociran je izmedju dve sjajne zvezde, Vindemiatrix u sazvezdju Virgo i Denobola u sazvezdju Leo. Vecinom su u pitanju blede elpiticne patuljaste galaksije, ali sa teleskom solidne aperture moguce je osmotriti  nekih 150 velikih galaksija, od kojih su neke istinski giganti.

Jato zauzima ogromu povrsinu na nocnom nebu, ugrubih dimenzija 10ºx10º. Sa severa, Cluster pocinje svetlim galaksijama iz sazvezdja Coma Berenices, da bi se brzo preslo u sazvezdje Virgo. Odatle, Cluster sa siri uglavnom na istok, prilazeci blizu sjajnoj zvezdi Vindemiatrix (𝞮 Virginis). Unutar Cluster-a nema ni jedne jedine zvezde dovoljno svetle da moze da sluzi kao lokator, pa se jatu mora prilaziti sa strane - neko u Cluster ulazi sa istoka, neko sa zapada, a ja sa severa.

U ovom postu opisacu severni ulaz u Cluster, i to dve najprominentnije galaksije  u njegovom severnom delu, kao i jednu manju. Obe galaksije nalaze se u okolini severnog sidrista Virgo Cluster-a - zvezde 11 Comae Berenices. Stoga cu prvo dati nacin na koji uspevam brzo da lociram 11 Com. Krenem od Melotte 111. I iz vrha trougla koji cine zvezde 16, 17 i 13 Comae Berenices produzim visinu na bazu trougla za citavih 9º, koji prolazi kroz deo totalno praznog neba. Ovaj potez se moze uciniti predugackim, ali nije. Razlog je sto je tokom citavog hoda od 9º u trazilac nece uci nijedna jedina iole svetla zvezda. Prva svetla zvezda na koju cemo naici je 11 Com, te je apsolutno ne mozemo promasiti.


M 85

M85 je drevna lentikularna galaksija, i jedna je od najvecih i najstarijih galaksija u Virgo Cluster-u. Sija sjajnom magnitudom od 9.1, sto je stavlja medju dvadesetak nasjajnijih galaksija na nocnom nebu. Prividne je velicinne 7.4'x5.9'.

M 85 je svoju lentikularnu klasu i oblik dobila posle galaksticke kolizije za koju se veruje da se desila pre 4-7 milijardi godina. Naime, kada se dve spiralne galaksije ''sudare'' obe galaksije gube spiralnu strukturu, zvezde im se izmesaju, jezgra uglavnom spoje, a galaksija polako pocinje da uzima oblik elipsoida. Taj proces je dugotrajan i u njemu novonastala galaksija prvo uzima oblik ''sociva'' - po cemu se ovakve galaksije i zovu lentikularne. Na kraju, forma galaksije uzima elipsoidni ili sferni oblik i takve galaksije nazivaju se elipticne. Elipticne galaksije su poslednja faza galaktickog razvoja, dok su lentikularne prelazni oblik izmedju trenutka sudara i zavrsne faze galaktickog razvoja u vidu elipticne galaksije.

M85 ne odstupa od tog oblika, i ima izrazen izduzeni oblik sociva bez ikakve spiralne strukture. Galaksija je ogromna i prebogata zvezdama - procenjuje se da je dom nekih 400 milijardi ostarelih zvezda. Sa tom populacijom zvezda spada u jednu od najbogatijih galaksija na nocnom nebu. U njoj, kao i u vecini lentikularnih i elipticnih galaksija, zvezdana formacija je zamrla jer su se magline gasa odavno pretvorile u zvezde i vise ih u galaksiji nema.

Samo 8' od nje, nalazi se mala spiralna preckasta galaksija NGC 4394, sto ce reci da ce galaksije ciniti par na svakom uvecanju.

Lociranje: Galaksije se nalaze 1.25º severoistocno od zvezde 11 Com. Mozemo trazilac direkto nacentrirati na galaksije, a najbolje je stavilti 11 Com u okular, pomeriti zvezdu na severoistok dok ne izadje iz vidnog polja, i sa jugozapada u okularsko polje ce uci  jasan sjaj nase dve mete.

Opservacija: U trenutku osmatranja, NGC 4394 nalazila se sa desne strane M85, na jugozapadu. M85 vidno je mnogo veca i sjajnija, ali se NGC 4394 jasno vidi.

M85 se pojavljuje poprilicno svetlo i veliko. Osnovna karakteristika galaksije je izduzenost i jezgra i hala. Centralna regija joj  je svetla i izuzena u smeru 7h ka 1h. Unutar centralne regije vidljiv je zvezdoliki nukleus. Jezgro je okruzeno halom koji prati izduzenost centralne regije. Galaksija izuzetno reaguje ne periferni vid i duzinu posmatranja. Upotrebom ove tehnike osmatranja dimenzije hala se znatno povecavaju i pre svega izduzuju, a sto se galaksija duze posmatra postaje sve veca. Sa povecanim dimenzijama galaksije lentiukularna priroda objekta dolazi do izrazaja, te postaje jasno da je halo toliko izduzen da me je objekat u jednom trenutku podsetio na ''iglicaste'' galaksije (egde-on galaksije). Galaksija ima dve zvezde superimponirane preko sebe. Jedna se nalazi u unutrasnjem halu, na udaljenosti samo ko 1' juzno od jezgra, mozda i manje. Zvezda je jako bleda (mislim da je magnitude 13) ali se perifernim vidom vidi bez problema iako je blizu svetlog jezgra. Druga zvezda nalazi se na samoj ivici hala, u smeru 2h. Ova zvezda je svetlija i sija magnitudom oko 10.


NGC 4394

Preckasta spiralna galaksija, blede magnitude 10.9 i prividne velicine 3.4'.

Za razliku od gigantske velicine M85, NGC 4393 je izuzetno mali objekat u stvarnoj velicini i meri ''samo'' oko 40.000 ly u precniku. Kako su galaksije na priblizno istoj udaljenosti od Sunca, razlika u velicini koju budemo videli u okularu bice proporcionalna razlici u stvarnoj velicini galaksija.

Lociranje: Nalazi se na udaljenosti od samo 8' od M85 i zajedno sa njom formira galakticki par.

Opservacija: NGC 4394 je kruznog oblika i javlja se mnogo bledje. Medjutim, njen centralni deo je dovoljno svetao da se posle i kraceg posmatranja perifernim vidom moze uociti centralna precka galaksije, bolje reci ''preckica'' jer je galaksija jako malih dimenzija. Precka je iskosena ugrubo u smeru 8h prema 2h i pruza se celom duzinom galaksije, tj sve do njenih ivica. Malo me je iznenadila lakoca sa kojojm sam uspeo da vidim centralnu precku. Oko precke se pruza mali, bledi kruzni halo u kom nisam uspeo da uocim nikakve detalje.

Galaksije cine par na svakom uvecanju, buduci da su udaljlene samo 8'. Par sam posmatrao na uvecanjima 136x i 176x, oba uvecanja su dobra ali ne treba ici mnogo preko toga jer je povrsinski sjaj objekata osrednji do mali.


M 100 - The Mirror Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.3 i prividne velicine 6.9'x6.2'.

M 100 je grand-design galaksija, sto znaci da ima dugacke, siroko razdvojene i jasno definisame spiralne ruke. Sve to predivno zvuci, ali problem je u tome sto su neke od najlespih i najvecih grand-design galaksija postavljene face-on na nasu liniju pogleda. To znaci da ih posmatramo kroz tanku galaksticku ravan i da im je povrsinski sjaj izuzetno mali. Takve su i M 101 i M74 pa i M100. Videti spiralnu strukturu face-on grand-design galaksija je tezak izazov i zahteva da se poklopi mnogo toga. Cesto, bez bas velike aperture izazov je i nemoguc.

Lociranje: 1.5º jugoistocno od vec pomenute zvezde 11 Coma Berenices jasno je uocljiv trapez cetiri svetle zvezde. M100 nalazi se tacno na polovini duze osnovice tog trapeza. Nacentrirao sam trazilac na tu tacku, pogledao je kroz okular malog uvecanja i svetli okrugli sjaj M100 odmah je usao u vidno polje okulara.

Opservacija: Ova galaksija ima sta da pokaze, ali sve to je u nejasnim formamama i zahteva bas pazljiva i ponovljena posmatranja. Galaksija na malom uvecanju izgleda okruglo, malo i relativno svetlo.

Galaksiju sam najvise posmatrao na uvecanju 176x, a za detalje sam isao i na 320x. Posvetio sam joj poprilicno vremena i posmatrao nekoliko puta pokusavajuci da uhvatim njenu spiralnu strukturu. Sam oblik galaksije je kruzan. Mozda se moze govoriti o nekoj maloj ovalnosti ali u principu M100 je kruzna koliko spirala galaksija to moze da bude. Galaksija se vidi bledje nego sto joj magnitude sugerise. Za sam centar galaksije se moze reci da je sjajan ali kruzni halo koji ga okruzuje nije. Centar je poprilocno mali, okrugao i neupadljiv. Nije tackast ali daleko da mu je velicina zavidna. Izgleda kao mala svetla lopta u samom centru velilog kruznog hala.

Medjutim, ono sto daje zanimljivost ovom pogledu je halo. Halo je nesrazmerno velik u odnosu na jezgro. Ono sto mu je glavna karakteristika je neujednacen povrsinski sjaj preko lica i prisustrvo cvoraste teksture. Naime, unutar tog bledog hala nalaze se spiralne ruke galaksije. One su jako tesno uvijene oko jezgra i uociti ih je izuzetno tesko. Pri posmatranju perifernim vidom vidi se kako se halo ''vrpolji'', tj. pogled je nestabilan i na trenutke iskacu njegovi svetliji delovi pa se onda opet gube. Ono sto se u stvari desva je da u trenucima boljeg seeinga sjaj spiralnih ruku i cvorastih HII regijia unutar njih dolazi do izrazaja. To izaziva nejednak sjaj u kome se halo prikazuje. Taj nejednak sjaj nije konstantan i cini se da svetle regije nasumicno ulaze i izlaze iz pogleda. Same spiralne ruke video sam samo u nagovestajima, kao lukove jace svetlosti unutar hala. One prate oblik same galaksije, tj. uvijaju se kruzno oko jezgra i ima ih mislim da ih ima dve, jedna na severu i druga na zapadu. Ruke su kratke i ne uvijaju se u dugackom luku, vec se brzo zavrsavaju. U bas dobroj noci vidljivije su i HII regije unutar njih, koje se pokazuju kao mali cvorici jaceg sjaja unutar svetlijeg dela hala.

Na kraju, M100 moze biti opusteno posmatranje ako je cilj samo osmotriti objekat. Galakasija je dovoljno svetla da se moze pokazati skoro u svim teleskopima. Medjutim, za detalje spirlne strukture i HII regije potrebna su dobra osmatracka noc, velika uvecanja, dobra tehnika perifernog vida i mnogo, mnogo stpljenja. Spiralna struktura integrisana je u halo i nije jednostavno izvuci je.

Za ovaj objekat kolega Vedran Vrhovac naprio je skicu i ja cu dati link ka njoj. Vedran je opet uradio odlican posao i mnoge karakteristike koje sam opisao jasno se vide na skici. Pri skiciranju M100, Vedran je posmatrao galaksiju identicnim teleskopom koji i ja koristim, tako da je skica verodostojan prikaz objekta glednog kroz teleskop 305mm:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200423_M100_214x_public.jpg

Na skici se bas dobro vidi nejednka osvetljenost hala. Primetite kako su dve spiralne ruke usadjene u halo: jedna krece sa istoka, druga sa severozapada, i potom se krecu u smeru kazaljke na satu. Ja ih nisam video u istoj velicini kao i Vedran, meni su se prikazale malo krace. Takodje skica verno prikazuje kako je spiralna struktura potpuno integrisana u halo. Za ovakvu skicu bilo je potrebno bas pazljivo i naporno posmatrati objekat perifernim vidom. Takodje primetite nesrazmerno malo jezgro u odnosu na halo. Bleda flekica na jugozapadu od M100 je bleda galaksija NGC 4322, koju ja nisam uspeo da osmorim; iskreno, nisam se ni potrudio, skroz me je bila zaokupila sama M100 ( malo ne je sramota zbog aljkavosti posmatranja okruzujuceg neba).

Galaksije u sazvezdju Coma Berenices: - Deo 1

M64 - Black Eye Galaxy (spiralna galaksija)
NGC 4725 (spiralna galaksija)
Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
  - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
  - NGC 4874 (elipticna galaksija)

Nekako mi je zao sto cu sva tri danasnja objekta staviti u jedan post. Mislim da o svakom pojedinacno moze da se napise ceo post jer svi objekti to zasluzuju. Nekako ispadne da ce Abell 1656 ostati u senci M64, a meni je osmatranje tog galaktickog jata jedan od najjacih utisaka u svojoj osmatrakoj ''karijeri''. Sa druge strane ovaj post ce imati sve, od ekstremno svete galaksije pune detalja do najudaljenijih i najvecih objekata vidljivih amatertskim teleskopima. Inace, post koji sam napisao bio je predugacak da bi ga forum ''prihvatio'' pa sam ga podelio u dva dela.


M64 - Black Eye Galaxy

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 8.52 i prividne velicine 10.7'x5.1'.

M64 je jedna od najznamenitijih galaksija na nocnom nebu. Sa magntudom 8.52, M64 spada u jednu od najsvetlijih galaksija. Medjutim, ono po cemu je M64 unikatna je cudan polozaj jedne od njenih traka prasine, po cemu je galaksija i dobila ime. Naime, M64 spada u tzv. prasinaste galaksije, tj. galaksije koje imaju izrazene i velike trake prasine. U tome M64 nije usamljena, postoji jos nekoliko galaksija na nocnom nebu kod kojih su trake prasine najzanimljiviji posmatracki segment - M 104 Sombrero Galaxy i NGC 4565 Needle Galaxy. Medjutim, obe ove galaksije stoje u  edge-on polozaju na nasu liniju pogleda i mi vidimo njihove trake prasine kako presecaju jezgro. M64 je ''drugacija zivotinja'' : galaksija je nagnuta pod uglom od 60º u odnosu na nasu liniju pogleda, i mi vidimo trake prasine kako se uvijaju oko jezgra a ne kako ga seku. Stavise, raspored prasinastih traka kod M64 je veoma cudan.  Dok se kod skoro svih prasinastih galaksija trake prasine nalaze sa spoljne strane galaksije, M64 ima trake koje kruze oko jezgra sa unutrasnje strane. Samo ime galaksija je dobila po jednoj ''izmestenoj'' i izuzetno tamnoj traci prasine koja se uvija bukvalno odmah ispod jezgra. Stoga, gledano teleskopom, jezgro izgleda kao oko koje ima ''crni podocnjak'' ili ''masnicu'' spod sebe, odakle je i doslo ime galakije - Black Eye Galaxy.

Lociranje: Galaksija je vidljiva u traziocu - toliko o njenom sjaju !!! Sam star-hopp je lagan jer u sazvezdju Coma Berenices ima taman svetlih zvezda koliko treba za lagane star-hoppove (ni premalo ni previse).

- Krenuo sam od zvezde Diadema (𝞪 Comae Berenices) magnitude 4.3 u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Od nje sam uradio sledeci hopp: Dimadema - 36 Com - 35 Com. Pravci i rastojanja detaljno su dati u mapi na kraju posta.
- Kada dodjete do 35 Comae Berenices, zastanite malo i uzivajte u ovom lepom binarnom sistemu: zuto-narandzasti svetli primar i jako bledi tackasti sekundar.
- 35 Com gradi jednakokraki trougao sa dve zvezde levo od sebe, gde je sama 35 Com teme osnovice. Nacentriramo trazilac negde na pola osnovice i galaksija ce nepogresivo zasijati u samom traziocu.

Opservacija: Galaksija izgleda fantasticno. Predivno. I na malom uvecanju videce se da galaksija sija ekstremno svetlo i da sadrzi malo i svetlo uzareno jezgro. Medjutim, to je daleko od onoga sto moze da se osmotri kod M64. Za osmatranje ''crnog oka'' i spiralne strukture potrebno je otici na veca, dosta veca uvecanja.

Sto se tice osnovnih karakteristika objekta, galaksija se u okularu javlja izrazito veliko i svetlo. Oblik galaksije je jasno ovalan, sa duzom osom u smeru od istoka ka zapadu ili od severoistoka ka jugozapadu, u zavisnosti u koje doba noci je posmatramo. Centralna regija galaksije je izuzetno svetla, okrugla i relativno mala u odnosu na okruzujuci halo. Halo je ogroman i ovalan, i iregularno se spaja sa okruzujucim nebom, bez ostrih ivica. Medjutim, ono sto ovu galaksiju karakterise je bas veliki sjaj hala. Halo jeste bledji od jezgra, ali ne puno kao sto je to slucaj kod velike vecine galaksija. Sam visok sjaj hala je i razlog zbog koga M64 deluje tako veliko i svetlo. Sama cinjenica da se objekat vidi u traziocu dovoljno govori o izuzetno visokom sveobuhvatnom sjaju objekta. Taj visok sjaj galaksije u isto vreme i pravi problem pri uocavanju detalja. Da bi se uocili detalji potrebno je povecati kontrast i umanjiti sjaj objekta sto se postize prelaskom na velika uvecanja.

M64 posmatrao sam nekoliko puta, i mogu da kazem da osmatranje tamne trake prasine uopste nije tako tesko. Dve stvari su bitne kod nje, a to su dobar seeing i dobar okular velikog uvecanja. Naime, M64 ima detalj u sebi koji je cini unikatnom i to je vec vise puta pomenuti ''podocnjak''. Medjutim, da bi se tako taman detalj izdvojio iz opsteg sjaja galaksije  taj sjaj se mora umanjiti. U suprotnom, sjaj objekta se raspe preko male tamne trake presine i ugusi je svojom svetloscu. Za svetle objekte koji imaju detalje mora se povecati kontrast a smanjiti sjaj, i to se postize prelaskom na velika uvecanja. Spiralnu strukturu  galaksije je teze uociti ali ni to nije nemoguce ako se sve kockice posloze.

Sada cu preci na najzanimljiviji deo, a to je osmatranje tamne trake prasine odmah ispod jezgra i na opis spiralne strukture galaksije. Iz iskustva sam zakljucio da prikaz ''podocnjaka'' ekstremno reaguje na kvalitet osmatracke noci, te da ide od nevidjivog do lakog za opaziti. Ako su uslovi posmatranja dobri, ''podocnjak'' ce se prikazati cak i direktnim vidom. Ono sto ce se na uvecannjima 176x i 320x videti je da je spiralna struktura galaksije integrisana u halo, tj. da se spiralne ruke tesno uvijaju oko jezgra te ih je tesko razdvojiti u pojedinacne strukture. Medjutim, sjaj spiralne strukture severno i juzno od hala nije isti. Neposredno jugozapadno (juzno) od jezgra vidljiv je mali izrazito mracni luk koji odvaja jezgro od ostatka hala. Luk se javlja u drugacijim dimenzijama u zavisnosti od posmatanja i ja sam procenio da mu je radijus ugrubo 90º - 120º. Mracni luk je tanak i odmah posle njega halo nastavlja da sjaji svojim uobicajenim sjajem. Ono sto u stvari vidimo je prominentna i izuzetno gusta traka prasine koja je na cudan nacin izdvojena od ostalih i prolazi tik pored jezgra. Ona apsobruje svetlot galaksije i mi galaksiju na mestu te trake vidimo ''supljom'', te se u okularu cini da prasinasta traka odvaja jezgro od hala. Ja sam se bas dobro i dugo zagledao u galaksiju i moj utisak je da je celo jezgro okruzeno trakom prasine, a da je ''podocnjak'' samo njen najdeblji deo. Naime, meni licno se cini da oko celog jezgra postoji prsten za nijansu bledjeg sjaja od ostatka hala, gde je ''podocnjak'' samo mesto ekstremne gustine prasinaste trake.

Najbolje osmatranje ''podocnjaka'' izvrsio sam na uvecanju 320x. Na tom uvecanju moze se nazreti cak i uvijenost spiralnih ruku sakrivenih u svetli halo. Spirale se ne izdvajaju kao pojedinacne strukture vec se vide kao podrucja jace osvetljenost unutar hala. Moj utisak je da se uvijaju suprotno od smera kazaljke na satu. Daleko je to od jasnog pogleda na spiralu M106 ili M81, ali prisustvo spirale je na 320x ocigledno.

4' juzno od galaksije nalazi se svetla zvezda koja ce galaksiju pratiti na svakom uvecanju.

U nastavku dacu skicu koju je Vedran Vrhovac napravio kada je galaksiju posmatrao istim teleskopom sa kojim sam je i ja posmatrao:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2020/04/20200417_M64_214x_public-1.jpg

''Podocnjak'' je jasno izrazen, kao i nacin na koji se halo ''uvija'' oko jezgra (spiralna struktura). Ono sto ja nisam video a kod Vedrana se vidi je bledi siroki sjaj na istoku galaksije. To je velika spoljasnja spiralna ruka, vidljiva samo pod bas tamnim nebom. Znajuci Vedrana, ne sumnjam da je izvozao bar nekih 100km do neke ''bogu iza nogu'' posmatracke lokacije kada je uspeo da vidi ovaj deo spirale. Mislim da je ova skica odlican dodatak ovom izvestaju. Nije lako samo tekstom, bez vizuelizacije, objasniti ono sto se moze videti pri posmatranju M64. Takodje, jos jedanput zelim da naglasim da za opservaciju ''podocnjaka'' nije neophodna idealno nebo - samo dobra noc, pristojna aparatura i solidan okular velikog uvecanja. 


NGC 4725

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.1 i prividne velicine 10.7'x7.6'.

NGC 4725 je preckasta galaksija koja je delimicno deformisana usled interakcije sa susednom galaksijom NGC 4747. Ta deformisanost ogleda se u obliku jedne velike, siroke i guste spiralne ruke, koja se ne uvija oko jezgra u ''regularnom paretnu'', vec je mnogo izbacenija ka spolja.

Lociranje: Galaksija se nalazi 40' od zvezde LW Comae Berenices magnitude 6.25. Moj cilj bio je da se traziocem ''dogegam'' do te zvezde, a da samu galaksiju nadjem okularski.

- Krenuo sam od zvezde Al Dafira (𝞫 Comae Berenices) magnitude 4.2. Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja teme pravog ugla koji formiraju tri glavne zvezde sazvezdja. Ja je vidim golim okom i direktno sam je nacentrirao.
- Al Dafira gradi blizak opticki sistem sa zvezdom 41 Com. ako pratimo liniju koja ugrubo spaja te dve zvezde, posle 6º (oko dva puna pomeraja trazioca) naci cemo se u centru trougla koji formiraju tri najsvetlije zvezde u vidnom polju. Donje teme trougla je moja ciljana zvezda LW Comae Berenices.
- Nacentrirao sam zvezdu u trazilac, pogledao kroz okular malog uvecanja i pomerio zvezdu na krajnji istok vidnog polja. Sa jugpzaada ce u vidno polje uci jasan sjaj nase mete - galaksije NGC4725.

Opservacija: Ono sto se vidi vec na malom uvecanju je sjajani i dosta izduzeni centar i bledi elipsasti halo.

Na uvecanju 136x, galaksija se prikazuje poprilicno sjajno i veliko. U osnovnom pogledu na galaksiju, jezgro izgleda izrazito  izduzeno, sto je posledica njegove ''preckaste'' strukture, a halo se pojavljuje dosta jasno u obliku uskog ovala koji okruzuje jezgro. To sto vidimo je u stvari sam centar galaksije. Vidi se okruglo i svetlo jezgro iz koga se na dve strane pruza  centralna precka galaksije. Precka je bledja od jezgra i suzava se ka krajevim sto galaksiji daje jano definisan izduzeni oblik. U trenutku posmatranja izduzenost je bila u smeru severoistok-jugozapad. Medjutim, to sto vidimo nije cela galaksija, to je samo njen centralni deo. Galaksija je u stvari mnogo veca, ali sirok luk koji spiralne ruke prave oko jezgra oduzima halu na velicinu i sjaju. Za opazanje ''ostatka'' galaksije potrebno je dosta truda, ponovljena posmatranja i koriscenje perifernog vida sa kojim u slucaju ovog objekta mozemo imati problem.

Naime, problem sa ''naprednim'' tehnikama osmatranja cine cak 6 svetlih zvezda koje se nalaze desno od galaksije. Te zvezde svetlosno zagadjuju objekat i za naprednije osmatranje objekta potrebno ih je ukoniti iz pogleda. Medjutim, ono sto je mene bas iznerviralo je sto je za njihovo uklanjanje galaksiju bilo potrebno pomeriti na desnu stranu okulara, dakle dalje od nosa. Ja sam navikao da periferni vid koristim skrecuci pogled bas u desno, tako da mi objekat ostane blize nosu. Neverovatno je koliko je tesko promeniti usmerenost perifernog vida, kao da moram da pisem levom rukom a desnjak sam. Navikakavnje na promenu usmerenja pogleda je potrajalo, pa sam stoga osmatranje ove galaksije izvrsio tri vezane noci.

I reluzltati su dosli. Naime, prva stvar koja dolazi do izrazaja je da jezgro galaksije nije uniformno vec da se u njemu nalazi stelarni nukleus jaceg sjaja od okrujuceg jezgra. Dalje, jezgro je postalo jos izduzenije i preckasta struktura galaksije dosla je do potpunog izrazaja. Halo galaksije je elipsast, ali ne gubi ravnomerno na sjaju, kako je to slucaj kod vecine galaksija. Naime, na juznoj strani osvetljenost hala je prilicno uniformna i on se relativno naglo utapa u okruzujuci mrak.

Medjutim, prava ''zabava'' je pocela kada sam na uvecanju 176x primetio da se na jednom mestu sjaj ivice objekta pojacao u odnosu na unutrasnjost. Vec prve osmatracke noci primetio sam da na jednom delu ivice objekta galaksija dobija na sjaju  umasto da ga gubi. Galaksiju sam posmatrao jos dve noci i svaku put sam bio sve sigurniji u svoje opazanje. Medjutim, sam oblik tog ivicnog osvetljenja svojom aparaturom i pod svojim nebom nisam uspeo da definisem jer mi se kreacija pokazala isuvise nejasno i bledo. Stoga zam zamolio kolegu Vedrana Vrhovca da osmotri objekat i svojim osmatranjem potvrdi ili opovrgne moje opazanje. Vedran ne samo da je izvrsio opservaciju objekta vec ga je i skicirao! Jos jednom mu se zahvaljujem na ulozenom trudu i pomoci, pa tako ovaj izvestaj mogu da upotpunim sa njegovom divnom skicom:

https://zvjezdopisi.com/2005/01/01/galaksije/#prettyPhoto[gallery_10]/53/

Vedran je skicu napravio posmatrajuci galaksiju sa teleskopom od 20''. Na njoj ne samo da se vidi sjajni luk sa severoistocne strane koji sam ja u tragovima primetio, vec se vidi i jos jedan sa jugozapadne. Na skici se jasno vide centralni deolovi dve spiralne ruke koje se u veoma sirokom luku obavijaju oko jezgra. Te dve spirale objektu daju predivan ''dummbell'' oblik. Takodje, primetite kako jezgro galaksije nije uniformno vec se u njemu jasno istice centralni nukleus koji sam opisivao. Takodje se jasno vide dve ekstenzije koje se pruzaju od jezgra koje predstavljaju centralnu precku.


Mape lokacija: 
M64 - Black Eye Galaxy:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53623648703/in/dateposted-public/
NGC 4725:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/53640364022/in/dateposted-public/

Galaksije u sazvezdju Coma Berenices: - Deo 2

M64 - Black Eye Galaxy (spiralna galaksija)
NGC 4725 (spiralna galaksija)
Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
  - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
  - NGC 4874 (elipticna galaksija)

Ovo je nastavak ''predugackog'' izvestaja koji forum nije hteo da ''prihvati''.

Abell 1656 - Coma Galaxy Cluster  (galakticko jato):
  - NGC 4889 - Caldwell 35 (elipticna galakijsa)
  - NGC 4874 (elipticna galaksija)

Mislim da je Abell 1656 prvi objekt za koji ne znam ni kako da krenem sa opisom. Utisci posle osmatranja su jos uvek toliko jaki da se jos uvek nisu ni slegli. Dovoljno je reci da sam pogledao neshvatljivih 360 miliona godina u proslost i osmotrio najdalji i najveci objekat u poznatom Univerzumu osmotriv amaterskim teleskopima. Neverovatan osecaj. Ushicenje, poniznost pred grandioznosu Univerzuma, kao i ponos jer ovo osmatranje smatram krunom ogromnog rada i posvecenosti koje sam uneo u ovu strast.

Abell 1656 je ogromno galakticko jato u sazvezdju Coma Berenices, sacinjeno od preko 1.000 galaksija. Ono sto ga cini posebnim je udaljenost. Uz Leo Cluster, Abell 1656 je najudalje galakticko jato od Sunca a da je teleskopski osmotrivo. Sa srednjom udaljenoscu od neverovatnih 321 miliona svetlosnih godina, Coma Cluster je oko 7x udaljeniji od Virgo Clustera (koji sam po sebi nije uopste blizu nama). Medjutim, neke od galaksija unutar jata su toliko giganske da se i pored te udaljenosti vide sa Zemlje vecim amaterskim teleskopima. Cak stavise, jedna od galaksija jata NGC 4874 nalazi se na samom zacelju objekta i od nas je udaljena cak 360 miliona svetlosnih godina. Kada kazem da se bas ona jedna od najvidljivijih galaksija u jatu, milsim da je to dovoljno da se stekne utisak o njenoj enormnoj velicini.

Od preko 1.000 galaksija jata samo desetak njih sija magnitudom dovoljnom da je budu vidljive amaterskim instrumentima. Pa cak i one su u magnitudnom rasponu 12-14. Takodje, iako se jato nominalno prostire na 4º, teleskopski osmotrive galaksije sabile su se u malu regiju od 30' koja je ''bolno'' bliska zvezdi magnitude 7. Pa i pored toga, dva najsjajnija clana prkose i sjaju zvezde i 360 miliona ly udaljenosti i pokazuju se u okularu.

Jato se u velikoj vecini stoji od ostarelih elipticnih i lentikularnih galaksija. Centralnim delom jata dominiraju dve superdzinovske elipticne galaksije: NGC 4889 i NGC 4874. Te dve galaksije bice i centralni deo ovog opisa, i pre samog odeljka o opservaciji mislim da je neophodno reci nesto o njima da bi se razumelo koliko je Coma Cluster unikatno osmatranje.

  - NGC 4889 - Caldwell 35

Superdzinovka elipticna galaksija magnitude 11.4 i prividne velicine 2.9'x1.9'.

Galaksija je u okluaru izgleda izuzetno bledo i malo ali je zato u prirodi istinski dzin. Naime, ova galaksija spada u najvece i najmasivnije oblekte vidljive amaterskim teleskopima. Fizicki, galaksija sa halom meri 1.300.000 ly u precniku i kao takva je bez presedana najveci objekat koji je moguce osmotriti. Dom je 5 triliona ostarelih zvezda i kao takva je najnastanjenija galaksija u poznatom Univerzumu. Od nas je udaljena neverovatnih 308 miliona svetlosnih godina i bez premca je jedan od najdaljih objekata koji sam posmatrao. Takodje, galaksija u svom halu ima preko 15.000 globularnih jata (Mlecni Put ih ima ko 200).  U centru joj je supermasivna crna rupa 5000x veca od one u centru nase galaksije. A Mlecni Put se smatra ogromnom galaksijom.

  - NGC 4874

Elipticna galaksija magnitude 11.5 i jos manje prividne velicine od NGC 4889.

Jos jedna superdzinovka galaksija. Ako je 15.800 globularnih jata u NGC 4889 neverovatan broj, NGC 4874 ih sadrzi jos vise - cak 18.700. Galaksija je od Sunca udaljena 360 miliona svetlosnih godina i kao takva je najudaljeniji objekat osmotriv teleskopom. Ima sve atribute velicine i grandioznosti kao i prethodna meta.

Lociranje: Jato se nalazi tik uz zvezdu  SAO 72595 magnitude 7.5. Stoga se lociranje jata svidi na lociranje te zveze.

- U trazilac se nacilja zvezda Beta (𝞫) Coma Berenices u glavnom asterizmu sazezdja. Zvezda cini teme pravog ugla pravouglog trougla koji formira glavni asterizam.
- Odmah uz Beta Com primetice se zvezda 41 com. Zvezda se ne moze promasiti jer ce se u traziocu isticati kao najsjajnija zvezda u vidnom polju, sem same Bete. Ugrubo pratimo pravac Beta-41, ali malo iznad 41 Com, i posle samo 3º stici cemo do formacije svetlijih zvezda u obliku tupouglog trougla. Donje teme osnovice tog trougla je nasa meta - zvezda SAO 72595.
- Nacentriramo zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular i jato ce se nalaziti tik severno od zvezde, sa dve najsjajnije galaksije na samo 7' udaljenosti od nje.

Opservacija: Posmatranje jata je brutalno tesko. Jato je toliko blisko zvezdi magnitude 7 da ce biti jako tesko izbaciti je iz vidnog polja. Stoga nije lose povecati uvcecanje ali opet ne toliko da se prigusi sjaj ionako prebledih galaksija. Takodje, za osmatranje jata periferni vid je obaveza. Samo jedna galaksija jata je dovoljno svetla da se jedva vidi direkrno, ostale uskacu i iskacu iz pogleda sa smenom direktog i perifernog vida.

Pri posmatranju perifernim vidom dve galaksije dominantno iskcau kao najsvetlije u jatu. Prva je NGC 4874 magnitude 11.5, manja od dva superdzina u centru jata. Ona se nalazi jako blizu SAO 82595, i to tacno na produzetku linije koja tu zvezdu spaja sa jos jednom zvezdom ispod sebe - SAO 82596. Samo 7' zapadno od nje nalazi se najsjajnija galaksija jata NGC 4889, magnitude 11.4. Ja cu ovu galaksiju u daljem nastavku nazivati Caldwell 35, ne bi li nekako vise istakao o kojoj galaksiji je rec. Medjutim iako galaksije sijaju skoro istom magnitudom povrsinski sjaj im se poprilicno razlikuje. Caldwell 35 deluje vece i sjajnije i pogled na nju je stabilan. To znaci da kada se promeni pogled iz perifernog u direktni njeni obrisi se zadrzavaju u okularu, dok se NGC 4874 izgubi iz pogleda. Obe galaksije deluju kruzno i naravno bez ikakvih detalja. Bez detalja su ne samo zato sto su elipticne vec i zbog enormne udaljenosti na kojoj se nalaze. Pokazuju se kao blede okrugle pufne zasijanja okruzujuceg neba. To znaci da galaksije ne svetle klasicnim sjajem koje daje sredisnja regija vec se vide kao delici neba uniformno svetlije nijanse od okruzujuce pozadine. I pored toga, galaksije se prikazuju jasno i nepogresivo. Caldwell 35 deluje cak i ovalno sa duzom osom usmerenom od istoka ka zapadu. Galaksije su izuzetno male i blede. Manja od dve ima ugrubo kruznu formu i javlja se isuvise bledo da bih sa sigurnosu mogao da potvrdim ovalnos oblika. Veca je na vecim uvecanjima jasno ovalna ali joj je sjaj isuvise jednako bled da bi moglo da se govori o nekim prelazima sjaja od centra ka spolja.

Svetla zvezda uz galaksije jako smeta pri osmatranju. I ne samo jedna vec tri. Vec sam rekao da se jato nalazi tik uz tupougli trougao koji cine tri zvetle zvezde i na manjim uvecanjima sve tri ce stati u vidno polje. Dve cemo se lako otarasiti, ali one najblize tesko. Naime, ako je jato u centru vidnog polja tada ce se SAO 82595 nalaziti juzno od njega. To znaci da cemo morati galaksije da pomerimo na dole da bi izbacili zvezdu iz polja. To ce galaksije staiti na dno okulara, ne bas najbolju poziciju za koriscenje neophodnoe tehnike perifernog vida. Stoga, ovo posmatranje zahteva puno strljenja.

Sto se tice same vidljivost dve najvece galaksije, NGC 4874 je toliko blizu zvezde da je vidljiva samo perifernim vidom. Uskace i iskace iz pogleda ako je gledamo losim ili nekonstantnim perifernim poogledom. Sa druge strane Caldwell 35 je stabilniji i konstantniji pogled. Sto se tice uvecanja, galaksije sam posmatrao na svim mogucim uvecanjima, od 106x do 320x. Veca uvecanja uklanjaju zvezdu ali zato previse ublede galaksije, do poente da se NGC 4874 jedva nazire cak i perifernim vidom. Takodje, galaksije testiraju stabilnost i kvalitet naseg perifernog pogleda, sto ce se najbolje videti u nekonstantnosti prikaza NGC 4787 kada god ''isfuserimo'' pogled.

Sto se tice ostalih galaksija u jatu, iskreno ni u sta nisam siguran. Gotovo sam siguran da sam osmotrio spiralnu galaksiju NGC 4921 magnitude 12.5. Ne mogu da potvrdim ovo opazanje jer je deo jata u kome se ta galaksija nalazi pun bledih zvezdica, a preblede mrljice naizmenicno uskacu i iskacu iz pogleda. Pretpostavljam da su bar dve od tih mrljica NGC 7921 i NGC 4991, ali su te galaksije toliko sicusne i blede da nisam u stanju da pozitivno izvrsim identifikaciju vidjenih objekata. Za to je potrebna podosta veca aparatura od moje. Ko je posmatrao galaksiju M87 i opazio njenog pratioca NGC 4886 B zna kako ponekad premale galaksije magnitude 13 mogu da izgledaju kao zvezde iste magnitude. Stoga cu reci da sam od celog jata video samo dve najvece galakasije jer ostale objekte ne mogu sa sigurnoscu da identifikujem.

Na kraju bih rekao nesto o osmatrannju dalekih galaktickih jata. Cilj njihovog osmatranja nije videti detalje pojedinacnih galaksija - cilj je upste videti ih. Bez svesti o tome sta gledamo tesko je ceniti ovaj unikatan pogled. Gledanje preko 300 miliona godina u proslost i opazanje najvece amaterima vidljive galaksije u poznatom Univerzumu je sam za sebe neopsiv dozivljaj. Posmatranje Coma Clustera neodvojivo je od poznavanja prirode objekta koji posmatramo. Ja sam jos pod utiskom i mislim da moja borba sa Coma Clusterom tek pocinje, dok se ne ogole i ostali bledi daleki svetlovi vidljivi unutar ovog cuda na nebu.

Takodje, nemojte podleci raznim tekstovim po internet stranicama astronomskih magazina koji govore o tome kako je jato osmotrivo samo sa teleskopima XY'', pod savrseno mracnim nebom i perfektnim atmosferskim uslovima. Dve najvece galaksije jata su itekako osmotrive u aparaturi 305mm sa nasih Bortle 4 lokacija. Ja sam ih osmotrio u noci bez mesicine, na prigradsko-ruralnom nebu sa prosecnim seeingom, ali u natprosecno mracnoj noci sa mracne lokacije i sa potpunom adaptacijom na mrak.

U danasnjem postu bavicu se galaksijama koje predstavljau zapadni kraj Virgo Cluster-a. U jednom od prethodnih postova opisao sam ulaz u Cluster sa severa - galaksije M85 i M100. Od njih, Virgo Cluster se skoro iskljucivo siri na istok. Medjitim, samo oko 2º jugozapadno od M85 i M100 nalaze se galaksije koje predstavljaju zapadnu granicu jata, a tri nalepse medju njema su tema danasnjeg izvestaja. Ako je sever jata centriran oko zvezde 11 Comae Berenices, moze se reci da je zapadno sidriste Cluster-a zvezda 6 Comae Berenices. Upravo ta zvezda bice polazna tacka za pronalazenje sve tri danasnje mete.

Lociranje: U prethodnom postu opisao sam kako doci do galaksije M100. Ugrubo jugozapadno od nje u traziocu ce se istaci lanac od tri sjajne zvezde - najzapadnija i najsvetlija od njih je nasa zvezda lokator - 6 Coma Berenices magnitude 5.

Pre nego sto krenem na opis pojedinacnih meta hteo bih da istaknem da je najlaksij nacin lociranja pojedinacnih galaksija u Virgo Cluster-u organizovan star-hopp od galaksije do galaksije. Cak i ako nam treba neka galaksija u samom centru Cluster-a, najbolje je krenuti od jednog kraja jata. Ko se bavio Virgo Clusterom zna koliko je guzva unutra i da ako cak i uspemo direkrno da se dogegamo do mesta neke od centralnih galaksija jata tesko da cemo znati koja je koja jer ce vidno polje okulara biti prepljavljeno vise ili manje svetlim mrljama. Blago receno - u sredistu jata je haos. Stoga je najbolje skakutati od krajnjih galaksija do centralnih i voditi racuna da u svakom tenutku znamo kod kog objekta se nalazimo.


M 98

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.2 i prividne velicine 9.8'x2.8'.

M 98 jedan je od najbledjih objekata u Messier katalogu. Ova galaksija ima srece sto je na nasu liniju pogleda okrenuta u edge-on orijentaciji koja koncentrise sjaj galaksije na jako malu povrsinu. To drasticno povecacva kontrast objetka, ali u slucaju M98 ne pomaze da objekat pokaze neke katakteristike koje bi se mogle nazvati detaljima. Svaka cast Messier-u sto je uspeo da sa svojim teleskopom uoci ovu bledu i bezlicnu galaksiju.

Iako nama deluje bledo i neugledno, ova galaksija je dom ogromnom broju zvezda. Cak trillion zvezda obitava unutar granica ovog objekta, sto M 98 cini jednom od ''najnastanjenijih'' galaksija na nocnom nebu.

Lociranje: Nalazi se ja jugozapadne strane zvezde 6 Comae Berenices i od nje je udaljena samo 38'. Najbolje je naci je okularski. Nacentriramo 6 Com u trazilac, pogledamo je kroz okular malog uvecanja, pomerimo zvezdu tek malo na zapad i u sa severoistoka ce u vidno polje uci bled i izduzen sjaj M98.

Opservacija: Ova galaksija jedan je od najbezlicnijih posmatranja Messier objekata. Sav trud oko nje, vreme i tehnike posmatranja obicno se na kraju svedu na isti utisak kao i sa samog pocetka osmatranja - izrazito izduzena galaksija, vretenaste strukture, sa jasno uocljivim jezgrom. I to je manje-vise to.

Objekat je izuzetno bled i zbog toga nepovoljno reaguje na povecanje uvecanja. Stoga svaki pokusaj izvlacenja detalja iz galaksije biva osudjen na propast zbog znatnog smanjenog sjaja galaksije pri prelasku na veca uvecanja. U sustini, rec je o jako izduzenoj galaksiji, po mojoj proceni 4x duzoj nego sto je siroka. U noci kada sam pravio detaljan izvestaj o ovom objektu meni se pokazala sa duzom osom usmerenom od 8h ka 2h. Galaksiju karakterise jasno izrazeno i malo jezgo, ali centralni nukleus jezgra nisam uspeo da osmotrim, a pitanje je i da li je on uopste vizuelno osmotriv.  Jezgro je jako malo u odnosu na ostatak galaksije ali je jasno izrazeno kao lopta u sredistu vretena. Povrsinski sjaj galaksije je mali i ona ne pokazuje varijacije u sjaju preko svog lica. Medjitim, da ne bude da je galaksija bez detalja, taj sjaj preko posvrsine galaksije je razlicit na dva kraja objekta. Sjaj dela galaksije levo od jezgra je za nijansu veci nego kod desnog, a sam levi deo deluje za nijansu deblje od desnog.

Najbolji kontrast pri osmatranju ostvario sam uvecanjima od 106x i 137x. Zbog svog bledog sjaja i sasvim fine velicine galaksija zahteva malo vecu izlaznu pupilu, pa sam je posmatrao na manjim uvecanjim od uobicajenih.


M 99 - St. Catherine's Wheel

Spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 9.9 i prividne velicine 5.4'x4.7'.

E, ovo je sasvim druga prica od M98. I  po sjaju, a pre svega u detaljima. M 99 je jos jedna grand-design galaksija okrenuta ka nama u face-on orijentaciji - znaci jos jedna od galaksija tipa: ''imam puno da ti pokazem al moras mnogo da se potrudis''. Medjutim, za razliku od grand-design gaklaksije M 100 kod koje su se spiralne ruke ''meskoljile'' usadjene u halo, M 99 ima jednu veliku spiralnu ruku koja je potpuno odvojena od tela galaksije i stoga je uocavanje spiralne strukture u njoj lakse i uzbudljivije. Ono sto je za tu spiralnu ruku karakteristicno je da je puna H II regija, sto joj povecava sjaj i pomaze da se istakne u odnosu na ostatak galaksije.

Iako u okularu deluje neuporedivo raskosnije od M 98, M99 je puko ''predgradje'' u odnosu na prethodnu metu. U njoj je svoj dom naslo ''samo'' 150 milijardi zvezda, sto je vise nego 6x manje u odnosu na ''velegrad'' M 98.

Lociranje: Nalazi se sa suprotne zvezde 6 Coma Berenices od M 98 i od zvezde je udaljena 50'. U trazilac nacentriramo 6 Com i pogledamo kroz okular malog uvecanja. Pomerimo 6 Com na istocni kraj vidnog polja i u pogled ce nepogresivo uci sjaj galaksije M99.

Opservacija: Prvo sto ce se uociti je da galaksija ima dve svetle zvezde pored sebe, jednu jugozapadno a drugu istocno. Zvezde sijaju magntudama 6.5 i 8, dakle poprilicno sjajno. Galaksija sa njima gradi tupougli trougao, sa galaksijom u temenu trougla. Zvezde su od galaksije udaljene oko 10' i 15', sto znaci da ce na vecim uvecanjima biti moguce izbaciti ih iz vidnog polja ako nam smetaju. Mani su licno smetale ali, smetale ili ne, zvezde i galaksija cine formaciju ugodnu za oci.

Galaksija dobro reaguje na duzinu posmatranja - sto se duze gleda to bolje izgleda. Galaksija deluje srednje svetlo ali se jasno uocava i istice. U pocetku dominantan prikaz bice svetla ovalna izmaglica sa relativno malim i srednje svetlim jezgrom, i malo ''cudnom'' i prosirenom severnom stranom. Jezgro je velicine oko cetvrtine precnika galaksije, jasno je istice ali nije ni pribliznog sjaja koji bi dominantno nadsijao ostatak objekta. Jezgro je uniformnog sjaja i bez centralne kondenzacije u vidu tackastog nukeusa. Ono sto mi je bio dominantan utisak kod jezgra je njegov amorfan oblik. Nisam uspeo da mu dam nikakvu geometrijsku interpretaciju, delovalo mi je kao nekakva ''ameba''. Na mestu granice izmezdju jezgra i hala sjaj galaksije naglo ubledi, bez postepenog smanjnja sjaja kao kod mnogih galaksija.

Medjutim, posle malo duzeg sedenja za okularom i koriscenja perifernog vida glavna karakteristika galaksije dolazi do izrazaja i lakse nego sto sam ovekivao. U pitanju je velika i debela spiralna ruka jasno odvojena od glavnog tela galaksije. Ruka polazi iz zapadnog dela galaksije i odmah po izlasku iz jezgra pocinje obrtanje oko tela galaksije suprotno od smera kazalje na satu. Pri tome pravi luk od nekih 150⁰. Dakle, odmah pri izlasku iz zapadne strane jezgra ruka skrece na sever, uvija se oko galaksije po celoj severnoj strani i zavrsava sa istocne strane objekta. Ruka je poprilino ''debela'' i u pocetku se vidi kao zadebljanje hala galaksije na njegovoj severnoj strani. Tada dolazi do izrazajaj strpljenje i vestina osmatranja. Samo zadebljanje je lako uociti ali jasno izdvojiti spiralnu ruku je malo duzi i zamorniji proces. Malo sam kombinovao uvecanja dok nisam dosao do najboljeg kontrasta koji je kod mene dalo uvecanje od 137x. Na tom uvecanju jasno sam prvi put uspeo da izdvojim spiralnu ruku od ostatka objekta. Sama ruka je neujednacene sirine, gde je po izlasku iz jezgra tanka da bi se posle nekih predjenih 90º naglo prosirila i nastavila da se postepeno siri do samog kraja. Ruka deluje difuzno i nema nikakve jasne granice, sto je i normalno za objekte koji se osmatraju perifernim vidom. Sama galaksija pri krajevima deluje mekano i bez ostrine, sa pamucastim ivicama.

Ovaj opis rezultat je najboljeg osmatranja ovog objekta kojeg sam izvsio - a bilo ih je mnogo. Osmatranje spiralne strukture jako pati od losih vremenskih uslova, loseg seeinga i prisustva bilo kavih slojeva oblacnosti. Galaksiju sam posmatrao vise puta i pogled se drasticno razlikovao - mozda i najvise od svih galaksija unutar Virgo Clustera (samo mozda M61 moze da toliko pokaze i toliko sakrije u zavisnosti od uslova posmatranja). M 99 sam ponovo posmatrao pre desetak noci pa ponovo pre dve noci i pogled je bio razocaravajuc. Jedne noci los seeing a druge jedva prisutna tanka oblacnost. Pri takvim uslovima ne da se spirala nije videla nego je i sama galaksija delovala bledo, malo i neugledno.

Na kraju, kada se osmatranje u celosti zavrsi, menja se i percepcija oblika galaksije. Naime, prisustvo siroke i izmestene spiralne ruke menja pocetni utisak o ovalnosti objekta u neki amorfan, nesimeticni oblik. Na kraju mi je cak i jezgro delovalo izmesteno iz centra objekta jer je ulazak spirale u pogled poprilicno prosirio galaksiju sa svoje severne strane.

M99 smatram za jedno izuzetno posmatranje. Razlog za to nije ni sjaj ni velicina objekta vec relativna lakoca sa kojom sam uspeo da uocim severnu spiralnu ruku. Kad kazem lako ne mislim i brzo. Medjutim, sad kada pogledam audio snimak koji sam napravio prilikom posmatranja video sam da mi je trebalo 8 minuta za okularom da jasno razvojim spiralu, sto je za ogromnu vecinu galaksija smesno malo vreme. Sto se tice uvecanja, ona za ovaj objekat ne smeju biti prevelika. Galaksija ima pristojnu magnitudu ali u praksi sija osrednjim sjajem. Ako se ide na uvecanja +200x gubitak sjaja ostaje prevelika zrtva za dobitak na kontrastu. Ja sam se igrao sa uvecanjima dok nisam nasao najbolju kombinaciju gubitka sjaja i povecanja kontrasta a to je bilo 137x. I uvecanju 176x pogled je bio sasvim dobar, ali nista ispod 137x i iznad 176x nije dalo dobre rezultate.


NGC 4298 i NGC 4302

Blizak par spiralnih galaksija, magnitude oko 12.5.

Sto se tice magnituda ovih objekata u izvorima sam nailazio na podatke koji se znatno razlikuju, od 11.3 do 13.5. Neki najcesci podatak je da obe galaksije sijajau magnitudom oko 12.5, mada sam za NGC 4302 nailazio i 13.6. Iz prackicnog posmatranja mogu da ''tvrdim'' da podaci koje daje Stellarium o magnitudama oko 11.3 i 11.6 verovatno nisu tacni jer se galaksije jedva vide cak i perifernim vidom.

Ono sto je ''egzoticno'' kod ovih galaksija je njihova bliskost. Kad kazem bliskost mislim na bas bliskost - sa jezgrima na rastojanju od samo 2.5' galaksije se skoro dodiruju. Takodje, razlicitost oblika dodatno ddodaje na zanimljivost opservacije: NGC 4298 je klasicna edge-on galaksija i sa prividnim dimenzijama 3.3'x1.2' veca je galaksija para. NGC 4302 je mnogo manje iskosena i pokazuje se ovalno. Sa prividnim dimenzijama 2.8'x0.8' predstavlja manji galaksiju u paru. Naravno, ovo su nominalne kataloske vrednosti velicine - u okularu svi objekti, pa i ova dva, deluju daleko manje.

Smatra se da ove dve galaksije fizicki intereaguju. I fizicko rastojanje izmedju njih je malo (svega 36.000 ly), a na astrofotografijama se vidi kako je veca galaksija izoblicila manju u asimetricni oblik.

Lociranje: Nalazi se samo 40' severoistocno od M99 i najbolje je naci ih okularski. Pogledamo M99 okularem malog uvecanja, stavimo je na severoistocni kraj vidnog polja u sa jugozapadne strane u pogled ce uci podrucje u kome se nalaze galaksije. Sami objekti uocice se perifernim vidom.

Opservacija: Ovaj galakticki par je izuzetno tesko osmatranje, Samo uocavanje galaksije izvrsio sam perifernim vidom. Medjutim, kvalitet osmatranja je bio jako los. Pogled na objekte je nestabilan, galaksije cas iskacu cas uskacu u pogled perifernog vida i nikako nisam uspeo da stabilizujem ''sliku''. Ne znam zasto je to tako, uspevao sam ranije da stabilizujem i galaksije magnitude 13, ali ove dve nikako. Da li je zbog niskog polozaja na nebu i prisustva turbulencija atmosfere ili losem kvalitetu mog perifernog pogleda ne znam. Uglavnom, galaksije se pojavljuju i gube u pogledu, i to veoma bledo i  na granici vidljivosti.

U intervalima dobre slike pogled zaista jeste lep. Ne zbog sjaja i velicine objekata, vec zbog bliskosti i oblika. Sa desne strane se vidi se jedna veca izduzena bleda fleka sa usmerenjem od 7h ka 1h - NGC 4298. Levo od nje, otprilike i nivou sredine vece galaksije, javlja se mala okrugla flekica - NGC 4302. Galaksije ne sijaju sjajem izazvanim svetloscu jezgra, vec kao uniformno zasvetljanje u odnosu na okruzujuce nebo. Nikakvi detalji, pa cak ni srediste galaksije, nisu se dali primetiti. Galaksije se nalaze na izuzetno bliskom rastojanju, i imao sam osecaj da kada bi uspeo da galaksije vidim u boljem pogledu da bi se mozda i dodirivale.

Sazvezdje Virgo nije samo Virgo Cluster, niti je samo M104 Sombrero Galaxy. Unutar sazevzdja nalazi se jos mnogo DSO, uglavnom galaksija, od kojih neke ne da ne zaostaju za Messier galaksijama Virgo Cluster-a vec ih cak i nadsijavaju. U danasnjem postu opisacu tri galaksije koje sam izabrao jer imaju istu polaznu tacku za svoje lociranje, a to je svetli binarni sistem Porrima (𝞬 Virginis), centralna zvezda asterizma ''The Bowl of Virgo'' unutar koga se nalazi Virgo Cluster. Nijedna od danasnjih meta nije deo Virgo Cluster-a, ali dve od njih ne zaostaju po sjaju za najsasnijim galaksijama Clustera. Cak stavise, NGC 4697 cak sija svetlijom magnitudom od vecine Messier galaksija unutar sazvezdja Virgo.


NGC 4666 - Superwind Galaxy

Spiralna galaksija blede magnitude 11.49 i prividne velicine 4.5'x1.4'.

Ova galaksija najbledja je od danasnje tri mete, ali pocinjem sa njom jer je najbliza svetlom binarnom sistemu Porrima, polaznoj tacki za sva tri danasnja objekta. U pitanju je starburst galaksija, dakle galaksija u kojoj se proces zvezdane fomacije odvijan neobicno visokim intenzitetom (isto kao kod M82). Taj eksplozivni proces kreira jake stalrne vetrove koji se krecu u i oko galaksije, pa je po njima i galaksija dobila ima ''Super-vetar''.

Galaksija je nagnuta na nasu liniju pogleda pod uglom od 85º, sto je cini gotovo edge-on galaksijom. Taj polozaj ''spasao'' je ovu galaksiju jer joj je povecao povrsinski sjaj i ucinio ovaj inoako bledi objekat vidljivim za amaterske teleskope.

Lociranje: Galaksija se nalazi samo 1.3º udaljena od Porrime i lako ju je pronaci okularski. Sa druge strane, nije ju lako primetiti jer sjaji dosta bledim sjajem.

- Krenuo sam od binarnog sistema Porrima u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Sa severoistocne strane Porrime videce se prominetan trougao tri svetle zvezde. U trazilac nacentriramo nasevernije teme tog trougla, zvezdu SAO 138923.
- Pogledamo zvezdu kroz okular malog uvecanja, pomerimo je na levu stranu vidnog polja i sa desne strane ce u pogled uci bledi izduzeni sjaj nase mete.

Opservacija: Galaksija izgleda veoma bledo i izduzeno, sa duzom osom usmerenom od 11h prema 5h. Malo me je uplasio slab sjaj objekta pa sam oprezno prisao povecanju uvecanja.

Na uvecanju 136x vidi se jako bleda dvostruka zvezda na galaksijinih 2h (zapad-severozapad). Kasnija veca uvecanja otkrice da je zvezda u stvari trostruka i mozda ce to biti i najlesi deo ovog osmatranja. Pogled na ovom uvecanju bio je poprilicno dobar. Iako je objekat bled, kontrast se dovoljno popravio da je sredisnja regija galaksije postala jasno uocljiva. Centralna regija je poprilino velika i zauzima skoro pola lica objekta. U njoj nisam uspeo da primetim nista sto bi licilo na centralni nukleus. Centralna regija je poprilicno izduzena i prati usmerenje izduzenosti galaksije.

Na uvecanju 320x najzanimljiviji je bio pogled na ''dvostruku zvzezdu'' koja prati galaksiju. Naime, sada se jasno videlo da je zvezda u stvari trostruka, gde se treca najbledja komponenta smestila izmedju dve svetlije. Treca komponenta samo povremeno uskace u direktan pogled i stabilno je vidljiva iskljucivo perifernim vidom. Sto se tice galaksije, ovoliko uvecanje potpuno izgubi halo, ali je zato jezgro dobilo na velicini i detaljnosti. Koliko strada halo, toliko se izduzuje centralna regija i tada se vidi da galaksija mozda ima mali elipsasti nukleus u centru sredisnje regije. Ne mogu da potvrdim ovu opeservaciju ali meni se tako cini.


NGC 4697 - Caldwell 52

Masivna elipticna galaksija svetle magnitude 9.37 i prividne je velicine 4.4'x2.8'.

Sa tom magnitudom NGC 4697 spada u grupu od nekoliko desetina najsvetlijih galaksija na nocnom nebu. Galaksija je svetlija od vecine clanica Virgo Clustera-a koje je Messier uvrstio u svoj katalog. Cinjenicu da je Messier ''promasio'' ovaj objekat iskoristio je, naravno, Sir Partick Moore i uvrstio objekat u svoj Caldwell katalog 109 objekata. Galaksiju nastanjuje trilion drevnih ostarelih zvezda, sto NGC 4697 stavlja medju najnastanjenije teleskopski osmotrive galaksije.

Lociranje: Galaksija se nalazi bukvalno 4.5º vertikalno ispod svetle zvezde Porrima u glavnom asterizmu sazvezda i veoma ju je lako locirati prateci lanac svetlih zvezda koji se pruza od Porrime pravo na jug.

- Krenuo sam od binarnomg sistema Porrima (𝞬 Virginis) u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Vertikalno ispod nje pruza se lanac jasno uocljivih svetlih zvezda koji pravi lako oucljivi paterm 1-1-2-1 (broj zvezda u lancu). Sam patern detaljno sam naznacio u mapi prilozenoj na kraju posta.
- Poslednja zvezda u lancu je SAO 138967, a sama galaksija se nalazi tek 30' pored nje.
- Nacentriramo trazilac na SAO 138967, pogledamo zvezdu okularem malog uvecanja, pomerimo zvezdu tek neznatno na severoistok i svetli sjaj galaksije ce jasno u uci u vidno polje sa jugozapada.

Opservacija: U oklularu malog uvecanja galaksija poptpuno opravdava svoju svetlu magnitudu. Sjaj galaksije je iznezdjujuce visok a objekat je jasno uocljiv bez potrebe za primenom naprednih tehnika opservacije. Oblik galaksije je izrazeno elipsast i mene je podsetio na loptu za ragbi. Cak i na malom uvecanju ocigledno je da galaksija ima veliko, svetlo i izduzeno jezgro koje nije dominantno svetlije u odnosu na ostatak galaksije. To cini da galaksija u celini izgleda svetlo, a ne samo centar. Ono sto galaksiju karakterise na malom uvecanju su poprilicno ostre ivice. Naime, granica izmedju ivica galaksije i okruzujuceg neba je jasno definisana i pogled deluje nekako ''zategnuto''. Sto se tice okruzujuceg polja, znajuci u kom sazvezdju se galaksija nalazi, moze se cak reci da galaksija lezi u bogatom zvezdanom polju. Severno od sebe ima tri svetle zvezde i jos jednu na svom istoku.

Sto se tice velicine, galaksija deluje poprilicno malo. Imajuci u vidu relativno malu velicinu u odnosu na svetli sjaj i ostrinu, ova galaksija mi se cinila pogodnom za posmatranje na malo vecim uvecanjima i ja sam je najvise posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Iznenadilao me je da cak i na uvecanju od 320x galaksija nije drasticno izgubila na sjaju.

Na uvecanjima 176x i 320x ja sam stekao utisak da ova galaksija nema bas uniforman gubitak sjaja od jezgra ka spoljasnjosti, kao sto to elipticne galaksije uglavnom imaju. Naime, uspeo sam da uocim neka tri prelaza u sjaju objekta. U centru galaksije je sjajno i izuzetno gusto mlecno jezgro izduzeno ovalnog oblika. Jezgro je okruzeno unutrasnjim halom koji je bledji od samog centra ali daleko od toga da je bled. Prelaz od jezgra ka unutrasnjem halu je ostar i jasan, sto jezgro cini jasno uocljivim. Na kraju imamo tanki i bledi spoljasnji halo, ali dovoljno svetao na napravi jasan i relativno ostar prelaz u okrucujuce nebo. Mali problem sa opservacijom spoljasnjeg hala je velicina svetle centrale regije. Naime, jezgro i unutrasnji halo su toliko veliki i sjajni da ''svetlosno zagadjuju'' spoljasnjost objekta i ona se malo teze primecje.

Sto se tice ostalih detalja, njih nema, sto je i za ocekivati kod skoro svih elipticnih galaksija. Jedini dodatni detalj je da se na velikim uvecanjima vidi da galaksija ima jednu bledu zvezdu usadjenu u juznu ivicu hala.

Sveukupni utisak je da galaksija izgleda nekako maglovito, ali ne kao bleda fleka, vec kao da je sacinjena od guste belicaste magle koja rasipa sjaj izvora svetlosti koji je u njoj.


NGC 4699 - Vinyl LP Galaxy

Spiralna galaksija magnitude 9.6 i prividne velicine 3.9'x2.6'.

Ova galaksija nalazi se na istoj vertikalnoj liniji od Porrime ka jugu kao i prethodna meta, i logicno je posmatranje koje sledi posle osmatranja NGC 4697.

Lociranje: Nalazi se samo 2.5º juzno od NGC 4697 i lako se pronalazi.

- Krene se od zvezde SAO 138967, pored koje se nalazila prethodna meta.
- Juzno od nje primetice se dve zvezde sa kojima SAO 138967 gradi jednakokraki trougao. Ako osno-simerticno preslikamo zvezdu u odnosu na osnovicu tog trougla doci cemo do zvezde SAO 138978, koja se nalazi tik uz galaksiju.
- Pogledamo zvezdu SAO 138978 okularem malog uvecanja i sjajni zvezdoliki sjaj nase mete ce se pojaviti na jugu vidnog polja.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x, galaksija izgleda bas lepo. Izgleda kao zvezdolika mrlja ili kao mutna zvezda ali vece, dovoljno veliko da se ne moze pomesati sa zvezdom obavijenom maglovitoscu. Sjaji izrazito visokim sjajem i mene je najvise podsetila na neku jako sjajnu planetarnu maglinu. Vec na ovom uvecanju galaksija je izgledala pomalo izduzeno ali sam za bolju opservaciju detalja presao na veca uvecanja.

Galaksija je dovoljno svetla da sam mogao da je posmatram na uvecanju koje mi daje optimalnu izlaznu pupilu, a to je 176x. Na tom uvecanju meni se ova galaksija vise svidela od prethodne. Naime, jezgro Vinila je manje od jezgra prethodne mete i spoljasnji halo galaksija vise dolazi do izrazaja, te se lakse primecuje. Utisak o izduzenosti objekta koji sam imao na malom uvecanju se sada potvrdio, i galaksija se pokazala ovalno, sa malim i blago ovalnim jezgrom. Objekat je jako svetao, i iako se nalazi nisko na nebu dobro se istice i ima ostrinu u odnosu na okruzujuce nebo. Galaksija dobro reaguje na duzinu posmatranja i sto se duze gleda sve vise dobija na dimenzijama.

Medjutim, najvece iznenadjenje bilo je kako je dobro galaksija izgledala na uvecanju 320x. Visok povrsinski sjaj koji je relultat svetle magnitude i male velicine objekta rezultirao je neobicno dobrom slikom galaksije na visokom uvecanju. Naime, na ovom uvecanju, povecan kontrast izmedju galaksije i okruzujuceg neba doveo je do toga da je halo dosta dobio na velicini i uspeo sam da primetim njegve delove koje nisam uspeo na 176x. Najbitnije, povrsina hala pocela je da pokazuje nejednaku osvetljenost po svojoj povrsini. Naime moj utisak je da halo ''isaran'', tj. da ima nejednak sjaj preko svog lica. Ta nekonstantnost u osvetljenju pogotovo je primetna na ivicama hala koje su se ''vrpoljile'' i na trenutke pokazivale u jacem sjaju. Osmatranje te nejednakosti sjaja je jako naporno a ''isaranost'' se pokazuje u nekonstantnom pogledu, pa ovaj utisak ne mogu da potvrdim. Mislim da halo nije uniformnog sjaja vec mestimicno nejednakog, ali posto nisam nikako uspeo da stabilizujem taj pogled neka bude da je to samo moj utisak a ne fakat.

U danasnjem postu opisacu jedan divan okularski pogled. Centralna galaksija tog pogleda bice znamenita elipticna galaksija M87 - Virgo A, pravi galakticki kolos i najsvetlija galaksija Virgo Cluster-a. Izvestaj bih poceo samom slikom koja ce nas docekati u okularu i rasporedom galaksija i zvezda u njoj. Sve cetiri galaksije su toliko blisko jedna drugoj da ce praviti kvartet na bilo kom uvecanju.

 - U centru kvarteta nalazi se velika i sjajna galaksija M87 - Virgo A, svetle magnitude 8.63.

Dve galaksije nalaze se severoistocno od M 87, na veoma bliskom rastojanju:

- 8.5' severoistocno od M87, na 11h, nalazi se elipticna galaksija NGC 4478 magnitude 11.4
- 4.5' istocno od NGc 4478, na 10h, nalazi se bledja lentikularna galaksija NGC 4476 magnitude 12.2.

Iznad M87, u smeru 1h nalaze se dva objekta:

- Jedna bleda ''zvezda'' na rastojanju 7' od glavne galaksije. Ta bleda zvezda je u stvari NGC 4486 B magnitude 13.3, satelitska galaksija M87. Njena galakticka struktura otkriva se samo na velikim uvecanjima, i ako ne znamo da je u pitanju galaksija zasigurno cemo misliti da je u pitanju zvezda.
- 3.5' severozapadno od NGC 4478 B smestila se bleda dvostuka zvezda koja upotpunjuje pogled. Zanimljivo je kako tako mali i bledi objekat moze da podigne vizuelni efekat posmatranja, pogotovo sto je po zvezdastoj strukturi ta dupla zvezda skoro ne razlikuje od male galaksije ispod nje sve dok bas ne ,,napumpamo'' uvecanje.

Juzno od galaksije nalazi se sjajna zvezda SAO 100127, preko koje sam i locirao ovaj kvartet. Zvezda je nalazi samo 6' juzno od M87 i sija bas sjajno, magnitudom 8.5. Medjutim, sjaj i blizina zvezde nece smetati u pogledu buduci da je M87 velika i poprilicno sjajna galaksija.

Da ne bi bilo zabune i nedoumica kako ceo pogled izgleda, a i da bi se lakse pratio polozaj objekata iz opisa, na kraju posta dacu screen-shot iz Stellariuma kako izgleda okularski pogled na uvecanju 176x.

Lociranje: malo je nezgodno davati lokaciju ove grupe galaksija. Sve zavisi da li M87 trazimo kao pojedinacni objekat ili je posmtramo zajedno sa ostalim galaksijama Virgo Cluster-a. Galaksija se najlakse nadje skakutanjem od galaksije do galaksije, ali ja cu dati star-hopp koji koristim da galaksiju nadjem brzo, ''preskacuci'' Markarianov lanac. Ovaj star-hopp samo je jedna od nekoliko podjednako dobrih opcija da se nadje galaksija.

- Krenuo sam od galaksija M100, cije sam lociranje detaljno opisao u jednom od prehodnih postova.
- Kada dodjemo do galaksije M 100, u traziocu ce se jasno videti da se galaksija nalazi skoro na polovini stranice jednakostranicnog trougla koji cine tri svetle zvezde.
- Produzimo liniju koja spaja gornje i levo teme tog trougla i posle samo 1.5º doci cemo do jedine svetle zvezde u polju - SAO 100127. Ova zvezda je ''kotva'' o koju su zakaceni Markarianov lanac na jugozapadu i galakticki par M88 i M91 na jugoistoku.
- E sad ide ''ubrzanje'' koje ce naci M87 bez prolaska kroz Markarionov lanac. U traziocu ce se videti da SAO 100127 gradi pravougli trougao sa jos dve zvezde magnitude 8 zapadno od sebe. Iako su te dve zvezde blede, jedine su iole svetle zvezde u polju i lako ce se primetiuti. Iz SAO 100127 povucemo normalu na duzu katetu tog trugla u duzini od oko 2º i stici cemo do zvezde SAO 100134, uz koju neposredno stoji nasa meta - M87.
- Nacentriramo zvezdu u trazilac, pogledamo kroz okular i tik uz zvezdu videcemo tri galaksije, dve zvezde i jednu duplu zvezdu. U pitanju su u stvari cetiri galaksije, jer ono sto se na malom uvecanju cini kao zvezda magnitude 13 je u stvari malecka i cudna galaksija NGC 4478 B.

Star-hopp deluje komplikovano ali je u stvari jako brz. Posto je ovaj kvartet galaksija jedna od meni omiljenih meta unutar Virgo Cluster-a, ja sam ovaj potez poprilicno uvezbao i mogu reci da lociranje ide brzo i glatko.


Pogled na kvartet kao celinu

Sve galaksije bile su vidljive direktnim vidom, cak i NGC 4478 B magnitude 13.3. Razlog za to objasnicu kada je budem opisivao. Ako u centar vidnog polja stavimo M87, videcemo da je ona sa tri strane okruzena nebeskom objektima: sa istocne strane nalaze se dve galaksije, sa severne jedna mala zvezdolika galaksija i jedna bleda dupla zvezda, dok se na jugu galaksija nalazi svetla zvezda SAO 100127 magnitude 8.5. U ''normalnoj'' situaciji ovu zvezdu bi verovatno tezili da ukonimo iz pogleda ali kod ovog kvarteta za to nema potrebe. M87 je velika i sjajna, i zvezda magnitude 8.5 ne da joj ne smeta, vec upotpunjuje i obogacuje pogled.

Raspored galaksija je takav da dve bledje galaksije sa M87 grade oblik slican sazvezdju Areis. Sama M87 dominira pogledom svojim sjajem i velicinom, dok NGC 4478 i NGC 4478 izgledaju kao blede loptaste mrljice. Galaksije jesu male ali nisu bez forme i jasno su vidljive.


M87 (NGC 4486) - Virgo A

Super-dzinovska elipticna galaksija, magnitude 8.63 i prividne velicine 7.1'x6.5'.

Ova znamenita galaksija poznata je po mnogo toga i izuzetno je zanimljiv objekat, i sa osmatracke i sa astrofizicke strane.

- Po magnitudi, M87 je nasjajniji clan Virgo Cluster-a, i u spada u jednu od dvadesetak nasjajnijih galaksija na sveukupnom nocnom nebu.

- Galaksija je E 0-1 klase elipticnih galaksija. To znaci da je galaksija skoro pa savrsena sfera. E klasa elipticnih galaksija objasnjava ovalnost elipticnih galaksija. Skala ide od 0 do 7, gde su objekti sa nizom klasom vise sferni a objekti sa visom klasom imaju izrazeniji oblik elipsoida.

- Galaksija je u stvarnosti ogromne velicine i smatra se jednom od najvecih u poznatom Univerzumu. Pokazatelj kolosalnosti M87 je podatak da galaksiju okruzuje cak 12.000 globularnih jata. Poredjenja radi, Mleci Put ih ima oko 200, a Mlecni Put se smatra za veliku galaksiju. U centru objekta nalazi se super-masivna crna rupa mase 4 milijarde solarnih masa.

- Crna rupa u jezgru galaksije ispusta dva mlaza gama zraka. Izucavanja tih zraka dovela su do zakljucka da je crna rupa u jezgru binarna, sto znaci da u stvari imamo dve crne rupe koje su gravitaciono vezane. To za elipticne galaksije nije retkost jer su one nastale kolizijom dve ili vise spiralnih galaksija. Te dve crne rupe se u nekim galaksijama spoje, u nekim se gravitaciono vezu i formiraju binarni sistem, a u nekim redjim i cudnovatijim slucajeveima ostanu u sredistu galaksija gravitaciono nepovezane i separatno zive svaka svoj zivot. Takav je slucaj sa galaksijom NGC 7727 u savezdju Aquarius koju sam takodje imao zadovoljstvo da vizuelno osmotrim.

- Galaksija je jak izvor radio talasa. Kako je prva takva galaksija otkrivena u sazvezdju Virgo, naznana je Virgo A. Naime, ako u imenu galaksije vidite ime sazvezdja i pored njega veliko slovo A, to znaci da je u pitanju prva galaksija u nekom sazvezdju za koju je utvrdjeno da emitiuje radio telese. Tako imamo galaksije Fornax A, Perseus A, Cygnus A i ostale.  Fizicka velicina galaksije kao i prisustvo emisije radio talasa dovele su do klasifikacije galaksije kao ''peculiar'' (cudnovata) i odatle ineks ''p'' u oznaci galaksije.

- Ono po cemu je galaksija mozda i najpoznatija, pogotovo siroj javnosti, je da je M87 galaksija u kojoj je po prvi put fotografisana crna rupa. Taj dogadjaj dogodio se 2019. Samo fotografisanje nije bio plod jedne opservatorije vec siroke kolaboracije opservatorija sirom sveta,

Opservacija: Sada kada slusam audio zapis sa posmaranja, prva stvar koju sam rekao pri opisu ove galaksije je ''deluje mi jako stalozeno''. Sve kod ove galaksije je mirno, bez ikakvih naglih prekida u osvetljenosti, obliku i teksturi. Sve je simetricno, i oblik i prelazi sjaja. Galaksija je poprilicno velika, i gotovo kruznog oblika. Elementi ovalosti postoje ali su oni zanemarljivi. Galaksija ima jasno vidljivo svetlo kruzno jezgro  u cijem je centru mali i opet kruzni nukleus. Jezgro je izuzetno kompaktno. Nukleus je najsvetliji deo galaksije a od njega sjaj pocinje da u podjednakim intervalima slabi kako se ide prema spoljasnjosti objekta. U principu, galaksija se moze podeliti na trodelnu strukturu nukleus-jezgro-halo, ali prelazi sjaja su tako blagi i ujednaceni da sve izgleda kao jedna savrseno sklopljena celina u kome se ni jedan deo ne izdavaja. Ni jedan deo galaksije ne pravi kontrast sa ostalim delovima, niti u prelazu sjaja niti u strukturi. Miran, opustajuci pogled na ostarelog galaktickog gignta koji je nasao simetriju i harmoniju bas u svemu. Zamimljivo je kako se ovaj stalozeni pogled kosi sa destrukcijom koju ova galaksija siri oko sebe izbacujuci visoko-energizovane gama zrake iz svog jezgra.

Perifernim vidom halo galaksije dobija na dimenzijama, ali i tad sve ostaje ujednaceno i bez ikakve naglosti. Sjaj i dalje savrseno ujednaceno bledi dok se galaksija ne spoji sa okruzujucim poljem.

Iako ova galaksija nema bas nikakve detalje u sebi, istinski uzivam u pogledu na M87 i njenoj savrsenoj simetriji i mirnoci. Ako u pogled jos unesemo i svest o tome kakvu ''zver'' posmatramo, M87 je sigurno jedno od lepsih galaktickih posmatranja.


NGC 4478

Elipticna galaksija prividne velicine 1.8'. Podaci o magnitudi su razliciti i u zavisnosti od kataloga do kataloga krecu se od 11.4 - 12.4. Moja licna procena je da je magnituda bliza vrednosti od 11.4, posto se galaksija vidi jasno i bez ikakve potrebe koriscenja perifernog vida.

Iako bleda i mala, galaksija se na uvecanju 176x ne prikazuje kao mutna zvezda vec ima jasno loptasti oblik, tek malo ovalan. Slicno M87, galaksija ima sjajno srediste od koga sjaj podjednako bledi ka spoljasnjosti. Recimo da izgleda kao bas minijaturna verzija M87. Iako blede magnitude galaksija ima solidan povrsinski sjaj, te ne svetli kao uniformna promena u osvetljenosti okruzujuceg mraka vec njen sjaj dolazi direktno iz svetlog jezgra galaksije.


NGC 4476

Lentikularna galaksija magnitude 12.2 i prividne velicine 1.6'x1.1'.

Ova galaksija nalazi se samo 4.5' istocno od NGC 4478. Bledja je od susedne galaksije, ali opet dovoljno velikog povrsinskog sjaja da joj se moze odrediti oblik i struktura. Za razliku od dve elipticne galaksije koje su skoro savrsene sfere, ova galaksija javlja se u klasicnom izduzenom obliku lentikularnih galaksija. Duza osa galaksije ugrubo je postavljena u smeru sever-jug. Izduzenost nije velika, i koliko sam uspeo da procenim duza i kraca osa stoje u razmeri oko 3:2. Naravno, ovo su slobodne procene, galaksija je isuvise mala za tacno opazanje. Unutar galaksije vidljivo je nesto sjajnije jezgarce, ali o samoj njegovoj prirodi se ne moze govoriti usled male velicine i sjaja objekta.

Ono sto je lepo kod ove galaksije je da malo narusava potpuno simeticnost svoja dve elipticna suseda i malo unosi dinamicnost u pogled.


NGC 4486 B

Kompaktna elipticna galaksija sicusnih prividnih dimenzija 0.6'x0.6'. Oko magnitude ovog objekta opet razliciti podaci koji idu od 12.5 - 13.3. U pirtanju je satelitska galaksija M 87, pa stoga nosi istu NGC oznaku kao i maticni object sa dodatkom B.

Mozda i najintesantnije za kraj. U okularskom pogledu, ko ne zna da je u pitanju galaksija tesko ce da sam to shvati, sem ako nije pogledao bas puno bledih a zvezdolikih galaksija. Naime, galaksija izgleda toliko malo i zvezdoliko da izgleda kao zvezda magnitude 13. Ovaj pogled me je bas iznenadio. Pogledao sam do sada dovoljan broj galaksija magnitude 13 da znam koliko je njih tesko uociti. Uglavnom su to blede malecke mrljice vidljive skoro iskljucivo perifernim vidom. Medjutim, ova galaksija ima ogroman povrsinski sjaj. Bas ogroman, celih 10 mag/arcmin². Stoga zbog male velicine i velikog povrsinskog sjaj u okularu izgleda kao mala, bleda, tackasta zvezdica.

Kako se za svako posmatranje teorijski pripremim, ja sam znao da nije u pitanju zvezda vec galaksija, pa sam terao uvecanja dok to nisam i vizuelno opazio. Vec na uvecanju 187x, pazljivim posmatranjem se primecuje da u pitanju nije zvezda, vec da objekat izgleda kao bleda zvezdica okruzena tankom i bledom maglom. Medjutim, smatram da sam to opazanje izvrsio samo zato sto sam znao sta treba da gledam. Tek na uvecanju 320x stvari postaju potpuno jasne: sada se vidi da galaksija ima halo oko sebe i da izgleda kao mala i svetla planetarna maglina.

Kada sam vec bio na uvecanju od 320x zbog opazanja ove mete, prebacio sam pogled istog uvecanja na M87. Bilo mi je impozantno koliko se sjaj glavne galaksije nije drasticno izgubio. Halo je malo ''nastradao'' ali se i dalje jasno i sjajno videlo gusto i kompaktno jezgro u poprilicno nenarusenom sjaju. Cak su i dve bledje galaksije istocno od nje jos uvek bile jasno vidljive. NGC 4476 se poprilicno ubledi ali je NGC 4478 jos uvek jasno sjaji kao amorfna mrlja.

Gamma (𝞬) Virginis - Porrima

Znameniti binarni sistem u sazvezdju Virgo. Komponente sistema sijaju gotovo jednakim magnitudama 3.65 i 3.56. Ono sto Porrimu cini ''egzoticnom'' metom je brzina kojom se menja separacija izmedju dve komponente. Za samo dvadesetak godina separacija komponente se promenila od 0.35'' kolika je bila 2005. godine do citavih 3.3'' koliko iznosi sada. Separacija ce rasti do oko 2100. godine, kada ce ponovo poceti da se smanjuje. Tu prakticno znaci da u roku od samo desetak godina zvezda moze ici od potpuno nerazlucivog binarnog sistema do lako razlucivog para u svakom teleskopu. Trenutna separacija komonenti je 3.3'' i zvezde je u rangu razlucivosti velike vecine amaterskih instrumenata.

Takvo ponasanje binarnog sistema nije uobicajeno i retko se vidja na nocnom nebu. U velikoj vecini slucajeva separacija sistema je relativno stabilna. Razlog za takvo ''ponasanje'' Porrime je mali orbitalni period sistema i njegova blizina Zemlji. Naime, paru treba samo 169 godina da napravi jednu rotaciju oko zajednickog centra mase. Kada se taj mali orbitalni period upari sa blizinom od samo 38 ly od Sunca, promene polozaja komponenti postaju vizuelno vidljive.

Komponente sistema su ujednacene gotovo u svim elementima, pa cak i u spektralnoj klasi. Obe zvezde su spektralne klase F pa stoga imaju istu boju, obe imaju u desetinku istu magnitudu,  a jednaki radijusi ce uciniti da se zvezde jave u okularu i u istoj velicini.

Lociranje: Zvezda je deo glavnog asterizma sazvezdja i direktno sam je naciljao. Porrima je centralna zvezda asterima ''The Bowl of Virgo'' koji se sastoji od 5 zvezda.

Opservacija: Porrima je jedan od onih retkih binarnih sistema koji se mogu opisati frazom ''komponente jednake bas u svemu''. Kada se ta jednakost upari sa bliskom separacijom dolazimo do onog magicnog pogleda na binarni sistem u kome se dve jednake zvezde dodiruju. Porrima ne izneverava posmatraca u tom pogledu, i na trenutnoj separacjji zvezde do posmatraca je samo da odabere uvecanje na kome mu je pogled najlepsi. Kod ovakvih parova neko preferira taj efekat dodirivanja, a neko ipak voli da vidi kompletan zazor izmedju zvezda.

Ja sam prvo jasno razdvajanje imao na uvecanju 107x. Na tom uvecanju se moze reci da se zvezde dodiruju ali je za taj efekat ipak potrebno malo manje uvecanje. Na uvecanju 137x zvezde su vec potpuno razdvojene, sa jasnim procepom izmedju komponenti. Obe zvezde su identicne, i po velicini i po boji, gde obe sijaju cisto belom bojom. Komponente su krupne i isijavaju sjaj oko sebe, sto zvezde pri neidealnim uslovima cini pomalo pufnastim.  Komponente su usmerene u smeru istok-zapad.

Porrima lezi u poprilicno siromasnom zvezdanom polju i potpuno dominira istim. Severno od sebe ima dve zvezde magnitude 9 sa kojima gradi pravougli trougao kome je Porrima teme. Ostale zvezde polja su razbacane i malo ih je, te sijaju magnitudama 10 i bledje.

Meni licno se Porrima nije svidela. Sistem je znamenit i jedan je od najpoularnijih prolecnih binarnih sistema, ali meni je ovaj sistem previse sjajan a zvezde su previse krupne za taj cuveni efekat dodrivanja u svemu podjenakih zvezda. U poredjenju sa Mu (𝞵) Draconis, Porrima zaosataje u estetici pogleda za celu klasu. Naime, Mu Draconis je zvezda koja se moze videti skoro cele godine i u kojoj je taj efekat ''dodirivanja'' dve jednake zvezde doveden do estetskog maksimuma. Zvezde su magnituda 5.5, separacija je 2.7'', i par je taman velicine, sjaja i separacije za jedan idealan pogled. Nekako sve bliske sisteme identicnih komponenti uporedjujem sa njim, i Porrima je previse pufnasta, neostra i ''napadna'' da bi pogled bio estetski prijatan. To je moja licna preference, meni je estetika u osmatranju binarih sistema bitna, pa je to samo moj licni dozivlja. On na stranu, Porrima ostaje jedna od najcesce posmatranih prolecnih meta i ohrabrujem sve posmatrace da je pogledaju.


17 Virginis

Binarni sistem u sazvezdju Virgo. Komponente sistema sijaju magnitudama 6.5 i 9.6, i stoje na sirokoj separaciji od 20.6''. Stelarna klasa prmara je F8 V. Iako zvezde sijaju bledim magnitudama (pogotovo sekundar), duboke boje zvezda i siroka separacija cine ovaj par veoma ugodnim prizorom za oci. Par deluje ozbiljno i duboko, i na vrlo zanimljiv nacin obogacuje mrak bezzvezdanog polja sazvedja Virgo.

Lociranje: zvezda lezi unutar asterizma ''The Bowl of Virgo'', smestena medju galaksijama Virgo Clustera. Nalazi se na juznom delu galaktickog jata, a kako je taj deo sazvezdja Virgo lisen svetlih zvezda, 17 Virginis je veoma lako locirati.

- Krenuo sam od zvezde Zaniah (𝞰 Virginis) magnitude 3.9. Zaniah je jedna od pet zvezda koje cine asterizam ''The Bowl of Virgo'' i vidi se golim okom.
- Odatle sam izvrsio star-hopp ugrubo na sever: Zaniah - 16 Virginis - 17 Virginis. Potez je jako lagan jer ce te dve zvezde biti najsjajnije u okruzenju veoma bledih zvezda.

Opservacija: Na malom uvecanju vidi se par evidentne magnitudne razlike, na sirokoj separaciji. Primar je tamno zute boje, iako bi postelarnoj klasi trebalo da bude zuto-beo. Sekundar se na ovom uvecanju pokazuje tackasto i nisam uspeo da mu jasno odredim boju, mada mi je delovao crvenkast.

Iako za samo razlucivanje para nije potrebno ici na veca uvecanja, ja sam par posmatrao i na uvecanjima 107x i 136x, ne bi li izvrasio bolju percepciju boja. I to je bio pun pogodak. Na ovom uvecanju sekundar je dobio ispunu i pokazao se u dubokoj narandzasto-crvenoj boji. Zbog solidne separacije par je idealan za tehniku poboljsane percepcije boja defokusiranjem zvezda. Pri blagom defokusiranju, difrakcioni prstenovi primara i sekundara jasno su se obojili tamno-zutom i crveno-narandzadtom bojom.

Ovaj par mi se jako svideo jer deluje nekako duboko i ozbiljno. Nista u ovom sistemu ne bode oci niti sljasti, a par je dubokih i ''teskih'' boja. Slab i ''mracan'' crveni sjaj sekundara ublazava ono malo ''veselog'' sjaja zutog primara i cini da se zvezda manje istice sjajem nego da primar stoji usamljeno u vidnom polju.

Iako se ovaj par nema bas zavidnu magnitudu, 17 Virginis bice ubedljivo nasjajnija zvezda u vidnom polju, sto u sazvezdju Virgo bas i nije bas tesko. U istom vidnom polju okulara malog uvecanja sa 17 Virginis, nalazi se i intrigantna galaksija M 61. Ako zvezdu pomaknemo na sam jug vidnog polja, M61 je ce u pogled uci sa severa. Obavezno pogledajte galaksiju prilikom posmatranja zvezde, ili obrnuto - nemojte propustiti da osmotrite zvezdu ako posmatrate galaksiju. M 61 je meni jako drag objekat, galaksija koja zahteva da joj se posmatrac posveti. Kada sam je prvi put posmatrao malo mi je falilo da galaksiju ''bacim niz vodu'' koliko je bledo i nezanimljivo delovala, ali posle vecih uvecanjim i veoma pazljivog posmatranja ovaj objekat postao mi je jedna od omiljenih galaksija Virgo Cluster-a. Verovatno necu stici da je opisem do kraja prolecne sezone jer su mi u planu drugi objekti, ali u svakom slucaju ce buduci opis M61 biti zanimljiv.


Alpha (𝞪) Canum Venaticorum - Cor Caroli

Jedna od najsvetlijih prolecnih zvezda i najsjajnija zvezda u sazvezdju Canes Venatici. Malo cu se zadrzati na fizickim karakteristikama zvezde jer verujem da ce mnogima biti zanimljive, pogotovo astronomima koji osmatraju Sunce i njegove pege.

Primar je spektralnog tipa A0 i magnitude mu varira 2.84-2.98 u rasponu od samo 5.5 dana. To znaci da je Cor Caroli varijabilna zvezda ali razlog njene varijabilnosti je jako zanimljiv. Naime, Cor Caroli je protorip 𝞪² Canum Venacitorum klase varijabilnih zvezda. Te zvezde imaju izuzetno jako magnetno polje koje proizvodi zvezdane pege ogromnih velicina. Usled rotacije zvezde, u liniji naseg pogleda smenjuju se delovi zvezde sa vecim ili manjim pegama i to dovodi do ne male razlike u sjaju zvezde u toku jednog perioda rotacije.

Sekundar je zvezda glavne sekvence F-tipa magnitude 5.6. To znaci da je magnitudna razlika para poprilicno velika.

Lociranje: Deo je glavnog asterizma sazvezdja koji se sastoji od samo dve zvezde. Sazvezdje je lako naci, paralelno je sa dve zavrsne zvezde u ''drsci'' asterizma ''Velika Kola'' u sazvezdju Ursa Major i nalazi se ispod njih.

Opservacija: Izvezstaji o opservaciji ove zvezde najvise se razlikuju u percepcijii boje primara. Primar bi po spektralnoj klasi trebao da bude beo, medjutim postoji ne malo izvestaja gde je primar primecen u plavoj boji, pa cak se ide i do toga da je par opisan kao kremasto zut primar i kremasto zelen sekundar. Ja sa par posmatrao puno puta i utisak mi je da se percepcija boje primara menja od posmatranja do posmatranja, gde mi se primar u vecini slucajeva prikazuje kao cisto plav. Tek ponekad mi se primar prikaze vise beo nego plav. Sekundar sija bledo zuckasto, i ta percepcija je uvek ista. Jedanput sam pozvao sam i osmatracku pomoc u vidu moje supruge i ona je jasno videla plavi primar. Par sam posmatrao na vise uvecanja i mogu da kazem da promena uvecanja ne utice na boju sistema. Pribegavao sam i starom triku defokusiranja zvezda da bi boje jasnije dosle do izrazaja - i dalje uglavnom vidim plavu i zuckastu. Proucavao sam izvestaje drugih posmatraca i neverovatno je u kojim su sve bojama kolege videle ovaj par - mislim da nisam nasao dva ista pogleda. Pogledjte i vi, bas me interesuju utisci o boji.

Sto se pogleda tice, par izgleda fantasticno. Mislim da je ovo neizostavni pogled svakog amaterskog astronoma. Bilo mi je veliko zadovoljstvo sedeti u stolici i ne odvajati se od okulara. Najbolji pogled imao sam na uvecanju od 62.5x. Iako to uvecanje deluje malo za ovoliku magnitudnu razliku, separacija je savrsena za to uvecanje - taman koliko treba da primar ne gusi sekundar a da zvezde izgledaju blisko. Na jugozapadu okularskog pogleda nalazi se jos jedan lep bimarni sistem - Struve 1702. U pitanju je zuto-zuti sistem bledih magnituda 8.7 i 9.4 ne sirokoj separaciji od 36''.

Jos jedna zanimljivost krasi ovu zvezdu a to je njeno ime. U prevodu ime zvezde znaci ''Carlsovo srce'' i posveceno je engleskom kralju Charles-u I koji je pogubljen 1649. godine u Londonu za vreme gradjanskog rata u Engleskoj. Druga interpretacija je da zvezda nosi ime po sinu Charles-a I, engleskom kralju Charles-u II. ''Legenda'' kaze da je zvezda sijala neobicno sjajnu veceri kada se Charles II vratio na Engleski pesto i obnovio monarhiju, te je nazvana u njegovim imenom.


2 Canum Venaticorum

Binarni sistem u sazvezdju Canes Venatici. Magnitude komponenti su 5.7 i 8.8, na separaciji 11.2''.

Par je vrlo koloricno ''duboke'' kombinacije stelarnih klasa. Primar je stelarne klasifikacije M1 III, dok je sekundar zvezde klase F7 V. To znaci da bi par trtebao da sija kao crveni primar i zuckasti sekundar. Medjutim, iz opisa ce se videti da razlika u magnitudi i velicini zvezde cini da primar sija zivljom i otvorenijom bojom, dok je sekunar taj koji daje ozbiljnost i dubinu koloricnosti sistema.

Lociranje: Relativno lako lociranje jer se zvezda dobro istice u traziocu.

- Krenuo sam od zvezdev Beta (𝞫) Canum Venaticorum magnitude 4,2, jedne od dve zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezdu sam video golim okom i direktno je nacentrirao.
- Oko 3º juzno od nje videce se dugacak lanac tri prominentne zvezde paralelne sa glavnim asterizmom sazvezdja: 6 CnV - 2 CnV - 67 Uma. 2 Canum Venaticorum je srednja zvezda u tom lancu.

Opservacija: Ovaj par po ''dubini i ozbiljnosti'' izgleda slicno sistemu 17 Virginis koji sam opisao u ovom postu. Meni se ovakvi sistemi izuzetno svidjaju i par sam posmatrao detaljno i na svim uvecanjima jer mu je koloricnost izuzetno jaka.

Par se sastoji od zvezda velike magnitudne razlike, pa samim tim i razlicite velicine. Par je usmeren u smeru 7h prema 2h, gde je primar na 7h. Razlika u sjaju i velicini je evidentna, gde primar umnogome nadsijava sekundar, toliko da manja zvezda na malim uvecanjima deluje tackasto. I pored togaa, malo sira separacija cini da je sekundar jasno vidljiv i da nije ''ugusen'' od strane primara.

Ovo je jako lep par, predivan. Dubok, ''mracan'', ozbiljan. Boje sistema izuzetno reaguju na povecanje uvecanja i sa svakim skokom uvecanja boje su sve lepse. Car ovog sistema nije u razlucivosti vec u bojama i estetskom utisku koji ostavlja. Sam pogled je vrlo cudan. Magnitudna razlika je velika, sto utice na percepciju boja. Iako bi primar trebao da sija dubljum sjajnem od sekundara, mala velicina sekundara cini da njegova zuto-bela nijansa deluje dosta bledo i tamno. Sa druge strane, primar jeste crven, ali sija najsvetlijom nijansom crvene koja umnogome ide ka narandzastoj. Zvezda apsolutno dominira vidnim poljem, a magnitude primara je taman dovoljno niska da zvezda na deluje pufnasto vec relativno ostro. Primar prosto isjijava svoju crveno-narandzastu boju u okurujuci mrak i u totalnom nedostatku iole svetlije zvezde u polju pravi predivan i dubok crveno-crni kontrast sa okruzujucim mrakom. Sekundar je prica za sebe. Iako mu stelarna klasa sugerise zuto-belu boju ja nikako nisam mogao tako da ga percepiram. Naime, primar je toliko dominantan da par izgleda kao da je vece magnitudne razlike nego sto jeste. To manju zvezdu utamnjuje, i jako je tesko odrediti boju njene ispune. Sto se uvecanje povecava primar deluje ''zivahnije' sto sekundar dodatno cini tamnijim, pa mi se cak u jednom trenutku ucinio i crvenim.

2 Canum Venaticorum je vrhunska meta za posmatrace koji posmatraju binarne sisteme prevashodno zbog percepcije boja i estetike. Istinski sam uzivao u paru, ne pamtim da sam neki sistem duze posmatrao od ovog, od prolecnih meta mozda jos jedino 24 Comae Berenices. Medjutim, dok je 24 Com univerzalno poznata i znamenita meta, 2 CnV je skriveni dragulj za ljubitelje koloricnosti koje binarni sistemi unose u crno-beli svet vizuelne astronomije.


24 Comae Berenices

Cuven binarni sistem u sazvezdju Coma Berenices. Sistem je u stvari trostruk jer je sekundar sam za sebe spektroskopski binarni sistem. To znaci da se komponente sekundara ne mogu razdvojiti ni najsaveremnijim profesionalnim teleskopima, pa se 24 Coma Berenices teleskopski moze razluciti na dve komponente.

Komponente sistema sijaju dosta ujednacenim magnitudama. Primar sistema sija magnitudom 5, dok je sekundar magnitude 6.6. Separacija sistema je 'komotnih'' 20.6''.

Ono sto ovaj sistem cini tako znamenitim je njegova koloricnost. Naime, razlika imedju stelarnih klasa primara i sekundara je 4 pune stelarne klase, sto 24 Com cini najkoloricniji sistem na prolecnom nebu. Primar je ostareli dzin stelarne klase K0 II-III i nalazi se u podlednjoj fazi svog zivota. Prosirio se i ohladio na temperatutu oko 1000 K manju od Sunca. Sekundar je zvezda glavne sekvence stelarnog tipa A, sto znaci da je u pitanju par u potpuno drugacijim stadijuma zivota. Vec iz stelarnih klasa vidi se da je u pitanju zuto-narandzasti primar i plavo-beli sekundar, a okularski pogled itekako ce odraziti tu cinjenicu.

Lociranje: Izuzetno lako lociranje, iako se zvezda nalazi daleko od glavnog asterizma sazvezdja. Star-hoppovao sam od svetle do svetle zvezde i moj ''lanac'' izgleda ovako:

- Krenuo sam od zvezde Diadema (𝞪 Comae Berenices) magnitude 4.3, zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Od nje sam koristio skokove do sledecih svetlih zvezda i moj star-hopp ide ovako: Diadema - 36 Com - 27 Com (preko 33 Com) - 25 Com - 24 Com.

Lanac je lak za pracenje i detaljnu mapu dao sam na kraju posta.

Opservacija: Vec na malom uvecanju par je jasno razdvojen ali za pravo uzivanje u bojama treba preci na vece uvecanje, negde oko 100x. Iako je separacija velika, 24 Com treba gledati na vecim uvecanjima zbog percepcije boja.

Na uvecanju 107x pogled je prelep. Iako zvezda ne nosi nadiak ''prolecni Albireo'' - trebalo bi da nosi. Treba pustiti oci da se malo natope svetloscu zvezda i sa svakim minutom uz okular lepota i koloricnost ovog para postace sve vise ocaravajue. U principu, ja sam video zuti primar i jasno plav sekundar. Primar je divne nijanse zute, sa prelazom ka narandzastoj. Sekunar sam video cisto i jasno plav. To kazem zbog toga sto su pomatraci prijavljivali nekoliko varijanti boje ovog para: iako vecina vidi zutu i plavu, prijavljivane su i kombinacije narandzasta-plava, zuta-bela, bela-bela i narandzasta-zelena. Boja sekudara opisivana je i kao bledo plava ka zelenkastoj.

Na uvecanju 176x sam otisao ''slucajno'', kao ajde da pokusam da malo bolje osmotrim boje, i gledaj vraga - kad nisam pao sa stolice. Apslolutno najbolji pogled na sistem je pri ovom uvecanju. Boje eksplodiraju u vidnom polju i sistem izgleda fantasticno. I kao slag na tortu, ovo je prvo uvecanje na kojima sam mogao da indukujem difrakcione prstenove a da se isti ne dodirnu. Tom tehnikom potrvdio sam ranije detektovane boje, da se radi u jasno zuto-plavom paru.

Par je usmeren u smeru 10h (sekundar) ka 4 h (primar).  Zvezde su relativno uskladjene po velicini. Primar je veci ali ne drasticno. Zvezde izgledaju ostro, ali ne i tackasto. Svaka zvezda ima ispunu sa ostrim granicama prema spoljasnjem nebu, pa par ne samo da izgleda koloricno vec i nekako ''zategnuto''.

Zvezda stoji usamljeno u vidnom polju, sa apsolutnim odsustvom bilo cega svetlog oko sebe. Sazvezdje Coma Berenices mi je uvek bilo malo cudno, kao da u sebi ima vise galaksija nego zvezda. Gde god se krene okularem blede fleke samo izviru iz polja, ali zato zvezda niotkuda.

Svaka sezona ima svog Albirea, na leto imamo original, na jesen Almach, na zimu 145 Canis Majoris a na prolece 24 Coma Berenices. Sledeci put kada budete blizu Virgo Clustera, svatite do 24 Com, na malo boja u moru crno-belih fleka ovog dela neba.

U danasnjem postu bavicu se horizontalnim lancem od 6 galaksija u samom srcu Virgo Cluster-a. Od najistocnije do najzapadnije galaksije lanac je dugacak samo 1º40', sto znaci da ceo moze komotno da stane u jedno vidno polje trazioca i u malo vise od 1.5 vidno polje okulara malog uvecanja prividnog FOV-a od 68º. To znaci da imamo 6 galaksija nacinckanih jedna do drudge. Lanac je smesten neposredno severno od znamenitog Markarioanovog lanca koji pocinje odmah juzno od najzapadnije galaksije u lancu.

Ovaj lanac nije nikakva ''zvanicna'' formacija, vec kreacija mog nacina organizovanja Virgo Cluster-a u galakticke grupe. Na taj nacin sam sebi izdelio Cluster u lance i grupe galaksija koji se nadovezuju jedan na drugi i to mi omogucuje da se po Cluster-u krecem brzo i lako, skokovima od jedne galaksije do druge.

Lanac sadrzi 6 galaksija koje pripadaju sazvezdju Coma Berenices i ja cu ih navoditi u smeru od najistocnije do najzapadnije.

1.) M91 - preckasta spiralna galaksija magnitude 10.2 i pricvidne velicine 5.4'x4.4'.
2.) NGC 4516 - prekasta spiralna galaksija magnitude 13.6 i prividne velicine 1.9'x0.8'.
3.) M88 - spiralna galaksija magnitude 10.9 i prividne velicine 6.9'x3.7'. Nasjajnija i najveca galaksija lanca.
4.) NGC 4474 - lentikularna galaksija magnitude 12.5 i prividne velicine 2.1'x1.1'.
5.) NGC 4468 - patuljasta elipticna galaksija magnitude 13.7 i prividne velicine 1.5'x1.0'. Najbledja je i najmanja galaksija u lancu.
6.) NGC 4459 - lentikularna galaksija magnitude 10.4 i prividne velicine 3.5'x2.7'.

Lociranje: Lanac je najlakse locirati preko njegove najvece i nasjvetlije galaksije M 88. Od M88, lanac ima dve galaksije na istok i tri na zapad. U vreme kada su galaksije Virgo Cluster-a najbolje postavljene za osmatranje lanac ce biti polozen u horizontalnom smeru pa je navigacija od M88 na levo i desno izuzetno laka. Stoga cu u sekciji o lociranju dati lociranje galaksije M88.

Kao pocetna tacka za lociranje M88 meni sluzi galaksija M 100, cije sam lociranje i karakteristike opisao u jednom od ranijih postova.

- Kada dodjemo do galaksije M 100, u traziocu ce se jasno videti da se galaksija nalazi skoro na polovini stranice jednakostranicnog trougla koji cine tri svetle zvezde.
- Produzimo liniju koja spaja gornje i levo teme tog trougla i posle samo 1.5º doci cemo do jedine svetle zvezde u polju - SAO 100127. Galaksija M88 nalazi se malo vise od 30' jugoistocno od te zvezde.
- Posto se galaksija ne vidi u traziocu, najbolje je pronaci je okularski. Pogledamo zvezdu okularem malog uvecanja, pomerimo je tek malo na jugoistok, i sa severozapada u vidno polje ce uci sjaj galaksije M88.


M 91

Preckasta spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.2 i prividne velicine 5.4'x4.4'.

M91 je jedan od najbledjih objekara Messier kataloga. Sama magnituda objekta je sasvim pristojna, ali povrsinski sjaj galaksije je poprilicno mali. Vredost koju daje Stellarium o povrsinskom sjaju od 16.72 mag/arcmin² je ipak isuvise mala i nije realna. To je povrsinski sjaj koji imaju galaksije Lokalne Grupe, a M91, iako  bleda, ipak sija mnogo vecim sjajem od njih. U drugim izvorima navedena je realnija vrednost od 13.4 mag/arcmin². Bilo kako bilo, galaksija zaista u okluaru deluje izuzetno bledo.

Lociranje: Staje u isto vidno polje okulara malog uvecanja sa M88. Ako M88 smestimo na krajnji zapad vidnog polja, M91 cemo videti na krajnjem istoku.

Opservacija: Ovo ce biti verovatno najkraci opis jednom Messier objekta. Jednostavno, detalja nema, cak se jedva moze govoriti i o regijama drugacijeg sjaja.

Vec na malom uvecanju objekat se pokazao izuzetno bledo. Vec tada sam pretpostavio da ce ovo biti jako tesko posmatranje jer ce veca uvecanja samo jos vise ublediti pogled.

Na uvecanjima 107x i 136x zaista sam se potrudio da pazljivim posmatranjem uocim centralnu precku. Medjutim, ona se javlja samo u tragovima. Stavise, jezgro ove galaksije ne da ne deluje izduzeno vec mi je cak izgledalo i zvezdoliko. Od tog jezgra na istok i zapad se pruzaju dva kratka zadebljanja nesto malo veceg sjaja ali se oni brzo utope u bledost okruzujuceg hala. Sjaj jezgra i njegovog okkruzenja izuzetno brzo opada i sve sto ostaje je ovalni i poprilicno bledi halo bez detalja. Stoga je regija veceg sjaja unutar galaksije skucena u mali centar i sve oko njega je jednolicni bledi sjaj hala. Halo je izrazito veci od jezgra i po mojo proceni zauzima 80-90% povesine cele galaksije. Ipak, objekat se jasno istice od pozadine i samu galaksiju nije tesko primetiti. Razlog tome je velicina i oblik galaksija. Naime, galaksija je sasvim pristojno velik a oblik je skoro pa kruzan. To pravi jak kontrast sa izrazito izduzenim oblikom susedne M88 pa i pored bledoce M91 sija dovoljno unikatno da se ne moze promasiti. Ta okrugli bledo-maglicast sjaj cini da galaksija deluje poprilicno duholiko u polju.

Kako sam u prolecnim nocima cesto prelazio preko ove oblasti na putu ka Markarianovom lancu imao sam prilike da bas desetak puta osmotrim M91. Svaki put sam zastao u nadi da cu uociti bar neki dodatni detalj, makar malo vecu centralnu precku. Medjutim, detalji objekta ostaju elusivni.


NGC 4516

Preckasta spiralna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, preblede magnitude 13.6 i i prividne velicine 1.9'x0.8'.

Ova sicusna i jedva vidljiva galaksija nalazi se otprilike na liniji koja spaja M88 i M91, gde je dosta bliza galaksiji M88 i udaljena je od nje samo 20'. Nikakvo lociranje i opis necu davati jer nema sta da se opise. Galaksiju sam opazio perifernim vidom kao sicusnu i pomalo izduzenu prebledu mrlju. Da nisam znao da je galaksjia na toj poziciji, verovatno je ne bi ni primetio.


M 88

Spiralna galaksija magnitude 9.6 i prividne velicine 6.9'x3.7'.

Nailazio sam na tektove u kojima se ova laksija naziva ''Mala Andromeda''. Razlog za to je struktura, kompaktnost i nagib objekta. Smatra se da je ova galaksija idealna za uocavanje trodelne strukture spiralnih galaksije: nukleus-jezgro-halo.

M 88 je jedna od prvih galaksija koje su detaljno proucavane posle otkrica da su ''blede mrlje'' iz NGC i M kataloga u stvari galaksije. Kao takva, M 88 je jedna od prvih galaksija kod koje je identifikovana spiralna struktura.

Lociranje: Vec opisano na pocetku posta. U okularu se nalazi 50' desno od M91 i staje u isto vidno polje okulara sa njom.

Opservacija: Iako su me u pocetku plasile brojke o povrsinskom sjaju galaksije, vec prvi pogled na galaksiju pokazao je pristojno sjajan i zanimljiv objekat. Galaksija se javlja u pristojnoj velicini i jasno se izvaja iz okruzujuceg neba. Galaksija posebno upecatljivo deluje kada se gleda u istom vidnom polju sa M91. Tada se vidi da iako galaksija sama za sebe deluje bledo da ona to nije. Daleko je sjajnija od M91 i poprilicno veca. To je pomalo i opticka vrka: iako cenim da su im povrsine jednake, M88 je izrazito elipticnog oblika dok je M91 skoro kruzna, sto stvara utisak o daleko vecima dimenzijama M88.

Na uvecanju 176x, prvi utisak koji upada u oci je izduzenost galaksije. U pogledu se javlja otprilike 3x duza nego sto je siroka. Pomocu tehnika koje sam u medjuvremenu naucio (hvala Vedranu Vrhovcu) procenio sam da je duzina galaksije po duzoj osi oko 3'. U trenutku kada sam snimao ovaj izvestaj galaksija se javila u usmerenju od 8h ka 2h. Takodje, odmah uocljiva je dvostruka zvezda tik izvan severozapadnoe ivice hala.

Galaksija je vizuelno podeljena u dve celine: svetliju centralnu regiju i bledji halo oko nje. I centralna regija i halo su izduzeni, gde izduzenost centralne regije prati izduzenost hala. Sredisnja regija je velika i sigurno ima precnik minimum polovine precnika cele galaksije. Jezgro nije kondenzovano i sjaj kao da mu se rasipa podjednako po povrsini. Takodje, jezgro izgleda ''mekano'' te nema ostrinu i jasnu granicu u kojoj prelazi u spoljasnji halo.

Unutar centralne regije nisam uspeo da uocim nukleus. To znaci da kod ove galaksije nije bio prisutan trodelni spiralni patern. Na manjim uvecanjima mi se ucinilo da mozda vidim  ''isaranost'' po telu objekta, tj. pojavu nejednakog sjaja preko povrsine galaksije. Medjutim, veca uvecanja pokazalu su takvo opazanje neosnovanim. Sjaj objekta preko tela je jednolik, sa sjajnijom sredisnjeom regijom i bledjim halom, ali bez znacajnih varijacija u sjaju.


NGC 4474, NGC 4468 i NGC 4459

Ove tri galaksije mozda su i najlepsi deo ovog lanca. Sve tri su bliske i mogu stati u jedno vidno polje malog uvecanja sa M88, sto znaci da imamo lepu sliku cetiri galaksije u jednom vidnom polju. Ipak, galaksije se moraju posmatrati na vecem uvecanju, sto ce izbaciti M88 iz pogleda, ali ove tri ce ostati zajedno na bilo kom uvecanju.

Razlog simpaticnosti ovog pogleda nisu same galaksije vec bogato zvezdano polje u kome se nalaze i zanimljiv raspored zvezda oko njih. U sazvezdju Virgo relativno bogato polje je tolika retkost da mi je pogled na ovaj trio bio posebno zanimljiv.

Lociranje: prva galaksija tria udaljena je samo 37' od M88, pa se ceo trio moze lako naci okularski, pomeranjem M88 na zapad vidnog polja.

Trio sadrzi sledece galaksije:

  - NGC 4474

Bleda i mala lentikularna galaksija magnitude 12.5 i prividne velicine 2.1'x1.1'.

Pogled dirtektnim vidom na ovu galaksiju je pomalo nestabilan jer objekat ulazi i izlazi iz pogleda. Periferni vid stabilizuje objekat i ucvrscuje ga u vidnom polju. Galaksija se prikazuje malo i bledo, kao pomalo izduzena zgusnuta maglina sa svetlijim centrom. Galaskija deluje amorfno, bez jasnih ivica i jasnih granica razdvajanja sa okruzujucim nebom.

Galaksija neposredno ispod sebe, na 5h, ima bledu dvojnu zvezdu. Na manjim uvecanjim ne vidi se da je zvezda dvojna ali vec na 137x dvojna priroda zvezde postaje evidentna. Takodje, na 8h i rastojanju od oko 5', nalazi se jos jedna bliska zvezda ali ovog puta daleko svetlija, magnitude 10.

  - NGC 4468

Jos bledja i jos manja patuljasta elipticna galaksija magnitude 13.7 i prividne velicine 1.5'x1.0'. Udaljena je od NGC 4474 samo 6'.

Brutalno tezak objekat za primetiti. Galaksija nasumicno uskace i iskace iz pogleda perifernog vida kao malecko jedva primetno zasvetljanje okolnog neba, ne vece negolii neka svetlija pufnasta zvezda. Nikakvi detalji ne mogu se primetiti, em zbog sicusne velicine, em zbog nestabilnosti pogleda.


  - NGC 4459

Svetla i pristojno velika lentikularna galaksija magnitude 10.4 i prividne velicine 3.5'x2.7'. Od NGC 4468 je udaljena je samo 9'

Najsvetlija je i najveca galaksija tria i jedina koja ce se bez problema uociti direktnim vidom i na najmanjem uvecanju. Direktno iznad sebe, na 2' severno, galaksija ima veoma svetlu zuckasto-narandzastu zvezdu magnitude oko 9. Ta zvezda se nikako ne moze ukloniti iz pogleda a po meni i ne treba. Naime, lentikularne galaksije ionako ne pokazuju bogatstvo detalja pa ova zvezda stoga samo doprinosi bogatstvu pogleda. Mada, moram priznati da mi je na vecim uvecanjim zvezda smetala jer pocinje da rasipa sjaj i otezava opservaciju objekta.

Na uvecanju 176x, galaksija dobija formu i daleko je najlepsi deo tria. Skoro je kruznog oblika i ima gusto i zvezdoliko jezgro. Galaksija sija svetlo i, iako mala, dominira vidnim poljem. Srediste joj je malo i okruglo i daleko izrazenije nego kod NGC 4474. Galaksiji pogoduje duzina osmatranja i sto se duze gleda prikazuje se sjajnije i vece.

Direktno ispod ove galaksije pocinje Markarianov lanac.

Markarianov lanac je niz od 14 galaksija u prelepom i bliskom rasporedu. Lanac se nalazi u srcu Virgo Cluster-a i predstavlja njegov najlepsi i sigurno najposmatraniji deo.

Ovaj niz galaksija dobio je ime po jermenskom astrofizicaru Benjaminu Markarianu koji je otkrio da niz ovih galaksija deli zajednicko kretanje kroz svemir. Naime, sve galaksije u lancu se gravitaciono vezane kao mala galakticka grupa unutar ionakio gravitaciono povezanog Virgo Cluster-a, pa mozemo reci da Markarianov lanac predstavlja galakticko jato unutar veceg galaktickog jata.

Lanac je dugacak samo 1.5º, sto komotno moze smestiti i po 9 galaksija u jedno vidno polje malog uvecanja. Neke od galaksija su blede a neke izuzetno sjajne i ja cu u dva posta podeliti lanac u dve grupe galaksija, gde obe mogu da stanu u po jedno vidno polje malog uvecanja.

Prvu grupu galaksija predstavlja sekstet objekata koji moze stati u jedno vidno polje uvecanja 62.5x i prividnog FOV-a 68º. U stvari, u vidnom polju ce se nalaziti sedam galaksija ali je jedna toliko bleda da cu je samo pomenuti, bez pojedinacnog opisa oblekta. Objekte cu opisivati u smeru kako se javljaju u okularu, od juga ka severu. Galaksije u sekstetu su:
 
 - Galakticki par NGC 4477 i NGC 4473
 - Galakticki par NGC 4458 i NGC 4461
 - Galakticki par Arp 120 - NGC 4435 i NGC 4438 - Eyes Galaxies

Sva tri galakticka para sastoje se od jedne izduzene i jedne okruglaste galaksije, sto pojacava kontrast oblika, a pogled je dimanimcan i zanimljiv.

Na kraju posta dacu screen-shot okularskog pogleda na sekstet na uvecanju 62.5x, radi boljeg utiska o rasporedu galaksija.

Lociranje: Ja Markarianov lanac pronalazim uglavnom skokovima od galaksije do galaksije. U mom prethodnom postu opisao sam horizontalni niz galaksija koji se nalazi odmah severno iznad lanca. Markarianov lanac pocinje juzno od najzapadnije galaksije tog lanca - NGC 4459.

Ako zelimo da do Markarianovog lanca dodjemo direktno to je najbolje uraditi preko svetle zvezde 6 Comae Berenices. Istocno od 6 Com pruzaju se dva kraka od po dve sjajne zvezde. Juzni krak pokazuje tacno na krajnje galaksije lanca. Naime, najsvetlije galaksije lanca, M84 i M86 nalaze se 1.5º od poslednje zvezde juznog kraka, u pravcu samog kraka.


Galakticki par NGC 4458 i NGC 4461

Galaksije su jako svetle i izuzetno lako uocljive. U trenucima kada su galaksije Virgo Cluster-a u najboljem polozaju ove dve galaksije ce biti postavljene ugrubo u pravcu sever-jug, sa NGC 4477 na jugu a NGC 4473 na severu. Vec na malom uvecanju objekti pokazuju svetle centralne regije i jasno vidljiv halo oko njih. Galaksije grade skoro jednakokraki trougao sa zvezdom magnitude 10 koja se nalazi sa njihove desne strane.  Perifernim vidom uocio sam dve blede zvezde izmedju galaksija. Galaksije su udaljene 12' jedna od druge i cak i na uvecanju od 176x obe staju u jedno vidno polje okulara.

  - NGC 4477

Preckasta lentikularna galaksija u sazvezdju Coma Berenices. Galaksija sija magnitudom 10.4 i prividne je velicine 3.7'.

Ova lentikularna galaksija postavljena je face-on na nasu liniju pogleda. To znaci da ce u okularu izgledati mnogo okruglije nego sto je to uobicajeno za lentikularne galaksije. Lentikularne galaksije dobile su ime po predmetu na koji lice - po socivu. Ako su postavljene edge-on izgledaju kao socivo posmatrano sa strane - uglavnom se vide kao izduzena svetlost sa centralnim ispupcenjem ili kao ragbi lopta. Medjutim, ako su postavljene face-on, to bi bilo ekvivalntno posmatranju coveka sa naocarima pravo u oci - vide se u kruznom obliku.

Opservacija: Galaskija je bledja od susedne ali je zato veca, a po obliku pravi lep kontrast sa NGC 4473. Dok je NGC 4473 jasno izduzena, NGC 4477 je skoro kruzna. Unutar tog kruga vidi se stelarno jezgro manje koncetracije nego kod suseda. Galaksija deluje pomalo amorfno i bez ostrih ivica, a jezgro je kruznog oblika i vece nego kod suseda.

Jezgro je okruzeno beldjim kruznim halom koji odlicno reaguje na periferni vid, znacajno dobijajuci na dimenzijama.

U smeru 2h i na udaljenosti 5' od galaksije uocice je izuzetno bleda mrlja koja uskace u pogled perifernog vida. To je preckasta lentikularna galaksija NGC 4479 blede magnitude 12.5. Galaskija se javlja kao bleda pufnica svetla u kojoj pri stabilnom pogledu mozda primecujem malecki bledi stelarni nukleus. To osmatranje ne mogu da potvrdim jer pogled na galaksiju nije bio dovoljno stabilan za kontinuirano kvalitetno posmatranje. 

  - NGC 4473

Elipticna galaksija u sazvezdju Coma Berenices, magnitude 10.2 i prividne velicine 4.5'x2.6'.

Ova galaksija ima supermasivnu rupu u svom jezgru koja je bas to sto joj ime i sugerise - supermasivna. Naime, precnik crne rupe iznosi ogromnih 4.46 AU, sto znaci da kada bi je smestili na mesto Sunca dosegla bi skroz do ateroidnog pojasa. Tom gustom jezgru galaksija i duguje svoj veliki i jak sjaj. Bljasteci sjaj nukleusa bice i glavna karakteristika ove galaksije u okularu.

Opservacija: Galaksija deluje ocigledno izduzenije od svog suseda i ta izduzenost se krece u smeru od 10h prema 4h. Na uvecanju 176x vidi se da je glavna karakteristika galaksije izrazito svetlo jezgro, daleko svetlije od ostalog dela galaksije. Jezgro galaksije je malo i vidljivo izduzeno u smeru duze ose galaksije. Ta izduzenost jezgra  narocito dolazi do izrazaja na uvecanju 320x. U poredjenjeu sa svojim susedom, jezgro je manje, izrazenije, i svetlije. Jezgro isijava sjaj kojim osvetljava celu galaksiju, pa se objekat javlja svetlo i jasno a ne samo kao promena u osvetljenosti okruzujuceg neba.

Iako manja od NGC 4477, galaksija je lepsi prizor od susedne, zbog veceg povrsinskog sjaja, veceg kontrasta izmedju jezgra i hala, te zbog izduzenog oblika.


Galakticki par NGC 4458 i NGC 4461

NGC 4461 je veca i svetlija galaksija dua. Lentikularna je galaksija magnitude 11.2 i prividne velicine 3.5'x1.4'.

NGC 4458 je manja galaksija dueta. U pitanju je elipticna galaksija u savzezdju Virgo, magnitude 12.1 i prividne velicine 1.7'x1.6'.

Galaksije se u okularu vide blisko jedna drugoj, na rastojanju od samo 4', pa ce praviti duet cak i na najvecim uvecanjima. Galaksije su u fizickoj interakciji i izozblicavaju jedna drugu plimatskim silama.

Opservacija: Pogled je bledji nego na prethodni par ali lep i dinamican. Ove dve galaksije prave kontrast u mnogo toga: i u velicini, i u obliku i u sjaju. Veca galaksija, NGC 4461 je vidno izduzena, oko 3x duza nego sto je siroka. Duza osa usmerena je skoro tacno u pravcu sever-jug, sto  ''psiholoski'' jos izduzuje galaksiju. Galaksija je smestena izmezdju dve zvezde, gde je ona na severu mnogo sjajnija i sija magnitudom 9. Na duplo manjem rastojanju, sa juzne strane, nalazi se bledja zvezda magnitude 12.

Galaksija ne pokazuje nikakve detalje sem pomalo izduzenog jezgra. Halo galaksije dobro reaguje na periferni vid, usled cega dobija na izduzenosti dok u sirini galaksija ostaje ista.

Manja galaksija, NGC 4458, nalazi se na 8h od juzne ivice hala vece galaksije. Izrazito je kruzna u obliku, sa precnikom kruga oko 3-4x manjim od duzine vece galaksije. Galaksija je bez detalja i losije reaguje na periferni vid od susedne. Javlja se u vidno manjem sjaju kao bledi kruzni halo koji okruzuje svetlije kruzno jezgro.

Pogled na par je bled ali se galaksije jasno primecuju direktnim vidom na svim uvecanjima.


Arp 120 (galakticki par NGC 4435/NGC 4438) - Eyes Galaxies

Najlepsi, najsvetliji i najzanimljiviji deo seksteta, prava poslastica za posmatrace galaksija. Par se sastoji od dve bliske intereagujuce galaksije koje vidno uticu jedna na drugu. Clanovi para su:

1.) NGC 4435 - spiralna galaksija magnitude 10.8 i prividne velicine 2.4'x1.4'. Manja je i svetlija galaksija dueta.
2.) NGC 4438 - lentikularna galaksija magnitude 10.2 i prividne velicine 8.4x3.2. Bledja je ali veca od svog suseda.

Galaksije se nalaze na malom medjusobnom rastojanju od samo 4.5' i pravice par na bilo kom uvecanju. Galaksije su bliske ne samo u okularu vec i fizicki. Procenjuje se da su u jednom trenutku u vremenu galaksije bile udaljene samo 16.000 ly, sto je ostavilo teske posledice na vecu galaksiju. Naime, gravitaciona interakcija tesko je izoblicila galaksiju NGC 4438 sto se na astrofotografijama vidi kroz dva repa plavih zvezda koji se pruzaju duboko u svemir iz dva kraja galaksije. Repovi su dugacki i vijugaju u nerpavilnom geomatrijskom obliku. Takodje, blize jezgru, vidljiva je citava regija grudvastih zvezdanih oblaka odvojenih od glavnog diska galaksije. Iako su se u medjuvremenu udaljile jedna od drudge, galaksije nastavljaju da se medjusobno raspracavaju. U okularu, izoblicenost NGC 4438 videce se kroz njen znatno izduzeni oblik u odnosu na suseda.

Zbog svega ovoga Halton Arp uvrstio je ovaj par kao 120. unos u svom ''Atlas of Paculiar Galaxies'' koji je objavljen 1966. U pitanju je katalog ''cudnvatih'' galaksija u kome su katalogirane galaksije koje imaju odstupanje od ''klasicne'' galakticke forme, tj. koje su ''cudnovate''.

Opservacija: Pogled je bas lep. Galaksije su izuzetno svetle a njihova sjajna i bliska jezgra sijaju jedan pored drugog kao dva velika oka u mraku, odakle par i duguje svoje ime ''Oci''. U trenutku snimanja ovog izvestaja jezgra para bila su usmerena u smeru od 8h ka 2h, gde je manja galaksija bila levo a veca desno.

  - NGC 4438

Vizuelno je lako uociti koliko je ova galaksija veca od svog suseda. Javlja se u vidno izduzenom obliku i vecoj velicini od svog para. Oblik joj je amorfan i nema jasnih granica izmedju galaksije i okruzujuceg neba. To je rezultat teske izoblicenosti galaksije, gde su njeni delovi raspracani i odvojeni od glavog tela objekta. Na prvi pogled galaksija ne deluje znatno izduzeno. Medjutim, objekat odlicno reaguje na pomeranje unutar vidnog polja, pa tapkanjem tubusa i kruzenjem teleskopom oko objekta galaksija znatno dobija na velicini. Izduzenost galaksije krece se u smeru sever-jug.

Galaksija je podeljena u dvodelnu strukturu - centralna regija i halo. Vecinu okularskog pogleda zauzima sjajna centralna regija a da bi se bolje video halo galaksija se mora pomerati unutar vidnog polja. I halo i sredisnja regija su izduzeni u istom pravcu. Ja nisam uspeo da osmotrim nukleus unutar centralne regije.

  - NGC 4435

Ova galaksija je svetlija, a po obliku i velicini potpuno drugacija od susedne. Znatno je manja i kruznog je oblika. Za razliku od NGC 4438, ova galaksija ima potpuno kruznu centralnu regiju koja bas jako isijava svetlost. Unutar nje mozda sam uspeo da osmotrim malecki zvezdoliki nukleus. Ne mogu da potvrdim to opazanje jer centralna regija sija toliko sjajno da tako mali nukleus izgleda kao zvezda superimponirana preko jezgra globularnog jata - jako tesko osmatranje. I spoljasnji halo je kruznog oblika, bled je i relativno sirok, pa galaksijom jasno dominira njeno svetlo jezgro. Jezgro manje galaksije sjajnije je od jezgra vece, ali kako je jezgro NGC 4435 dosta vecih dimenzija i jos izduzeno ipak je ono to koje izgleda dominantnije.

Ovaj pogled najbolje se ceni kada se posle posmatranja na visokim uvecanjima vratimo na malo i pogledamo sekstet kao celinu. Onda ''Oci'' ponovo zasijaju kao najupecatljiviji objekti u okularu, a sa znanjem da posmatramo dve galaksije u procesu rasparcavanja jedne druge osmatranje dobija na kvalitetu.

U danasnjem postu bavicu se kvintetom galaksija koje formiraju juzni deo Markarijanovog lanca (severni u okularu).

Pogled na kvintet kao celinu - Great Galactic Face

Cetiri od ovih pet galaksija formiraju strukturu koja se naziva ''Great Galactic Face''. Razlog tome je sto je raspored galaksija takav da nepogresivo podseca na oci, nos i usta ljudskog lica: imamo dva velika i ''buljava' oka, tanka i dugacka zatvorena usta, te mali i kruzni nosic.

- Oci lica formiraju dva centralna objekta kvineteta - galaksije M84 i M86
- Usta lica predstavlja tanka i izduzena galaksija NGC 4388
- Mali nos predstavljen je maleckom galaksijom NGC 4387

Raporedom galaksija vlada skoro potuna simetrija u vidu jednakostranicnog trougla sa tezistem. U vidom polju dominirace galaksije M86 i M84 koje predstavljaju dva temena trougla. Velicinom i sjajem daleko nadmasuju ostale galaksije polja. Trece teme trougla formira galaksija NGC 4388, koja je i treca po sjaju u vidnom polju. U tezistu tog trougla nalazi se malecka galaksija NGC 4385.

Galaksije M84 i M86 su ugrubo usmerene u smeru sever-jug, sa M84 na severu. M84 deluje kruzno i svetlije dok je M86 ovalna cak i na malim uvecanjima i sjaji bledjim sjajem iako je vece magnitude od M84. Galaksije se nalaze na rastojanju od samo 17'..

Ceo ovaj kvintet toliko je blizak da se svih pet galaksija nalaze u istom polju cak i uvecanja od 137x. Na kraju posta dacu screen-shot kako kvintet izgleda na tom uvecanju.

Zvezdano polje u kome se nalaze galaksije je jako siromasno, i osim jedne zvezde magnitude 10 istaknutijih zvezda gotovo da nema.


M 86

Lentikularna galaksija u sazvzdju Virgo. Galaksija sija svetlom magnitudom 8.86 i spada u grupu najsvetlijih galaksija koje se mogu videti na nocnom nebu. Zavidne je prividne velicine od 8.9'x5.8'.

Galaksija je ogroma i dom je oko nekih 400 milijardi ostarelih zvezda. Nalazi se u prelaznoj fazi iz lentikularne ka elipticnoj - zavrsnom galaktickom stadijumu galaksija nastalih kolizijom dve ili vise galaksija.

Opservacija: M86 je vrlo cudan pogled. Naime, iako je za vise od magnitude svetlija od M84, galaksija u okularu deluje bledje. Sve brojke su na strani ove galaksije, i magnituda i povrsinski sjaj, al opet, galaksija zaista deluje bledje. Tu opservaciju proverio sam ponovnim osmatranjima u toku nekoliko noci i siguran sam u ovo osmatranje.

Razlog za ovaj paradoks mozda lezi u jednoj razlici izmedju M86 i M84, a to je razlika u ujednacenosti sjaja. Dok M84 ujednaceno gubi sjaj od centra ka obodima, M86 pokazuje neujednacen gubitak sjaja. U poprilicno sirokoj regiji oko jezgra sjaj galaksije je konstantan i bez gubitaka. Potom sjaj relativno naglo ubledi na granici izmedju sredisnje regije i hala. To takodje stvara efekat diskolike pojave centralne regije, tako karakteristicne za lentikularne galaksije.

Galaksija se javlja u izduzenom obliku, ali ne previse. Recimo da je razmera osa 3:2.

Osim izduzenog oblika, sjajnog jezgra i diska u centru, galaksija ne pokazuje nikakve detalje.


M 84

Elipticna galaksija magnitude 10.1 i prividne velicine 6.3'x5.4'.

U pitanju je dzinovska elipticna galaksija E1 klase, sto znaci da predstavlja prvi stepen odstupanja od sazvrsene sfere. U okularu ce se tako i pojaviti, u skoro kruznom obliku.

Opservacija: M84 je jedan ''mocan'' pogled. Mnoge dzinovske elipticne galaksije su toliko daleko da u svojim malim i mrljastim prikazima ostavljaju nasoj masti da oslika grandioznost objekta. Nasuprot njima, M84 svoju gigantsku prirodu prikazuje ponosno i jasno, te svojom dominacijom u vidnom polju ''otkriva'' i svoju stvarnu prirodu. Iako ce se pokazati u nesto manjim dimenzijama od M86, nadsijace je sjajem i pored manje magnitude.

Iako na prvi pogled M84 i M86 deuju slicno, pazljivo posmatranje pokazace da se ove dve galaksije razlikuju u mnogo toga.

M84 se u okularu javlja kruzno, i taj oblik ostace konstantan na svim uvecanjima. Nasuprot tome, M86 dobija na izduzenosti sa povecanjem uvecanja i povecanim vremenom posmatranja.

Osnovna razlika je u ujednacenosti opadanja sjaja. Dok sjaj M86 opada u dve faze, kod M84 sjaj potpuno ravnomerno opada od centra ka ivicama bez ikakvih naglih prelaza i regija stabilnog sjaja. Po tome je slicna sa M87. Medjutim, pogled na M87 je ipak mirniji i stalozeniji jer je kod nje gubitak sjaja bio stalozeniji i sporiji. Kod M84 sjaj bledi brze, ujednaceno ali ipak brze. Galaksija nema jasno definisanu ivicu jer se jako glatko i mekano spaja sa okruzujucim nebom. Gotovo da deluje da se nema granice i da je beskonacna. Veoma lep efekat za osmotriti.

Razlika postoji i u prisustvu nukleusa. Galaksija pokazuje veliku i svetlu centralnu regiju u kojoj je jasno prisutan mali loptasti nukleus. Taj nukleus ima dovoljno ispune da se ne moze nazvati zvezdolikim.  Kao i sve elipticne galaksije, M84 ne pokazuje nikakve detalje u formi buduci da elipticne i vecina lentikularnih galaksija nemaju nikakvu spiralnu strukturu.


NGC 4388

Preckasta spiralna galaksija magnitude 11 i izrazito izduzene prividne velicine 6.3'x1.6'.

Galaksija je postavljena edge-on u odnosu na nasu liniju pogleda, sto znaci da se pokazuje u iglicastom obliku. Galaksija ima aktivan nukleus koji ''hrani'' svetloscu ostatak objekta.

Opservacija: galaksija je svetla, velika i jasno se vidi u okularu direktnim vidom. Javlja se u izduzenom obliku, sa duzom osom nesto vise od 3x duzom od krace. Moja racunica pokazala je da je duzina duze ose u okularu oko 3', sto je sasvim dobra velicina za vecinu galaksija. Galaksija pokazuje svetlu i izduzenu centralnu regiju. Usmerenje galaksije paralelno je linijiji koja spaja centre M84 i M86, i galaksija zaista deluje kao spljostena zatvorena usta ''Galaktickog lica''.  Pogled je jako lep.


NGC 4387

Elipticna galaksija magnitude 12 i male prividne velicine 1.7'x1.1'

Opervacija: galaksija je smestena tacno u teziste trougla ''Galaktickog lica'' i predstavlja mali i okrugli ''nos''. Javlja se bledo i malo, ali u jasnom kruznom obliku. I pored bledoce, perifernim vidom pogled je stabilan a galaksija deluje kao bleda pufnasta zvezda.

Kako su sve galaksije kvinteta, osim NGC 4402, na priblizno istom rastojanju od Sunca, velicina u kojima ih vidimo u okularu proporcionalna je i stvarnim velicinama objekata. Stoga je Markarianov lanac unikatna prilika da ''osetimo'' razliku u velicini galaksija. NGZ 4387 je i u stvarnosti daleko manja od ostalih i pogled koji vidimo to realno oslikava.


NGC 4402

Spiralna galaksija blede magnitude 12.55 i prividne velicine 3'x0.5'.

I ova galaksija je u edge-on orijentaciji, i prikazuje se izrazito izduzeno. Iako je galaksija vizuelno deo Markarijanovog lanca, ona to fizicki nije. Cak stavise, galaksija nije ni deo Virgo Cluster-a. Galaksija se trenutno nalazi izvan jata koje je vuce u sebe i bliza je nama od ostalih clanica Cluster-a. Mi je vidimo kao deo Markarianovog lanca jer je u odnosu na nasu liniju pogleda superimponirana na njega.

Nalazi se na otprilike 8h od M86, na udaljenosti 9' od nje.

Opservacija: Galaksija se javlja izuzetno bledo i stabilan pogled moze se ostvariti samo koriscenjem perifernog vida. Meditim, galaksija se javlja u sasvim pristojnoj velicini pa ce njen izrazito izduzeni oblik biti jasno uocljiv. Izduzenost nije mala i galaksija je otprilike 5x duza nego sto je siroka. Veca osa usmerena je u smeru 11h-5h.

Problem sa osmatranjem ove galaksije predstavlja uvecanje. Galaksija je toliko bleda da ne trpi veca uvecanja i morao sa da se spustim na 137x da bi mogao da je fiksiram u pogledu. Na zalost, na tima uvecanjima kontrast je premali da bi se ulovili detalji, pa jedina uocena osobenost ostaje lepi iglicasti oblik objekta.

Cuveni binarni sistem, najslabija po sjaju zvezda u ''glavi'' Zmaja. Sastoji se od dve skoro identicne zvezde, i po sjaju i po boji. Obe su magnitude oko 4.9, spektralnog tipa A i nalaze se na izdasnoj separacjiji od 62''.

Lociranje: Veoma laka zvezda za lociranje, najbledja i najjuznija zvezda u glavi Zmaja. Ja sam je video golim okom i direktno naciljao traziocem. Ako zvezdu ne vidite golim okom onda naciljajte najsjajniju zvezdu u glavi - Eltanin (Gamma Draconis). I malo tu zastanite. Ovaj narandzsti dzin i najsjajnija zvezda u sazvezdju je nesto najlepse od zvezda sto sam ikada posmatrao. Zvezda u teleskopu deluje neverovatno koloricno i ostro. Vracam joj se svaki put kada posmatram objekte u sazvezdju. Kada jedanput nacentriramo Eltanin lako ce se kroz trazilac uociti cetvorougaoni oblik glave Zmaja. Nu Draconis je najjuznija zvezda glave, oko 5º juzno od Eltanina.

Opservacija: Nu Draconis je jedan od najznamenitijih binarnih sistema na nocnom nebu. Sistem cine dve cisto bele jednake zvezde na velikoj separaciji. Zvezde su toliko slicne da deluju kao klonovi jedna druge. Iako na tolikoj separaciji deluje da su zvezde opticki dvostruki sistem, one to nisu. Zvezde su gravitaciono vezane, a kada se njihova angularna separacija od 62'' prevede i AU dobije se stvarna separacija od zapanjujucih 1900 AU (23x vece od orbite Plutona). Na toj separaciji zvezdama treba nepojmljivih 44.000 godina za izvrse jednu orbitu oko zajednickog centra mase. Kada se par posmatra sa znanjem tih podataka, observacija poprima potpuno drugacji oblik.

Pogled je zaista prelep - dva bljestece bela svetionika u poprilicnom mraku ovog dela neba. Sistem apsolutno dominira vidnim poljem, a znanje da je u pitanju binarni sistem stalno pravi ''konflikt'' sa sirokom razdvojenoscu zveda u okularu. Ispunjenost vidnog polja je vrlo cudna i njime vlada poptupa asimetirja prisustva zvezda. Dok recimo na jugozapadu vidnog polja stoji oko 20-tak bledih zvezda, istocno vidno polje je potpuno prazno. Ta asimetrija okruzenja jos vise istice potpuni sklad i jednakost Nu Draconis i cini da zvezda jos upecatljivije izgleda u okularu.

Nu Draconis se smatra za najlepse sklopljene ''macje oci'' na nocnom nebu i jedan su od najpopularnijih binarnih sistema medju amaterskim astronomima. Tome doprinose sjaj sistema i siroka separacija jer je zbog toga sistem kvalitetno osmotriv svakim teleskopom i sa miminumom iskustva u osmatranju binara.

Sistem treba posmatrati na najmanjem mogucem uvecanju.

—-------------------------------------

Sledeca dva para su klasican primer kako se dva binarna sistema na istoj separaciji potpuno drugacije posmatraju u zavisnosti od magnitudne razlike primara i sekundara.

Mu (𝞵) Draconis - Alrakis

Visestruki zvezdani sistem koji se sastoji od kroz teleskop vidjivih primara A i sekundara B, koji je ponovo spektroskopski binarni sistem. Obe komponenete su magnitude 5.5, separacija 2.7'' i spektralnih klasa F.

Lociranje: Ne nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Draco i u neposrednoj blizini nema sjajne zvezde, pa je pronalazenje za nijansu teze ali opet brzo izvodljivo. Kroz trazilac se lociraju dve zvezde u glavi Zmaja: Rastaban (Beta Draconis) magnitude 2.75 i ranije pomenuti Nu Draconis. Produzi se simetrala duzi koja spaja te dve zvezde u pravu sazvezdja Hercules i u trazilac ce uci zvezda koja sa dve pomenute gradi priblizno jednakokraki trougao.

Opservacija:  Jos jedan znameniti binarni sistem u sazvezdju Draco. Isto kao i Nu Draconis, sistem se sastoji od dve poptpuno podjednake komponente, ali ovog puta na taman separaciji da se stvori efekat ''dodirivanja'' u  svemu podjednakih zvezda. Taj efekat je ''sveti gral'' posmatranja binarnih sistema a komponente Mu Draconis su perfektne magnitude i velicine da taj pogled bude estetski divan.

Iako je separacija veoma mala, zbog jednakih magnituda para najbolje posmatranje sam izvrsio na uvecanjau 107x. Na tom uvecanju zvezde se skoro dodiruju. Par se moze komforno razluciti na vecim uvecanjima ali pogled nece biti bolji. Naime, ako je par na maloj separaciji ali su zvezde priblizno istih magnitude, bolji je pogled kroz manja uvecanja zbog efekta ''dodirivanja'' zvezda. Ako je magnitudna razlika para velika, primar gusi sekundar i mora se ici na sto veca uvecanja.

Pogled je zaista prelep. Nema koloricne razlike, zvezde su identicne ali bas zbog te jednakosti u svemu i maloj separaciji ovo je poslastica za posmatranje. Podseca na mnogo kompaktniju verziju Nu Draconis. Nikad ne prestajem da se divim ovom pogledu. Sve kod Mu Draconis je uklopljeno savrseno za jedan od estetski najprijatnijih pogleda na binrne sisteme.


Epsilon (𝞮) Draconis - Tyl

Dvostruki zvezdani sistem nejednakih komponenti. Primar je zuti dzin spektralne klase G8III magnitude 4, dok je sekundar dzin spektralne klase F5, magnitude 7. Separacija je 3.2''.

Lociranje: zvezda je deo glavnog asterizma sazvezdja i iako je jedna od najbledjih u asterizmu video sam je golim okom i direktno naciljao traziocem. Ako su uslovi posmatranja losi, zvezda se mozda nece videti pa se lako moze naciljati kao pocetna zvezda u ''vratu Zmaja''.

Observacija: Potpuna suprotnost od Mu Draconis. Skoro identicna mala separacija ali je magnitudna razlika toliko velika da na uvecanju na kom sam imao najbolji pogled na Mu Epsilon nisam mogao ni da razlucim. Iako bi sistem trebalo da moze da se razluci na 100x ja nisam uspeo da jasno vidim sekundar na tom uvecanju. Sistem sam razdvojio tek na uvecanju 136x a posmatrao sam ga na uvecanju od 176x. Naime, magnitudna razlika je toliko velika da primar potpuno nadsjajava pratioca te se pratilac vidi sicusno.  Primar sam video naranzasto-zut a sekundar je toliko mali da ne mogu da kazem koje je boje. Na velikom uvecanju pogled je jako lep. Sjajni primar i mali bledi sekundar, ali u takvom pogledu pa veca zvezda ne ''gusi'' manju.  Naime, kod ovog para primar je dovoljno male magnitude da se na pojavljuje pufnasto pa toga ima manje rasipanja svetlosti oko sebe. To omogucava sekundaru da jasno dodje do izrazaja.


Psi1 (𝟁1) Draconis - Dziban

Primar 𝟁1 Draconis A je F zvezda glavne sekvence magnitude 4.6 dok je sekundar 𝟁1 Draconis B sub-dzin F tipa, magnitude 6. Separacija je 30''.

Lociranje: Zvezda nije deo glavnog asterizma sazvezdja. Ja sam je video golim okom ali je nisam direktno naciljao. Najpametnije je krenuti od zvezde Chi (𝟀) Draconis - Alahakan magnitude 3.5 koja se nalazi na mestu gde vrat Zmaja prelazi u telo. Ispod nje ce se u traziocu videti dve zvezde: bliza je 𝟁2 Draconis a dalja je 𝟁1 Draconis. 𝟁2 Draconis nisam video gollim okom ali 𝟁1 jesam. U traziocu ce se 𝟁2 pokazati pa treba voditi racuna da se zvezde ne pomesaju.

Observacija: Separacija je velika pa nije potrebno veliko uvecanje - 62x je sasvim u redu. Primar je za magnitudu sjajniji od sekundara sto se naravno kroz okular vidi. Ja sam zvezde video belo. Par se nalazi u lepom zvezdanom polju.

Jos jedan biser medju zvezdama u sazvezdju Draco. U pitanju je poznati trostruki zvezdani sistem 16-17 Draconis. Iako zvezde nose zasebne Flamsteed oznake, u pitanju je gravitaciono povezan par. Zvezde su slicnih magnituda 5.53 i 5.03, i iako se nalaze na ogromnoj separaciji od 89'' utvrdjeno je da zajedno putuju kroz svemir. Ono sto sistem cini trostrukim je cinjenica da je 17 Draconis ponovo binarni sistem, sa komponentama na mnogo uzbudljivijoj separaciji od 3.2''. Kombinacija boja, separacija i polozaja cini ovaj sistem veoma atraktivnim i omiljenom metom mnogih amaterskih astronoma.

Obe zvezde su patuljci, obe stelarne klase B. Sekundar 17 Draconis je jos jedan patuljak, ovoga puta stelarne klase A. Primaru i sekundaru zvezde 17 Draconis treba 3.800 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Lociranje: izuzetno lako lociranje, iako zvezda lezi deleko od glavnog asterizma sazvezdja.
Krene se og ''glave'' zmaja, i produzi se linija koja spaja Eltanin (𝞬 Draconis) i Rastaban (𝞫 Draconis) za dve njene duzine u pravcu ka Rastabanu. Prva svetla zvezda koja ce uci u vidno polje je par 16-17 Draconis.

Opservacija: Prelep pogled. Vec u traziocu se vidi da je par dvostruk, ali ce biti potrebna veca uvecanja da se vidi njegova trostruka priroda. U trenutku posmatranja usmerenost para bija je ugrubo od 9h ka 3h, sa 17 Draconis na levoj strani.

Trosrukost sistema jasna je vec na uvecanju 107x, gde se 17 Draconis pokazuje kao dvostruka zvezda. Osnovi par 16-17 Dra siroko je razdvojen sistem dve svetle zvezde koje na prvi pogled dejuju belo. Zvezde sijaju podjenakim sjajem i skoro su iste velicine. Zvezde apsolutno dominiraju vidnim poljem i u okularskom pogledu nece biti nijedne zvezde koja moze da im parira po sjaju.

Lepotu pogleda visestruko pojacava osmotrivost binarne prirode 17 Draconis. Sekundar se javlja kao mala zvezda severno od primara. Pratilac jeste mali ali nije bled i tackast. Naprotiv, zvezda ima ispunu i javlja se u nekoj varijanti plavkaste boje. Usmrenje terceta je jako zanimljivo jer gradi skoro pravougli trougao jedne jako dugacke i jedne jako kratke katete. Po usmerenjima podseca na jos jedan poznati trostruki sistem - 12 Lyncis.

Sto se tice boja, njihova percepcija mi se menjala sa duzinom posmatranja i u zavisnosti od uvecanja. Iako mi se u pocetku tercet ucinio kako potpuno beo, vremenom je iz vecih zvezda pocela da sisijava zuckasta boja, dok sam sekundar video plavkast.


40 i 41 Draconis

Ove dve zvezde obrazuju opticku duplu zvezdu, sto znaci da par nije gravitaciono vezan vec sa nase linije pogleda zvezde deluju blizu jedna drugoj. Medjutim, ovaj par je jedna od lepsih duplih zvezda u sazvezdju Draco i treba je pogledati. Zvezde sijaju skoro istim magnitudama 6.0 i 5.7 i nalaze se na lepoj separaciji od 19.3''. Obe zvezde su stelarne klase F7, sto znaci da bi obe trebalo da sijaju zuckastom bojom. Sve to znaci da su zvezde po svemu jednake: i po sjaju i po boji i po velicini, i na separaciji od oko 20'' ovakvi parovi su uvek atraktivne mete.

Lociranje: Sa tom magnitudom, zvezda se ne vidi golim okom. Meni je bilo lakse da lociram par krenuvsi od sazvezdja Ursa Minor nego od sazvezdja Draco.

- U trazilac nacentriramo zvezdu Epsilon (𝞮) Ursae Minoris magnitude 4.2, u glavnom asterizmu sazvezdja Ursa Minor.
- Od te zvezde pratimo sledeci star-hopp: Epsilon Ursae Minoris - HD 155153 - HD 158996 - 40 i 41 Draconis.

Ceo potez upravan je na pravac koji 𝞮 Ursae Minoris gradi sa zvezdom Zeta (𝞯) Ursae Minoris i ''Malim Kolima''. Star-hopp dugacak je oko 3.5º, sto znaci da je malo duzi od jednog punog hoda trazioca.

Na kraju posta dacu mapu lociranja.

Opervacija: jos jedan od parova koji ja nazivam ''Macje oci'', sto znaci da se par sastoji od dve potuno jednake svetle zvezde, razdvojive vec na malom uvecanju, te da par svojim sjajem apsolutno dominira vidnom poljem. Zbog ''taman'' separacije od 19.3'' ovaj par se posmatra na najmanjem uvecanju, a na veca treba eventualno ici samo zbog bolje percepcije boja.

Ovo je zaista lep par. Obe zvezde sijaju bledo-zutim sjajem. Boja se moze jos bolje osmotriti blagim defokusiranjem zvezda. Zvezde sijaju ostro i jednake su i po sjaju i po velicini i po bolji. Uvek lepi prizori dve zvezde bliznakinje na malo siroj separaciji. Ispod naseg para nalazi se jedna bleda zvezda sa kojom nas par pravi lep ostrougli trougao. Ta treca zvezda izgledao kao da kompletira celinu sa nasim parom i kao da zajedno sa njim putuje kroz svemir. U vidnom polju ima nekoliko zvezda koje mogu po sjaju da se priblize nasoj meti, ali 40 i 41 Draconis i dalje ostaju najsjajnije zvezde u okularskom pogledu.

Sazvezdje Draco dom je napoznatijem paru ''Macijih ociju'' na nocnom nebu - Nu (𝞶) Draconis. Tu metu opisivao sam kao prvu u ovom postu Stoga treba iskoristiti sto je ovaj sistem u istom sazvezdju i skociti na njega ne bi li se uporedile boje oba sistema. Obe komponente Nu Draconis sijaja bljestavo belo i ako naizmenicno skocimo sa jednog na drugi par dobicemo lepu uporedbu kontrasta boja.

U danasnjem postu opisacu tri mete (pet galaksija) kojima je zajednicko to sto je polazna tacka za njihovo lociranje zvezda Edasich - Iota (𝞲) Draconis. I pre nego sto krenem sa opisom galaksija pomenuo bih nesto o samoj zvezdi Iota Draconis.

Edasich - Iota (𝞲) Draconis

U pitanju je veoma intersantna zvezda koja se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja ''koren'' repa Zmaja. Sija magnitudom 3.67 i kroz okular se vidi u narandzastoj boji.

Svoju boju moze da zahvali svojoj stelarnoj klasi K2 III. Klasa zvezde govori mnogo o njoj, pa za ovu zvezdu sugerise da je u pitanju ostarela zvezda koja je izasla iz faze glavne sekvence, prosirila se i ohladila do temperature od oko 4.500 K. Kako je bas temperatura fotosfere zasluzna za boju zvezde, stoga Iota Draconis sija narandzastom bojom zvezda K klase.

Medjutim, ono zbog cega je ova zvezda zanimljiva je potvrdjeno priustvo egzoplanete u orbiti zvezde. Planeta je otkrivena 2002. godine i nazvana je Hypatia, po jednoj od poslednjih velikih licnosti staro-grcke nauke. Ova cuvena matematicarka i astronom dozivela je tragicnu sudbinu u doba ulaska civilzacije u mracno doba, a planeta je priznanje vredno doprinosa koji je ova grandiozna zena dala covecanstvu.


NGC 5907 - Splinter Galaxy

Spiralna galaksija magnitude 11.1 i prividne velicine 12.6'x1.4'.

Splinter Galaxy izgleda bas onako kako joj ime sugerise - iverasto. U pitanju je savrsen primer edge-on galaksije - galaksije cija je galakticka ravan nagnuta upravno na nasu liniju pogleda, tj. mi je vidimo sa strane. Takve galaksije prikazuju se ''iglicasto'', tj. u vidu tankog izduzenog sjaja sa centralnim ispucenjem. Najprominentnija edge-on galaksija je NGC 4565 - Needle Galaxy u sazvezdju Coma Berenices. Splinter Galaxy je njen manji klon, jer isto kao i Needle sadrzi prominentnu traku prasine koja preseca galaksiju na pola.

Galaksija je izuzetno zanimljiva i sa astrofotgrafske strane. Na fotografijama snimljenim svemirskim teleskopima vide se petlje koje okruzuju galaksiju sa svih strana. Petlje se pruzaju duboko u svemir i po velicini nadmasuju cak i samu galaksiju. Te plimatske petlje se objasnjavaju kao ostaci materijala koji je nastao prilikom stvaranja galaksije. Naime, smatra se da je Splinter Galaxy nastala spajanjem nekoliko patuljastih galaksija. Petlje predstavljaju materijal koji se nije u potpunosti inkoroprirao u glavno telo galaksije.

Lociranje: NGC 5907 i M102 nalaze se sa razlicitih strana tupouglog trougla bliskih zvezda koje se lako vide u traziocu. Najsjajnija zvezda tog trouga je binarni sistem Otto Struve 294 i cilj lociranja je doci do tog trougla.

- Krenuo sam od zvezde Iota Draconis - Edasich, u glavnom asterizmu sazvezdlja.
- Pomenuti trougao nalazi se nesto vise od 3º severoistocno od nje, dakle skoro u jednom pogledu trazioca. Stoga sam pomerio zvezdu na sam jug trazioca i  sa severoistoka je u pogled usao tupougli trougao tri zvezde.
- Nacentriramo trougao u trazilac, pogledamo ga okularem malog uvecanja i na krajnjem istoku nepogresivo ce se primetiti tanki i svetao sjaj Spliner galaksije.

Opservacija: Ovo je sjajan objekat za posmatranje. Ko je posmatrao NGC 4565 - Needle Galaxy i pogled mu se svideo, NGC 5907 je druga najbolja slicna galaksija. Opsti utisak je da je galaksija izuzetan spoj izrazito iglicastog oblika i visokog sjaja. Povrsinski sjaj galaksije je sasvim pristojan i objekat se vidi bolje nego sto to magnituda sugerise.

Najbolju opservaciju objekta izvrsio sam na uvecanju 176x. Galaksija se o okularu javlja veliko i izuzetno tanko, toliko tanko da je nemoguce govoriti o razmeri duzine i debljene. Taj tanak oblik je toliko izrazen da cak jedva moze govoriti o prisustvu sredisneg ispupcenja. Ispupcenje postoji, ali ne toliko prominentno kao kod Needle Galaxy. Krajevi galaksije se vide ostro i iglicasto, sto nije bas cest slucaj kod edge-on galaksija. U trenutku ovosezonskih posmatranja uglavnom je bila usmerena u smeru od 8h ka 2h. U principu, u savzezdju Draco nema mnogo poente govoriti o usmerenjima jer sazvezdje kruzi oko Polarisa po veoma malom poluprecniku i usmerenja se u toku noci osetno promene.

Objekat odlicno reaguje na periferni vid. Primenom ove tehnike galaksija znatno dobija na duzini i moguce je osmortiti njene ostre, iglicaste zavrsetke. Osvetljenost preko tela objekta je poprilicno uniformna, sem u zoni centralne regije gde slabasno sredisnje ispucenje sija nesto sjajnijim sjajem.

Sto se tice trake prasine koja preseca jezgro, to osmatranje ne mogu da potvrdim. I kod Needle Galaxy za osmatranje traka treba da se poklopi dosta toga, a kamoli kod NGC 5907. Osmatranju smeta nekoliko stvari: manja velicina oblekta od Needle, manje centralno ispupcenje i u mom slucaju nesrecan polozaj sazvezdaj Draco na severnom delu neba koji meni gleda ka Beogradu. U principu objekte u Zmaju posmatram iskljucivo kada su u trazitu, a kasno prolece i rano leto su idealno vreme za posmatranje objekata oko korena repa Zmaja. Da postoji varijacija sjaja preko jezgra - postoji, a da sam jasno video tamnu traku preko njega - nisam. Posmatrao sam galaksiju iz noci u noc, posmatrao sam je opet ovog vikenda i u zavisnosti od uslova atmosfere varijacija promene sjaja je manje ili vise uocljiva. Moj utisak je da je istocni deo jezgra svetliji od zapadnog ali ne mogu da potvrdim osmatranje trake.

Sve u svemu, meni je osmatranje ove galaksije bilo lepse i zanimljive je od M102. Iako je na papiru sve na strani M102, u okularu bas i nije tako. Splinter Galaxy je jedna od najlepsih nebeskih ''igli'' i iskrena preporuka kolegama.


M 102 - Spindle Galaxy

Lentikularna galaksija u sazvezdju Draco, magnitude 9.9 i prividne velicine 6.6'x3.2'.

Galaksija je svoje ime ''Vreteno'' dobila zbog osobine koje su poprilicno retka kod lentilukarnih galaksija. Naime, M 102 ima prominentnu traku prasine koja se proteze preko cele galaksije. Takva kreacija je kod ostalih lentuikularnih galaksija skoro nepostojeca. Ako lentikularna galaksija i ima traku prasine, ona je uglavnom kratka i ogranicena je pretezno oko regije samog jezgra. Kod M102 prasinasta traka ide od jednog do drugog kraja galaksije, i ja licno ne znam ni za jednu lentikularnu galaksiju sa takvom kreacijom. I kao da to nije dovoljno cudno, ta dugacka traka prasine vidi se u edge-on orijentaciji sa nase linije pogleda. To znaci da traka prelazi tacno preko sredisnjeg ispupcenja  i preseca ga na pola. Takva galakticka struktura je toliko nesvojstvena lentikularnim galaksijama da cak postoje sumnje da galaksija uopste nike lentikularna vec spiralna. Bilo kako bilo, ime ''Vreteno'' proiseklo je iz oblika galaksije koja pokazije veliko sredisnje ispupcenje sa trakom prasine koja se na oba kraja ima iglicaste zavrsetke, pa sve izgleda kao vreteno sa vunom po sredini.

Medjutim iz opisa ce se videti da je ta iglicasta struktura galaksije tesko osmotriva. Takodje, traku prasine je vizuelno veoma tesko primetiti ali ne i nemoguce. Medjutim, za to su potrebni teleskopi vece aperture od moje. U Vedranovom izvestaju koji je napravio posle posmatranje galaksije teleskopom od 20'' nasao sam podatak da je ispod sredisnje regije osmotrio bledu prugu. Bice da je to u stvari deo te trake prasine koja je vidljiva u regiji jezgra jer tu pravi najajci kontrast sa ostatkom galaksije.

Lociranje: Galaksija se nalazi sa suprotne strane ranije pomenutog tupouglog trougla od NGC 5907. Vratimo se na ranije pomenuti trougao, pomerimo ga na krajnji istok vidnog polja okulara i galaksija ce u polje uci sa zapada.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x galaksija izgleda izuzetno sjajno i zanimljivo. Izrazito je izduzena, a u trenutku kada sam pravio ovaj izvestaj duza osa bila je usmerena u smeru sever-jug. Objekat je sjajan, velik i jasno oucljiv.

Najbolji pogled na objekat imao sam na uvecanju 176x. Galaksija formira tupougli trougao sa dve zvezde, jednom jugoistocno a drugom jugozapadno od sebe, sa galaksijom u temenu tupog ugla.

Glavna karakteristika galaksije je njen izrazito elipsasti oblik. Medjutim, taj oblik dolazi sa poprilicno zaobljenim krajevima i vretenasta struktura galaksije sa iglicastim zavrsecima ne vidi se  kroz okular. Unutar galaksija nalazi se sjajno jezgro koje ne prati izduzenost samog objekta. Jezgro jeste izduzeno, ali sa mnogo manjim odnosom velike i male ose nego sto je to slucaj sa galaksijom kao celine. U poredjenju sa jakom izduzenoscu galaksije, jezgro se moze okarakterisati kao ovalno. Unutar jezgra nisam uocio nikakvo prisustvo centralnog nuleusa. Sjaj jezgra je skoro uniforman, i tek u blagim nijansama bledi kako se ide ka halu. Medjutim jedanput kada jezgro predje u halo galaksija pocinje naglo da bledi sa jasno uocljivim gubitkom sjaja od unutrasnje regije hala ka spoljasnjoj. Halo je izuzetno elipsastog oblika, a perifernim vidom dobija na dimenzijama. Ono sto sam uspeo da uocim kod hala je da je na juznoj strani svetliji nego na severnoj.

Sto se tice trake prasine, nisam uspeo da uocim ni trag njenog prisustva. Stavise, u pogledu se ne uocava cak ni izgled vretena, tako kakrakteristicnog za ovu galaksiju da je po njemu dobila i ime. Naprotiv, galaksija na krajevima ima jasno zaobljene ivice a ne ostre. U principu, lentikularne galaksije same po sebi nemaju nikakve osmotrive detalje. M102 je jedna od retkih koja ih zaista ima, ali se oni pokazuju u mnogo vecim aparaturama od one kojom ja raspolazem. I pored svega toga, M102 smatram za odlicno osmatranje i toplo ga preporucujem kolegama. Sam sjaj i velicina objekta su dovoljni da M102 uvrste u jedno sasvim dobro galakticko posmatranje.


Draco Triplet - NGC 5981, NGC 5982 i NGC 5985

Triplet je sacinjen od tri daleke galaksije na veoma bliskoj prividnoj udaljenosti. Linija koja spaja centre najistocnije i najzpadanije galaksije dugacka je samo 14', sto znaci da ce sve tri galaksije stati u isto vidno polje bilo kog uvecanja. Mnogo toga je ''egzoticno'' u ovom pogledu, i najmanje sto ovom triu smeta je nedostatak detalja. Ono sto pogled cini kvalkitetnim je udaljenost objekata i kontrast u obliku i morfologiji galaksija.

Trio cine galaksije (od istoka ka zapadu okularskog pogleda):

- NGC 5985 - face-on spiralna galaksija magnitude 11.1 i prividne velicine 5.5'x3.0'. Najveci je clan tria.
- NGC 5982 - elipticna galaksija magnitude 11.1 i prividne velicine 3.0'x2.1'. Najsvetlijij je clan tria.
- NGC 5981 - bleda edge-on galaksija magnitude 13.2 i prividne velicine 2.7'x0.3'.

Iako nema nikakvih dokaza da su galaksije gravitaciono vezane, ova kompaktna grupa je toliko tesno grupisana da mozak ne moze a da trio ne posmatra kao jednu celinu. Triplet odise kontrastom oblika nasuprot tesne grupisanosti. Na samo 14' razmaka imamo jednu face-on spiralnu galaksju, jednu edge-on spiralnu galaksiju i jednu elipticnu. Razlika u morfologiji i oblicima ne moze biti veca. Sto je je najbolje, iako je pogled bled i bez detalja, razlike u morfologijama se itekako primecuju.

Medjutim, onjo sto je posebno u ovom pogledu je koliko daleko u proslost gledamo. Galaksije su od Sunca udaljene 123-140 miliona ly !!! To je skoro 3 puta udaljenije od galaksija Virgo Cluster-a i 12x od recimo M82. Sa tim podacim vise cemo centiti svaki foton koji je posle vise od stotinu miliona godina putovanja zavrsio u nasem oku. Triplet je jedan od najudaljenijih objekata jasno vidljivih amaterskim teleskopima. Cinjenica da su galaksije toliko udaljene a da ih mi opet bez problema vidimo govori o gigantskim velicinama ovih objekata. Recimo, NGC 5895 je stvarnog precnika od nepojmljivih 236.900 ly !!!

Lociranje: Isprobao sam nekoliko star-hopp varijanti i meni najbrza je sledeca:

- Krenuo sam od zvezde Iota Draconis u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Oko 1.5º zapadno od nje uocio sam jednakostranicni truogao zvezda magnitude oko 8.
- Kada se produzi visina trougla preko severnog temena za jednu njenu duzinu doci ce se tacno do lokacije na kojoj se nalazi triplet. Pogledamo kroz okular malog uvecanja i bice vidljiv bledi mali sjaj bar jedne ili dve galaksije tria.

Opservacija: u trenutku ovog osmatranja triplet je bio usmeren u smeru 11h-5h. Galaksija su poredjane u skoro pravoj liniji. Najsvetija galaksija je elipticna NGC 5982 i ona se nalazi u sredini. Levo od nje je face-on spiralna NGC 5985 i njena opsrevacija znatno se poboljsava koriscenjem perifernog vida. Desno od elipticne je jedva vidljiva edge-on spiralna NGC 5981 i za njeno osmatranje treba dosta truda. Triplet kao celina izgleda malo i bledo, gotovo ''neugledno'' Medjutim, poenta ovog osmatranja nije u lepoti i bogatstvu detalja vec u osmatranju objekata zaista dubokog svemira. Osmotriti ih je samo za sebe dovoljno.

Vidno polje je prepuno zvezda koje cine lep pogled ali ne pomazu u opservaciji galaksija. Samom triu prija povecanje kontrasta i treba povecati uvecanje koliko god je moguce a da galaksije previse ne ublede. Ja sam ga najvise posmatrao na uvecanju 176x.

   - NGC 5985

I pored gotovo iste magnitude kao i elipticna NGC 5982, ova galaksija se vidi bledje, zahvaljujuci svojoj face-on orijentaciji. Galaksiji prija pojacanje kontrasta i koriscenje perifernog vida. Vidi se kao poprilicno velika bleda mrlja, oko tri puta vece od elipticne. Sjaj joj bledi od sredista ka spoljasnosti. Samo srediste galaksije ne moze se uociti kao distinktivno jezgro, ali se vidi da je u sredini galaksija svetlija nego na obodima. Galaksija ima neku vrstu centralnog ''zadebljanja'' ali bez jasne forme i granice.

Galaksija se javlja u jasno ovalnom obliku.

   - NGC 5982

Ova galaksija je najsvetlija od tri i najjasnije se vidi. Jedina je galaksija tria jasno vidljiva direktnim vidom. Pojavljuje se u blago ovalnom obliku, sa svetlim koncentrisanim jezgrom i halom oko njega. Jezgro je svetlo i loptasto. Ovalnost oblika se ugleda u izduzenosti u smeru od 9h ka 3h.

Galaksija seveozapadno od sebe ima dve zvezde sa kojima gradi jednakostranicni trougao.

   - NGC 5981

Ubedljivo najbledji clan tripleta. Sa magnitudom 13.2 objekat je izuzetno tesko opaziti, a njen polozaj na severu nikako ne pomaze. Galaksija ne sija osvetljena svetlim centrom vec kao blago zasijanje okolnog neba u vidu tanke i uzduzene trake svetlosti. Galaksiju sam uspeo da uocim samo perifernim vidom i to posle dosta truda.  Galaksija je bez ikakvih vidljivih detalja. Toliko je bleda da se cak ne moze govoriti ni o ''sjaju'' objekta, tek o uniformnom bledom zasvetljanju okruzujuceg mraka. Tanka je i mala iglica.

DSO u savzdju Hercules:

- M 92 (globularno jato)
- NGC 6229 (globularno jato)
- NGC 6210 - Turtle Nebula (planetarna maglina)


M 92

Globularno jato u sazvezdju Hercules magnitude 6.4 i prividne velicine 14'. Jedan je od Messier objekata kome posmatraci cine najvise ''nepravde''. Da se nalazi u bilo kom drugom sazvezdju jato bi bilo posmatrarcki hit, ali posto deli sazvezdje sa cuvenim globularnim jatom M13 posmatraci ga cesto previde. Zbog toga medju amaterskim astronomima ima nadimak ''Ono drugo Hekulesovo jato''. U stvarnosti, ovo jato je skoro istovetno spektakularno kao i M13. Jedno je od najsjajnjih globulara u galaksiji i po prividnoj i po apsolutnoj magnitudi. Kada se uporedi sa M13, M92 je samo neznatno bledji ali je za trecinu manje povrsine.

Jato je drevni clan Mlecnog Puta ali nije nastalo u njemu. Nekada je bio deo patuljaste galaksije Gaia-Enceladus (poznatoj kao Gaia Sausagre). Mleci Put ga je preuzeo kada su se dve galaksije sudarile pre 9-11 milijardi godina. Nukleus galaksije Gaia Enceladus danas obitava u Mlecnm Putu kao masivno globularno jato NGC 1851 u sazvezdju Columba.

Lociranje: Jato je vidljivo u traziocu.

- Krene se od zvezde Pi (𝞹) Herculis magnitude 3.15 u asterizmu Keystone. Zvezda se lako prepoznaje jer su u nepostednoj blizini dve sjajne zvezde 69 Herculis i Rho (𝞺) Herculis.
- Pomerimo trazilac za nijansu severozapadno i u pogled ce uci dve relativno sjajne zvezde paralelne sa 69 i Rho Herculis.
- Produzimo tezisnu duz koja polazi iz Pi na duz koju cine te dve zvezde za jednu njenu duzinu i u trazilac ce uci mali magloviti sjaj - M92.

Opservacija: Jato bljesti vec na malom uvecanju a na srednjim se odmah se primecuje razlika u koncentrisanosti u odnosu na M13. M92 je Shapley-Sawyer klase IV sto znaci da ima jezgro srednje bogate koncentracije. Kroz okular jato se moze podeliti na dva dela: nerazlucivo kondenzovano jezgro i prelepi halo sacinjen od desetina lako razlucivih zvezda.

Na uvecanju 107x vidi se da je jato nesto izduzeno i da je vise ovalnog oblika nego kruznog. Za detalje jata mora se ici na veca uvecanja. Na uvecanu 176x jezgro se pojavljuje veoma sjajno, koncentrisano i ogromno, okruzeno spoljasnjim halom sacinjenim od nekoliko desetina razlucivih bledih zvezda. Na tom uvecanju jezgro ostaje nerazluceno i pravi lep kontrast sa skoro porpuno razlucenim lancima zvezda koji izviru iz njega. Da bi se halo bolje razlucio potrebno je koristiti periferni vid cijom primenom halo postaje vise ''peskast''. Jezgro jeste sjano, ali ne kao kod M13, sto cini da se jato relativno lako razluci jer je ''svetlosno zagadjenje'' jezgra manje.

U nocima dobrog seeinga jato izuzetno dobro podnosi uvecanja. Na 320x objekat izgleda vrhunski. Na ovom uvecanju vidi se da se razlucivi deo hala sastoji od nekoliko populacija zvezda, gde se njih dvadesetak istice po sjaju. One se nalaze na samim obodima jata. Takodje, postaje vidljivo nekoliko lanaca zvezda. Najprominentnija su tri:

   - Prvi lanac izvire severno od jezgra i vrlo brzo savije ka jugu sa desne strane jata. Ovaj lanac je poprilicno dugacak i krece se duzinom skoro celog precnika jata.
   - Drugi lanac takodje izvire sa severa ali se krece na istok. On se u stvari sastoji od dva retka pravolinijska lanca. Jedan polazi sa severa a drugi sa istoka. Lanci se spajaju sa severoistocne strane jata i grade trougao. Ta dva lanca siromasna su zvezdama ali su jasno uocljiva jer su dugacka, pruzaju se duboko u okruzujuce polje i formiraju distinktivno trougaonu strukturu.
   - Treci lanac se nazazi na jugoistoku, On je je kratak ali se istice po tome sto se sastoji od nekoliko desetina sitnih zvezdica i vijuga kako se uliva u jezgro.

Samo jezgro se na 320x pokazuje elipsasto, skoro pravougaono, sa ugrubim usmerenjem istok-zapad. Cak i na ovom uvecanju jezgro ostaje nerazlucivo. Pokazuje se izuzetno kondnezovano, dosta gusce nego jezgro M13, i osim jasno osmotrive granulacije preko lica jezgra nije moguce osmotriti pojedinacne zvezdice u njemu. Jednostvano, jezgro je pregusto i pokazuje se kao granulirana, kompaktna i neprozirna mlecnost.

Pre nego sto zavrsim sa ovim jatom rekao bih nesto o Shapley-Sawyer klasi koncetracije globularnih jata. To je mera koncentrisanti jata prema njegovom centru i krece se u rasponu I - XII, gde klasa I predstavlja visoku koncentraciju a klasa XII nema nikakvu koncentraciju (takva jata vise lice na otvorena nego na globularna). Recimo M13 ima klasu V sto ga cini srednje koncentrisanim jatom. Razlika izmezdju V i IV je poprlicno velika i to se mozda najbolje vidi uporedjivanjem M13 sa jos jednim cuvenim jatom - M15 u sazvezdju Pegasus koji ima klasu IV.  Oba jata su vidljiva tokom letnjih meseci pa ih uporedite. Iako je razlika u koncentrisanosti samo jedna klasa, vizuelno jata izgledaju poprilicno drugacije. Takodje vidljivo u letnjim mesecima je i jato M12 u sazvezdju Ophiuchus, klase IX. Ovo prelepo jato vise izgleda kao zgusnuto otvoreno jato u kome mozemo brojati svetle zvezde nego na loptasti globular.


NGC 6229

Globularno jato u sazvezdju Hercules magnitude 9.4 i prividne velicine 4.5'. I pored toga sto je jato malo i potpuno nerazlucivo meni je ovo jedno od najlepsih letnjih osmatranja. Ovo jato se ne gleda da bi se razlucilo, ovo jato se gleda da bi se videlo. Naime, objekat je udaljen ogromnih 90.000 ly, cetiri puta udeljenije od M13 i skoro isto toliko od M92. Jedno je od najudaljenijih globularnih jata koje se moze kvalitetno posmatrati amaterskim teleskopima. Sama cinjenica da nesto toliko udaljeno sija toliko sjajno u okularu cini posmatranje posebno opcinjujucim. Udaljenost od Sunca je veoma bitan faktor u osmatranju globularnih jata i postoji mnogo blizih jata koja se ni problizno po sjaju ne mogu meriti sa NGC 6229. S tim na umu, pri posmatranju ne moze da se ne zapita kako bi velicanstveno ovo jato izgledalo da je malo blize.

Lociranje: Posto se jato ne vidi u traziocu kljucno za njegovo pronalazenje je znanje da u okularskom pogledu jato gradi trougao sa dve zvezde: HD 151689 i HD 151651. Ove dve zvezde su kljuc za pronalazenje. Ja sam ga nasao popriicno lako i ovo je moj star-hopp:

- Krene se od zvezde Tau (𝞽) Herculis magnitude 3.9 u kolenu Herkula.
- Oko 4º sverno od nje skocimo na dve svetle zvezde - 52 Herculis i duplu zvezdu 42 Herculis koje obe staju u isti pogled trazioca.
- Na pola puta izmedju njih i samo malo severno u traziocu ce se pokazati dve bliske jako blede zvezde - nacentiramo ih u trazilac, pogledamo u okular i NGC 6229 ce se pokazati u svom punom sjaju.

Opservacija: Sa uvek pristutnom svescu kolliko daleko gledamo u halo nase galaskije, meni je pogled ocaravajuc. Mogu bez dileme da kazem da mi je od svih letnjih objekata ovaj jedan od najdrazih, iako je vizelno poprilicno nezahvalan.

Na uvecanju 176x, jato se vidi kao mala, maglovita i svetla uzarena lopta, sa svetlim i koncentrisanim jezgrom. Svetlo je i okruglo, pristojne velicine ali sa malo detalja. Naime, jato se javlja kao mlecna kugla sa jako malo granulacije. Ta granulacija primetna je tek na obodima jata, a i za to osmatranje je potrebno uloziti malo vremena i truda. Ovo jato nema ni trodelnu (jezgro-prsten-halo) ni dvodelnu (jezgro-halo) strukturu. Jednostavno rec je o gusto kondenzovanoj mlecnojh lopti koja pomalo gubi sjaj od centra ka obodima ali pri tome ni u jednom trenutku ne gubi neprozirnost. Tek na obodima se vide ''kvrgice'' i ''reckice'' koje navode na granularnu strukturu.

Jato dobro reaguje na povecanje uvecanja ali ga to nece razluciti. Na uvecanju 320x perifernim vidom pojavljuje se tek nekoliko ''sramezljivih''zvezdica na suprotnim stranama oboda jata ali sama kondzovanost ostaje sveprisutra.

Medjutim, iako velika uvecanja ne doprinose isticanju detalja, treba povecati uvecanje da bi se izlovao trougao koji jato gradi sa dve ranije pomenute zvezde. Trougao je jednakokrak, sa jatom u temenu trougla i prizor je zaista lep i uskladjen u svojoj simetriji.

Ono sto NGC 6229 radi je da nas ''cika'' da smo na samoj granici razlucivosti i da je potrebno jos samo malo truda ili jos samo malo uvecanja da bi zvezde pocele da se prikazuju kao pojedinacne tackice. Istina je da se jato ne moze ralzuciti, pa cak i ako uspemo da vidimo pokoju pojedinacnu zvezdicu bice ih najvise 5-6. Medjutim, razlucivanje ovog objekta nije cilj posmatranja, cilj je pogledati visoko iznad centra Mlecnog puta i videti nesto sto sto ''ne bi trebalo da moze da se vidi''.


NGC 6210 - Turtle Nebula

Mala planetarna maglina u sazvezdju Hercules magnitude 8.8 i dimenzja 13''x16''. Maglina ima dva dela: svetlu unutrasnju regiju dimenzija 13''x16'' vidljivu teleskopom i bledu spoljasnnju regiju dimenzija 40''x30''. Spoljasnja regija se ne moze teleksopski osmotriti sem cetiri trakasta filamenta koja maglini, zajedno sa centrom, daju oblik kornjace (po cemu je i dobila ime). Za osmatranje ta cetiri filamenta potrebni su zaista veliki teleskopi (20'' i vise) i perfektan seeing.

Mala velicina centralne regije u kombinaciji sa dobrom magnitudom rezultuju veoma visokim povrsinskim sjajem. U zavisnosti od izvora, nailazio sam na vrednosti povrsinskog sjaja od  6.6 do 7.4 mag/arcmin². To je povrsinski sjaj sa kojim se planetarne magnine mogu videti cak i u traziocu, a koji sa drudge strane omogucava da se uvecanja ''pumpaju'' dokle god atmosferski uslovi dozvoljavaju.

Lociranje: I pored visokog povrsinskog sjaja maglina se ne vidi u traziocu. U svari vidi se, ali toliko bledo da ako ne znate tacno gde da je trazite necete je videti (jer je na samom pragu vidljivosti). Zato cu dati star-hopp koji ce lako naci maglinu bez da je samu uocimo u traziocu.

- Ja sam krenuo od svetle zvezde 𝞫 Herculis (Kornephoros) magnitude 2.82 u ramenu Herkula.
- Odmah do nje, u pravcu zvezde Sarin (𝞭 Heculis), u traziocu cemo uociti niz zvezda u obliku izduzene potkovice. 1.5º iznad potkovice nalaze se dve zvezde jedna do drudge. Ne mozete ih promasiti jer su to prve dve zvezde koje trazilac pokazuje.
- Centriramo trazilac na bilo koju od te dve zvezde, pogledamo kroz okular malog uvecanja, izostrimo zvezde i jedina zvezda koja ostane pufnastog oblika i ne moze se izostriti je NGC 6210 - Turtle Nebula.

Opservacija: Maglina je izuzetno mala, i na svim uvecanjima ispod 176x pokazace se kao zvezdoliko. Medjutim, ogroman povsinski sjaj dozvoljava da se povecavaju uvecanja i ja sam je najvise posmatrao na 320x.

Maglina je toliko svetla da je bez premca najsvetiji objekat u vidnom polju. Na uvecanju 320x jasno se vidi da maglina ima elipsast oblik, cak pomalo i pravougaon,  izduzen u smeru od 10h ka 4h. Gasovi magline su jako kondenzovani blizu centralne zvezde magnitude 12.7 sto je cini teskom za uocavanje. Ja nisam uspeo da izvrsim osmatranje za koje bih tvrdio da je uocilo centralnu zvezdu. Maglina je izuzetno sjajna., a taj sjaj je toliko kondenzovan da se jedva moze govoriti o regijama razlicitog sjaja preko lica objekta. Maglina je potpuno ispunjma sjajem, bez ikakvih supljina, cvorica ili regija razlicitog sjaja.

Na ovom uvecanju malo se izgube jasne granice magline a on postane pomalo pufnastra i amorfna. U nocima dobrog seeinga pogled na velikom uvecanju je zaista lep. Na njimu se maglina od zvezdolike pufnice pretvori u sjajnu uzarenu elipsu koja dominira vidnim poljem. Za osmatranje objekta nije neophodno korisiti nikakve filtere i ja sam je uglavnom posmatrao u nefiltriranom pogledu.

Sto se tice boje, maglina je javlja u sramezljivoj  zelenkasto-plavoj nijansi. Boje ima, ali ako nam je cilj osmaranje koloricnosti onda ipak treba malo smanjiti uvecanje. Naime, kao i kod mnogih planetarnih maglina, boje bolje dolaze do izrazaja pri malim i srednjim uvecanjima.

Opisani deo magline u stvari je samo njen centralni deo i predstavlja ''oklop kornjace''. Za opazanje cetiri dugacka filamenta koji predstavljaju ''peraja'' potebne su mnogo vece aparature od moje. Mogu da kazem da sam se i pored toga potrudio da osmotrim bar deo spoljasnje skoljke i da sam u tome koristio svo znanje koje imam: tupkao tubus, okular, kruzio teleskopom preko vidnog polja, gledao perifenim vidom sa svih strana. Ono sto maglina pokazuje pri blagom kruzenju tubusom preko vidog polja je da centar nije sve - tu i tamo i ponekad se pojavi neki bledi magloviti halo oko ''oklopa'' - trag mnogo vece spoljasnje skoljke.

Pozdrav svima. U ovom postu obradicu tri globularna jata u sazvezdja Ophiuchus.  Objektima je zajednicko to sto je polazna tacka za njihovo lociranje zvezda Saik (𝞯 Ophiuchi) magnitude 2.5, sredisnja zvezde u juznom delu glavnog asterizma sazvezdja.

M10 i M12 se u amaterskoj astronomiji cesto nazivaju ''Twin globulars'' zbog njihove blizine na nocnom nebu. Jata se nalaze na rastojanju od samo 3º, sto znaci da mogu tesno stati u jedno vidno polje trazioca. Oba su jedna od najvetlijih i najvecih globularnih jata severne hemisphere i zastitni su znak sazvezdja Ophiuchus.

Sa drudge strane, M 107 je bledo i tesko osmotrivo jato, a njegova pozicija na niskom nebu nikako ne pomaze opservacji.


M 10



Opservacija: Divno jato malog centra i velikog, bogatog haloa.

Na maliim uvecanjima centar se tesko vidi a kamoli razlucuje, ali se zato odlicno vidi kako halo polako bledi i postepeno nestaje u okolinu. Jato izgleda ogromno i svetlo. Medjutim, za detalje hala mora se povecati uvecanje jer se tada slika potpuno transformise.

Na uvecanju 176x  i koriscenjem perifernog vida halo se razlucuje na desetine zvezda a opsti oblik postaje peskast i granularan.  U pogled ulazi pedesetak jedva vidljivih zvezda koje izgledaju peskasto razbacane iznad kompaktnog jezgra. Kako je centar izuzetno mali, jato deluje siroko sa zvezdama koje iz njega idu duboko u polje. Samo jezgro je izuzetno kompaktno i na ovom uvecanju ''odbija'' da se razluci. U dobrim nocima jato se da kvalitetno osmotriti na visokim uvecanjima pa cu se i najvise baviti pogledom na 320x.

Na uvecanju 320x pogled je fascinantan. Broj razlucenih zvezda u halu se povecava a periferni vid drasticno poboljsava osmatranje. Na tom uvecanju vide se sledece karakteristike objekta:

- halo je izuzetno ''dubok'' ali zvezde u njemu nisu podjednakog sjaja. Naime, lako ce se primetiti dva vijugava lanca svetlijih zvezda koja su gotovo centralno-simetnicna u odnosu na jezgro. Jedan lanac ide na sever a drugi na jug i oba se u svojoj sredini savijaju za 180º. Oba lanca su malo smaknuta od centra prema istoku, tj ne izviru bas iz sredista jezgra vec iz njegovih istocnih krajeva, stoga, uz malo maste, oba niza zvezda mogu se posmatrati kao jedna lanac u obliku obrnutog slova S.

- samo jezgro na ovom uvecanju izgleda manje kompaktno i vise granulirano. Pazljivim posmatranjem moze uociti nekoliko pojedinacnih zvezdica utopljenih u gustu paucinastu struktiru koja u dalje odoleva potpiunom razlucivanju.

- Broj zvezda u halu se povecava sto jos vise dodaje utisku nesrazmerno malog jezgra u odnosu na halo. Jato ima dvostruku strukturu jezgro-halo i nedostaje mu prsten oko jezgra tako lako vidljiv kod globularnog jata M15.

- najsjajnija zvezda u polju nalazi se oko 10' severoistocno od jata. To je zvezda HIP 82905 magnitude 10.

Pogled je prelep ali je osmatranje naporno. Jato se ne moze osmatrati direktnim pogledom jer onda potpuno drugacije izgleda od ovoga sto sam ja opisao. Ako centriramo jato i gledamo direktno u njega videcemo samo malo jezgro okruzenom maglom i nekoliko desetina razlucenih zvezda. Ako zelimo da izvucemo maksimum iz ovog objekta moramo da se koristimo malo naprednijim tehnikama. U principu, globularna jata su DSO koji jako dobro reaguju na periferni vid, kao i na povecanje aperature. Za kolege koji zele bolje da ovladaju ovom tehnikom leto je idealan period za vezbanje perifernog vida zbog mnostva objekata koji zahtevaju njegovu primenu, a koji opet nisu tako zahtevni za posmatranje kao galaksije prolecnog neba. Na kraju, tu je je u znamenite Blining Planetary (NGC 6829) u sazvezdju Cygnus, idealan objekat za vezbanje perifernog vida i uzivanje u promenljivom obliku koji objekat uzima u zavisnosti kako ga posmatramo.


M 12

Globularno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 6.7 i prividne velicine 16'. Jos jedno svetlo i veliko globularno jato, cija je impozantna pojava pojacana njegovom bliskoscu sa nista manje impoznatnim M10.

Jato je Shapley-Sawyer klase IX, sto znaci da je jato rasuto prema centru. Vizuelno, klasa IX deluje poprilicno nekoncentrisano i to je razlog zasto su pocetni posmatraci smatrali da je M12 zgusnuto otvoreno jato. Ovaj objekat je vizuelno blizu globularnom jatu M10 koji sam opisao ranije ali ne samo i vizuelno; naime, njihova realna razdaljina u svemiru je veoma mala pa su ne samo vizuelni vec i fizicki susedi.

Lociranje: Najpametnije ga je posmatrati posle posmatranja jata M10, jer se jata nalaze u blizini. Kada zavrsimo osmatranje M10, vratimo se na zvezdu 30 Ophiuchi, pomerimo se traziocem na zapad dok u pogled ne udju dve relativno sjajne zvezde. Necete ih promasiti, jedine dve zvezde zapadno od 30 Oph koje se isticu. Otrpilike 1º zapad-severozapad od njih nalazi se M 12.

Opservacija: M 12 je jedno od najcudnijih globulara koje sam posmatrao. Sam raspored i sjaj zvezda stvara jasan 3D efekat gde pojedine zvezde izgledaju kao da su ispred ostalih, sto jatu daje trecu dimenziju dubine.

Na uvecanjima 176x i 320x meta je ogromna i svetla.  Jato je izuzetno zamimljivo za posmatranje, potpuno drugacije od dosada opisanih jata.

Najpre, jato je potpuno rasuto sa jako malo centralne kondenzacije. Ono sto je najupecatljivija karakteristika objekta je da ovo jato gotovo da nema halo. Umesto toga, po obodima jata vidi se 14 svetlih zvezda koje formiraju oblik klina, a ostale zvezde jata nalaze se unutar te klinaste formacije. Medjutim, toj unutrasnjoj formi fali koncentrisanost zvezda, pa sve izgleda kao rasuta peskasta straktura oivicena jednakokrakim trouglom svetlih zvezda. Stoga se jato moze podeliti u dva dela: spoljasnji klin i bledu peskastu unutasnjost:

- Spoljasnji klin: ja sam izbrojao 14 zvezda koje po mojoj proceni sijaju magnitudama 10-12. Za 4 od njih sam siguran da ne pripadaju jatu nego su superimpozirane preko njega. Znajuci da najsjajnija zvezda koja pripada jatu sija magnitudom 12 logican zakljucak je da su neke i od ostalih pomenutih zvezda takodje superimpozirane na jato. Cela struktura izgleda kao polozeni bor sa vrhom koji gleda ka istoku.

- ''Iza'' tih 14 zvezda krece peskast sjaj oko 40 jasno razlucenih zvezda i jos mnogo zvezdica na pragu razlucivosti koje stvaraju paucinasti pozadinski sjaj. Ne nalaze se sve zvezde unutar klina, vec mnoge prelaze preko njegovog juznog kraka. Tako se stvara utisak da je klin superimoniran preko severnog dela objekta. Zvezde su u takvom rasporedu na se ne vidi nikakva centralna kondenzacija niti bilo sta nalik jezgru. Sve zajedno cine predivnu scenu, jer ovih 14 zvezda deluju istureno u odnosu na ostale sto stvara 3D efekat slike. Jato izgleda kao da se sastoji od zvezda svih mogucih magnituda od 10 pa nadalje.

Ukupnan utisak mi je da meta izgleda kao otvoreno jato, a u srcu otvorenog jata - maglina.


M 107

Globularno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 8.1 i prividne velicine 10'. Jato je Shapley-Sawyer klase X, sto znaci da je veoma labavo vezano.

Jato ima izuzetno zanimljivu orbitu. Objekat je blizu ravni galaksije pa je pristojno blisko i Zemlji ali i centru galaksije. Pritom mu je orbita izrazito elpiticna pa ga pri najvecoj udaljenosti od centra Mlecnog Puta stavlja u galakticki halo, a pri najmanjoj jato cak prodire u precku galaksije.

Lociranje: U trazilac se centrira zvezda Zeta (𝞯) Ophiuchi magnitude 2.6, sredisnja zvezde u juznom delu glavnog asterizma sazvezdja. Oko 2º juzno od nje u trazilac ce uci tri blede zvezde koje grade pravougli trougao. Kada se vertikalna kateta trougla produzi na jug za svoju duzinu doci cemo do nase mete.

Opservacija: Izuzetno tesko posmatranje. Jato se nalazi jako nisko na nebu  i usled jakih letnjih turbulencija na malim visinama meni je bilo jako tesko da osmatram ovaj bledi objekat. Nezavisno od polozaja na nebu, i povrsinski sjaj M 107 je izuzetno mali: sa 14.6 mag\arcmin² M107 je jedno od jata najmanjeg povrsinskig sjaja.

Na uvecanju 176x i direktnim vidom jato se prikazaje kao bleda nerazluciva magla. Ono sto sam uspeo da vidim je da je centar okrugao ali da je sam jato pomalo ovalnog oblika. Za bilo kakve detalje potrebno je intenzivno koristiti periferni vid. Tada se na obodima jata pojavljuje granulacija. Da bih od te granulacije dosao do bar koje razlucive zvezde presao sam na uvecanje 320x. Povecanje uvecanja ne doprinosi mnogo kvalitetu pogleda, sem sto se granulacija pojacava a iz ivica jata sramezljivo proviruje pokoja pojednicna zvezda.

Ukupan pogled je bled i pomalo dosadan jer ovo jato ne da nema trostruku, vec cak ni dvostruku strukturu. Namerno sam u prethodnom pasusu koristio izraz obod jata a ne obod hala - jer hala nema. Celo jato deluje kao jedinstvaena bleda mrlja, bez jasne podeljenosti na centar i halo. Jedino sto se primecuje da sjaj raste prema centru ali podeljenost na jezgro i halo ne postoji.

Ono sto je pogled ipak ucinilo lepim je okruzenje u kome se nalazi jato. Na malom uvecanju jato je okruzeno sa tri zvezde magnitude oko 10-11 lepo rasporedjenih - po jedna na istok, zapad i sever. Te tri zvezde se nalaze na udaljenosti oko 4'-5' od jata i nisu njegov deo vec su mnogo blize Zemlji od samog objekta. Dodatno, na jugu jata nalaze se jos dve zvezde koje izgledaju kao da su ispale iz njega, na malo vecoj udaljenosti od prethodne tri.


Mape lokacija cu ostati duzan jer izvestaj kucam sa posmatracke lokacije. Mape cu naknadno ubaciti u izvestaj.

Danasnje tri mete nalaze se u sazvezdju Sagittarius - kovcegu sa blagom svih amaterskih astronoma. Nazalost, mnogima od nas ovo sazvezdje nije u celosti vidljivo jer je isuvise nisko na nebu - to tvrdjenje i jeste i nije tacno. Sazvezdje je nacickano sa DSO, i iako zaista jeste na niskom nocnom nebu  mnogi najlepsi objekti nalaze se u severnom delu sazvezdja, daleko iznad glavnog asterizma koji mnogi od nas ne vide.  Stoga, iako ne vidimo asterizam ''Teapot''  to ne znaci da ne mozemo da pogledamo minimum 10 fantasticnih meta. Kasnije u postu cu objasniti vaznost zvezde Polis, po meni jednog od najbitnijih ''lokatora'' za amaterske astronome. Proverite obavezno da li je vidite - ako je vidite na nocnom nebu ''kovceg sa blagom'' je vas.

Ovo sazvedje ima sve: emisione magline, refleksione magline, planetarne magline, tamne magline, otvorena jata, globularna jata, pa cak i jednu galaksiju Lokalne Grupe. Ne bih da duzim sa samim sazvezdjem, mogao bih roman da napisem o njemu. Dovoljno je reci da kada gledate u njega gledate u centar nase galaksije.

Mnogi objekati u sazvezdju Sagittarius su izuzetno kompleksni - ne mali broj njih zahteva koncentraciju, vreme, strpljenje i vestinu. Takve su i dve danasnje mete – M 20 i M8, a cak i otvoreno jato M21 pokazuje suptilne detalje ako mu se posveti malo vise vremena. Ove tri mete izabrao sam jer se nadovezuju jedna na drugu i sve tri se nalaze juzno od zvezde Polis, a razdaljina od nasevernijeg do najjuznijeg objekta je samo  2º. Stoga sve tri mete mogu komotno stati u jedno vidno polje trazioca i predstavljaju trio meta koji se gleda u jednoj posmatrackoj veceri.


M 21

Otvoreno jato magnitude 5.9 i prividne velicine 15'. Jato je mlado i staro je ''samo'' 6.6 miliona godina - u zivotnom rasponu otvorenih jata reklo bi se da je ovaj objekat tinejdzer. Sastoji se od zvezda skoro identicne starosti i pretpostavlja se da su sve zvezde jata rodjene u isto vreme.

Lociranje: kada  dodjemo do lokacije M21, u istom vidnom polju trazioca nalazice se i M20 i M8.

- Krenuo sam od zvezde Polis (𝞵 Sagittarii) magnitude 3.8. Zvezda se nalazi severno od Kaus Borealis (𝞴 Sgr), znamenite zvezde koja oznacava ''drsku poklopca cajnika''.
- 1.5º zapadno od nje primetice se dve sjajne zvezde jedna do druge.
- 3º jugozapadno od njih lako ce se videti skup zvezda u obliku klina, sa vrhom klina usmerenim ka severoistoku. Jato M21 je centrirano bas oko zvezde koja predstavlja vrh klina. Nacentriramo je u trazilac, pogledamo kroz okular u u vidno polje ce uci naizgled ''neugledno'' otvoreno jato M21.

Opservacija: Iako jato nije malo, ne moze se reci da se dobro izdvaja iz pozadine. Naime, jato ima 7 svetlih zvezda koje su grupisane u dve trougaone strukture koje se ne nadovezuju jedna na drugu, pa ako ne znamo da je pred nama otvoreno jato cak mozemo doci u iskusenje da ga tretiramo kao random grupaciju zvezda. Medjutim, kada se objekat malo duze i pazljivije osmotri, videce se da blede zvezde koje postepeno ulaze u pogled itekako grade povezanost i formu clanica jata.

Jato se moze podeliti na tri dela: severni, juzni i sredisnji deo izmedju njih.

- Gornji deo jata sastoji se od cetiri zvezde magnitude oko 9 koje grade distinkivni tupougli trougao. Teme trougla pozicionirano je na severu i cini ga najsvetlija zvezda jata SAO 186215 magnitude 7.2. Severno od tog trougla nalazi se pregrst razbacanih bledih zvezda. Raspored tih zvezda je toliko nasumican da je izuzetno tesko proceniti koje od njih jesu a koje nisu deo jata.

- Donji deo jata sastoji se od tri zvezde koje grade mali pravougli trougao. Zvezde su magnituda 9 i 10. Najsvetlija zvezda tog trougla je takodje usmerena ka severu.

- Najlepsi deo objekta je u sredini. Prostor izmedju dva trougla ispunjen je sa tacno 10 zvezda u obliku potkovice sa krajevima koje se skoro dodiruju. Krajevi potkovice su na severu i nadozvezuju se na dve zvezde svetlog tupouglog trougla. Zaobljeni deo potkovice je na jugu i njegova najuisturenija  zvezda je istovremeno najsvetlija zvezda donjeg trougla. Stoga potkovica vezuje gornji i donji deo jata, sto cini zaista lep prizor i objektu daje formu i strukturu. Polozaj potkovice je takav da zajedno sa gornjim trouglom formira jasno uocljiv oblik velikog grckog slova ''𝞨'' okrenutoog naopacke.
Potkovica se sastoji od zaista bledih zvezda i mozda na prvi nece biti odmah uocljiva. Medjutim, duzim posmatranjem i koriscenjem perifernog vida zvezde ce se jasno pojaviti u pogledu.

Ova glavna forma jata koju sam opisao je male velicine od nekih 5' u precniku. Stoga se jato mora posmatrati na malo vecim uvecanjima i ja sam je najvise posmatrao na uvecanju 176x, mada sam isao i na 320x. Van ove glavne forme jata nalazi se pregrst bledjih zvezda. Neke od njih su bliske spomenutim trougaonim formama i te zvezde verovatno jesu deo objekta. Moja procena je da je bar jos nekoliko deseitna zvezda inkorporirano u M21. Sve te dodatne zvezde su skoro podjednakog bledunjavog sjaja, ne grade nikakvu distinktivnu formu te deluju nasumicno rastkano po periferiji objekta. U svakom slucaju jato se prepoznaje po dva trougla i potkovici izmedju njih. Ostale zvezde daju objektu na velicini ali ne i na lepoti: stavise, one cine da se jato poprilicno tesko izdvaja iz bogate pozadine Mlecnog Puta.


M 20 - Trifid Nebula

Izuzetno kompleksna H II regija koja se sastoji od emisione i refleksione magline. Magnitude je 6.4 i velicine 20' (jako ce se tesko videti svih 20').

Ovaj objekat u sebi ima sve: otvoreno zvezdano jato, emisionu maglinu, refleksionu maglinu i tamnu maglinu. Objekat se moze podeliti na dva dela. Juzni deo je emisiona maglina u koju je usadjeno otvoreno jato. Gasovi magline svetle jonizovani mladom centralnom zvezdom lociranom duboko u oblaku. Severni deo je refleksiona maglina, koja se fizicki nalazi iza emisione. Svetlost mladih plavih zvezda otvorenog jata reflektuje se o te gasove iza emisione magline i cini ih plavim. Naposletku, ispred emisione magline nalazi se tamna maglina B85 koja vizuelno izgleda kao da deli emisionu maglinu na tri dela.

Znaci redosled je sledeci - najbliza nama je tamna maglina B85, iza nje je emisiona maglina sa zvezdanim jatom u sebi a iza nje je refleksiona maglina. Pogledano sa Zemlje, svi zajedno izgledaju kao jedan objekat - M20.

Lociranje: Nalazi se u okviru iste klinaste strukture ciji vrh predstavlja prethodna meta M21.

- Uoci se poslednja zvezda u donjem lancu klina.
- Neposredno ispod nje u traziocu ce se jasno videti dvostruka zvezda. Ta zvezda je centralni deo M 20. Nacentrirano je u okular i oko nje se vrerovatno nece primetiti mnogo toga. Medjutim, kada se ucvrsti UHC filter i pazljivo osmotri, u vidnom polju ce se pokazati prelepi oblik Trifid magline.

Opservacija: Izuzetno slozeno i naporno posmatranje.

Naime, magline istovremeno sacinjene i od emisionog i od refleksionog dela su uvek izazov. Razlog je koriscennje filtera. Fileri pomazu kod emisionih maglina ali su jalovi kod refleksionih. Sa ovom maglinom je problem sto je emisioni deo svetliji a refleksioni tamniji. Sto ce reci - ako objekat posmatramo filterom  tek tada smo u problemu sa refleksionom maglinom. Stoga sam posmatranje podelio na dva dela i iskoristio jedan posmatracki trik sa  filterom.

Prvo cu opisati emisioni deo. Ovaj deo je poznatiji, zanimljiviji, svetliji i po njemu je maglina i  poznata. Maglina se tesko posmatra bez filtera - vidljiva je ali jako slabasno. Iz mog iskustva mogu da kazem da maglina mnogo bolje reaguje na UHC filter nego na OIII.

Sa ovom maglinom samo polako - bas polako. Maglina je vidljiva direktnim vidom ali za izvlacenje maksimuma iz ovog objekta mora se biti jako strpljiv i temeljan. Maglina nije mala i precnika je oko 10'. Na uvecanju 176x videce se dvostuka zvezda u samom centru magline koja se nalazi usred ''ostrvceta mraka''. Taj mrak je u stvari centar tamane maglime B85 koja deli M20 na tri dela. B85 se sastoji od tri tanka kraka, ugrubo u obliku Mercedesovog znaka. Sve tri trake seku se u jednoj tacki i tacno u toj tacki je i centralna dvostruka zvezda (bez filtera cini mi se da je zvezda trostruka). Izmedju tih krakova smestila se gusta maglovitost. Maglovitost nije samo bledo zasijanje okolnog neba vec ima svoju formu koja izgleda kao gusti oblaci dima. Nesto slicno kao ''oblaci dima'' Rosette Nebula samo manji i svetliji. Zanimljivo je da se ta struktura dima gubi na manjim uvecanjima kada se maglina pokaze u uniformnijem obliku i osvetljenju, pa veca uvecanja unose zivost u objekat. Unutar maglovitosti mogu se primetiti blede zvezdice smestene tacno na granici izmedju maglovitosti i krakova tamne magline. Objekat se mora posmatrati dugo, polagano i bez zurbe. Jako je zahtevan za posmatranje, ali sa svakim dodatnim minutom pogled se poboljasava i pojavljuju se novi elementi magline. Maglina pozitivno reaguje na periferni vid, tapkanje tubusa i kruzenje tubusom preko vidnog polja. Tim tehnikama maglina dobija na dimenzijama i uocava se vise maglovitosti.

Takodje, na ovom objektu sam kroz sezone shvatio bitnost iskustva i redovnog posmatranja. Naime, iako je nebo pod kojim posmatram svake sezone sve losije - maglinu svake sezone vidim sve bolje.

Posle posmatranja emisionog dela na red dolazi refleksioni, koji se u okluaru vidi jugozapadno od emisionog. Centriran je oko zvezde SAO 186149. On je tamniji od emisionog i filteri kod njega ne pomazu. Vidi se kao bezlicna maglovitost bez forme koja okruzuje pomenutu zvezdu. Za njega sam iskoristio jedan mali trik sa filterom. Naime, postoji razlog zasto treba provesti puno vremena posmatrajuci filterom emisioni deo. Ako se oci adaptiraju na filterski pogled emisionog dela i potpuno zanemari sve oko njega, onog trenutka kada se filter skine emisioni deo ce ubledeti a refleksioni ce zasijati sjajem koji ranije nismo mogli da uocimo. Naime, ako posmatramo dva maglovita objekta jedan pored drugog i jedan vidimo slabo, treba poboljsati pogled i svu paznju usmeriti na sjajniji objekat. Kada odjednom zatamnimo sjajniji objekat i ponovo pogledamo u pravcu tamnijeg uocicemo ga bolje. Ova tehnika vazi za sve emisione-refleksione magline. Posmatrajte dugo emisioni deo filterom, naglo ga skinite i refleksioni deo ce iskociti svetliji.  Taj efekat naglog skidanja filtera moze se postici i ako se filter ne zasrafi za okular nego se stavi preko njega.


M8 - Lagoon Nebula

Emisiona maglina u sazvezdju Sagittarius magnitude 4.6 i prividne velicine 90'x40'. Medjutim, teleskopskim pogledom ne moze se videti maglina u celosti vec jedan njen deo velicine oko 45'x30'. Maglina unutar sebe sadrzi H II regiju - Hourglass Nebula, koja predstavlja i najsvetliji deo M8.

Maglina je tamnom trakom prasine podeljena na dva dela:

- istocni tamniji deo koji zauzima veci deo kompleksa i u koji je usadjeno otvoreno jato NGC 6530.

- zapadni svetliji deo u kome se nalazi najsjajnija zvezda u maglini - 9 Sagitarii magnitude 5.9, koja je i odgovorna za sjaj magline. Takodje, u zapadnom delu nalazi se zvezdano porodiliste poznato kao Hourglass Nebula, i u teleskoposkom pogledu to je najsjajnija regija maglovitosti koju cemo primetiti.

Lociranje: Direktno juzno od klina zvezda u kojima se nalaze M21 i M8, u istom vidnom polju trazioca uocice se jasan luk svetlih zvezda, gde je 7 Sgr njegova najvetlija zvezda. Nacentriramo trazlilac bilo gde na istocni deo luka, pogledamo kroz okular i jasno ce se pokazatri otvoreno jato NGC 6530 i HII regija Hourglass Nebula.

Opservacija: Meni licno, M8 je najfascinantniji objekat na letnjem nocnom nebu. Vracam mu se svake sezone i sa svakim novim osmatranjem otkrijem nesto novo u njemu. Toliko toga ima u M8: nekoliko tamnih maglina, ogromna i svetla emisiona maglina, jos svetlija HII regija, pristojno veliko i svetlo otvoreno jato. I kao da to nije dovoljno, sam objekat je ogroman - po mojoj racunici objekat se u okularu javlja u precniku oko 43' !!!!! To je ogromno!

Maglina se posmatra na uvecanjima ne vecim od 120x. Ja sam je posmatrao na 62.5x i 107x. Prva stvar koja se uoci bez OIII filtera su tri osnovne karakteristike: otvoreno jato NGC 6530 na zapadnoj strani okulara, najsjajnija zvezda van jata - 9 Sgr i sjajna zvezda ispod nje (obe u centru pogleda) i mali svetli magloviti sjaj na istocnoj strani - Hourglass Nebula. Ono sto se bez filtera tesko vidi je malovitost oko otvorenog jata i tamna traka prasine koja preseca maglinu na pola.

Za razliku od M20, ova maglina mnogo bolje reaguje na OIII filter nego na UHC. Kada se ucvrsti OIII filter pogled se potpuno transformise - pojavljuje se prominenta tamna traka koja deli maglinu na dva dela. Ta tamna pruga je u obliku luka koji su pruza skoro 180º, sa krajevima luka na istoku a ispupcenjem na zapadu. E sad, a ako se malo duze i bolje pogleda, videce se jos jedna tamna traka koja ide upravno na ranije pomeutu i koja sa njom gradi oblik krsta. Ta druga traka nesto je izrazenija na zapadnom delu objekta.

Da ne bi napravio haos od ovog opisa, posto ima toliko toga za opisati, podelicu opis u pojedinacne celine:

  - Istrocni deo magline - 9 Sgr i Hourglass Nebula

Sa istocne strane tamne trake nalazi se jaka maglovitost sa dve istaknute sjajne zvezde i jednom cvorastom regijom sjajne i guste maglovitosti. Severnija zvezda je 9 Sagittarii magnitude 5.9, koja je i odgovorna za sjaj magline. Tek malo severoistocno od nje nalazi se Hourglass Nebula. U pitanju je HII regija zvezdane formacije koja je najsvetliji deo magline. Velicine je oko 3' i sjaji gustim mlecnim sjajem. Cak i bez filtera, Hourglass Nebula svojim sjajem dominira vidnim poljem, a uz OIII filter javlja se mnogo gusce a sjaj joj se intenzivira. Od ostatka objekta razlikuje se gustinom sjaja - dok u celini M8 sija prozracnom maglovitscu, Hourglass je mnogo gusca i neprozirna. Spicastog je oblika sa vrhom usmerenim ka severu. Hourglass u sebi ima usadjeno malo zvezdano jato sicusnih zvezda koje su nastale u maglini. Ja sam poprilicno napornim posmatranjem uspeo da ih vidim dve.

  - Zapadni deo magline i otvoreno jato NGC 6530

Zapadni deo magline podeljen je na dva dela jos jednom tamnom trakom. Na severu je lepsi deo jer se u njemu nalazi otvoreno jato NGC 6530. Jato se probija cak i kroz OIII filtrer. Oko jata ima najmanje maglovitsti, dok se nebuloznost pojacava severno od njega.

Sa donje strane trake takodje se nalazi svetla maglovitost koja je sa juga omedjena sa dve svetle zvezde.

Malovitost oba dela se u obliku lepezastih lukova savija i dosta siri ka istoku, te sa severa i juga zaokruzuje manji zapadni deo u kome se nalazi Hourglass Nebula.

Najsjajnija zvezda u vidnom polju bice 7 Sagittarii magnitude 5.4, koja se na krajnjoj zapadnoj ivici magline.

  - Otvoreno jato NGC 6530

Jato je svetle magnitude 4.6 i oklularu se javlja u velicini oko 8'. Najbolje ga je posmatrati u nefiltriranom pogledu, mada se oko 15 zvezda lagano probija kroz OIII filter. Jato se veoma lako izdvaja od okruzujuceg neba i ima distinktivan oblik spirale. U sredini se nalaze cetiri zvezde u kvadratnoj formi. Od njih pocinje da se odmotava spirala u obliku ''hipnoticke spirale'' koja napravi pun krug oko centra jata. U nefiltriranom pogledu vidi se oko 40 zvezda dok se kroz filter probija oko njih 15. Kroz filter se vide zvezde jednake u sjaju ali se tek bez OIII vidi da jato ima 15 sjajnih i 20-tak bledjih zvezda. Najsjajnija zvezda je u samom centru i cini mi se da svetli zuckasto-narandzastom bojom.

Maglinu treba posmatrati dugo, pazljivo i strpljivo. Takodje, adaprtacija na mrak jako utice na kvalitet posmatranja - kada god posmatram M20 i M8 radim to sa prekrivenom glavom da bi eliminisao bilo kakvo svetlosno zagadjenje spolja. Duzinom posmatranja objekat znatno dobija na velicini, pogotovo na krajevima. Takodje, duzim posmatranjem jasno dolazi do izrazaja da maglina ne sija uniformnim sjajem. Naprotiv, unutar maglovitosti javljaju se regije jaceg i slabijeg sjaja, te ''rupe'' mraka unutar magle. Te ''rupe'' su male tamne magline kojih ima nekoliko, i uglavnom se nalaze u vecem, zapadnom delu objekta.

—----------------------

Prava lepota nalazi se izmedju ova dva objekta (M20 i M8). Ako pogledate okularem malog uvecanja na prostor izmezdju M8 i M20 videcete nesto prelepo - oblak gusto spakovanih jako bledih zvezda rasutih na ogromnu povrsinu. Jako je slican po obliku objekatu M24 - Small Sagittarius Star Cloud, ali mu je povrsina manja a zvezde daleko tamnije i gusce spakovane. Mozete ga videti u Stellariumu kao neoznaceni oblak tamnih zvezda.  Zvezde su razlucive i ima ih na stotine. Kako su skoro sve zvezde u oblaku na pragu razlucivosti mog telesopa, predeo bi mogao da opisem kao isprskan nasjitinijim zrnima peska. Pogled je fascinantan, najblizi po izgledu mu je Scutum Star Cloud, prelepa peskasta povrsina maleckih bledih zvezda.

Na kjraju, moram da istaknem vaznost zvezde Polis za amatersku posmatracku astronomiju. Sazvezdje Sagittairus moze biti jedno od najvecih promasaja necije astroamaterske ''karijere''. Razlog je sto sam ne jedanput cuo da ga ljudi ne posmatraju jer je nisko. To je opticka varka - nisko je je glavni asterizam ''Cajnik''  ali zvezda Polis nije. Zvezda Polis nalazi se iznad glavnog asterizma, i to dosta iznad i okruzena je pravim blagom DSO: M17, M18, M25, M24, M22, M23, M21, M20, M8, M28 - svi se nalaze u radijusu 4.5º od zvezde Polis. To je 9% svih Messier objekata u krugu poluprecnika samo 4.5º !!!!! NGC i IC objekte nisam ni spomenuo. Odvojte jednu letnju noc i proverite da li je vidite. Ako vidite Polis i makar malo ispod nje imacete lepote za posmatranje narednih 5-6 dana. Ako vidite samo severno od nje - to je i dalje 5 Messier objekata zgusnutih jedan pored drugog, a medju njima neverovatna osmatranja poput Omega Nebula i Small Sagittarius Star Cloud.

M 27 - Dumbbell Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Vulpecula, magnitude 7.4 i velicine 8'x5.6'.

Jedna je od najsjajnijih i najblizih planetarnih maglina. Maglina lezi na udaljenosti od 1.360 ly od Sunca, i procenjuje se da je stara 14.600 godina, dakle dosta preko pola prosecnog zivotnog veka planetarne magline.

M27 je jedna od najpopularnijih astro-amaterskih meta i objekat sa kojim se prave prvi koraci u osmatranju. Nisam bio siguran da zelim da opisujem ovaj objekat iz razloga sto mi je to na prvi mah izgledalo malo prepotentno - naime, svako od nas je posmatrao dvostruki zvonast oblik ove magline i svi znamo koliko je gusta i skoro neprozirna. Medjutim, maglina u stvarnosti nije zvonastog vec ovalnog oblika. Maglovitost sa leve i desne strane je bleda i cesto se ne vidi se bez pomoci filtera. Stoga mislim da nije lose da opisem kako maglina zaista izgleda u svom celokupnom obliku, jer se uz pomoc UHC filtera njen oblik poprilicno promeni.

Lociraranje: Maglina se vidi kroz trazilac. Najlakse je krenuti od sazvezdja Sagitta. U trazilac nacentriramo dve zvezde u vrhu ''strele'' u glavnom asterizmu sazvezdja: 𝞬 Sagittae i 𝞰 Sagiitae. Povucemo simetralu duzi koja spaja te dve zvezde prema sazcezdju Vulpecula. Posle oko 3º u trazilac ce uci magloviti sjaj na se mete - M27.

Opservacija: Opservacija se poprilicno razlikuje u filtriranom i nefiltriranom pogledu.

Bez filtera, maglina ima prepoznatljiv oblik koji podseca na bucicu za treniranje, dva spojena zvona ili ogrizak jabuke. Meni licno maglina bas i ne podseca na teg jer joj je mnogo debela ''drska'' za to. Teg je usmeren tako sto mu je drska ugrubo u smeru sever-jug a maglina izgleda izduzeno i znatno visa nego sto je siroka. Maglina je velika i sjajna i dobro podnosi uvecanja ali ne treba preterivati. Maglovitost je izuzetno gusta i neprozirna. Severoistocno od gorenjeg prosirenja moze se osmotriti zvezda magnitude 11 koja u nefiltriranom obliku ne dodiruje maglinu. Sto se tice tacnih dimenzija, praveci grubu proprciju sa rastojanjem izmedju zvezda u polju dosao sam do velicine oko 6'x3'. Maglina se nalazi u prelepom zvezdanom polju sazvezdja Vulpecula.

Filtirani pogled u osmatranje donosi nove delove magline i u osnovi menja njen oblik. Jasno je pojavljuju bledji delovi objekta sa obe strane tega. Maglina iz uspravno-izduzenog prelazi u ovalni oblik, gde se sada vidi da je ''teg'' u stvari samo centralni deo magline, a da su ivice ''bucica'' samo najvetliji delovi oboda ellipse. Maglinu sam posmatrao i sa O III i sa UHC filterom. Meni licno se vise svideo pogleda sa UHC filterom i u daljem tekstu cu objasniti razloge. Sveukupni pogled izdleda nesto ovako:

- u biti maglina je ovalnog oblika sa duzom osom usmerenom od istoka ka zapadu. Razmera osa je otprilike 3:2. To znaci da se filtriranim pogledom bitno menja percepcija oblika, i iz prvobitnog utiska da je objekat vise visok nego sirok dolazimo do potpuno suprotne opservacije.

- ''ogrizak jabuke'' je samo centralni deo magline. On je koriscenjem filtera jos vise dobija na guistini i neprozirnosti.

- ostatak ovala se prikazuje kao bleda prozracna maglovitost nejednakog sjaja. Levi deo je gusci i sa vecim razlikama u osvetljenosti. Njegova granica je porilicno ostra i jasno definisano po celom svom obimu. Ranije pomenuta zvezda magnitude 11 koja je u nefiltriranom pogledu lebdela tik uz severoistocnu ivicu magline sada se potpuno integrisama unutar granice objekta. Levi deo je svetliji pri granici nego u unutrasnjosti. I sama unutrasnjos je prosarana regijama vece i manje osvetljenosti.

- desni deo ovala je redje maglovitsti i njegova granica je manje jasna. Na nekim mestima je ima dok se na severozapadu jedva nazire, te sa te strane izgleda kao da se okruzujuci mrak probija unutar magline.

E sad, zasto mi se vise svideo pogled sa UHC nego sa OIII. Razlozi su cisto estetski. Koriscenjem OIII filtera centralna sipka je postala vise linearnija nego zaobljena, tj. ogrizak jabuke se pretvorio vise u pravougaonik. To malo utice na estetsku sliku objekta jer centralni deo gubi na eleganciji i postraje robusniji. To u stvari znaci da maglina odlicno reaguje na OIII i da dobija na kolicini maglovitosti ali na ustrb kurvature centralnog dela. UHC zadrvaza krivolinisje granice centralne precke. Sto se tice ostatka magline UHC prkaze isto sto i OIII, samo maglina deluje prozinije i vide se zvezde superimponirane preko njene povrsine. Recimo, onu zvezdu na severoisticnoj ivici OIII ubije dok je UHC prikaze.

Sto se tice osmatranje centralne zvezde to je dosta tezak posao. Centralni deo magline je mutan i skroz neproziran i potrebno je dosta truda i strpljena u pokusaju da se opazi zvezda usadjena u njega. Centralna zvezda pokazuje se samo na trenutke, u nestabilnoiom i nekonstantnom pogledu. Za tren se pojavi pa odmah nestane, da bi posle minut-dva ponovo blesnula na koju sekundu. Vrlo naporno osmatranje. Dok sam posmatrao centralnu zvezdu pojavila se jos jedna zvezda inkorporirana u ''ogrizak'', na njegovom juznom delu.

Maglina je izuzetno svetla i velika, te stoga se moze posmatrati na svim uvecanjima. Meni se pogled najvise svideo na 107x i 136x, mada 62.5x prikazuje prebogato zvezdano polje u kome se objekat nalazi.

Ja licno ne volim mnogo ovaj objekat. Nekako mi je grub, izgleda kao tarantulina mreza u suprilnom polju mnostva zvezda i zvezdica ovog dela neba. A mozga ga bas i zbog toga posmatraci vole.


NGC 6823

Otvoreno jato u sazvezdju Vulpecula, magnitude 7.1 i prividne velivcine 12'.

Dvoumio sam se da li da obradjujem ovaj objekat jer je pre svega astrofotografska meta. Posto znam da ove postove citaju i astrofotografi - naravno da cemo da popricamo i o njoj. Naime, mi teleskopski mozemo da vidimo samo jato. Medjutim, jato je usadjeno u prelepu maglinu NGC 6820 koja sija jarko crveno usred energije koju dobija od izuzetno mladih zvezda u njoj. Maglina je velika i meri 50' u precniku. Teleskopski je jako tesko vidljiva i to samo sa posebnim filterima.

Zasto sam posmatrao ovaj objekat? Zanimljiv je sa astronomske tacke gledista jer predstavlja najsvetliju regiju Vulpecula OB1 zvezdane asocijacije. To je velika rasuta grupa tek rodjenih zvezda (stare svega nekoliko miliona godina), ciji se teleskopski vidljiv deo prostire dobrih 5º, pocevsi od zvezde 10 Vulpecula pa ka jugozapadu, paralelno kicmi Cygnus-a. Zvezde su rodjene iz oblaka prasine i gasa u Orionovoj spiralnoj ruci Mlecnog Puta.

Lociranje: U trazilac nacentrirano zvezdu Anser (𝞪 Vulpeculae) magnitude 4.6, najsjajniju zvezdu u sazvezdju. Jos u traziocu videcemo da ona pravi siroko razdvojeni opticki dvostruki sistem sa zvezdom 8 Vulpeculae. Povucemo normalu na malu duz koja spaja te dve zvezde i posle malo vise od jednog pomaka trazioca u vidno polje ce uci grupacija zvezda u kojoj se nalazi nasa meta - NGC 6823.

Opservacija: Posmatranje sam podelio na dva dela: opservaciju samog jata i uzaludne pokusaje da primetim makar tracak maglovitosti.

Kada pogledamo kroz okular videcemo dva velika luka zvezda koji se priblizavaju ka sredini i beze jedan od drugog na oba kraja. Izmedju ta dva luka videcemo cetiri svetle zvezde u obliku zmaja ili dijamanta. Treba znati da je nasa meta samo te cetiri zvezde i jos zvezda oko njih koje se vide na velikom uvecanju. Ta dva luka nisu deo jata vec zvezde okruzenja. Povecanje sam odmah povecao na 176x jer je meta mala. Objekat se sastoji od te lepe cetiri zvezde i dvadesetak zvezda oko njega. Ja sam izbrojao ukupno 22 zvezde.

Sto se posmatranja magline tice, O III i UHC ne daju rezultate.

Na kraju bih se vratio na pocetnu tacku lociranja ovog objekta - na opticki dvostruki sistem koji grade zvezde Anser (𝞪 Vulpeculae) i 8 Vulpeculae. Cak i ako odlucite da ne posmatrate ovaj objekat, osmotrite ovaj par ako ste u blizini sazvezdja. Dva siroko razdvojena narandzasta dzina na separaciji od 7.1'. Lep su par jarkih boja koji lepo izgleda u  okularu.


Collinder 339 - Brocchi's Cluster, Coathamger asterism

Asterizam zvezda u sazvezdju Vulpecula, magnitude 3.6 i velicine oko 60'.

Jedan od najpoznatijih, ako ne i najpoznatiji, asterizam na nocnom nebu. Izuzetno je popularan objekat jer raspored zvezda podseca na vesalicu. Sest zvezda formira sipku vesalice a cetiti kuku. Najsjajnije zvezde u asterizmu su 4 Vulpeculae magnitude 5.1, 5 Vulpeculae magnitude 5.6 i  7 Vulpeculae magnitude 6.3.

Isprva je ovaj ''objekat'' smatran za otvoreno jato. Svedski astronom Per Arne Collinder uvrstio ga je u svoj katalog otvorenih jata koji sadrzi 471 objekat. Medjutim, novija istrazivanja pokazala su da nije rec o jatu vec slucajnom grupisanju zvezda jer zvezde ne dele zajednicko kretanje kroiz svemir. O razlici izmedju otvorenih jata i asterizama malo kasnije.

Lociranje: verovatno najnepogresiviji objekt za trazenje traziocem. Naciljamo u trazilac dve zvezde koje predstavljaju pero ''strele'' u sazvezdju Sagitta: 𝞪 i 𝞫 Sagittae. Produzimo liniju od 𝞫 ka 𝞪 i o trazilac ce uci sjajna zvezda 9 Vulpeculae. Samo 2º zapadno od nje u traziocu cemo videti prelepo oblik nase mete - Collider 399.

Opservacija: Ovo nije meta za teleskop vec za dvogled ili trazilac. Teleskopski je lepo skakati od zvezde do zvezde jer su boje zvezda razlicite i zivopisne, ali asterizam kao celina se mnogo bolje vidi u traziocu. Veliku nepravdu sa cinio ovom objektu dugo odbijajuci da ga pogledam. Nekako mi random grupacija nepovezanih zvezda nije delovala dovoljno primamljivo. Bas sam pogresio. Collider 399 se sa pravom naziva najlepsim asterizmom na nebu. Desert sjajnih, ostrih, siroko razdvojenih zvezda zivopisnih boja koji nepograsivo prave oblik vesalice. Kroz okular zvezde deluju previse rasireno i vesalica ne moze da stane u jedno vidno polje. Cak i ako stane, pitanje da li ce se tako jasno videti kao sto se vidi kroz trazilac. Ono sto se telskopom moze to je da se posmatra svaka zvezda pojedinacno kao i da se primeti prelepa pozadina trake Mlecnog Puta u kojoj zvezde stoje. Zvezde su bele i zute boje. Sest njih poredjane u skoro pravoj liniji cine sipku vesalice - 5 belih i jedna zuta. Kuku cine cetiri zvezde - dve bele i dve zute.

Puno puta sam dosada u postovima pomenuo rec asterizam, pa da pojasnim sta ona znaci. Asterizam je grupacija zvezda koja formira lako prepoznatljiv oblik, ali u kojoj zvezde ne dele zajednicko kretanje kroz svemir - ili malo naucnije, nemaju zajednicko sopstveno kretanje. Njihov raspored je slucajan a zvezde su cesto na potpuno drugacijoj udaljenosti od Zemlje.  Recimo savezdje Orion - glavni asterizam cine sedam zvezda koje nisu ni na kakav nacin povezane. Neke su udaljene 250 ly od Zemlje a neke 1.200 ly. Sve sto one rade je da formiraju oblik koji je lako uocljiv i kome se lako moze pripisati neka mitska licnost, zivotinja ili predmet. Otvoreno jato, sa druge strane, je grupacija zvezda koje se zajedno krecu kroz svemir. Njih vezuje gravitacija koja je grupisana u centru jata i sve zvezde su na priblizno istom rastojanju od Zemlje, rodjene u priblizno isto vreme i slicnih masa. Uprosceno, kratko ali nadam se i dovoljno objasnjenje.

Ako neko ima pitanja oko termina koje koristim u ovim postovima neka slobodno pita - objasnicemo sve.

Postovanje kolege. U danasnjem postu opisacu tri prominentne mete u severnom delu sazvezdja Ophiuchus. Dva velika i sjajna otvorena jata, toliko velika i sjajna da se cesto postavlja pitanje da li su ''ocevi'' osmatracke astronomije slicajno ili namerno preskocili njihovu katalogizaciju. ''Zvezda'' izvestaja je sigurno Emerald Nebula, jedna od najsjajnijih planetarnih maglina. Izuzetno je mala ali zato sa ogromnim povrsinskim sjajem, ja mislim cak i najvecim od svih planetarnih maglina vidljivih amaterskim teleskopima.

Ove tri mete stavio sam u jedan izvestaj jer je polazna tacka za njihovo lociranje zvezda Cebalrai (𝞫 Ophiuchi) koja predstavlja levo rame Zmijonose. Stoga se sva tri objekta mogu posmatrati u jednoj posmatrackoj noci. Kako su otvorena jata velika i svetla, a maglina ima tendenciju da pokaze boju a velikog je sjaja, objekte treba posmatrati sa ocima neadaptiranim na mrak. Otvorenim jatima je svejedno ali za izvlacenje boje iz magline bolje je ne adaptirati se.

Objekte cu opisivati po redu nailazenja od zvezde Cebalrai pa na istok.


IC 4665 - Little Beehive Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Ophiuchus magnitude 4.2 i prividne velicine 45'.

Ime govori sve. Manja je i nesto bledja verzija cuvenog otvorenog jata M44 u sazvezdju Cancer. Ovo ''manja verzija'' ne znaci da je jato malo - jato meri prividnih 45' u precniku, sto je vece od precnika Punog Meseca, i to dosta (Pun Mesec meri oko 30' u precniku). M44, sa druge strane, meri neverovatnih 95'. Naravno, svi objekti se u okularu javljaju u manjim dimenzijama od njihovih kataloskih vrednosti, ali to ne menja cinjenicu da je IC 4665 gigantski objekat.

IC 4665 je mlado, Suncu blisko jato sa meni nejasnom definicijom oblika. Jato ima 14 zvezda magnitude 7-9 i jos dvadesetak oko magnitude 10 i ispod. Jatom preovladavaju bele zvezde. Iako je magnituda jata odlicnih 4.2, jato ne izgleda tako sjajno jer se njegova svetlost siri preko velika povrsine.

Lociranje: Izuzetno laka meta za lociranje. U trazilac se nacilja zvezda Cebalrai (𝞫 Ophiuchi) i to je to. 1.5º severno od te zvezde nalazi se nasa meta i vidljiva je u istom vidnom polju trazioca.

Opservacija: Opservaciju treba vrsiti okularom koji daje najsire vidno polje. Kao sto sam vec pomenuo, u okularu ce zasijati 14 sjajnih zvezda magnitude 7-9. Te zvezde su rasute na veliku povrsinu, rastojanja izmedju su velika, te je jako tesko dati neku formu ovom objekatu. Jedna od varijanti je da zvezde izgledaju poredjane u dva krivudava lanca izmedju kojih su se smestile dve svetle zvezde. Druga varijanta forme je da su tih 14 svetlih zvezde poredjane u vidu tri koncentricna luka. Lukovi su smesteni tako da su im najustirenije tacke na severu. Prvi luk se sastoji od 6 svetlih zvezda, a drugi i treci od po 4. Izmedju tih lukova nalazi se dvadesetak bledjih zvezda koje nisu nasumicno razbacane vec formiraju kratke lance koji spajaju tri svetla luka jedan sa drugim. Nasao sam i trecu varijantu formacije koju grade zvezde jata - a to je pravougaonik. 6 svetlih zvezda formiraju pravougaonu strukturu na zapadu, na koji se sa istoka nadovezuje krivudavi lanac od 10 zvezda, pa sve izgleda kao zmaj obesen o nit. Jato je isuvise rasuto i utisak od formi moze varirati od pomatraca do posmatraca, kao i od noci do noci.

Jato je sa jedne strane ogromno a sa durge jako siromasno i sadrzi tek nekih tridesetak zvezda. To cini da jato nema centralnu kondenzaciju, niti bilo kakvu drugu kondenzaciju. Da se sastoji od malo bledjih zvezda mozda bi i presli preko njega ne shvatajuci da je u pitanju otvoreno jato. Medjitim, prisustvo ovih 14 jako svetlih zvezda ipak cini da jato jasno zasija i da se relativno lako istakne iz pozadine. Periferni vid ne donosi mnogo novih zvezda u polje.

E sad, kada pogledamo jato ucinice se da bledjih zvezdica ima mnogo vise nego sto sam ja naveo, a to je brojka od nekih 20. Naime, izmedju tri glavna luka zasijace desetine zvezda na granici razlucivosti, mestimicno praveci cak i mlecnu pozadinu. To zvezde nisu deo jata - te zvezde pripadaju necemu sto se zove pozadiski sjaj. Pod pojmom pozadinski sjaj podrazumeva se svetlost generisana od strane stotina dalekih nezalucivih ili jedva razlucivih zvezda. Te zvezde su mnogo udaljenije od zvezda naseg objekta, gde je nase jato superimponirano preko njih. Pozadinski sjaj karakteristican je za sazvezdja kroz koja prolazi traka Mlecnog Puta i za sazvezdja blizu njega. IC 4665 sadrzi samo oko 30 zvezda a u okularu ce ih se videti vise. Sve te malecke tackice koje vidimo su daleke zvezde smestene iza ovog objekta. Na uocavanje pozadinskoh]g sjaja uticu kvalitet neba, vreme posmatranja, uvecanje i kvalitet okulara koji posmatramo.


NGC 6572 - Emerald Nebula (Blue Racquetball Nebula)

Malecka, mlada planetarna maglina u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 8.1 i dimenzija samo 11''. Iako je izuzetno mala, bas ta velicina u kombinaciji sa pristojnom magnitudom maglini daje ogroman povrsinski sjaj. Koliko je meni poznato, sa povrsinskim sjajem od neverovatnih 5.13 mag/arcmin², Emerald Nebula ima najveci povrsinski sjaj od svih planetarnih maglina.

Svoj sjaj duguje svojoj mladosti; maglina je stara svega oko 2.600 godina, pa joj je materijal jos uvek poprilicno koncentrisan.

Ova maglina je mozda najklasicniji primer drugacije percepcije boja koja varira od posmatraca do posmatraca.

Lociranje: Lociranje ove magline preko mape ili Stelarijuma je pravi pakao ako ne znamo jednu cinjenicu - maglina je toliko svetla da se i pored svoje velicine vidi u traziocu !!! Ako nismo svesni tog podatka ceka nas mukotrpan rad, jer u susedstvu objekta nema nijedne svetle zvezde ali zato ima pregrst bledih koje ce ispuniti okularsko vidno polje i navesti nas da se ''izgubimo''. Pri svojoj velicini, NGC 6572 se u okularu malog uvecanja ne razlikuje od zvezde.

Medjutim, ako se krene od znanja da se maglina vidi u traziocu, lociranje je lagano i ovo je moj nacin:

- krene se od zvezde Cebalrai (𝞫 Ophiuchi).
- pomerimo se traziocem na severoistok do zvezda 71 i 72 Ophiuchi koje leze jedna pored druge.
- 1.5º jugoistocno od 71 Ophiuchi u traziocu ce se primeti trougao koji cine tri blede zvezde. Kada prodizimo tezisnu duz od najsevernije zvezde na stranicu koje formiraju ostale dve za duzinu te tezisne duzi, u traziocu cemo primetiti ''zvezdu'' koje nema na mapama - ta ''zvezda'' je NGC 6572.

Opservacija: Ovaj objekat je predmet mnogih rasprava u pogledu svoje boje. Posmatranja idu od ''plava da plavlja ne moze biti'' do '''plave ni u tragovima''. Moja opservacija mnogo je bliza ovoj drugoj krajnjosti. U poredjenju sa planetarnom maglinom NGC 7662 u sazvezdju Ansromeda ova maglina mi je sve sem cisto plava. Ja sam je video zuckasto-zelenu, sa blagom promenom boje ka zelenoj sa povecavanjem uvecanja.

Visok povrsinski sjaj magline cini da objekat izuzetno dobro podnosi uvecanja i ja sam isao do uvecanja od 409x. Tek preko toga, na uvecanju 530x, maglina je pocela neznatno da gubi ostrinu. Najvise sam se zadrzao na uvecanju od 320x jer je to maksimalno uvecanje koje mogu da izvucem bez Barlow socina, preka kojima gajim veliki anatagonizam :).

Na malim uvecanjima maglina izgleda samo kao koloricna zvezda. Medjutim sa povecanjem uvecanja otkriva se pravi oblik ovog objekta - maglina je jasno elipsastu struktura sa neznatno jacim osvetljenjem u centralnoj regiji. Ako i sumnjate da li ste u okularnu malog uvecanja nasli maglinu ili ne, povecajte uvecanje, izostrite okolne zvezde i maglina se pokazati promenom oblika iz kruznog u ovalni dok ce okolne zvezde ostati tackaste.

Sjaj magline je ogroman. Svojim izduzenm oblikom i visokim kondenzovanim sjajem maglina apsolutno dominira vidnim poljem. Izuzetno je mala ali na visokim uvecanjima jasno se transformise iz zvezde u elipsu, sa vecom polousom sigirno duplo duzom od krace. sjaj magline je jako kondenzovan i tesko je uociti bilo kakve razlike u sjaju. Tek pazljivim posmatranjem moze se nekako izdvojiti izduzena centralna regija. Maglina ima izuzetno ostre ivice, koje ostaju ostre i na velikim uvecanjima.

Nisam koristio nebula filtere jer za njih nije bilo potrebe. Naime, maglina nema veliku spoljasnju skoljku koja zahteva upotrebu filtera.

Ja jako volim da posmatram planetarne magline ali i medju njima imam  svoje favorite. Magline kao sto je ova nisu medju njima. Naime, mlade planetarne magline imaju jako kondenzovanu centralnu regiju koja sija visokim povrsinskim sjajem i prosto gusi sve detalje unutranjosti. Takve magline se otprilike vide kao velike zvezde. Manje sjajne i starije magline pruzaju mnogo bolji uvid u strukturu samog objekta, i neke od omiljenih su mi  Fetus Nebula (NGC 7008) u sazvezdju Cygnus i Skull Nebula (NGC 246) u sazvezdju Cetus. To ne znaci da ne treba da se potrudimo oko malih i svetlih: trebalo mi je mnogo posmatranja Cat's Eye Nebula (NGC 6543) u savzezdju Draco da sacekam dovoljno dobru noc i da imam dovoljno strpljena da uocim njenu dvostruku skoljku i centralnu zvezdu. Samo polako sa planetarkama, nikada se ne zna sta ce da pokazu.


NGC 6633 - Captain Hook Cluster (Wasp-Waist Cluster)

Otvoreno jato u sazvezdju Ophiuchus, magnitude 4.6 i velicine 27'. Jato je veoma blisko, na rastojanju od samo 1.018 ly. Sastoji se od 50-desetak zvezda od kojih desetak sijaju magnitudama 8-10. Jato je dobilo naziv Captain Hook Cluster jer glavna forma jata izgleda kao kuka. Sa druge strane jato podseca na telo ose sa krilima koji cini red zvezda na severoistoku i zapadu jata, odakle dolazi i drugi naziv jata. Ja sam imao teskocu da primetim kuku ali sam telo ose primetio bez problema.

Lociranje: Ako jato posmatramo posle prethodne mete (Emerald Nebula) lociranje je vise nago lako. Samo se pomerimo 4º pravo na istok i objekt se se jasno pokazati u traziocu. Captain Hook Cluster se nepogresivo vidi u traziocu jer sija visokom magnitudom i zauzima velicinu tek nesto manju od Punog Meseca.

Opservacija: Jato je svetlo i veliko. Objekat se sastoji od desetak svetlih zvezda koje formiraju oblik tela ose, iza kojih stoji jos nekoliko desetina bledjih. Jedno krilo ose je jasno vidljivo na istoku okularskog pogleda u vidu grudvice zvezda magnituda 8-11, a drugo se nalazi na jugozapadu okularskog pogleda. Svetle zvezde su takodje dosta rasute ali su grupisane u kratke lance koji formiraju zaoku ose, dve purge po telu i glavu. Istocno krilo je prominentnije jer se zavrsava gustom grupacijom zvezda dok je zapadno malo teze uocljivo jer u sebi nema nijednu svetlu zvezdu sema na samom kraju. Jato se takodje nalazi u izuzetno bogatom pozadinskom sjaju.

DSO u sazvezdju Aquila:

- NGC 6781 - Ghost of The Moon (planetarna maglina)
- NGC 6804 - Snowball Nebula (planetarna maglina)
- NGC 6772 (planetarna maglina)


NGC 6781 - Ghost of The Moon

Planetrna maglina u sazvezdju Aquila, magnitude 11.4 i prividne velicine 1.8'.

Fantastican objekat, sa brojkama koje plase i slikom koja im prkosi. Brojke govore da je maglina bleda i velika, te je zaklucak da je povrsinski sjaj magline mali. Medjutim, kroz okular maglina deluje izuzetno i definitivno je najlepsa planetarka od mnogih u sazvezdju Aquila.

Lociranje: Lokacija je laka:

- Pocne se od zvezde Delta (𝞭) Aqulie magnitude 3.4, zvezde iz koje se sazvezdje racva na dva krila i rep Orla.
- Odmah zapadno od te zvezde uocicemo blizak trougao od tri svetle zvezde. Nama treba strana zvezde suprotna od tog trougla. Istocno od Delta Aquila primetimo jednakostranicni trougao koji grade zvezde 22 Aql, 19 Aql i HD 180504.
- Nacentriramo koncanicu trazioca na HD 180504, pogledamo kroz okular malog uvecanja i odmah jugozapadno od nje primeticemo kruzni magloviti sjaj - nasu metu NGC 6781.

Opservacija: Jedan od najlepsih i ''najsablasnjih'' pogleda na planetarne magline koji sam ikada imao. Maglina lezi u prelepom i prebogatom zvezdanom polju i svojom duholikom i mehurastom pojavom se toliko lepo uklapa u njega da sam najvise vremena proveo posmatrajuci je na malom uvecanju.

Maglina se moze posmatrati i bez filtera i sa OIII i sa UHC filterom, i svaki pogled ima neku svoju draz. Pogledi se razlikuju u nijansama koje cu kasnije pojasniti, ali osnovni utisak u svim pogledima je isti - maglina izgelda kao veliki duholiki mehur koji lebdi preko okruzujuceg svemira. Ispuna mehura nije prozirna vec je mlecna i to pogledu daje tu ''sablasnost'' - maglina izgleda zivo, kao neko vanzemaljsko telo koje se krece kroz svemir. Maglina je izuzetno svetla i velika.

Na uvecanju 176x i sa OIII i UHC filterima pogled je relativno slican, s tim sto OIII vise istice maglovitost dok UHC manje gusi bogato zvezdano polje koje je sastavni deo pogleda. Ako se objekat posmatra pazljivo, dugo i intenzivnim koriscenjem perifernog vida pocece da se prikazuju detalji unutrasnjosti magline, i to u znatnoj kolicini:

- sam objekat je u obliku velikog kruznog mehura. Mozda tek malo ovalan.

- ivice magline nisu ostre vec mekane. Osvetljenost i debljena ivica nije uniformna. Granice mehura su deblje i svetlije sa severne strane, dok je juzna granica tanja i bledja, te na jednom manjem delu izgleda kao da je prekinuta.

- unutrasnjost magline ima mlecnu ispunu ali ona nije uniformnog sjaja. Stavise, unutar magline postoji tamna supljina koja nije centrirana vec pomerena ka jugu objekta, blize svetlijoj granici magline.

- ipak, najbitniji deo opservacije magline je njena sablasna pojava. Maglina ne deluje integrisano u zvezdano polje vec izgleda kao neki duholiki mehur koji besciljno lebdi preko okruzujuce pozadine - deluje kao strano telo.

- svojom velicinom i duholikim izgledom objekat se jasno izdvaja od okruzujuceg neba, i svojim izgledom naduvane loptaste maglovitosti pravi izuzetan kontrast sa pozadinskim poljem tackastih zvezda.

Maglina je pristojno velika i sija sjajem vecim nego sto to magnitude sugerise. Objekat pravi lep trougao sa dve obliznje zvezde, a okruzujuci pozadinski sjaj pokazuje veliki raspon magnituda: od sjajnih zvezda do onih na granici razlucivosti. Periferni vid ne samo da pojacava sjaj objekta vec pokazuje i do tada nevidljive blede zvezde, pa pogled postaje dvostruko bogatiji.


NGC 6804 - Snowball Nebula

Planetrana maglina u sazvezdju Aquila, blede magnitude 12 i prividne velicine 50''x63''.

Lociranje: star-hopp nije lak jer se objekat nalazi u prostoru lisenog svetlih zvezda. Ja sam je nasao porilicno unaokolo jer sam zeleo da se sto duze drzim svetlih zvezda. Naime, savzezde Aquila je prepuno zvezda i ako star-hoppujemo koristeci blede zvezde vrlo lako mozemo da se izgubimo ili nadjemo na pogresnom mestu.

- Krenuo sam od najsvetlije zvezde u sazvezdju - Altair.
- Upravno na pravac koji Altair gradi sa svetlom zvezdom Tarazed (𝞬 Aquile) ka jugu cemo lako primetiti dve svetle zvezde jedna ispod druge: HD 186535 i HD HD 186226.
- Produzimo pravac koji spaja te dve zvezde na jug za 2.5º i doci cemo do izuzetno svetle zvezde Mu (𝞵) Aquile magnitude 4.4. Lako cemo je prepoznati jer naposredno zapadno od nje lezi skup od pet svetlih zvezda u obliku broj 5 na kockici za igru.
- Spojimo Mu Aquile sa tim skupom 5 zvezda i prodizimo taj pravac na zapad za oko 2º i stici cemo do najsvetlije zvzde u ovoj regiji - HD 184061.
- Nacentriramo HD 184061 u traziac, pogledamo kroz okular malog uvecanja i odmah severoistocno od nje videcemo bledi kruzni sjaj nase mete, jedva vidljiv direktnim vidom. Maglina se nalazi tacno izmedju dve zvezde severoistocno od HD 184061 i to moze pomoci u lokaciji.

Opseracija: Iako se ovaj lepi objekat posmatra u filtriranom pogledu, daleko od toga da se maglina ne vidi bez filtera. Bez filtera perierni vid lako istakne maglinu koja se smestila izmedju dve svetle zvezde koje sa HD 184061 grade jednakokraki trougao. Maglina izgleda fantasticno integrisana u zvezdano polje. Nalazi se na stranici trougla koji zvezda HD 184061 gradi sa dve zvezde iznad sebe i izgleda kao podnozje visine povucene iz temena koji predstavlja najsetlija zvezda trougla. Te tri zvezde pratice maglinu na svakom uvecanju i bice sastavni deo pogleda. Kada se maglina stabilizuje u pogledu perifernog vida postaje lako vidljiva i direktnim pogledom. Na uvecanju 62.5x i bez filtera, maglina ce se pokazati kao maglovita i poprilicno svetla loptica u prelepom zvezdanom okruzenju.

Objekt sjajno reaguje na nebula filter. Na uvecanju 176x OIII filter toliko istakne maglinu da ona sija mnogo sjajnije nego sto se to na osnovu magnitude moze ocekivati. Maglina se pokazuje kao okrugli amorfni disk nejasnih granica. Objekat je porilicno velik i sasvim pristojno sjajan. Na tom uvecanju unutar juzne ivici magline videce se jedna zvezda. To nije centralna zvezda vec superimponirani objekat. Centralna zvezda ove magline sija magnitudom 14.3 i ja nisam uspeo da je osmotrim ni na trenutke. Na ovom uvecnju je pravi trenutak da se sa okulara odvrne filter i da se objekat pogleda nefiltriran. Razlog tom cudnom potezu je sto se tada vidi da preko magline nije superimponirana samo jedna zvezda vec tri. Filter te zvezde gusi i one se u filtriranom pogledu ne vide. Najsvetlija od njih nalazi se na juznom kraju.

Tesko mi je da procenim da li mi se vise svideo pogled bez filtera ili sa njim. Razlika je u prikazu detalja granice objekta. Bez filtera maglina deluje nekompletirano, tj. vidi se kao da ima supljinu na severnoj granici. Takodje, nefilitrirani pogled pokazuje nejednaku osvetljenost granice i unutrasnjosti: na severu je granica bledja a na jugu svetlija. OIII filter kompletira maglinu, pokaze je u zatvorenoj okrugloj formi, pokaze vide maglovitosti na ustrb prikaza nejednakosti sjaja. Naime, sa OII filterom maglina deluje uniformno osvetljena, bez ''isaranosti''.

Maglinu sam posmatrao i na uvecanju 320x pokusavajuci da joj bolje osmotrim unutrasnju strukturu ali u tome nisam uspeo. Maglina je isuvise bleda za pogled na tako velikim uvecanjima. Ipak je to magnituda 12 i pogled koji sam imao na 176x bio je vise nego zadovoljavajuci.

Ovo je jos jedna lepa planetrana maglina u sazvezdju prepunom planetarki. Nije atraktivna kao Ghost of Moon maglina ali je je lepsa od vecine ostalih zbog svoje velicine. Zbog velicine objekta ocekivao sam mnogo tamniji prikaz Snowball Nebul-e. Medjutim, maglina svetli sasvim pristojnim sjajem i lepo izgleda, te je obavezno treba pogledati - pogotovo zbog nacina na koji se utapa u prelepi deo Mlecnog Puta koji prolazi kroz sazvezdje Aquila.


NGC 6772

Planetarna maglina u sazvezdju Aquila. Maglina sjaji prebledom magnitudom od 12.7 i meri solidnih 84''.

Od svih planetarnih maglina koje sam posmatrao u sazvezdju Aquila ova je najbledja. Ova maglina zahteva i veliku aparaturu i vestinu uocavanja izuzetno bledih objekata.  Kod takvih objekata uvek je bitno imati realna ocekivanja, i glavni cilj ovog osmatranja bilo je pre svega samo uocavanje objekta i definisanje kakve-takve okvirne strukture magline.

Lociranje: lociranje je brutalno tesko i ja sam je nasao okularski a ne traziocem.

- Krenuo sam od predivne zvezde Lambda (𝞴) Aquile magnitude 3.4, zvezde koja predstavlja rep Orla. Odmah zapadno od nje u traziocu se lako uocavaju dve svetle zvezde: 15 Aql i 14 Aql.
- Od te dve zvezde pomerimo trazilac pravo na sever za 2º i doci cemo do dve razmaknutije, bledje zvezde paralelnog pravca sa 14 i 15 Aql: HD 178484 i HD 177552.
- Kada produzimo liniju koja spaja te dve zvezde za 2º na istok doci cemo do lanca bledih zvezda magnituda 7-9 koji ja vidim u traziocu.
- Nacentriramo trazilac na najsjajniju zvezdu u tom lancu - HD 180127 i pogledamo kroz okular malog uvecanja. Na krajnjem istoku okularskog pogleda nalazi se nasa meta - NGC 6772. Maglinu necemo videti kroz okular iako ce ona biti u vidnom polju. Medjutim, ako pogledamo perifernim vidom, ili na okular zasrafimo OIII filter, maglina ce se pokazati.

Opservacija: Na malom uvecanju i direktnim vidom maglina se ne vidi. Za opazanje je potrebno koristiti OIII filter, i tada se malglina pokaze, ali izuzetno bledo. Ovaj objekat sija magnitudom 12.7, sto je poprilicno bledo, i bio sam skeptican da li cu je uopste primetiti. Kod posmatranja ovog objekta nisam ni jednog trenutka zaboravio sta gledam, i samo uocavanje magline bilo je za mene vec uspesno osmatranje. Maglina se direktnim vidom i OIII filterom vidi kao malena maglica, ciji se sjaj pojacava koriscenjem perifernog vida. Maglina se zbog svog bledog sjaja na malim uvecanjima prikazuje poprilicno manja nego sto zaista jeste, i videce se samo fragment njene kataloske velicine od 84''.

Maglina jako slabo reaguje na povecanje uvecanja. Vec na srednjim uvecanjima maglina se jedva vidi i sve preko 136x davalo je isuvise bledu sliku - vec na 176x maglina se videla toliko bledo da je bila jedva osmotriva. Na uvecanju 136x sve sto se moglo videti je da je spoljasnji oblik objekta u obliku amorfniog bledog kruznog diska mekanih granica. U jednoj noci dobrog seeing i transparencije ucinilo mi se da je objekat iznutra supalj, tj. bledlje osvetljenosti od spoljasnosti. To osmatranje je upitno jer  pogled na unutrasnjost nije stabilan. Centralna zvezda magline sija magnitudom18.1 i ne moze se osmotriti ni u vecim teleskopima od mog.

Sazvezdje Aquila:

NGC 6751 - Glowing Eye Nebula (planetarna maglina)
NGC 6709 (otvoreno jato)
B 142 i B 143 - Barnard's E Nubula (kompleks tamnih maglina)

NGC 6751 - Glowing Eye Nebula

Mala planetarna maglina u sazvezdju Aqulila. Blede je magnitude 11.9 i velicine 29''. Maglina je izuzetno mlada, sa stroscu procenjenom 2.000-3.000 godina. Takve planetarne magline u principu sijaju visokim sjajem. Medjutim, ova maglina je izuzetno bleda izmedju ostalog jer joj je udaljenost ogromna, citavih 6.500 ly. Za maglinu  bilo koje vrste vidljivu amaterskim teleskopom, ne samo planetarnu, ovo je velika udaljnost. Recimo, jedna od najblizih poznatijih planetarnih maglina je NGC 7293 Helix Nebula i udaljena je 650 ly. Znaci nasa meta je 10x udaljenija.

Sa posmatracke tacke gledista nema nikakve poente pricati o unutrasnjoj strukturi magline - nikakva struktura se nece moci primetiti u tako maloj, bledoj i udaljenoj planetarnoj maglini. Za to su potrebni teleskopi mnogo vecih aparatura. Cilj opservacije je samo videti je. Kao sto naziv objekta sugrise, maglina je okrugla i moj cilj je bio da od blede flekice na nebu nekako dodjem do tog okruglog oblika.

Lociranje: Izuzetno tesko, iako u Stellarijumu izgleda da samo treba da se spustimo od Lambda Aquilae na dole. Maglina se naravno ne vidi u traziocu i to ozbiljno otezava star-hopp jer je meta mala, pa se moze ocekivati da objekat izgleda kao zvezda.

- Krene se od zvezde 𝞴 Aquilae, najjuznije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Od nje skocimo do Iota Aquilae, malo vise od 1º juzno.
- Severno od 𝞲 Aquilae primeticemo u traziocu zvezde poredjane u dva lanca u obliku polozenog slova V. Poslednja i najsvetlija zvezda u gornjem lancu  je V Aquilae, izrazito crvenog izgleda u oklularu. Nacentriramo je u trazilac i pogledamo u okular malog uvecnja.
- U okularskom pogledu pomerimo V Aquilae na krajnju levu stranu i sa desne ce se pojaviti zvezda HD 177793. Necete je promasiti jer je to prva zvezda u liniji sa V. Malo istocno od te zvezde primetice se mali bledi maglicasti sjaj - nasa meta NGC 6751.

Opservacija: Ovu maglinu posmatrao sam dve sezone po nekoliko puta i primetio sam da se prikaz znatno menja u zavisnosti od kvaliteta posmatracke noci - od jedva vidljive do jasno uocljive. Tu ne govorim o prikazu detalja jer detalja nema, vec o opservaciji samog objekta. Sacuvajte posmatranje ovog objekta za dobru noc. Ja sam je ove sezone posmatrao ''neplanski'', jednostvno sam u nocima odlicne transparencije batalio unapred pripremljeni plan posmatranja i bacio se na ''najgore'' objekte od proslih sezona.

U osrednjim uslovima posmatranja maglina je osmotriva na malim uvecanjima i bez filtera kao blago malecko zasijanje. Na uvecanju 176x i sa OIII ja sam bio poprilicno zadovoljan pogledom. Jer ono sto je pre toga bila sicusna, bleda i jedva primetna mrljica sada se pokazala kao skoro savrsena sfera. Kazem sfera a ne krug, jer u poredjenju sa tamnim nebom tog uvecanja maglina skoro da ima 3D izgled. I to je to. Sa vecim uvecanjima objekat je postajao sve bledji, dok u jednom trenutku nisam dosao do toga da ga uopste nisam ni video iako sam znao da je u vidnom polju.

Medutim, u nocima dobrih uslova, pogotovo dobre transparenije, maglina jasno zasija i bez filtera vec na malom uvecanju - i to sjajno pa cak i pristojno veliko. Loptastog je oblika i vec na 62.5x se vidi da u pitanju nije zvezda. Na 176x pogled je cak lepsi u nefiltriranom obliku. Maglina i dalje zadrzava kruznu formu, a uz ne mnogo truda moze se uociti cak i centralna zvezda magnitude 14. Iznenadio sam se koliko sam je brzo uocio. Zvezda se pogotovo istakne na uvecanju 320x, gde visoko uvecanje ubledi maglovitost ali istakne blede zvezde. Centralna zvezda okruzena je maglovitoscu uniformnog kruznog sjaja i bez osmotrive unutrasnje teksture.

Ono sto filter uradi je da od kruznog oblika prebaci maglinu u sferni. Naime, filter zaobli granice, one postanu manje ''hrskave'', maglovitost prekrije centralnu zvezdu - pa se dobija utisak da da posmatramo bledi mlecni kliker izbacen u svemir. Zanimljivo je da je ovaj 3D efekat u losim uskovima bolje isticao OIII, dok je  dobrim uslovima za to bio podesniji UHC.

Kao sto se iz izvestaja vidi, maglinu sam posmatrao u svim uslovima, svim filterima i na svim uvecanjima. Izvestaj je skup visestrukih posmatranja i to dosta pedantnih, jer Glowing Eye je jedan od onih objekata koji mi ne daju mira i iz nekog razloga me zaokupljuju. Na kraju mogu sebi da kazem da sam osmotrio konacnu formu jer mislim da bolje od ovoga ne moze. Uspeo sam u onome sto sam i zeleo - da izdvojim kruznu formu a dobio sam jos vise - skoro 3D loptastu formu. Na astrofotografijama ovaj objekat izgleda velelepno - kao oko iz cije zenice izlecu koloricni zraci. Medjutim, brojke koje stoje uz maglinu: magnitude, velicina, povrsinski sjaj, udaljenost - sve to treba uzeti u obziri i napraviti realna ocekivanja od objekta.


NGC 6709

Otvoreno jato u sazvezdju Aquila, magnitude 6.7 i prividne velicine 13'.

Ovo jato je jato srednje velicine sa poprilicno velikom brojem zvezda. Jato broji ne malih 305 clanica i porilicno je bogato za NGC jata. Problem je u tome sto necemo videti ni trecinu od tih zvezda jer se objekat sasatoji uglavnom od zvezda bledih magnituda. Tridesetak zvezda sija magnitudom 9-11, sve ostale su bledje. Moja aparatura prikazuje ih otprilike 70 ali i to je vise nego dovoljno da prikaze zanimljiv oblik objekta.

Lociranje:

- U trazilac nacentrirano bilo koju od dve bliske zvezde u desnom krilu ''Orla: 𝞻 i 𝞮 Aquilae. U istom pogledu tracioca, odmah ispod njih nalazi se opticki dvostruki sistem 10 i 11 Aquilae.
- Od 11 Aquilae pomarimo trazilac malo manje od 3.5º pravo na jug do prve dve svetlije zvezde u pogledu: HD 175293 (levo) i dupla zvezde Struve 2404 (desno).
- Nacentriramo trazilac na Struve 2404, pogledamo kroz okular malog uvecanja i jato ce se videti u istom okularskom pogledu.

Opservacija: Opservaciju sam vrsio u dva dela: posmatranja jata kao zasebnog objekta i jata kad dela vece okoline okruzujuceg zvezdanog polja.

Kao zaseban objekat, ovo jato me podseca na meduzu. Zvezde severnog dela jata poredjane su ugrubo u polukrug koji cini telo (glavu) meduze. Glava je sastavljena od 20 lako prebrojivih zvezda, i jos vise bledih tesko prerojivih. Od donje ivice tog polukruga na jug idu pet lanaca zvezda, kao pipci meduze. Najprominentniji krak nalazi se na istoku i unutar njega nalazi se 5 jako svetlih zvezda. Na uvecanju 176x na zapadnoj strani jata mozemo osmotriti dve lepe svetle duple zvezde. Jedan par cine dva skoro podjednaka crvena dzina, magnituda 9. Zapadnije od njih nalazi se svetla dupla zvezda nejednakih komponenti plave i zute boje, na manjoj separaciji.

Potom sam smanjio uvecanje ne 62.5x jer jato tada, zajedno sa zvezdanom poljem koje ga okruzuje, izgleda kao kometa. Samo jato predstavlja glavu komete. Rep formira ostar usek zvezda u obliku slova V dugacak celih 3º. Taj usek krece od dva opticka binarna sistma i izgleda kao dva lanca zvezda koja se spajaju u jednu tacku tacno u samom jatu. U okularskom pogledu taj klin se nalazi istocno od jata. Velik je i ne moze da stane u jedna okularski pogled -
 znaci moracemo okularem da se krecemo tako da jato izadje iz vidnog polja sa zapadne strane.

Jato je poprilicno veliko i u okularu zauzima velicinu oko 8'.


B 142 i B 143 - Barnard's E Nebula

Ovaj objekat je apsolutna ''zvezda'' ovog posta i jedan fantastican pogled. U pitanju je kompleks sastavljen od dve tamne magline u sazvezdju Aquila koje zajedno formiraju oblik obrnutog slova E. Prividna velicina oba objekta zajedno je oko 40'. Magline leze na udaljenosti od 2.000 ly i neprozirnost im je klase 6 za B143, te 5 za B142.

Tamne magline su gusti intergalakticki oblaci prasine i apsorbujuceg materijala, koji zaklanjaju svetlost objekata koji se nalaze iza njih. Prasini nazalost dugujmo sto mnoge spektakularne objekte vidimo mnogo bledje nego sto bi zaista trebalo ili ih uopste ne vidimo. Uzmimo na primer galaksiju IC 342 u sazvezdju Camelopardalis. Da nema intergalakticke prasine izmedju nje i nas, ta galaksija bi bila toliko svetla da bi se videla golim okom. Zato se taj objekat i naziva Hidden Galaxy. Tamne magline nisu samo obicna intergalakticka prasina, one su njen ekstremni oblik. U njima, prasina je toliko gusto spakovana da postaje manje-vise neprozirna. Neprozironost (Opacity) tamnih maglina meri su skalom 1-6, gde veci broj znaci vecu neprozirnost. Kako B142 i B143 imaju neprozirnost  5 i 6, to znaci da su u pitanju najgusce moguce koncentracije prasine u nasoj galaksiji.

Sve tamne magline nose oznaku B po cuvenom astronomu Edward Emerson Barnard-u, kojih ih je izucavao i katalogirao.

Tamne magline mozete cesto videti kretanjem po zvezdanom polju Mlecnog Puta ili unutar zvezdanih oblaka (Scutum Star Cloud i Small Sagittarius Star Cloud). Vecina posmatraca ih je puno puta videla a da toga nije ni svesna. Kada god okularem ili dobrim traziocem prelazite preko bogatog zvezdanog polja i odjenom usred njega naidjete na parcence neba potpuno lisenog zvezda, dobra je sansa da ste nabasali na tamnu maglinu. Ono sto jeste problem je identifikovati njihov oblik. Posto su skoro potpune crne ne mogu se identifikovati kao pojedinacni objakti vec pomocu zvezda koje sijaju po njihovim obodima i otkrivaju oblik magline. Jasno je da je za to potrebno transparentno nebo i tamna lokacija koja ce otkriti sto vise zvezda. Mi ih uglavom vidimo kao mrlje mraka nedefinisanog oblika. Medjutim, ako postoji neka tamna maglina kojoj je moguce identifikovati oblik to su B 142 i B 143 - Barnard's E Nabula.

Lociranje: Posto ovo nije objekat koji ima sjaj poenta je naci regiju zvezdanog oblaka u kojoj se on nalazi pa unutar njega traziti mesta lisena zvezda. Moj star-hopp za taj zvezdani oblak ide ovako:

- U trazilac naciljamo zvezdu Gamma (𝞬) Aquilae magnitude 2.7. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja, u glavi orla, zapadno od Altaira.
- U pravcu koji spaja Altair sa Gamma , na zapadu cemo primetiti sjajnu zvezdu Chi (𝟀) Aquilae.
- Naciljamo trazilac u tacku juzno od linije koja spaja Gamma i Chi, koja predstavlja teme jednakostranicnog trougla koga bi ta tacka gradila sa te dve zvezde. Tu je lokacija zvezdanog oblaka u kome se nalaze B 142 i B143.

Opservacija: Za osmatranje ovog objekta neophodna je sto bolja transparencija. Razlog je vise nego jasan - objekat ne emituje svetlost vec zaklanja svetlost zvezda iza sebe. Mi ga mozemo osmotriti samo ako vidimo dovoljno zvezdica na granicama objekta koje ce mu dati oblik i formu. Ponekad prodje cela letnja sezona bez ijedne veceri dovoljno dobre transparencije da bi se ove dve tamne magline primetile. Veceri oko Novog Meseca pocetkom jula ove godine bile su noci jedne od najboljih transparencija koje sam doziveo, i kao sto sam vec rekao, u njima sam sav moj posmatracki plan bacio niz vodu i ''iz fioke izvadio crvenu listu transparencije'' - objekte koje cekaju odlicnu transparenciju za posmatranje. Neki od takvih objekata bili su i Barnard's E Nubula, tamna maglina B168 asocirana sa Cacoon Nebbula, kao i tamne magline B92 i B93 asocirane sa Small Sagittarius Star Cloud (M 24).

Barnard's E Nebula posmatra se kao jedinstven objekat ali je u stvari sastavljen od dve tamne magline: B 142 i B 143. U vecini letnjih noci u okularskom pogledu bice ugrubo postavljene jedna ispod druge. Severnija je B 142. Ona se prikazuje kao uska sipka usmerena ugrubo istok-zapad. Odmah ispod nje nalazi se mnogo veca B 143. Ona ima oblik obrnutog slova ''C'', sa pravim uglovima izmezdju vertikalne sipke i dve polozene. Moze se reci i da izgleda kao slovo ''U'' obruto za 90º, sa otvorom na levo. Stoga, zajedno ove dve tamne magline formiraju oblik slova obrnutog slova E, po cemu je kompleks i dobio ime.

I na kraju, pre konkternog opisa, zelim da nesto kazem o prividnoj velicini tamnih maglina u okularu. Za razliku od galaksija,  otvorenih i globularnih zvezdanih jata, te planetarnih, emisionih i refleksionih maglina, tamne magline se u okularu priblizno vide u svojoj punoj kataloskoj velicini. Razlog tome je opet njihova priroda - one niti sijaju niti odbijaju svetlost. Nema bledog hala galaksija, bledih spoljasnjih skoljki planetarnih maglina i nevidljivih delova reflesionih maglina cija nevidljivost u okularu drasticno smanjuje velicinu objekta koji posmatramo. Kod tamnih maglina transparentno nebo ih prikazuje onakve kakve jesu - u punoj kataloskoj velicini.

Barnard's E Nebula je jedan izuzetan pogled. Zahteva sjajnu transparenciju i mnogo vremena pred okularom - ali nagrada je velika. Pogotovo posle mnostva neuspelih pousaja u nocima nedovoljno dobre transparencije. Od dve magline B 143 se nesto bolje uocava. To je dobro jer je ona veca, deblja i formira dobar deo famoznog slova E.

   - B 143

Maglina je ogromna. Prikazuje se u nekih 25' sirine i 20' visine. Ako nebo puno malih zvezdica pokazace se ceo oblik slova ''C''. Vertikalna sipka je najuocljivija. Debela je, i nju je lako uociti cak i u losijim nocima. Problem su sve horizontalne sipke. Naime, prostor koji ispunjava prazninu slova C je prepun malih zvezdica gde su dve najsjajnije magnitude tek 11. Sve ostale su bledje, pa je jasno zasto je za osmatranje pune forme potrebna dobra osmatracka noc. Pri dobroj transparenciji, unutrasnjost sloca C ispuni se sa dovoljno sitnih tackica magnitude 12, 13, 14 a i 15 da je moguce jasno uociti konture dve horizontalne precke.

U prvom trenutku nece se videti slovo ''C'' vec ce se imati utisak da je mnogo veca regija lisena zvezda. Medjutim, treba imati strpljenja i pustiti oci da se natope sjajem bledih zvezdica. Treba sedeti za okulrem duze vreme, prekriti se preko glave i pustiti oci da se naviknu na pogled - jednostavno treba dati vremena zvezdama magnitude 13, 14 i 15 da se pokazu. Te zvezde u unutrasnjosti magline su bledje od zvezdica po obodu magline i malo ih je teze videti. Periferni vid itekako pomaze.

Sa leve strane magline polje je prepuno zvezda, od kojih su bar 15-tak magnitude 10 i 11. Sa zapadne strane magline zvezdano polje je bledje, te ce se zapadna granica i teze uociti. Juzna granica maglina se istice po dve svetle zvezde magnitude 10 koje idu bukvalno paralelno sa donjom preckom slova E.

   - B 142

U pitanju je dugacka i tanka tamna maglina, smestena skoro tacno severno od B 143. Nalazi se na rastojanju od nekih 15' od gornje precke slova ''C'', pruza se paralelno sa njom i dugacka je nekih 20'. Iako se teze uocava od prethodne magline jer je za nijansu manje neprozirna, nije nikakav problem uociti je u noci prepunoj zvezda. Ima sjajnu zvezdu magnitude 9 na svojoj jugozapadnoj granici. Maglina je tanja od precki B143.

—----

Sto se tice velicine, kompleks je ogroman. Obe magline zajedno (kompletno slovo E) zauzima dobar deo vidnog polja uvecanja 62.5x (moja procena je da je kompleks dmenzija oko 40'x25'). To posmatraca dovodi u malo nezgodnu situaciju - magline najbolje staju u malo uvecanje ali to uvecanje nece prikazati dovoljan broj zvezda za jasno uocavanje forme objekta. Stoga se mora malo igrati sa uvecanjima , a ako je potrebno magline se mogu posmatrati i kao zasebni objekti. Sve da bi se naslo takvo uvecanje koje ce prikazati bar jednu maglinu u celosti a opet dovoljan broj bledih zvezda koje ce je uokviriti.

Sam zvezdani oblak u kome se kompleks nalazi je prebogat zvezdama. Nijedna izrazito svetla ali su to zato na stotitine bledih zvezdica okruzujuceg polja. Naprosto se ne ususdjujem ni da pretpostavim brojku. Na kraju, ovo je objekat koji trazi visoku transparenciju, upornost, malo vestine i teorijske pripreme o tipu objekta koji posmatramo. Nema puno lagano osmotrivih tamnih maglina - Barnard's E Nebula ne samo da je osmotriva vec je i intrigantnog oblika koji odskace od tipicnog prikaza tamnih maglina kao malih bezzvezdanih zakrpa u zvezdanim oblacima.

DSO u sazvezdju Delphinus:

NGC 6934 - Caldwell 47 (globularno jato)
NGC 6905 - Blue Flash Nebula (planetarna maglina)
NGC 7006 - Caldwell 42 (globularno jato)


Sazvezdje Delphinus je malo ali jasno izdvojeno na nocnom nebu. Iako zvezde koje cine glavni asterizam sazvezdja sijaju magnitudama ne vecim od 3.6, sazvezdje se jasno izdvaja iz dva razloga:

- prvi je sto se sazvezdje Delphinus granici sa ne bas sjajnim i velikim sazvezdima Vulpecula, Sagitta i Equules, sto mu pomaze da se jace istakne. Ako i dalje imamo problem da primetimo sazvezdje od veliko pomoci je znanje da glava krilatog konja Pegaza pokazuje tacno na njega.

- drugi i bitniji razlog je upecatljiv oblik glavnog asterizma sazvedja. Cetiri zvezde grade asterizam u obliku paralelograma ili kako se to u cesto u amaterskoj astronomiji naziva ''dijamanta''. Taj asterizam poznat je pod nazivom ''Job's coffin''. U asterizmu se nalazi i najsjajnija zvezda u sazvezdju - Rotanev (𝞫 Delphini) koja sija magnitudom 3.617.

Sazvezdje nema u sebi Messier objekte ali zato ima dva NGC objekta koji se nedvosmisleno izdvajaju kao najinteresantniji DSO sazvezdja. Prvi je svetlo globulrno jato NGC 6934. Drugi, i mozda najinteresantniji objekat u sazvezdju, je planetarena maglina NGC 6905 - Blue Flash Nebula. Njena mala pojava koja i pored toga strpljivom posmatracu pruza naznake unutrasnje strukture cine je metom koja se posmatra iz sezone u sezonu. Kao treci objekat u ovom opisu odlucio sam se za globularno jato NGC 7006. Iako bledo i nerazlucivo, meni je ovo jato draga meta jer gledajuci u njega gledamo u sam obod hala nase galaksije, upravno na galakticku ravan.

Sazvezdje Delphinus dom je i jednom od najlepsih binarnih sistema na nocnom nebu. Rec je o zvezdi Al Saib (𝞬 Delphini). Ja licno sam zaljubljen u tu zvezdu, dva svetlucava zlatna dukata koja cu opisati u nekom od kasnijih postova.


NGC 6934 - Caldwell 47

Globularno jato u sazvezdju Delphinus, magnitude 8.83 i prividne velicine oko 8.5'.

U nedostatku svetlijih objekata NGC 6934 je glavna ''zvezda'' sazvezdja Delphinus. Iako kataloski ne odskace ni po magnitudi ni po velicini, kroz okuilar ovo globularno jato zaista deluje svetlo i uzbudljivo. Jato je u stvarnosti ogromno, te i pored svoje velike udaljenosti od 52.000 ly, mi ga sasvim svetlo vidimo u okluaru. Naime, ovaj ''monstrum'' ima fizicki precnik od citavih 120 ly a unutar njega je svoj dom je naslo citavih 250.000 zvezda.

Poreklo jata je takodje dosta ''egzoticno''. Ovaj objekat je deo ''High Energy'' grupe globularnih jata od 11 clanova. Jata u toj grupi nemaju zajednicko poreklo i veruje se da su u Mlecni Put najverovatnije stigli pojedinacno ili u paru, usled spajanja nase galaksije sa malim, iregularnim galaksijama.

Lociranje: za ovo jato koristio sam jako lagan star-hopp:

- Krenuo sam od zvezde Epsilon (𝞮) Delphini magnitude 4, koju sam uocio golim okom. Ona je najsvetlija zvezda izvan asterizma ''Job's coffin'' i nalazi se na liniji koja spaja zvezde 𝞪 i 𝞫 Delphini.
- Pored te zvezde uocice se dve svetle zvezde jedna do druge: 𝞲 i 𝞳 Delphini. Od Epsilon pratimo pravac paralelan pravcu od 𝞲 ka 𝞳 u posle 4º doci cemo do malog i bledog asterizma u obliku slova T.
- Nacentriramo trazilac na gornju precku slova T, pogledamo kroz okular malog uvecanja i zabljesnuce nas mozda i neocekivano visok sjaj nase mete.

Opservacija: Na uvecanju 176x jato fantasticno izgleda. Malo je ali je zato izrazito svetlo. Iako je na malim uvecanjima jato delovalo kruzno, sada se vidi da je objekat pomalo elipsast. Moj utisak je da je veca osa elipse usmerena u smeru od 11h ka 5h. Takojde, utiska sam da je objekat velicine oko 2'. Sam centar jata nije jasno uocljiv, ali se zato vidi kako sjaj bledi od sredista ka rubovima. Na ovom uvecanju jato ne pokazuje granulaciju. Najuocljivija katakteristika objekta je svetla zvezda tik uz obod jata sa severoistocne strane, tacnije na 10h. To je zvezda GSC 522:2249 magnitude 9.2. Kako je udaljena samo koji minut od centra jata ona ce biti sastavni deo pogleda na bilo kom uvecanju. Ona takodje unosi i asimetiju u pogled jer njeno pisustvo na ivici stvara utisak izduzenosti pogleda.

Jato izuzetno dobro podnosi uvecanja i na 320x slika je postala znatno bolja. Preko povrsine jata se javlja granulacija i pocinju da se vide prve pojedinacne zvezdice. Od nekoliko razlucenih zvezda po jasnoci se isticu dve, obe u juznoj polovini objekta. Centar jata se i dalje ne pokazuje, vec samo postepen pad sjaja od sredista ka obodima. Vidi se da objekat nema jasne granice sa okruzujucijm nebom vec kao da se od sredista pruza granulirani oreol svetlosti koji  gubi na sjaju toliko blago da se objekat prosto utopi u polje.


NGC 6905 - Blue Flash Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Delphinus. Magnitude je bledih 11.1 i velicine centralne regije od relativno malih 40''. Maglina se nalazi na ogromnoj udaljenosti od 7.500 ly od Sunca.

Maglina ima centralnu regiju kruznog oblika i dve blede ekstenzije koje se sire od krajeva velikih poluosa. Te dve ektenzije zavrsavaju se kod dve zvezde koje sa suprotnih strana ogranicavaju maglimu. Nazalost, silan trud za njihovo uocavanje bio je bez plodova i one su za moju aparaturu, vestinu i nebo ostale neuhvatljive.

Lociranje: Izuzetno tezak objekat i za lociranje i za opazanje kroz okular malog uvecanja. Ja sam koristio malo napredniji star-hopp u  kome sam se orijentisao trazeci oblike sazvezdja koje formiraju blede zvezde.

- Produzi se linija koja spaja zvezde 𝞭 i 𝞪 Delhini u glavnom asterizmu sazvezdja,. Pracvac ide od Delta ka Alpha.
- Posle otprilike 4.5º u traziocu ce se pojaviti luk od nekih 6 sjajnih zvezda rasporedjenih tacno u obliku sazvezdja Corona Borealis. Taj luk ukotvljen je sa duplom zvezdom HD 195358 sa leve strane i HD 194616 sa desne strane.
- Pratimo liniju koja spaja te dve zvezde sa leva na desno i odmah ce u trazilac uci dve sjajne zvezde: HD 194035 na jugu i HD 194072 na severu.
- Smestimo koncanicu trazioca negde izmedju te dve zvezde i pogledamo kroz okular malog uvecanja. Maglina je u okularskom pogledu ali je nece biti lako primetiti. Naime, objekat se nalazi jako blizu zvezde magnitude oko 11 koja jos vise umanjuje sjaj ionako blede magline. Ja sam je primetio na iskustvo samo zato sto sam do sada pogledao desetine planetarnih maglina, ali da nisam ne bih je video. U tom slucaju, maglina se moze izolovati na dva nacina. Prvi je periferni vid. Maglina odlicno reaguje na periferni vid i na malom uvecanju. Drugi nacin je umetanje O III filtera izmedju oka i okulara - sve zvezde ce drasticno ubledeti a jedini objekat koji zadrzi sjaj bice nasa meta. Proverio sam oba metoda na ovom objektu i oba uspevaju.

Opservacija: Objekat se nalazi u izuzetno bogatom zvezdanom polju Mlecnog Puta. Maglina je jako mala i okruglog je oblika. Blizu njene severne i juzne ivice nalaze se dve zvezde magnituda oko 11-12 i te dve zvezde su sastavni deo pogleda na objekat. Ako se objekat posmatra na uvecanju 176x direktnim pogledom bez filtera, izmedju te dve zvezde uocice se jedna mala pufnasta mrlja. Medjutim, objekat izuzetno dobro reaguje na periferni vid. Perifernim pogledom sjaj se znatno pojacava i objekat se pokazuje kao krug uniformnog sjaja. Kada se na okular ucvrsti OIII ili UHC filter, zvezde se ubledjuju a maglina iskace izdvijeno u pogledu.

Na moje iznenadjenje, maglina je sasvim fino podnela veca uvecanja. Takodje, koriscenje UHC filtera daje osetno bolji pogled u odnosu na OIII. OIII istice maglinu ali ubija sve detalje unutrasnjosti. Na uvecanju 320x, sa UHC filterom i perifernom vidom, po prvi put se primecuje da maglina nije uniformnog sjaja vec da je pomalo isarana bledjim regijama. Za uocavanje razlicite osvetljenosti potrebno je polagano, dugo i strpljivo posmatranje - isaranost se ne pokazuje sama od sebe vec trazi posvecenost posmatraca. Ne zelim ni da poksavam da opisem prirodu te isaranosti - naime, pogled na unutrasnjopst magline je poprilicno nestabilan, sjaj unutrasnjosti se ''vrpolji'', a posmatracu se svasta prividja dok je posmatra. U jednom trenutku mi se cak ucinila i zvezdica na obodu magline koje koliko ja znam nema. Tada sam znao da je dosta posmatranja i da mi treba kafa :).

Centralna zvezda magnitude 14 je jako teska za uocavanje ali je je uocljiva. Pokazuje se u nestabilnom pogledu perifernog vida, na momente uskacuci u vidno polje.

Boja objekta bi trebalo da bude plava ali ja nisam uocio nikakvu boju. Maglina je isuvise bleda da bi se probila boja, i sa i bez filtera.

Sreca ovog objekta je sto se nalazi u lepom zvezdanom polju pa je pogled izuzetno prijatan. Paradoksalno, i nesreca ovog objekta je sto se nalazi u lepom zvezdanom polju koje gusi sjaj magline. Naime, okularski pogled je ispunjen ne bledim, vec poprilicno sjajnim zvezdama, od kojih neke sjaje magnitudama 7 i 8. Te zvezde dominiraju vidnim poljem a ne maglina. Ovaj objekat je po svim parametrima izuzetno tezak za osmatranje, a i za lociranje. Meta zahteva veliku aparaturu, nebula filter i pre svega mnogo stpljenja i vremena. Posle zavrsteka posmatranja osecao sam se poprilicno iscrljeno. Da li je vredelo - jeste, jer se pre svega na ovom objektu mnogo nauci i napredjue u tehnikama lociranja kao i tehnikama opservacije.

Na kraju, hteo bih sa kolegama koji citaju ove  postove da podelim dve skice koje je napravio kolega Vedran Vrhovac, jednu 2021. posmatrajuci objekat sa istim teleskopom kojim i ja posmatram, a drugu ove godine posmatrajuci znatno vecom aparaturom. Skice su odlicne jer je Vedran uspeo da osmotri jasan oblik nejednake osvetljenosti unutrasnjosti u obliku dva kruzna isecka:

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2021/10/20211003_NGC6905_300x_public.jpg

https://zvjezdopisi.com/wp-content/uploads/2024/08/20240731_NGC6905_495x.jpg


NGC 7006 (Caldwell 42)

Globularno jato u sazvezdju Delphinus, blede magnitude 10.6 i male velicine 3.6'.

Jos jedno jato koje je nerazlucivo a opet ga je uzbudljivo gledati. Naime, kada gledamo ovaj objekta, gledamo u sam rub nase galaksije i to upravno na njenu ravan, tj. iznad galakstickog centra. Ovaj objekat udaljen je neverovatnih 135.000 ly od Sunca i drugo je najdalje globularno jato koje sam ikada posmatrao. Za razliku od mnogih Messier globulara koji su blizi galaksticom centru nego Suncu, ovo jato je pet puta udaljenije od galaktickog centra nego Sunce. Obitava u krajnjim obodima hala Mlecnog Puta, u prostoru gde prestaje galaksija a pocinje otvoreni svemir.  Jato ima izrazeno ekscentricnu orbitu i u svom kretanju dolazi do maksimalnog udaljenja od galaktickog centra od citavih 300.000 ly. Kako je onda moguce da ga vidimo, i to porilicno sjajno? Odgovor na to pitanje lezi u broju zvezda unutar jata - jato broji ogromnih 250.000 zvezda i jedno je od napopunjenijih jata nase galaksije. I ne samo broj zvezda, vec i imapozantna fizicka velicina jata od 110 ly u precniku pomaze ovom gigantu da se i pored ogromne udaljenosti pokaze cak i u srednjim aparaturama.

Lociranje: NGC 7006 vazi za jato koje se tesko pronalazi jer svetli bledom magnitudom i nalazi se u veoma bogatom zvezdanom polju. Medjutim, ja sam nasao star-hopp koji me je doveo do jata iz prvog pokusaja:

- Produzi se linija koja spaja zvezde 𝞪 i 𝞬 Delphini, u pravcu 𝞬 za dve njene duzine. Obe zvezde nalaze se u glavnom asterizmu sazvezdja poznatom kao ''Job's Coffin''.
- Pracenje te linije ce nas dovesti do prve svetle zvezde u traziocu: binarnog sistema Otto Struve 213.
- Stavimo Otto Struve 213 u trazilac i pogledamo u okular malog uvecanja. Pomerimo zvezdu na krajnji jugoistok okularskog pogleda u sa zapada ce u pogled uci nasa meta - NGC 7006.

Opservacija: Prvo sto ce se primetiti u pogledu malog uvecanja je divno zvezdano polje u kome jato lezi. Ako su oci adaptirane na mrak jato nije tesko uociti - bledo je ali je jasno vidljivo.

Uvecanje godi jatu jer pojaca kontrast, a i izbaci dosta zvezda iz prebogatog okruzujuceg polja. Na uvecanju 176x  objekat izgleda kao bleda nerazluciva lopta sa gustim centrom - recimo kao velika planetarna maglina magnitude 10. Jato nema jasne ivice a periferni vid nece mnogo pomoci u posmatranju. Ne vidi se jasna granulacija. Jedino sto je je jasna karakterisatika objekta je kruzan oblik sa sjajnijim centrom od koga se osvetljenost polako gubi ka nejasnim granicama jata i okruzujuceg polja. I na tom uvecanju prebogata pozadina Mlecnog Puta ne posustaje i obogacuje pogled fatasticnim zvezdanim poljem.

Uvecanje 320x nije donelo bas nikakve nove detalje. Jato je i dalje jako bleda kugla nejasnih granica koja gubi sjaj od centra ka spolja. I to je sve sto se sa posmatracke strane moze reci o ovom objektu.

I pored odsustva detalja pri osmatranju, ovo je zaista jedan lep pogled u sam obod nase galaksije. I to ne obod spiralne ruke, vec obod hala gde ovom objektu drustvo prave samo tamna materija, gasovi i ostala globularna jata. Ako znamo sta i gde gledamo prikaz objekta je opcinjavajuc,  podjednako kao i cela slika objekta medju bezbroj zvezda okruzujuceg polja.

Jos nesto je zamiljvivo reci o ovom objektu. I on, kao i svi ostali globulari, jeste deo Mlecnog Puta ali nije nastao u njemu. Jato je drevno i nastalo je u patuljastoj sateljitskoj galaksiji Mlecnog Puta nazvanoj Sequoia.  Deo nase galaksije postalo je kada je Mlecni Put sprogutao Sequoi-u pre 10 milijardi godina. Nukleus Sekvoje najverovatnije je bio Omega Centauri, danas najvece globularno jato nase galaksije.

Sazvezdje Scutum jedno je od najbledjih sazvezdja letnjeg neba. Sastoji se od izuzetno bledih zvezda, gde cak i cetiri zvezde glavnog asterizma sazvezdja koje predstavljaju ''Stit'' sijaju magnitudom bledjom od 3.8. Ako lokacija sa koje ga posmatramo ima dosta svetlosnog zagadjenja necemo moci da ga vidimo. Sa svoje lokacije ja ga vidim, a za one koji ga ne vide, u odeljku ''lokacija'' ovog posta objasnicu kako da dodjete do njegovih zvezda star-hoppom od najjuznije zvezde u asterizmu sazvezdja Aquila. Takodje, nemojte misliti da je periferni vid rezervisam samo za pogled kroz okular. Kada god zelite da nadjete neku zvezdu na granici vidljivosti golim okom, slobodno koristite averted vision pod vedrim nebom. Iznenadicete se koliko dobro deluje.

Ovaj post ce biti drugaciji po tome sto cu dati i opservaciju tri sjajnije zvezde u sazvezdju Scutum, iako nijedna od njih nije binarni sistem. Dve su zanimljive jer su izuzetno lepih boja i u blizini su dva otvorena jata a treca (Delta Scuti) je bez premca jedna od naucno najbitnijih zvezda na nocnom nebu.

Beta (𝞫) Scuti i NGC 6704

Druga najsjajnija zvezda u sazvedju. Spektroskopski je binarni sistem gde mi vidimo primar magnitude 4.2. Ta zvezda je sjajni zuti dzin G-tipa. Zvezda je na velikoj udaljenosti od Zemlje od 920 ly.

Lociranje: Ako je ne vidimo golim okom lokacija je jako laka ako se krene od najjuznije zvezde u asterizmu sazvezdja Aquila - prelepe 𝞴 Aquilae magnitude 3.4. Kada nacentriramo tu zvezdu u trazilac videcemo da ona pravi blizak lanac sa sa jos dve zvezde: 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti. Nastavimo taj lanac na zapad i prva svetla zvezda koju budemo primetili je nasa meta - 𝞫 Scuti. Dok budemo star-hoppovali do nase mete neizostavno cemo kroz trazilac primetiti i sjaj otvorenog jata M11, ali o njemu malo kasnije.

Opservacija: Lep pogled na ostru zutu zvezdu. Ali ono sto je zamiljivije je da ako se pomerimo za jedan okularski pogled zapadno doci cemo de lepog i velikog asterizma bledih zvezda u obliku dijamantskog prstena. Jedino sto je kod ovog prstena dijamant okrenut ka unutrasnjosti prstena umesto ka spolja. Taj mali dijamant je u stvari malo, bledo i zbijeno otvoreno jato NGC 6704. Jato je magnitude 9.2 i velicine samo 6'. Sastoji se od gusto zbijenih bledih zvezda u obliku trougla. Ako hocete bolje da ga osmotite povecajte uvecanje na minimum 150x.

Alpha (𝞪) Scuti i NGC 6664

Najsjajnija zvezda u sazvezdju, magnitude 3.83. Evolvirani je dzin K-tipa, stelarne klasifikacije K3 III, sto znaci da sija narandzastom bojom.

Lociranje: ako zvezdu ne vidimo golim okom u trazilac nacentrirmo nasu prethodnu metu 𝞫 Scuti. U istom vidnom polju trazioca sa istocne strane videcemo lanac bledih zvezda kako se pruza na jug. Na kraju tog lanca pa samo malo jugozapadno u pogled ce uci sjajna zvezda - nasa meta 𝞪 Scuti. Zvezda se lako prepoznaje jer su istocno od nje dve sjajne zvezde - 𝟄 Scuti i 𝞭 Scuti.

Opservacija: zvezda sjaji jakom narandzastom bojom i pravi jedan zaista lepo pogled. Po ostrini, boji i sjaju podseca me na zvezdu Eltanin u sazvezdju Draco, za koju sam u ranjim postovima rekao da mi je jedna od najlepsih pojedinacnih zvezda koje sam posmatrao.
U istom okularskom pogledu, istocno od 𝞪 Scuti nalazi se relativno bledo otvoreno jato NGC 6664. Lako cete ga prepoznati jer su mu zvezde raporedjene u obliku sirokog slova W. Magnitude jata je 7.8 a velicina poprilicno velikih 12' sto obogacuje pogled na zvezdu.

Delta (𝞭) Scuti

Varijabilna zvezda sa rasponom magnitude 4.6-4.72. Poprilocno je stara dzinovska zvezda F-tipa bele boje.
Posmatracki necu ni da je obradjujem, jer kroz okular izgleda kao svetla bela zvezda i nista vise od toga. Ali sa stanovista buduce amaterske astronomije i astronomije kao nauke ovo je izuzetno bitna zvezda iz dva razloga.

Prvo, u savzezdju Scutum postoje dve zvezde koje se krecu poprilicno velikom radijalnom brzinom ka Solarnom sistemu i obe ce jednog dana biti najsvetlije zvezde na nocnom nebu. Prvo ce to postati Delta Scuti pa potom Gamma Scuti. Ako se zvezdama ne dese neki veliki gravitacioni lomovi koji bi im promenili kretanje i sjaj, Delta Scuti ce za otprilike 1.2 miliona godina biti samo 10ly udaljena od Sunca. U tom trenutku postace najsjajnija zvezda na nebu sa magnitudom -1.84, sjajnija od trenutno najsjajnijeg Sirijusa magnitude -1.46. Gamma Scuti ce je zameniti za nekih 2.35 miliona godina i bice jos sjajnija. U svojoj najmanjoj udaljenosti bice 20ly daleko od Sunca ali ce sijati neverovatnom magnitudom od -2.1.

Drugo, Delta Scuti je jedna od najbitnijih varijabilnih zvezda jer je kod nje prvi put otkiveno da pulsacija zvezde moze biti uzrok varijabilnosti. Danas znamo da mnogo zvezda svoju varijabilnost duguje jednom tipu pulsacija i sve one se zovu Delta Scuti varijabilne zvezde. Pojasnicu  onima koje zanima, a ako neko ne zeli da ulazi u naucnu pricu nego da ostane na domenu posmatranja, necu se ljutiti ako sad predje na sledecu metu :).  Naime, ima zvezda koji svoj sjaj menjaju tokom odredjenog vremenskog intervala i kao takve  nazivaju se varijabilnim zvezdama. Te promene u sjaju mogu biti male (desetinana jedne magnitude) a mogu  biti i ogromne (nekoliko celih magnituda). Period od najmanje do najvece magnitude moze se meriti u godinama a ponekad i samo nekoliko dana. Razlozi varijabilnosti sjaja mogu biti razni i ja cu navesti samo nekoliko od njih:

- Pulsacija zvezde. Zvezde koje pulsiraju jos uvek nisu nasle ravnotezu imedju sile samogravitacije koja tezi da urusi zvezdu samu u sebe usled sopstvene tezine i sile koje proizvodi nukearna fuzija u jezgru zvezde koja tezi da zvezdani materijal izbaci ka spolja. U tom procesu uravnotezenja slila zvezda se periodicno skvrcava i prosiruje sto rezultuje smanjenjem i povecanjem njenog sjaja. Postoje dve vrste pulsacije: kada cela zvezda pulsira ili samo njen deo.

- Eklipticni binarni sistemi. Ako je zvezda binarni sistem gde je orbita primara i pratioca takva da u nasoj liniji pogleda sekundar periodicno zaklanja deo primara jer prolazi tacno ispred njega, to izaziva periodicnu promenu sjaj primara. Svaki put kada sekundar prolazi ispred primara - veca zvezda gubi sjaj,  a kada pratilac vise ne zaklanja glavnu zvezdu - sjaj se vraca na staro. Bez premca najpoznatija zvezda takvog tipa je ''Demonska zvezda"' Algol - sjajna zvezda u sazvezdju Perseus. Zanimljivo je da se isti princip primenjuje i za pronalazenje  egzoplaneta. Traze se mala odstupanja u sjaju zvezde kada planeta prolazi isped nje.

- Mozda najegzoticniji razlog varijabilnosti zvezda su zvezdane pege. Ima zvezda koje imaju gigantske, neravnomerno rasporedjene pege. Kako zvezda rotira oko svoje ose njen sjaj se smanjuje kada je ka nama okrenuto lice zvezde sa vise pega i povecava kada gledamo u stranu zvezde sa manje pega. Najpoznatija zvezda takvog tipa je Cor Caroli - najsjajnija zvezda prolecnog sazvzdja Canes Venatici.

Za svaki od navedenih tipova varijabilnost postoji zvezda kod koje je takvo ponasanje prvo uoceno. Takva zvezda naziva se prototip varijabilne zvezde i sve ostale zvezde zovu se po njoj. Delta Scuti je prototip zvezda koje varijabilnost duguju odredjenoj vrsti pulsacija i sve takve zvezde nazivaju se Delta Scuti varijablnim zvezdama.

Lociranje: Izuzetno lagano ako smo nasli nasu prethodnu metu - 𝞪 Scuti. Kada u trazilac centriramo 𝞪 Scuti.u istom vidnom polju istocno od nje videcemo dve sjajne zvezde koje sa 𝞪 Scuti grade jednakokraki trougao. Juznija zvezda je nasa meta - Delta Scuti.

Opservacija: Nije mi bio cilj da opisujem opservaciju jer sam zvezdu stavio u post pre svega zbog njenog znacaja za astronomiju. Ali kad smo vec kod opservacije, obicna svetla bela zvezda u lepom zvezdanom polju Mlecnog Puta. Zvezda ima dva bleda opticka pratioca i oba sam uspeo da vidim: jedan je na zapad-severozapadu a drugi je na severoistoku. Prvi je zvezda magnitude 12.2 na separaciji 15.2''. Druga je zvezda magnitude 9.2 na separaciji 53''. Obe su daleke pozadinske zvezde nepovezane sa 𝞭 Scuti.

Scutum Star Cloud

Zvezdani oblak koji dominira severnim delom sazvezdja Scutum. Oblak je u stvari svetliji deo trake Mlecnog Puta. Sta se tu u stvari tu desava i zasto postoji  ovo ''zadebljanje'' u traci Mlenog Puta? Ukratko, u letnim mesecima mi gledamo u pravcu centra nase galaksije pa samim tim i u najsjajniji deo Mlecnog Puta, koji vidimo kao usku traku koja prolazi kroz sazvezdja Cassiopeia, pa izmedju sazvedja Cepheus i Delphinus, potom direktno kroz savezdja Cygnys, Vulpecula, Sagitta, Aquila, Scutum i na kraju Sagittarius. Izmedju nas i te trake nalazi se integalakricka prasina koja blokira nas pogled. U nekim delovima trake Mlecnog Puta te prasine ima znatno manje te je broj zvezda koji vidimo mnogo veci. Takvi delovi nazivaju se zvezdani oblaci i Scutum Star Cloud je jedan od najprominentniji takvih oblaka.

Oblak je ogroman. Ne usudjujem se da mu dam dimenzije, znam samo da sam po pomerajima okulara dosao do zakljucka da mu najgusci deo meri otprlike 2º u precniku. U centru oblaka nalazi se fantasticno otvoreno jato M11 koje cu opisati kao zasebnu metu. Kroz oblak vijuga serija tamnih maglina pa je gustina zvezda unutar oblaka neravnomerna a zvezde se pojavljuju u talasima pa potom naglo nestaju. Sa istocne strane M11 tih tamnih maglina je znatno vise pa je stoga zapadna strana oblaka mnogo bolja za posmatranje (sto ce naravno u obrnutom okularskom pogledu znaciti da cemo se uglavnom kretati istocno od M11).

Lociranje: Najpametnije je prvo locirati otvoreno jato M11 pa krenuti odatle. Jato se izuzetno lako locira i najpametnije je krenuti od najjuznije zvezde u astrizmu sazvezdja Aqulila - Lambda (𝞴) Aquilae magnitude 3.4. Kada nacentriramo tu zvezdu u trazilac videcemo da ona pravi blizak lanac sa sa jos dve zvezde: 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti. Produzimo liniju izmezdju 𝞲 Aquilae i 𝞰 Scuti u pravci 𝞰 Scuti i u trazilac ce uci blestav sjaj jata M11. Nacentriramo, jato, pogledamo kroz okular sirokog vidnog polja i kretanje po oblaku moze da pocne.

Opservacija: Zasad cu zanemariti jato M11, na njega cemo se vratiti kasnije. Primetice se da je gustima zvezda razlicita u zavisnosti da li se krecemo istocno ili zapadno od M11. To je stoga sto serija tamnih maglina prolazi kroz oblak te cini da okularski pogled istocno od M11 bude mnogo bogatiji zvezdama. Slobodno se krecite kroz ceo oblak ali objekat je najbogatiji zvezdama istocno i severno od M11 (u okularskom pogledu).

Prvo cu nesto reci o kretanju po oblaku a potom od kakvih zvezda se sastoji i kakav je pogled. Naime, oblak je ogroman, nijednim okularem se ne moze osmotriti ceo i moracemo se kretati po njegovim delovima. Jako tesko se moze spreciti da se ne izgubimo, Zato je najbolje koristiti M11 kao tacku od koje polazimo i kojoj je vracamo. Krenemo od jata na istok, posmatramo dok ima zvezda pa se vratimo, Pa onda isti postupak za svaku stranu sveta. M11 se nalazi tacno na krajnoj granici vijugavih traka tamnih maglina pa samim ti i predstavlja granicu izmezdju bogatijeg i siromasnijeg dela oblaka, sto je odlicno za posmatrace.

Sto se tice slike u okularu, oblak je prepun bledih zvezda, razbacanih kao fini pesak po tamnoj pozadini. Odmah treba reci, prizor nije ni priblizno dramatican kao u zvezdanom oblaku M24 - Small Sagittarius Cloud. Taj oblak je prepun gusto spakovanih svtlih zvezda naspram bledog pozadinskog sjaja. Scutum Star Cloud je jedan mnogo mirniji i ujednaceniji pogled. Zvezde su sve blede i tek pokoja sjajna, i sve deluje stalozenije i monotonije. Tamne magline daju zanimljivost objektu jer nisu tamne elipsaste mrlje kako one cesto izgledaju, vec vijugaju kroz oblak. Vodite racuna, ako pratite tamne magline vrlo brzo cete se izgubuti u oblaku i moracete ponovo u traziocu da nadjete M11 da bi se ponovo orijentisali. Juznu granicu oblaka predstavlja zvezda 𝞮 Scuti i taj deo izmedju te zvezde i M11 je jedan od najguscih delova oblaka, pa mozete krenuti i od nje pa ka M11. Taj potez je prepun zvezda i prostire se malo vise od 2.5º u pracu sever-jug.

U ovom opisu opisao sa, teleskopski pogled na oblak. U principu, u dobrim nocima i sa ocima adaptiranim na mrak oblak se lako vidi golim okom kao zadebljanje u traci Mlecnog Puta, sa leve strane tamnog oblaka prasine koji se naziva Aquila-Serpens Rift.


M 11 - Wild Duck Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Scutum, magnitude 5.8 i prividne velicine 14'.

Za mnoge posmatrace ovo je najvelicanstvenije otvoreno jato na nocnom nebu; i ja sam jedan od njih. Dva razloga su sto se ovo jato toliko urezuje u pamcenje. Prvo, jasne forme zvezda upisane jedna u drugu. Drugo, i mnogo vaznije, ovo jato ima retku kombinaciju ogromne gustine i broja zvezda nasuprot relativno maloj velicini. Naime, objekt broji ogromnih 2.900 zvezda, vise nego bilo koje teleskopski vidljivo otvoreno jato. A opet, sve te zvezde su spakovane u 14' prividne velicine na takav nacin da ne prave neku bledu mrlju vec sjajne i jasno razlucive oblike geometrijskih figura, slova i zivotinja (bar sam ja to tako video). Iako najsjajnija zveda u jatu sija tek magnitudom 11, ima ih toliko na malom prostoru da jato sjaji kao svetionik u moru zvezda Scutum Star Cloud-a.

Lociraje: vec obradjeno u opisu Scutum Star Cloud.

Opservacija: Ovo jato je dobilo ime ''Wild Duck Cluster'' jer je astronom iz XIX veka William Henry Smyth opisao da jato izgleda kao jato divljih gusaka u letu. Ja sam opet bio mnogo mastovitiji i video mnogo bogatiju formu. Mene ovaj objekat podseca na neki srednjovekovni grb, sa orlom u sredini, oko njega slovo V i sve tu upisno u pravougaonik. Naime, u samom centru jata nalazi se gusta grupa zvezda poredjanih u obliku jednoglavog orla, sa kljunom ka isotku i dva krila koja idu na dole. Ta forma potpuno je uokvirena velikim slovom V, ali ne sa ravnim kosim ivicama vec izlomljenim na sredini ka unutra. To slovo V je i dalo ime jatu. Na kraju sve je uokvireno zvezdama u obliku pravougaonika. Sve te tri forme zajedno izgledaju mi kao neki heraldicki simbol. 

Objekat sam najpre posmatrao na uvecanju 62.5x. Kako se M11 nalazi usred Scutum Star Cloud-a, mozete zamisliti kako je lep pogled na malom uvecanju. Prebogati pozadinski sjaj i u njemu kulminacija pogleda u obliku gusto spakovane forme M11. I na tom uvecanju prominentni oblik slova V koji je katakterisika jata je jasno vidljiv. Takodje, paznju privlaci gusto spakovani centar pa sve ima toliku kompresovanost ogromnog broja zvezda da mnogi posmatraci smatraju da objekat moze da se pomesa sa rasejanim globularnim jatom. 

Na uvecanju 107x gube se zvezde Scutum zvezdanog oblaka ali forma koju sam opisao u prethodnom pasusu dolazi do punog izrazaja. Na malom uvecanju vidi se da se tamna maglina useca u objekat sa zapane strane i odvaja zapadni deo centara od slova V. Medutim na 107x, vidi se jos jedna tamna maglina kako sa severa ulazi u istocni deo i sad potpuno odvaja centar od ivica slova V. To centru daje oblik orla koji je jasno odvojen od sopljasnje ivice objekta.

Uvecanje 136x je poslednje na kome se zadrava forma simbola koje formiraju zvezde objekta. Sve preko toga previse siri rastojanja izmezdju zvezda i one pocinju da izgledaju kao random razbacane tacke po povrsini objekta.

Najsjanija zvezda u objektu nalazi se u zapadnoj strani slova V i sija magnitudom 8. Ova zvezda nije deo jata vec je superimponirana preko njega. I pored toga, ta zvezda itekako lepo ucestvuje u pogledu i daje mu na lepoti.

M 11 je fantasticno posmatranje. Velika gustina zvezda i u centru i po obodima objekta;  sam broj zvezda koji cini da, iako blede, objekat sija ogromnim sjajem; smestenost objekta u zvezdanom oblaku Mlecnog Puta; raspored zvezda koji pruza mnogo kombinacija paterna i oblika - sve to cini M11 jednim od najgledanijih objekata u amaterskoj astronomji.


M 26

Otvoreno jato u sazvezdju Scutum, magnitude 8 i prividne velicine 14'. Jato je smesteno u Scutum Star Cloud, na njegovoj juznoj granici.

Ono po cemu je jato zanimljivo je sto je siromasnog centra. Vecina otvorenih jata su najgusca pri centru jer ta gustina gravitaciono drzi sve ostale zvezde jata na okupu. Nauka jos uvek nije nasla fizicko objasnjenje za nedostatak gustine centra ovog obkjetka.

Lociranje: U istom je vidnom polju trazioca sa ranije opisanom zvezdom Delta Scuti. Nalazi se samo 50' istocno od nje. Posto se jato ne vidi u traziocu, samo stavite Delta Scuti u okular i pomerite se samo malo zapadno.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x jato deluje jako malo. Vide se cetiri svetle zvezde koje grade oblik zmaja. Ne uvecanju 176x, ono sto je ranije bio samo zmaj dobija drugaciji pogled. Sada se moze osmotriti da se od najistocnije zvezde u zmaju siri lanac od 40-tak bledjih zvezda koji se pruza prvo na istok pa potom zavijuga na jug. Videce se jos tri manja lanca zvezda: jedan krece od zapadne zvezde u zmaju i siri se na jug dok druga dva krecu od juzne zvezde i idu na jugoistok i jugozapad. U principu, objekat izgledao kao zmaj sa trakama prikacenim na uglove. Nije bas najspektakularniji Messier objekat ali je zanimljiv. Jato je bledo i nije lose koristiti periferni vid jer cemo tako videti mnogo vise zvezda nego direktnim pogledom. Kada sam rekao da u glavnom lancu ima oko 40 zvezda, verujete da sam sa direktnim vidom video - osam. Tek posle desetak minuta i perifernim vidom pokazalo se da ih ima mnogo, mnogo vise.

Na kraju nesto o pirkazu sazvezdja Scutum u Stellatiumu. Iz nekog razloga, Stellarium prikazije bas los oblik glavnog asterizma sazvezdja Scutum: 𝞫-𝞪-𝞬-HD 175156. Ta zvezda HD 175156 je potpuno nebitna zvezda - niti sa prve tri pravi oblik ''Stita'' niti je bilo kakav bitan lokator za osmatranja. Mnogo bolji asterizam je 𝞫-𝞪-𝞬-𝞭 - savezdje izgleda manje, sjajnije i ima jasno deifinisan oblik ''Stita''.

Hvala svima koji posecuju topic i citaju ove postove. Ovaj izvezsta bio je malo iscrpniji, ali mislim da  je bio koristan i zbog svog ''teorijskog'' dela. Veliki pozdrav u nadi da ce nam predstojece jesenje noci biti blagonaklone.

NGC 6755 i NGC 6776

Par otvorenih jata, radvojenih samo 30', sto ih stavlja u isto vidno polje cak i srednjih uvecanja. Iako ova jata predstavljaju vizuelni duet, veruje se da objekti nisu gravitaciono povezani zbog poprilicno razlicite udaljenosti od Sunca, pa samim tim i jedan od drugog. Naime, fizickao rastojanje izmedju objekata je citavih 1.500 ly. Mi ih vidimo kao par je se vizuelno nalaze jedno ispred drugog gledano sa nase linije pogleda.

NGC 6775 je vece i svetlije i dominantno je jato u polju. Magnitude je 7.5 i prividne velicine 15'.

NGC 6776 je izuzetno malo i bledo, te sija magnitdom 10.6 i prividne je velicine od samo 4'.

Lociranje: Jata su poprilicno laka za lociranje ali ne bas tako laka za osmatranje.

- krenuo sam od cuvenih binarniog sistema Alya (𝞱 Serpentis), najsevernije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja Serpens Cauda.
- zapadeno od nje u traziocu ce izdominirati horizontalni lanac tri svetle zvezde raspona oko 3º. Da ne gusim post oznakama, zvezde cu jasno naznaciti na mapi prilozenoj uz post.
- nacentriramo koncanicu trazioca na dve trecine rastojanja izmedju poslednje i srednje zvezde lanca, pogledamo kroz okular malog uvecanja i u traziocu cemo uociti distinkivan raspored zvezda u obliku slova A. To slovo ''A'' je kontura u koju je smesteno vece jato, ali posmatranje samog jata, a kamoli njegovog bledjeg pratioca nije bas lak zadatak.

Opservacija: Postoji mogucnost da se na malom uvecanju jata uopste ne primete ako se ne zagleda malo bolje. Naime, objekti se nalaze u bogatoj traci Mlecnog Puta i imaju problem da se istaknu na prvu. Iako sija sasvim pristojnom magnitudom od 7.5, najsjsjajnija zvezda veceg jata sija magnitudom 11. Samim tim, jasno je da se jato sastoji od relativno sitnih, peskastih zvezdica rasutih po sasvim finoj velicini. Ne bas idealan spoj sa bogatim pozadinskim poljem. O bledjem jatu da ne govorim - njegova najsjajinija zvezda sija magnitudom 13!  Medjutim, ako se samo malo pazljivije pogleda, vece jato ce se poprilicno lako istaci, dok ce se drugo videti kao maglovita mrlja koja ce se pokusati razluciti na vecim uvecanjima.

  - Pogled na duo kao celinu

U vidnom polju malog uvecanja po sjaju ce izdomonirati patern sjajnih zvezda u obliku  slova ''A'' Te sjajne zvezde nisu deo jata, vec se unutar njih nalazi vece jato NGC 6755,  gde su najsjajnije zvezdica jata koncentrrisane oko kraja desne nozice slova ''A''.

Juzno od NGC 6755 primeticemo patern od tri zvezde koji nedvosmisleno podseca na asterizam sazvezdja Aries. Glava ''Ovna'' pokazuje tacno na malu i bledu maglovitu grupaciju zvezda - manje jato NGC 6856.

Kada se uvecanja povecaju na preko 150x, moguce je posmatrati jata kao pojedinacne objekte i zaci u njihvu strukturu.

  - NGC 6755

Na uvecanju 176x vidi se da je jato tamnom trakom podeljeno na dva dela. Ta traka ide u smeru od 10h ka 4h i deli objekat na severni u juzni deo. Severni deo sastoji se od oko 15 zvezda koje vijugaju u obliku slova ''S''. Potom imamo tamnu prazninu koja preko sebe ima superimponirane tri zvezdice. Juzni deo je svetliji i ima oblik iskosenog klina sa vrhom na severoistoku. Taj deo sastoji se od oko desetak zvezda. Jos 15-tak zvezda nalazi se oko tih paterna koje sam opisao. Kako im je sjaj slican zvedama juznoog i severnog dela, cenim da objekat ukupno sadzi oko 40-45 zvezda.

Opet cu reci, na prvi pogled moze se uciniti da je jato mnogo svetlije i vece, zbog prisustva 6 svetlih zvezda koje oukviruju jato. Medjutim, znajuci da je najsjajnija zvezda NGC 6755 magnitude 11, lako je zakljuciti da su u pitanju superimponirane svetle zvezde i da one ne pripadaju objektu.

Opsti utisak koji objekat ostavlja na posmatraca je ''finoca'' jata. Objekat se sastoji od sitnih, bledih zvezda slicnoga sjaja, rasutih preko taman dovoljne povrsine da jato deluje kao fini rasuti pesak. Sest svetlih superimponiranih zvezda pojacavaju taj utisak ''mekoce'' jata jer prave jak kontrast u velicini i sjaju sa zvezdicama objekta.

  - NGC 6756

Ovo jato je jako malo i koncentrisano pri sredini. Sa magnitudom 10.5 i najsjajnijom zvezdom magnitude 13, pri kataloskoj velicini od samo 4' skoro da izgleda kao globularno jato. Objekat je izuzetno bled i jako tesko uocljiv. Ako ne znamo tacno sta trazimo veoma je lako ''promasiti'' objekat.

Na uvecanju 176x centar jata je nerazluciv i izgleda kao maglina. Na periferiji objekta ja sam uspeo da razlucim 6 zvezda i samo jednu u centru.

Uvecanje 320x ne donosi nista posebno novo, sem sto se broj razlucenih zvezda na periferiji jata poveca za nekoliko. Periferni vid ne donosi nista novo u pogled.


NGC 6760

Globularno jato magnitude 9.1 i prividne velicine 2.4'.

Lociranje: Lagan star-hopp.

- krenuo sam od zvezde Delta (𝞭) Aquilae magnitude 3.4, centralne zvezde  savzvezdja u kojoj se spajaju telo, rep i dva krila ''Orla''.
- 2.5º jugozapadno od nje primetice se prominentan trougao koji grade tri zvezde, sa osnovicom trogla na liniji koja spaja zvezde 23 Aql i 21 Aql.
- produzimo tezisnu duz tog trougla iz temena na osnovicu, i posle 1.5º doci cemo do sinusoidnog paterna zvezda, lako vidljivog u traziocu.
- nacentriramo koncanicu trazioca na sredinu levog dela sinusoide, pogledamo kroz okular i u pogled ce uci sjaj globularnog jata NGC 6760.

Opservacija: Na malom uvecanju jato izgleda jako bledo i javlja se kao ne mala kruzna bleda fleka. Medjutim, iako malog sjaja, jato se lako istice iz pozadine zbog paradoksa da se nalazi u polju poprilicno bledih zvezda iako je locirano u sazvezdju Aquila. Naime, jato izgleda kao da se nalazi u centru neke tamne rupe, i tek nekih 15' oko njega pocinju da se javljaju iole svetle zvezde. Vrlo cudno znajuci maticno sazvezdje objekta.

Na uvecanju 176 vide su dve karakteriastike jata:

- Jato pokazuje centar, bled i ne mnogo sjajnijii od periferije, ali ipak uocljiv. Gubitak sjaja od centra ka periferiji postoji ali on nije potpuno uniforman vec postoji za nijansu nagliji prelaz, sto otkriva postojanje osmotrivog centra. Periferni vid ne pokazuje mnogo granulacije, koja je direktnim pogledom potpuno odsutna. Pojedincne zvezdice su nerazlucive, same dve na samom jugu hala. Medjutim, zbog svoje udaljenosti od nekih 1' od ivice hala, sa sigurnoscu mogu da tvrdim da te zvezde nisu deo jata vec su sperimoniorani objekti.

- Medjutim, najzanimljiviji deo osmatranja je oblik hala. On nije kruzan, vec pomalo kvadratan. Konkretno, iz hala izbija jedan siljak na severu. Zanimljiv detalj pojavljuje se i na istoku gde jedan deo hala izgleda kao odvojen od glavnog objekta. Ta dve kreacije ''ubijaju'' kruzni oblik jata i daju mu ostriju, robusniju pojavu.

Moram da naglasim da su ova osmatranja vrlo teska i da mi je tesko da sa potpunom sigurnoscu stanem iza njih. Jeste da se jato pokazuje pristojno veliko, ali je zato bledo i ne podnosi najbolje uvecanja. Naporno ga je posmatrati, ali sam ulozio dosta truda da iz njega izvucem detalje i poprilicno sam siguran u osmotrenu ''izoblicenost'' hala.


NGC 6741 - Phantom Streak Nebula

Planetarna maglina blede magnitude 11.4 i minijaturne velicine od 6''.

Ovo je maglina kod koje su sve brojke protiv nje - pa  ipak, maglina sija malo ali sjajno zahvaljujuci svom zaista ogromnom povrsinskom sjaju. Po svojim karakteristikama ovo je jedan zaista egzotican objekat, i mogu reci da mi je sigurno jedno od najdrazih ovosezonskih osmatranja. Maglina sija bledom magnitudom 11.4 i meri maleckih 6'' sto je stavlja u jednu od najmanjih planetarki koje sam posmatrao. Lezi na udaljenosti od citavih 7.000  ly od Sunca, sto je za planetarke mnogo. I fizicki planetarka je mala, mereci samo 0.1 ly u precniku. Po tom parametru ''bije'' i Jewel Bug Nebula (NGC 7027) i Spirograph Nebula (IC 418) koje su do sada fizicki najmanje planetrke koje sam imao prilike da osmotrim. Svoju malu velicinu duguje i svojoj mladosti: sa samo 1.400 godina starosti spada u jednu od najmladjih planetarnih maglina. Pa ipak, i pored svega toga, maglina je osmotriva u amaterskim teleskopima srednjih aparatura. To ima da zahvali svom zaista ogromnom povrsinskom sjaju od citavih 6.11 mag/arcmin². To je cak i za male planetarke mnogo - bas mnogo. Stoga, sve je kod ovog objekta pomalo ekstremno i to ga cini zaista posebnom metom.

Lociranje: Ovakve magline su pakao za star-hopping i nisam bio siguran da li uopste da dajem lociranje. Ja sam je opet nasao prilicno brzo na cisto iskustvo, i to okularski. Dogegao sam se do najblize zvezde maglini koju mogu da vidim u traziocu, pa potom u moru zvezda koje su se pojavile u okularu uspeo da izdvojim ''onu pravu''. Opet malo na iskustvo jer sam kroz godine naucio da razlikujem zvezdu od ''wanna be'' zvezde, a i blinkanje OIII filterom uvek pomogne. Sledeci star-hopp je samo za najtvrdokornije hoppere, jer se ovakve magline u principu ne traze same za sebe vec se posmatraju kao deo sektora neba, kada je lakse orijentisati se i identifikovati objekte. Moja strategija je bila da dodjem do najblize moguce zvezde maglini vidljive u traziocu, a to je binarni sistema Struve 2434, magnitude 8.4.

- Krenuo sam od zvezde Lambda (𝞴) Aquilae, najjuznije zvezde u glavnom asterizmu sazvezdja. Odmah iznad nje nalazi se par sjajnih zvezda: 15 Aql i 14 Aql.
- oko 2º severno od njih uocio sam trougao tri sjajne zvezde, gde je najsevernija binarni sistem Struve 2447.
- odmah severno od tog trugla pruza se lanac zvezda magnituda 8-9. U njemu postoje tri svetlije zvezde magnituda 7. Izmezdju druge i trece zvezde nalaze se dve zvezde magnituda oko 8. Desna zvezdica je nasa meta - Struve 2434.
- nacentrirao sam koncanicu trazioca na Struve 2434 i pogledao kroz okular malog uvecanja. Maglinin tek pomalo pufnasti sjaj otkrio ju je medju desetinama bledih zvezda, neposredno juzno od Struve 2434. U principu, u tome trenutku najbolje je naizmenicno umetati i izvaliciti OIII filter, jer maglina odlicno raguje na ovu metodu: sve zvezde ce  ubledeti a maglina ce nastaviti da sija nepromenjenim sjajem.

Opservacija: Maglinu sam najvise posmatrao na uvecanju 320x, jer su to minimalna uvecanja na kome se mozemo nadati da mozemo izvuci bilo kakav detalj ili bar oblik iz ovako malih objekata. Ima logike posmatrati ovako male planetarke i na manjim uvecanjima a to je zbog izvlacenje boje, koja se tada bolje vidi.

Na uvecanju 176x bez filtera maglina se vidi kao tek malo pufnasta zvezda i lako ju je pomesati sa jednom zvezdom slicne magnitude koja se nalazi neposredno ispod nje. Izvezbano oko vidi razliku ali kad god sumnjate blinknite OIII filterom. Kada se na ovom uvecanju ucvrsti OIII filter, maglina ostane usamljena u vidnom polju. Meni se pogled sa OIII nije posebno svideo jer je maglina dobila ostrije ivice i izgubila onu karakteristicnu ''pufnastost'' pa je sada vise izgledala kao zvezda.

Na uvecanju 320x meni je pogled opet bolji bez OIII filtera, jer je maglina dovoljno svetla da se moze posmatrati nefiltrirana. Maglina je okrugla i na ovom uvecanju razaznaje se nesto sto bi mnoglo da se nazove centar magline. Naime, na 320x se prvi put vidi da objekat ima ispunu, da nije zvezda, te da ima blago nijansiran gubitak sjaja od centra ka spolja. Sve je to u minjijaturnim razmerama ali ipak sve to moze da se vidi. Objekat nema ostre ivice vec kao da ima ''oreol'' oko sebe koji se u ''izreckanim'' granicama utapa u okruzujuce nebo.. Sa OIII filterom maglina postaje ostrija, izgubi taj spoljasnji oreol kao i nijansiranost sjaja, te postaje jenolicna malecka kuglica. Maglinu sam posmatrao i sa UHC filterom i opet sam ostao pri stavu da je nefiltrirani pogled najbolji. Maglina i pored blede magnitude sija jako sjajno i za osmatranje nisu potrbni ni filteri ni ''napredne'' tehhnike posmatranja.

Phantom Streak je jedna od najmanjih planetarki koje sam posmatrao i izazov je bio pre svega pronaci je kao zaseban objekat. Egzotican objekat u svakom pogledu i jako dobar za nabijanje samopouzdanja amaterskih astronoma  :-).

NGC 6888 - Crescent Nebula

Emisiona maglina magnitude 7.4 i prividne velicine 20'x10'.

U pitanju je znamenita maglina u sazvezdju Cygnus, cesta meta astrofotografa. Sa osmastracke stane maglina je zahtevan objekat, i uglavnom pokazuje samo svoj najsvetiji deo u obliku polumeseca (po cemu je i dobila ime) ali ponovljenim posmatranjaima, strpljenjem i sa malo tehnike iz objekta se moze izvuci dosta vise.

Ne treba da zavara presvetla magnitude magline od 7.4. Kada bio se gledalo samo po njoj, Crescent bi bila jedna od najsvetlijih maglina na nocnom nebu. Medjutim, velike dimenzije cine da povrsinski sjaj magline bude bolno mali, tek 12.89 mag/arcmin². Po toj vrednost, Crescent spada u red najbledjih maglina na nebu. Ta dva ekstrema u praksi nekako treba pomiriti i vuzuelno iz magline izvuci maximum, sto nije lak zadatak.

Fizicki, maglina je poprilicno velika i stara. Precnika je 26 ly i stvorena je pre 4.5 miliona godina. Za emisione magline to je lepa dimenzija i duboka starost.

U srcu magline vreba prava pravcata zver. Maglina je enerizovana sjajem Wolf-Rayet zvezde HD192163 magnitude 7.5 koja lezi u njenom centru. Wolf-Reyet zvezde su retka stelarna klasa enormno toplih, masivnih i ''zivahnih'' zvezda. Temperature fotosfere Wolf-Rayet zvezda mogu dostici i do vrtoglavih 210.000 K, sto cini da su njihovi sterani vetrovi mnogo brzi od vetova klasicnih crvenih dzinova. I upravo se to desava unutar Crescent Nebule. Dok je zvezda bila crveni dzin izbacivala je sporije stelarne vetrove. Posle evolviranje u WR zvezdu stelarni vetrovi enormo su dobili na brzini i poceli da se sudaraju sa ranije izbacenim, sporijim vetrovima. To je stvorilo karakteristicnu skoljku Crescent Magline koju oblikuju dva sok talasa koji su rezultat tih sudara - jedan talas se krece ka spolja a drugi ka unutra.

Lociranje: Maglina se nalazi nepuna 3º od zvezde Sadr i relativno se lako locira cak i u prebogatom zvezdanom polju Sadr regije. Cilj je direktno o trazilac nacentrirati centralnu zvezdu magline HD192163.

- Krenuo sam od zvezde Sadr (𝞬 Cygni) u sredistu ''Severnog krsta''. U sazvezdju Cygnus tesko je govoriti o usmerenjima jer se ona tokom noci dosta promene, pa ja oko Sadr regije uvek vrsim orijentaciju preko jednog lepog luka zvezda koji se nalazi neposredno do nje.
- sa suprotne strane luka u odnosu na Sadr u traziocu ce jasno iskociti trapez cetiri svetle zvezde, gde je najudaljenija od Sardra zvezda SAO 96720.
- ta zvezda gradi jednakokraki trougao sa jos dve zvezde, od kojih je jedna dupla. Trougao ''bezi'' od Sarda .
- samo 20' do te duple zvezde u traziocu ce biti vidljiva jos jedna ''dupla zvezda'' - to nije dupla zvezda vec opticki par dve zvezde usadjenih u maglinu od kojih je jedna zver - HD192163, zvezda u centru magline koja je i odgovorna za njen sjaj.

Opservacija: Moja iskustva sa ovom maglinom su da sa svakim novim posmatranjem objekat izgleda sve bolje. Crescent Nebula nije objekat koji cete osmotriti jednom i nikada vise - njen intrigantan oblik i konstantno prisutan osecaj da ''tu ima jos toga da se vidi'' vraca posmatraca ovom objektu iz seone u sezonu. Sa ove distance mogu da kazem da se maglina pokazuje u prilicnom broju detalja, samo treba malo paznje, strpljenja i ''cuvanja'' magline za dobre noci.

Najbolju sliku na maglinu imao sam na uvecanju 107x i koriscenjem UHC filtera. OIII ne radi dobro na ovoj maglini, pogotovo sto se objekat posmatra na malim i srednje-malim uvecanjima - sto ne pogoduje OIII filteru (moje iskustvo).

Kroz seriju posmatranja tokom nekoliko sezona uocio sam sledecu strukturu magline:

- maglina se javlja u obliku suplje nedovrsene ellipse u koju su upisane tri svetle zvezde. Elipsa se ne zatvara vec je na severnom delu otvorena. Ispupcenje luka vidljivog dela ellipse usmereno je ka jugu. Najsvetliji deo su granice ellipse dok iznutra izgleda suplje, mada je to, videce se, samo opticka varka.

- za osmatranje unutrasnjeg sjaja magline treba malo iskustva i domisljatosti. Kada god posmatram neku veliku maglinu koja je toliko bleda da nisam siguran da li je uopste vidim, ja pomeram vidno polje tako da maglina skoro izadje iz FOV-a i upredim sjaj okolnog mraka sa sjajem pozicije objekta. To sam recimo koristio da pozitivno identifikujem Lobster Nebula u savzezdju Cepheus. Kod prstenastih maglina radim nesto slicno: uporedjujem sjaj neba unutar i izvan prstena. Ta metoda pogotovo pomaaze recimo kod Helix Nebula u sazvezdju Aquarius. Kod Crescent magline setajte malo maglinu po vidnom polju i uporedjujte sjaj neba unutar i izvan ellipse i primetice se neznatna ali prisutna razlika u ''osvetljenosti mraka'' unutra i spolja. Znaci maglina nije suplja, maglovitost postoji i iznutra ali je jedva primetna.

- usred magline usadjene su tri svetle zvezde koje formiraju pravougli trougao: u samom centru je Wolf-Rajet zvezda magnitude 7.5, a druge dve nalaze se na juznoj i zapadnoj ivici elipse. Na juznoj granici je zvezda magnitude 7, a na zapadnoj magnitude 8. Stoga trougao ispunjava samo zapadni deo elipse dok je istocni prazan.

- najsvetliji deo elpse polazi od donje zvezde, nastavlja na istok i savija se na sever. Sve ovo sto opisujem odnosi se samo na granice magline. Zadebljanje granica nije uniformno vec se mestimicno menja. Ono sto je posebno zanimljiv i lep pogled je kako se mestimicno iz granice magline odvajaju kratkli mlazovi maglovitosti koji idu ka unutrasnjosti. Najprominentniji je onaj koji se odvaja iz samog sredista ''polumeseca'' i krece se tacno prema centralnoj zvezdi magline, ali je nikada i ne dodirne.

- maglina je izuzetno bleda i posmatranje je veoma naporno. Objekat slabo podnosii uvecanja koje je dodatno ublede do neprimetnosti. Zbog izuzetno malog povrsinskog sjaja mora se povecati izlazna pupila, pa i pored toga sto maglina moze komotno stati u vidno polje uvecanja 170x, nema nikakve opente posmatrati je na njemu. Takodje, maglina dobro reaguje na periferni vid, pri cemu dobija na sjaju i pomalo na dimenzijama, pogotovo sa istocne strane

- ako se dobro zagleda, videce da maglina ima dosta zvezda usadjenih u sebe, sem vec pomenute tri magnituda 7 i 8. Neke se nalaze preko tela magline ali najzanijmljivije je posmatrati kako se iz najsjajnijeg juznog oboda polako probija sjaj sitnih bledih zvezdica.


Minkowski 1-92 - Footprint Nebula

Protoplanetarna maglina, blede magnitude 11.7 i sicusne prividne velicine od 8''x16''.

Mnogo toga ima da se kaze o ovom objektu, i sa fizicke i sa osmatracke strane. M 1-92 nije planetarna vec protoplanetana maglina, sto ce samo lociranje magline uciniti izuzetno izazovnim, pogotovo kada se uzme u obzir njega mala velicina.

Da krenemo od samog naziva magline. Sve magline koje nose naziv ''Minkowski'' katalogirao je nemacko-americki astronom Rudolph Minkowski. On je 1940.-tih godina sastavio katalog planetarnih maglina koje je identifikovao posmatrajuci ih teleskopima od 60'' i 100''. 1946, 1947, i 1948. godine on je svoja otkrica objavio u tri naucna rada, u kojima je u astronomiju uveo 200 novih planetarnih maglina. Magline koje je Minkowski katalogirao su cesto jako blede i jako udaljene, ali ne obavezno i male. Cesto ih amaterski astonomi zaobilaze u sirokom luku, ako su uopste svesni da postoje. Medjutim, kroz godine iskustva ja sam naucio da se ''ne plasim'' tih objekata i danas ih sa promenljivim uspehom i posmatram.

Sada se nesto mora reci o protoplanetarnim maglinama, jer bez najosnovnijeg znanja o njima nema sanse da uoste lociramo ovaj objekat. Protoplanetarne magline su fazni prelaz izmedju pocetka nastajanja planetarne magline i njenog konacnog formiranja. Kada zvezda u umiranju nije dovoljno masivna da postane supernova ona pocinje svoju transformaciju u belog patuljka, odbacujuci svoje spoljasnje slojeve i postepeno formirajuci planetarnu maglinu. Medjutim, taj proces se ne desava odjednom vec traje nekoliko hiljada godina. U tom vremenskom periodu dok zvezda jos uvek nije postala beli patuljak gas oko zvezde REFLEKTUJE svetlost umiruce zvezde. To znaci da gas jos uvek nije jonizovan i da ne emituje svetlost sam za sebe. To je od velikog znacaja za lociranje jer znaci da protoplanetarne magline NE REAGUJU na filtere vec obrnuto - filteri ih guse kao sto guse i ''normalne'' refleksione magline. Za filter, protoplanetarna maglina je obicna refleksiona maglina i on na nju tako i reaguje. To opet znaci da mozemo da zaboravimo na blinkanje OIII filterom pri lociranju protoplanetarki, a kako su one po pravilu sicusne - eto problema. Jedini nacin da se protoplanetaka izdvoji od zvezda je precizna mapa. Tu lekciju sam naucio kada sam posmatrao svoju prvu protoplanetaku - Frosty Leo Nebula - i gresku da mi je maglina ispred ociju a da je ja zanemarim jer ne reaguje na filter vise nikad necu ponoviti.

M 1-92 jedno je od najpoznatijih otkrica Rudolph-a Minkowsk-og. Otkrio ju je 1946. godine i sam oblik magline dao je maglini ime Footprint Nebula ili Minkowski's Footprint. Naime, centralna zvezda izuduvava stelarne vetrove koji okruzujuci gas oblikuju u obliku dva reznja koja nalikuju na glavice luka. Izmedju ta dva reznja je procep u kome se nalazi zvezda. Jedan rezanj je osetno manji od drugog, pa sve izgleda kao otisak cipele sa izdvojenim stopalom i stiklom. Sveti gral amaterskih astronoma je da uspeju da razdvoje ta dva dela magline. Medjutim, po ono malo izvestaja i skica koje sam do sada video rezultati su uglavnom negativni, sa par izuzetaka. Razlozi za to leze u ekstremno sicusnoj velicini magline: sa dimenzijama 8''x18'' jako je tesko stvoriti ostru i stabilnu sliku velikog uvecanja koje bi prikazalo procep. Vecina osmatraca uspela je da izduzi maglinu, sto sam uspeo i ja, i to samim za sebe smatram uspehom.

Po dimenzijama, M 1-92 je jedna od najmanjih maglina koje sam posmatrao. Sem sto je mala, maglina je i jako bleda i udaljena. Lezi na rastojanju od ogromnih 8.000 ly i sija izuzetno bledom magnitudom od 11.7. Po svemu navedenom M 1-92 predstavlja jednu od najzahtevnijih maglina sa kojima sam se ikada borio, jedna je od najbledjih, najmanjih i najudaljenijih. Ono sto vadi stvar i sto maglinu cini jasno vidljivom u 12'' je njen sasvim pristojan povrsinski sjaj, koji ce biti kljucan za njeno opazanje.

Maglina je jos u ranoj fazi prelaska iz protoplanetarne u planetarnu. Jos nekoliko hiljada godina trajace zagrevanje trenutno relativno hladne zvezde do trenutka kada ce njeno ultravioletno zracnje ''zapaliti'' gas oko sebe. Trenutno maglina meri samo 0.42 ly u precniku, pa je i fizicki jedna od najmanjih planetarki koje sam posmatrao.

Lociranje: lociranje je nemoguce bez teorijskog znanja o protoplanetarnim maglinama. Kao sto sam objasnio u prethodnim pasusima, protoplanetarne magline ne reaguju na filtere i ne mogu se blinkanjem OIII filterom izdvojiti od zvezda okruzujuceg polja.  Probao sam, i filter ugusi maglinu isto kao sto gusi zvezde. Ko to ne zna postoji ogromna sansa da maglina bude vidljiva u okularu a da toga nije ni svestan. Jedini nacin lokacije je precizna mapa i precizan star hopp u minut. Stoga, evo jos jednog star-hoppa za najokorelije hoppere.

- krenuo sam od znamenitog binarnog sistema Albireo (𝞫 Cygni) u glavnom asterizmu sazvezdja.
- Ono sto nama treba je trougao koji grade tri svetle zvezde koji se nalazi u radijusu 2º od Albirea. Usmerenja necu davati jer se ona menjaju tokom noci. Najsvetlija zvezda u trouglu je 9 Cygni i trougao se relativno lako istakne u moru zvezda koje ce preplaviti trazilac. U mapi na kraju posta bice dat detaljan izgled tog trougla.
- nacentriramo trazilac tacno izmedju dva temena tog trougla, izmedju zvezde 9 Cyg i SAO 87462 i maglina ce biti u vidnom polju malog okulara - ali gde. Posto je maglina zvezdolika i ne reaguje na filter mora se tacno znati gde je objekat.
- kada pogledamo kroz okular u njemu ce nasjajnije zvezde biti bas 9 Cyg i SAO 87462. 8' ispod linije koja spaja te dve zvezda videce se dve zvezde magnitude 10 jedna ispod druge koje ce se lako istaci po sjaju. M 1-92 nalazi se tik uz gornju zvezdu, sa njene desne strane, na nekih 30'' jugozapadno. Videcemo je kao bledu zvezdu magnitude 12. Moramo znati da je to maglina inace ne postoji drugi nacin da to potvrdimo.

Opservacija: Sat i po ! Sat i po trajala je moja odiseja sa ovom maglinom, gde sam pokusao sve sto znam i ne znam da izvucem sredisnju prazninu. Problem mi je predstavljala i oprema kojom dobijam velika uvecanja. Najvece uvecanje koje mogu da dobijem okularski je 320x, za koje koristim fantasticni okular Tele Vue Ethos. Sve ostalo moram da izvlacim preko mnogo manje kvalitetnih Barlow sociva koja bas retko koristim bas zato sto zamucuju sliku i ubijaju ostrtinu. Kod nekih drugih objekata taj gubitak ostrine mozda ne znaci mnogo, ali kod M 1-92 gubitak ostrine automatski znaci i ne videti procep.

Maglina se pojavljuje bledo, bas kao zvezda magnitude 12 i na malim i srednjim uvecanjima ostaje zvezdoliko. Za njeno opzanje nije potrebno korisiti periferni vid jer joj je povrsnski sjaj poprilicno visok.

Tek na 320x se vidi da tu nesto ''nije u redu'' jer se maglina izduzi u smeru istok-zapad. Takodje, vidi se da je istocni deo deblji a zapadni tanji. Taj pogled je na 320x jedva primetan ali je zato na 640x jasan kao dan. Opet, na 640x nije lako ''voziti'' Dobsona bez pracenja, pa je i to predstavljalo problem. Kombinovao sam i nagle prelaske sa 640x na 320x jer se tada pogled na manjem uvecanju naglo cini ostrijim. Tu mi se mozda u jednom trenutku ucinilo da vidim neki tamni luk preko tela magline ali 99% sam siguran da mi je mozak pokazivao ono sto zelim da vidim. Mozda sam i video, ali je pogled bio nestabilan i brzo se izgubio.

U svakom slucaju, opis bi bio da bas velika uvecanja uspeju da pokazu da maglina nije zvezda vec da je izduzena i to ne malo, recimo 2:1. Takodje, vidi se da je kraj blizi zvezdi deblji i da ima neki cvoric u sebi, dok je zapadni deo tanji. I to sto sam video smatram ogromnim uspehom. Kako sam se sat i po borio sa maglinom, a kako postujem svoje vreme, napascu maglinu ponovo i ponovo sve dok je ne savladam. Bilo da ce to biti u noci savrsenog seeinga, ili kada nabavim bolju opremu za uvecanja preko 500x, bilo sa vecim teleskopom - maglina mi se uvukla pod kozu i necu je pustiti. Na jednom forumu procitao sam da je M 1-92 objekat za astronomske fanatike :) .


PK 64+5.1 - Campbell's Hydrogen Star

Planetarna maglina magnitude 9.6 i sicusne prividne velicine 8''.

Iako ova maglina zvanicno nosi robusnu oznaku PK 64+5.1, pristeklu iz ''Catalogue of Galactic Planetary Nebulae'', medju astronomima je mnogo poznatija po svome ''nadenutom'' imenu Campbell's Hydrogen Star. Maglinu je otkrio americki astronom William Campbell 1893. godine u znamenitoj Lick Observatory.

Centralna zvezda magline je Suncu-slicna WC zvezda HD 184738, magnitude 11. WC zvezde su veoma retki tipovi Wolf-Rayet zvezda u kojima je dominantan element ugljenik.

Sto se fizickih osobina tice, a koje su merodavne za osmatranje ovog objekta, ima onih koje otezavaju osmatranje ali i onih koje ga poboljsavaju. Negativna stvar kod magline je njena velicina: sa prividnim precnikom od samo 8'', PK 64+5.1 je bolno mali objekat, pa ce cak i na srednjim uvecanjima izgledati kao zvezda. Sa druge strane, pozitivne stvari su udaljenost i povrsinski sjaj. Maglina je od Sunca udaljena samo 1.125 ly, sto je stavlja u red planetarki koje su medju najblizima Suncu. Takodje, povrsinski sjaj magline je enomrman, cak 5.77 mag/arcmin². Od svih planetarki koje sam do sada posmatrao samo je NGC 6572 (Emerald Nebua) imala vecu vrednost povrsinskog sjaja. Stoga, blizina i visok povrsinski sjaj nadoknadjuju malu velicinu objekta i cine da se on u okluar prikaze izuzetno svetlo, a da na visokim uvecanjima izgubi zvezdoliki oblik i pokaze se kao planetarka sa formom i ispunom.

Lociranje: Maglinu sam nasao okularski, krenuvsi od zvezde 9 Cygni cije sam lociranje objasnio u prethodnom postu od maglini M 1-92. Maglina se nalazi samo 1º od 9 Cygni, pa sam istu zvezdu nacentrirao u okular, pomerio je na zapad tik izvan vidnog polja i dosao do regije u kojoj se nalazi Campbell's Hyrdogen star. Objekat nisam trazio blinkanjem filterom vec sam kuci, pre posmatranja, odstampao mapu okularskog pogleda oko magline, sa magnitudama zvezda koje mi se pojavljuju u okularu. Sam objekat sam tako lako locirao.

Opservacija: Na malom uvecanju od 62.5x maglina izgleda kao zvezda. Toliko je mala da cak i izvezbano oko ima problem da je primeti. Ja sam je izdvojio po tome sto izgleda tek malo ''pufnastije'' nego ostale zvezde u polju, ali da nisam unapred znao da sam je pronasao preko mape pitanje je da li bih uspeo da je izdvojim po obliku. Nisam vrsio proveru OIII filterom jer sam bio siguran da sam izdvojio objekat.

Poenta posmatranja ovog objekta nije u izvlacenju detalja jer je to jako tesko kod ovako malog objekta. Samo lociranje i detekcija magline su dovoljni da se osmatranje moze nazvati uspesnnim. Pa ipak, na velikim uvecanjima cak je moguce osmotriti i malo strukture.

Tek na uvecanju 320x maglina prestaje da se pokazuje kao zvezda, te se pojavljuje u kruznom obliku. I dalje je malecka ali je zato izuzetno svetla. Ono sto je dominantan utisak je da maglina pokazuje boju i da sija u lepoj svetlo-plavoj nijansi.

Na uvecanju 640x oko centralne zvezde pojavljuje se ''oreol'' bledog svetla pa se sada moze reci da je izvsena pozitivna detekcija centralne zvezde. Do tada, centralna zvezda je manje-vise bilo i sve sto se video od magline. Na ovom uvecanju slika je zamucena, pa centralna zvezda izgleda vise kao pufna svetla okruzena bledjom izmaglicom. Objekat i dalje zadrzava kruzan oblik sa jasnim granicama ka okruzujucem polju.

U jednom tekstu astronomskog casopisa nasao sam podatak da maglina pozitivno reaguje na H-beta filter. I ne samo maglina vec i cela regija neba oko nje. Naime, pri posmatranju H-beta filterom maglina bi trebalo da dodatno napupi i dobije u dimenzijama. Ja ne posedujem H-beta pa ne mogu da potvrdim ovo tvrdjenje.

U proslim postovima opisivao sam neke mete koju su izuzetno zahtevne i za lociranje i za osmatranje. Vreme je za predah i za malo opustenog krstarenja po jednom lepom delu nocnog neba. U pitanju su rog i glava morskog jarca - sazvezda Capricornus. Ovaj mali deo neba jako je  ugodan za osmatranje posto su rog i glava sastavljeni od pet duplih zvezda poredjanih jedna ispod druge. Cetiri sistema su laka za razlucivanje a jedan je malo zahtevniji. U svakom slucaju ova petorka je jako ugodna za oko, i ako se posmatra od severa ka jugu, esteski je divno poslozena - ona najsire do najuze razdvojenog para zvezda.

Pojava sazvezdja Capricornus na juznom nebu prvi je astronomski znak da ulazimo u jesen. Sazvezdje se upecatljivo javlja  istocno od letnjeg sazvezdja Sagittarius, i kako ulazimo u septembar, Capricornus zauzima njegovo mesto na niskom juznom nebu. Sazvezdje je lako prepoznatljivo po svom ''rogu'' i ''repu'' - po dva para bliskih zvezda na zapadu i istoku sazvezdja. Iako se smatra da je sazvezdje bledo, ta dva para bliskih zvezda toliko upecatljivo izgledaju na nocnom nebu da ne mozemo promasiti ovog vesnika jeseni.

U ovom postu bavicu se sa pet duplih zvezda u zapadnom delu sazvezdja i svih 5 nalaze je jedna ispod druge u nizu, pocevsi od vrh roga Jarca.  Svih pet zvezda udaljene su samo jedan pomeraj trazioca od najsevernije do najjuznije.


Alpha (𝞪) Capricorni - Algedi

Gornja zvezda Jarcevog  roga, Algedi, nije binarni sistem vec opticka dupla zvezda. To znaci da joj komponente nisu gravitaciono vezane vec da dve zvezde samo izgledaju bliska jedna drugoj sa nase linije pogleda. I pored toga, Algedi je lep prizor.

Sastoji se od dve fizicki nepovezane komponente 𝞪¹ Cap i 𝞪² Cap.  Obe su zvezde G-tipa, gde je 𝞪¹ Cap bledja, magnitude 4.27 i, dok je 𝞪² Cap sjajnija i sija magnitudom 3.58. Sjajnija zvezda, 𝞪² Capricorni, nosi ime Algedi, mada se to ime odomacilo za ceo sistem. Zvezde se nalaze na ogromnoj separeaciji od 6.3'.

Lociranje: Sistem je vidljiv golim okom i moze se direktno naciljati. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Capricornus i predstavlja vrh roga Jarca.

Opservacija: Apsolutno prelep prizor. Zvezde su  izuzetno siroko razdvojene, sto samo po sebi nije nista ''prelepo''. Medutim, ono sto daje lepotu ovom paru je zivopisnost boja. Par svetli jasnom zuto-narandzastom bojom. Zvezde sijaju jasno i krupno i leze usamljeno u vidnom polju, koje ce obogatiti jos jedna svetla zvezda - 3 Capricorni.


Beta (𝞫) Capricorni - Dabih

Donja zvezda u rogu Jarca, Dabih, je jedan izuzetno zanimljiv i lep sistem - pre svega zbog svojih fizickih karakteristika. Zveda je u stvari petostruki sistem gde mi teleskopski mozemo da vidimo dve komponente. Primar je narandzasti sjajni dzin K-tipa magnitude 3. Sekundar je takodje dzin samo A-tipa, i sija mnogo bledjom magnitudom od  6.1. Medjutim, sada dolazi zanimljiv deo. Naime, komponente se nalaze na ogromnoj separaciji od 205'' - a ipak su gravitaciono povezane i kruze jedna oko drudge. Da pojasnim, fizicko rastojanje izmedju ove dve zvezde je citavih  21.000 AU !!!!! Da bi stekli utisak koliko je to ogromna razdaljina reci cu samo da je Pluton na prosecnoj udalljenosti od Sunca od 40 AU. I pored toga, nije rec o optickoj dvostrukoj zvezdi vec o pravom pravcatom binarnom sistemu gde dve komponente rotiraju oko zajednickog centra mese. Za jednu rotaciju oko tog centra potrebno im je nepojmljivih 700.000 godina !!!

Ko smatra da su ove brojke ''nemoguce'' spomenucu jos veci ekstrem. Sinoc sam imao ogromno zadovoljstvo da posmatram moju omiljenu zvezdu Fomalhaut, najsvetliju zvezdu sazvezdja Piscis Austrinus. Fomalhaut je trostruka zvezda sa komponentama razvojenim cak 2º i 8º. Bilo je neverovatno zanimljivo traziti tertijar Fomalhaut C magnitude 12.6 izgubljen medju otalim zvezdama sazvezdja, daleko od primarne zvezde.

Lociranje: Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i predstavlja donju zvezdu u rogu Jarca. Odmah je ispod prethodne mete - 𝞪 Capricorni i vidljiva je golim okom.

Opservacija: Ovaj sistem vazi za tezak par za osmatranje zbog ogromne razlike u magnitudi primara i sekundara. Ja nisam imao osecaj da je osmatranje tesko -  separacija je ogromna i obe zvezde se jasno vide. Prizor je sam po sebi lep ali manje estetski ugodan od Algedi - velika zuta zvezda i mala plava, na izdasnoj separaciji koja malo gusi zanimljivost prizora. Medjutim, meni je bilo jako stalo da osmotrim ovaj par jer ne znam mnogo zvezda koje su toliko udaljene a da su i dalje binarni sistem.


Sledece tri mete nalaze se ispod 𝞫 Capricorni, i veoma su blizu jedna drugoj. Ako krenemo juzno od prethodne mete naicicemo na binarni sistem 𝞺 Capricorni. Odmah ispod 𝞺 Capricorni nalaze se jos dva binarna sistema: oko 40' na jugoistoku je 𝞸 Capricorni a oko 38' na jugozapadu je 𝞹 Capricorni. Ove tri zvezde grade ugrubo jednakostranicni trougao. Sa okularem malog uvecanja prividnog vidnog polja 68º, sve tri zvezde mogao sam da  stisnem u jedan okularski pogled. Nazalost, ovaj trio se ne moze tako posmatrati jer, videcemo, separacije parova idu od ogromnih 256'' do sicusnih 3.4'', pa je neophodno posmatrati svaku zvezdu odvojeno.


Rho (𝞺) Capricorni - Bos

Rho Capricorni je jos jedan siroko razdvojeni binarni sistem u sazvezdju Capricornus. Primar je subdzin F-tipa magnitude 5. Sekundar je  zvezda B-tipa magnitude 6.9, i nalazi se na separaciji 256'' od primara. O prirodi ovog sistema sam nailzio na razlicite informacije u razlicitim izvorima: od toga da par jeste pravi binarni sistem do toga da zvezde nisu fizicki povezane. Jos nesto je zanimljivo kod Rho Capricorni - iako se danas zvezda udaljava od Solarnog sistema, pre 1.6 miliona godina bila je izuzetno blizu Suncu, na samo 12.5 ly. Poredjenja radi, to je duplo blize nego sto se danas od Solarnog sistema nalazi zvezda Vega.

Lociranje: Zvezdu nisam video golim okom ali se lako nalazi. U trazilac nacetriramo nase dve prethodne mete - 𝞪 i 𝞫 Capricorni. Pratimo pravac koji spaja 𝞪 sa 𝞫 i oko 3.5º jugoistocno u vidno polje ce uci tri sjajne zvezde koje grade truogao - nase mete 𝞺, 𝞹 i 𝞸 Capricorni.

Opservacija: Na najmanjem uvecanju  𝞺 Caricorni je jasno razdvojiva zbog ogromne separacije. Primar sija sjajnom zuto-belom bojom dok je manji sekundar plavkasto-beo. Boje zvezda ne mogu sa sigurnoscu da potvrdim usled turbulencija koje su vladale na niskom nebu. Pogled nije nezaboravan, velika separacija uparena sa prilicnom magnitudnom razlikom poprilicno ubijaju ''dramaticnost'' ovog para.


Omicron (𝞸) Capricorni

Par se sastoji od dve skoro jednake zvezde magnituda 6 i 6.7 na separaciji 21.9''. Obe komponente su zvezde glavne sekvence A-tipa.

Lociranje: U istom vidnom polju trazioca sa 𝞺 Capricorni, 38' jugoistocno od nje.

Opservacija: Najlepsi pogled od svih pet parova. Dve jednake zvezde na ''taman'' separaciji, klasicne ''macje oci''. Ovaj par se moze razdvojiti na najmanjem uvecanju ali, naravno, mnogo tesnije nego prethodna meta. Zvezde sijaju relativnio jednakim sjajem i na malim uvecanjima prikazale su se istih plavih boja. Medjutim, na svim vecim uvecanjima jedna od zvezdi je pocela da se prikazuje zuckasto a druga jos plavlje. Obe zvezde su stelarnog tipa A i trebalo bi da su plave. Medjutim, puno puta sam do sada pomenuo da je osmatranje binarnih sistema jako personalna stvar i da razlicite individue imaju razlicite percepcije boja. To nije nikakva greska u osmatranju ili pogresna percepcija. Nalazio sam primere gde iskusni osmatraci i autori renomiranih astronomskih magazina zvezdu kao sto je Cor Caroli (plava da plavlja ne moze biti) opisuju kao kremasto zutu ili cak zelenu !!!!! Ovakva promena percepcije boje u zavisnosti od uvecanja se desava, i ja sam je iskusio nekoliko puta. Iskreno, malo je ta stvar neprijatna jer ne znate da li se oci ili mozak igraju sa vama.


Pi (𝞹) Capricorni

𝞹 Capricorni sastoji se od dve komponente poprilicno razlicitog sjaja. Primar sija magnitudom 5 a sekundar izuzetno bledom magnitudom 8. Da stvar bude jos teza, nalaze se na uzanoj separaciji od 3.4''. Ova kombinacija ogromne magnitudne razlike i male separacije napravice od ove mete najzanimljiviji deo veceri.

Lociranje: U istom vidnom polju trazioca sa 𝞺 Capricorni, 34' jugozapadno od nje.

Opservacija: Na ovoj meti sam mnogo naucio. Naime, ovaj par sam posmatrao jos na pocecima svojih posmatranja binarnih sistema i bio je to prvi put da vidim kako izgleda uparenost magnitude 5 i 8 na maloj separaciji. U principu, zvezde magnitude 8 se smatraju za svetle i izvezbano oko ih lako razaznaje vec u traziocu. Medjutim, ova zvezda je odlican primer koiko ''svetlosno zagadjenje'' bliske svetlije zvezde ume da ubledi inace svetlu zvezdu.

Secam se da kada sam prvi put posmatrao 𝞹 Capricorni nisam odmah video sekundar. Prosto, u nedostatku iskustva nisam mogao ni da pretpostavim da se zvezda magnitude 8 moze prikazati kao jedva vidljivo zrno peska. Umesto da pogledam pazljivije ja sam dizao uvecanja - greska koju vise nisam ponavljao. Posle neoliko neuspesnih pokusaja vratio sam se na srednje uvecanje i uradio ono sto znam najbolje - pogledao strpljivo i pazljivo. Sekundar mi je sve vreme bio pred nosom ali ga ja nisam primetio jer nisam ocekivao da moze da se prikaze toliko sicusno. Ove sezone sam posle nekoliko godina ponovo pogledao zvezdu i naravno - sekundar je odmah bio vidljiv tik severno iznad primara, u vidu malecke tackice bez ispune.

Zvezda se lako razdvaja na 176x, samo je potrebno pazljlivije gledati. Magnitudna kombinacije 5 i 8, na separaciji 3.4'' cini da primer potpuno ugusi sekundar, te od ponosne zvezde magnitude 8 ostane samo zrno peska. Par sam posmatrao i na vecim uvecanjima ali je na njima slika postala pomalo pufnasta - najbolji prikaz para je na 176x.

Jako volim ovaj par jer mi je on bio znacajan za kasnija osmatranja mnogo tezih meta,  kao sto je recimo Eta (𝞰) Draconis. Ta zvezda ima magnitudnu raliku od citavih 6 magnituda na separaciji 4.4'', pa sam je ove sezone ipak uspesno razlucio iz prve. Hvala ti 𝞹 Capricorni.

Planetrana maglina magnitude 8 i prividne velicine 16''x12''.

Ovaj objekat je od fudamentalnog znacaj za astrofiziku i najizucavanija je planetana maglina ikada, Sa osmatracke strane objekat je potpuno zanemaren i to sasvim nepravedno. Naime, tesko se mogu naci toliko male planetarke koje mogu pokazati detalje, a Jewel Bug tu upravo moze.

Po mnogo toga Jewel Bug je impozantan obejkat:

- maglina je i fizicki i prividno izuzetno mala. Sa stvarnim dimenzijama od samo 0.2x0.1 ly predstavlja jednu od najmanjih planetarki na nebu. Njen precnik cak je 90% manji od tipicnog precnika planetarnih maglina. Te male dimenzije ima da zahvali svojoj mladosti, ali o tome u sledecoj stavci. Prividne velicina ne zaostaje za fizickom, te ce se sa dimezijama 16''x12'' maglina na malim uvecanjim prikazati kao zvezda.

- maglina je izuzetno mlada. Sa staroscu od samo 600 godina jedna je od najmaladjih poznatih planetarki. U pocetku se, zbog svoje mladosti i velicine,  cak smatralo da je maglina protoplanetarna. Medjutim, danas se zna da je u pitanju prava pravcata planetarna maglina u najranijem stepenu svoga razvoja. U centru magline lezi beli patuljak magnitude 17.

- maglina ima ogroman povrsinski sjaj od celih 6.2 mag/arcmin². To joj pomaze da i pored sicusne velicine jasno iskoci u okularu. Jedni problem bice razlikovati je od ostalih zvezda u polju.

Kao sto sam vec rekao, ova relativno nepoznata maglina naproucavanija je planetarka ikada. Njen znacaj za astrofiziku je enorman i ja cu navesti samo dve najbitnije stvari po kojima je maglina znamenita.

Prvo, proucavnjem ove magline doslo se do znacajnih podataka kolika mora da bude masa zvezde da ona ne bi postala supernova vec da bi formirala planetarnu maglinu. Naime, maticna zvezda magline imala je 3-4x vecu masu od Sunca u trenutku pocetka formiranja planetarke. U ovom trenutku, halo je taj koji je 3x masivniji od Sunca i cak 100x masivniji od centralne jonizovane regije. To je dalo kljucne podatke o gubitku mase centralne zvezde i transferu te mase na spoljasnju regiju.

Drugo, i cak impresivnije, u NGC 7027 po prvi put je identifikovan ''pramolekul'' - prvi molekul ikada nastao u svemiru. Rec je o jonu helijum-hidrida (HeH+) koji vec milijardama godina ne postoji. U zacetku Univerzuma mesavina materije i radijacije bila je isuvise topla da bi dozvolila formaciju atoma i molekula koji danas oblikuju svet. Posle nekih 380.000 godina, svemir se ohladio na 4.000 K, sto je bilo dovoljno protonima i neutronima da se kombinuju u atome, a kasnije i u moleuke.  Kako je svemir bio sastavljen uglavnom od vodonika i helijuma, prvi molekul u Univerzumu bio je helium-hidrid. Medjutim, zivotni vek ovog molekula bio je veoma kratak jer je on izuetno nestabilan. Medjutim, upravo u destrukciji ovog jona leze poceci svega sto danas nazivano vidljivim Univerzumom - u procesu raspada helijum-hidrida po prvi put se pojavio H₂, molekul vodonika, koji je bazicna cigla za izgradnju zvezda, galaksija, DSO i na kraju krajeva samog zivota u Univerzumu. Stoga je HeH+ praotac svega u Univerzumu i zrtva koja je bila potrebna za ono sto danas osmatramo i pokusavamo da razumemo. Ovaj sveti gral hemije i astrofizike bezuspesno je trazen u svim ekstremnim delovima Univerzuma: u kvazarima i supernovama. Na kraju je shvaceno da su jedino mesto na kome se molekul moze javiti mlade planetarne magline na zacetku zivota. Izbor je pao na najmladju - NGC 7027. Istrazivanje i otrkrice je izvrsio Rolf Gusten sa svojim kolegama sa Max Planck Instituta u Nemackoj. Sam nacin istrazivanja bio je impozantan: oni su montirali opservatoriju na vrh modifikovanog Boinga 747 i sa njim uzleteli iznad donje atmosfere koja apsorbuje infracrveno zracenje.

Ako nekoga zanima sam nacin detektovanja HeH+ i razlozi zasto je Rolf Gusten bacio oko bas na ovu maglinu, mozemo o tome da popricamo u nekom drugom postu. Ja bih se sada najradije raspisao o tome ali zelim da ipak predjem na osmatracki deo jer se ''uvek'' bojim da ne preteram sa fizikom. Moja filozofija posmatracke astronomije je da je osmatranje samo pola hobija a da je znanje o tome sta posmatramo ona druga, sustinskija polovina, koja posmatranje cini kompetnim.

Lociranje: ja ovako male planetarke trazim okularski. Moja strategija kod njih je da se dodgegam do najblize zvezde vidljive u traziocu, da je pogledam kroz okular malog uvecanja, a da poptom prerko mape okularskog pokgleda koju sam unpred pripremio i odstampao nadjem maglinu na osnovu njenog polozaja u odnosu na ostale zvezde u polju. Ta taktika se pokazala kao izuzetno uspesna kod prethodnih sicucnih maglina i sa svakim objektom daje sve bolje rezultate.

Cilj mi je bio da dodjem do binarnog sistema Otto Struve 214 magnitude 6.3. Maglina je udaljena 50' od tog sistema.

- krenuo sam od zvezda Xi (𝞷) Cygni i Ni (𝞶) Cygni magnituda 3.7 i 4.1, koje se nalaze odmah pored North America Nebula. Zvezde vidim golim okom i direktno sam ih naciljao.
- Otto Stuve 214 gradi se njima tupougli trougao i jasno je vidljiva u traziocu. Nalazi se na rastojanju 2º od 𝞷 Cygni i 1º od 𝞶 Cygni.
- stavio sam Otto Struve 214 u okular uvecanja 62.5x, pomerio je skroz na sever i dosao do okularskog dela neba u kome se nalazi maglina. Potom sam preko odstampane mape okularskog pogleda izdvojio objekat od mnogih okolnih zvezda.

Opservacija: Maglina sljasti vec na uvecanju 62,5x. Pogled je impozantan jer nisam ocekivao da se objekat pojavi u tolikom sjaju iako sam znao da je visokog povrsinskog sjaja. Sija zelenkastom bojom koja ce se zadrzati cak i na visokim uvecanjima. Izuzetno je mala i bez mape se tesko moze razlikovati od zvezde. Prepuno vidno polje zvezda magnituda od 8 pa ka bjedjem dodatno otezava identifikaciju magline. Medjutim, maglina odlicno reaguje na blinkanje OIII filterom. Filter ubledi sve zvezde u polju ali ni ne okrzne sjaj Jewell Bug; naprotiv, maglina jos malo napupi i jasno se istice u vidnom polju.

Visok povrsinski sjaj dozvoljava posmatracu da objekat posmatra na visokim uvecanjima i ja sam je najvise posmatrao na 320x. Kod ove magline visoka uvecanja su pomalo i imperativ - iako je maglina mala, njen povrsinski sjaj je toliko veliki da zahteva da se smanji sjaj magline a poveca kontrast ne bi li se videli detalji. U suprotnom, videce se samo elipsati disk jednobrazne svetle ispune.

Na uvecanju 320x pogled je fantastican. NGC 7027 je retka maglina ovako malih dimenzija koja moze da pokaze pristojnu kolicinu detalja:

- maglina je presvetla, toliko svetla da i na 320x deluje ostro i cisto, pruzajuci priliku detaljima da se pokazu.

- maglina je generalno pravougaonog oblika. Izduzena je u smeru od 11 ka 4h. Na manjim uvecanjima cini se da je maglina jajasta. Medjutim, na 320x vidi se da to nije slucaj. Ne samo da je maglina pravougaona vec malo podseca i na kosku za pse: na krajevima je sira nego u sredini.

- maglina ima mekane granice prema okruzujucem polju. Iako u svojoj glavnoj konturi objekat deluje ostro, granice izgledaju prasinasto i pomalo amorfno. Taj mekani halo je bled i nije debeo. Dimenzije su mu otprilike duplo manje od dimenzija svetle unutrasnjosti.

- na svojim krajevima maglina ima dva svetla cvorica. Oni cine da maglina izgleda kao ''koska'' i da je svetlija na krajevima nego pri sredini. Gornji crvoric je veci i sjajniji.

- maglina po sredini unutrasnjosti ima tamnu traku koja je deli na dva dela. Ako se malo bolje pogleda videce se da se traka ne pruza bas po sredini vec je malo smaknuta prema levoj ivici magline.

- dati opis opisuje maglinu u nefiltriranom obliku. Objekat sam posmatrao i sa filterima koji nisu pokazali nikakve nove detalje.

Za maglinu dimenzija 12''x16'' ovo je ogroman broj detalja !!! Ako postoji ijedna ''sicusna'' planetarka koju vredi posmatrati - to je bas ova. Ne poznajem nijednu planetarnu maglinu slicnih dimenzija koja pokazuje ni polovinu detalja kao NGC 7027. Zasto je maglina toliko zanmerena od strane amaterskih astronoma - ne znam. Verovartno zbog svoje male velicine koja odbija posmatrace vec pri planiranju posmatranja. I ne samo to, sam znacaj magline za nauku kojom se bavimo stavlja je medju ''must see'' DSO.

-------------------------------

Sledeca dva objekta posmatraju se u toku jedne osmatracke veceri jer leze blizu jedan drugog. Stavise, locirati IC 5146 je poprilicno tesko ako se ne krene od otvorenog jata M39.

M 39

Otvoreno jato u sazvezdju Cygnus, magnitude 4.6 i prividne velicine 29'.

Sazvezdje Cygnus sadrzi dva Messier otvorena jata: M29 i M39. Oba jata su prilicno zanemarene mete od strane amaterskih astronoma. Ako se za M29 moze reci da je zanemarivanje ,,opravdano'', kod M39 to nikako nije slucaj. M39 je vece, svetlije i interesantnog oblika. Razlog zapostavljanja ovog objekta lezi u nekoliko razloga:

  -  tezini lociranja
  - tezini izolacije jata. Jato se nalazi po sred trake Mlecnog Puta i zbog toga se ovaj objekat tesko izouluje od zvezdane pozadine.
  - tezini opservacije jata. Velicina jata smeta osmatracima jer su zbog nje zvezda koje pripadaju jatu izmesane sa bogatim pozadinskim sjajem.

Po mom misljenju svi navedeni razlozi nemaju osnovu.

Ovo jato je jedno od blizih Solarnom sistemu i lezi na udaljenosti od 1.010 ly.

Lociranje: Poprilicno tesko lociranje, i po meni to je i glavni razlog zasto se jato slabo osmatra.

Nalazi se daleko od glavnog asterizna sazvezdja Cygnus i po sred srede trake Mlecnog Puta. Ja ga nisam nasao pocevsi od sazvezdja Cygnus vec pocevsi od bledog sazvezdja Lacerta. Puno posmatraca nikada nije osmotrilo ovo malo sazvezdje, a verujem da ima i onih koji nisu ni culi za njega. Medjutim, ako poznajemo savezdje Lacerta, star hop je vise nego lagan:

- krenuo sam od najsjajnije zvezde u sazvezdju Lacerta, 𝞪 Lacertae magnitude 3.75. Kada se povuce linija koja spaja zvezdu sa najsajnijom zvezdom u sazvezdju Cygnus - Deneb, u sredini te linije stoje tri najsjajnije zvezde na tom potezu: 𝞺 Cygni, 81 Cygni i 80 Cygni. Ako posmarate pod tamnim nebom sve tri mozete videti golim okom na sredini duzi koja spaja 𝞪 Lacertae i Deneb. Ako ih ne vidite, to su ugubo tri hoda trazioca od bilo koje od te dve zvezde, u pravcu koji ih spaja.
- Namestimo koncanicu trazioca na sredinu duzi koja spaja 𝞺 Cygni i 80 Cygni, pogledamo kroz okular malog uvecanja i na kraju vidnog polja primeticemo nasu metu - M 39. Jato se vidi i u traziocu kao mala maglovitost.

Opservacija: Jato zaista lepo izgleda. Veilko je i sjajno, sa zanimljivom stukturom.

- osnovu jata cine 6-7 svetlih zvezda magnitude ugrubo 6-8. U centru jata je dupla zvezda a ostale su rasporedjene oko nje tako da prave neki izobliceni oblik slova W. Taj oblik slova ''W'' prave dve praznine koje prodiru u jato sa zapadne strane.

- kroz okular se vidi nekih pedestetak zvezda, ali neke od njih sigurno nisu deo jata vec su pozadinske zvezde preko kojih je jato superimponirano. Te zvezde ispunjavaju prostor izmedju najsjajnijih clanica ali i prostor izvan njih. Od tih zvezda, cenim da nekih dvadesetak sija magnitudom vecom od 12. I to sad sve zaista lepo izgleda. Jato izgleda kao da su zastupljene sve magnitude od 6 pa do limita teleskopa. Na severozapadu okularskog pogleda se nalazi lepa grupacija od tri reda paralelnih zvezda.

Problem sa ovim jatom je sto je jako tesko odrediti u kom trenutku se jato zavrsava. Pozadinski zvezdani sjaj je prebogat  i mnoge pozadinske zvezde ubacuju se u jato. Jato ima samo 30 clanica, ali izgleda kao da ima mnogo vise. Objekat se utapa u okruzenje i jeste problem jasno mu odrediti granice.


B 168 i IC 5146 (Caldwell 19) - Cocoon Nebula

Nazalost, utiska sam je ovo vizuelno ''najpromaseniji''  objekat na nocnom nebu. Naime, svi amaterski astronomi su culi za znamenitu Cocoon Nebula i ona je pre svega omiljena meta astrofotografa. Medjutim, mislim da je mali broj posmatraca cuo za tamnu maglinu B 168 - a ona je glavna zvezda ovog objekta i po vizuelnom utisku pozamasno ''bije'' cuvenu maglilnu. Cocoon Nebula je pre svega astrofotografska meta i vizuelno deluje jako siromasno cak i u velikim teleskopima i pod tamnim nebom. Medjutim, B 168 izgleda fantasticno u svim teleskopima, cak stavise, ne odgovra joj povecanje aparature.

Sta onda to imamo u ovom izuzetno kompleksom objektu? Tu su otvoreno jato usadjeno u maglovitost emisiono/reflekione magline IC 5146, a oba objekta su superimponirana preko dugacke tamne magline B 168. Kod ovog kompleksa se sve savrseno skockalo. Tamna maglina izgleda kao punoglavac, sa sirokom kruznom glavom, i tankim i dugackim repom koji se pruza duzinom od bezmalo 2º. I bas se potrefilo da otvoreno jato i Cocoon Nebula budu usadjeni tacno preko siroke kruzne ''glave'', i to koncentricno sa njom, pa se oko celog oboda magline i jata vidi bezvezdana praznina u obliku kruznog prstena.

Sama za sebe, IC 5146 je emisiono/refleksiona maglina magnitude 7.2 i prividne velicine 12'. Poprilicno je paradoksalan objekat jer je po magnitudi jedna od najsvetlijih maglina ali opet se jedva vidi jer je izuzetno malog povrsinskog sjaja. Sa staroscu od cak 100.000 godina i stvarnom velicinom od 15 ly, maglina spada u rang velikih i starih maglina.

U maglinu je usadjeno malo otvoreno jato magnitude 9.5 od samo 20 zvezda, od kojih najsjajnja sija magnitudom 9.7. 

Lociranje: Lociranje je izuzetno tesko. Jedini nacin da se maglina nadje je lociranje otvorenog jata usadjenog u nju. Medjutim jato je malo i slabo se izdvaja iz pozadine,  nalazi se u regiji lisenoj svetlih zvezda, pa pronalazenje ovog kompleksa moze biti dugotrajan proces.

Najlaski nacin za pronalazenje magline je ako se krene od otvorenog jata M 39, cije sam lociranje vec objasnio u ovom postu.

- krenuo sam od otvornog jata M39.
- juzno od njega lako ce se primetiti dve zvezde sa kojima jato gradi tupouglo-jednakokraki trougao, sa jatom kao temenom - 𝞹2 Cygni i 𝞺 Cygni. Duzine kraka trougla su oko 2.5-3º, pa ce biti potrebno malo ''setati traziocem''.
- oko 2.5º juzno od osnovice tog trougla u traziocu ce se primetiti bledi ali jasno definisani asterizam zvezda u obliku potkovice.
- stavimo koncanicu trazioca tik severno od druge zvezde severnog luka potkovice i stigli smo do lokacije objekta.

Opservacija: opservaciju cu podeliti na dva dela: posmtranje emisiono/reflesione magline IC 5146 i posmatranje tamne magline B 168.

  - IC 5146

Sama maglina se bez filtera ne vidi, pa cemo morati biti porilicno sigurni da smo na pravom mestu da bi nastavili dalje, tj. mora se pozitivno identifikovati jato usadjenu u maglinu. Na malom uvecanju nece biti lako izdvojiti jato od okruzujuceg neba. Od svih zvezda objekta, na 62.5x jasno ce biti vidljive samo dve najsjajnije zvezde jata magnituda oko 10. Medjutim, ako se malo bolje zagleda ili kada se uvecanje poveca videce se da se izmedju dve najsvetlije zvezde smestio kruzni luk sastavljen od 6 bledih zvezda, sa ispupcenjem luka ka severu.

Samu maglinu osmatrao sam UHC i OII filterom, gde se UHC pokazao kao bolje resenje. On ne ugusi zvezde jata - i dalje su vidljive dve najsjajnije, a od 6 zvezda kruznog luka filter propusta cetiri, a na vecem uvecanju svih 6 zvezda. Maglina se ne vidi kao jasna forma vec preko maglovitog ''oreola'' koji zvezde dobijaju oko sebe. Vidi se da maglovitost postoji ali vise posredno nego sto se sama maglina vidi kao celina. Nesto slicno osmotrio sam kada sam posmatrao otvorena jata u sazvezdju Monoceors usadjena u Seagull maglinu - sama maglina se ne vidi ali se vidi da su zvezde ''okupane'' maglovitoscu, tj, dobijajau maglovitu oblogu oko sebe.

Pogled sa OIII je razocaravajuc. On ubije sve zvezda jata sem dve najsjajnije, a pritom ubije i zvezde juzno od magline pa i B 168 postaje neosmotriva, a ona je  poenta ovog osmatranja.

  - B 168

Ova tamna maglina je u stvari glavna zvezda osmatranja, a ne Cocoon Nebula. Zbog svojih velikih dimenzija treba je posmatrati okularem koji daje sto sire vidno polje al opet sa dovoljno uvecanja da prikaze sto vise zvezdica koje ce oiviciti granice magline.

Dok posmatramo samo jato i Cocoon Nebula bice primetno da je ceo kompleks oivicen tankim bezzvezdanim kruznim prstenom. To su delovi ''glave'' B 168 koji su ''preostali'' za videti jer je Cocoon Nebula superimponirana tacno preko centra ''glave'', koncentricno sa njenim obodom.

Medjutim, glavna atrakcija pocinje ''juzno'' od glave. Maglina se pri jugu ''glave'' suzava i nastavlja kretanje u vidu pomalo vijugave tanke trake mraka - uskog bezzvezdanog kanala koji se useca u zvezdano polje. Taj potez je jako dugacak i pruza se oko citava 2º. Kanal se od ''glave'' odvaja u sirokim dimenzijama ali se ubrzo suzi. U svom kretanju na jug tamna maglina pomalo vijuga i dva puta porilicno ''zalomi'' i zavrsava se spektakularno - na kraju se siri u vidu delte reke u nekolko pravaca u vidu kratkih ali debljih rukavaca. Ja sam uspeo da jasno identifikujem dve ''racve'' na kraju magline. Cini mi se da ih ima jos ali u tu opservaciju nisam siguran.

Kanal uopste nije tesko ouciti ako znamo sta gledamo - ako ne znamo verovatno ga necemo ni primetiti - tamne magline nisu cesta meta amaterskih astronoma pa se cesto percepiraju prosto kao regija lisena zvezda (a one to nisu). Zbog pozamasnih dimenzija kanala nece ga biti moguce osmotriti u jednom FOV-u.

Dok sam IC 5146 posmatrao UHC filterom primetio sam da on uopste ne naskodi tamnoj maglini, stavise, jos vise je istakne. Sa drudge strane, pri posmatranju sa OIII tamna maglina se izgubi u bledilu pogleda.

Uvek sam pun utisaka posle posmatranja ovog kompleksa. B 168 je lako uocljiva tamna maglina retko velikih dimenzija i uvek je zamiljivo gledati je kako useca vijugavi kanal u zvezdano polje. Moj opsti utisak je da izgleda kao reka Nil: IC 5146 su Viktorijina jezera u kojima reka izvire, potom vijuga u dugackom hodu da bi potom grandiozno zavrsila u sirokoj delti od nekoliko rukavaca. Mozda je u ovom komleksu Cocoon Nebula glavna meta astrofotografa, ali za vizualce glavna meta je nedvosmisleno B 168.

Mi (𝞵) Cygni

Binarni sistem u sazvezdju Cygnus. Sistem se sastoji od primara, komponente A, magnitude 4.7 i sekundara, komponente B, magnitude 6.1. Par se nalazi na izuzetno maloj separacji od 1.9'', pa ce stoga zahtevati odlican seeing, visoka uvecanja i puno strpljenja. Primar je zvezda glavne sekvence F-tipa, stelarne klase F6V. Sekundar je takodje zvezda glavne sekvence, ali tipa G, stelarne klase G2V. Orbitalni period sistema je 800 godina.

U istom okularskom pogledu moci ce da se vide jos dve zvezde: komponenta C blede magnitude 12.3 koja se nalazi na sirokoj separaciji 76.6'' od para AB, kao i komponenta D magnitude 6.9 na jos vecoj sepraraciji od 197''. Za ove dve zvezde nije utvrdjeno da li su deo Mi Cygni sistema ili su samo opticki pratioci. Podaci idu ka tome da su u pitanju samo opticki pratioci ali ta cinjenica nije do kraja utvrdjena.

Lociranje: zvezda jeste deo glavnog asterizma sazvezdja Cygnus, i treca je zvezda u krilu Labuda koje pokazuje ka sazvezdju Pegasus. Ako je vidite golim okom naciljajte je direktno. Medjutim, posto zvezda sija integrisanom magnitudom 4.5, mnogi je nece videti. Onda je najpametnije da se star-hoppuje do poslednje zvezde u prednjoj nozi Pegaza - Kappa (𝞳) Pegasi. Odmah do nje, u pravu kretanja noge, u traziocu ce se videti zvezda HD 206027. Povucemo simetralu duzi koja spaja te dve zvezde u pravcu sazvezdja Delphinus i prva svetla zvezda koja udje u trazilac je Mu Cygni.

Opservacija: Izuzetno teska zvezda za razlucivanje zbog male separacije od 1.9''. Ja sam sacekao noc odlicnog seeinga i tek tada pokusao da razlucim par.

Malo uvecanje sam koristio da bih osmotrio komponentu D. Ona je lako uocljiva i nalazi se u pravcu jug-jugozapad od glavnog para. Relativno je svetla zvezda u lepom zvezdanom polju.

Bledu komponentu C sam prvi put jasno ugledao na uvecanju 137x.

Potom sam presao na najveci izazov, razlucivanje glavnog para A-B. Prvo uvecanje na kome je bilo jasno da je rec o duploj zvezdi bilo je 320x, a zvezde sam uspesno ralucio tek na 408x. Na 320x prvi put se pojavio pogled takozvane ''osmice''. To su dve delimicno razlucene zvezde koje se u sredini dodiruju pa izgledaju poput broja 8. Na 408x prvi put se pojavljuje praznina izmezdju dve komponente. Mozda nije lose da kazem da na tom uvecanju bliske duple zvezde nikad nece izgledati kao tackice. U okularskom pogledu javice se difrakcioni patern koji ce delimicno ispuniti prostor izmezdju para. Nije to problem sa seeingom, to je normalna pojava pri posmatranju sistema malih separacija. Pratilac je dosta bledji od primara, sto je i ocekivamo zbog velike magnitudne razlike. Sto se tice boje, bilo mi je jako tesko da je utvrdim zbog toga sto zvezde nisu bile ostre vec mrljaste. Po njihovim stelarnim klasama trebalo bi da obe budu zute ili zuto-bele ali ne mogu da tvrdim da sam ih tako i video.


Delta (𝞭) Cygni - Fawaris

Binarni sistem cije komponente sijaju magnitudama 2.9 i 6.6. Separacija komponenti je uskih 2.74''.

Primar je plavo-beli dzin spektralne klase B9 III, dok je sekundar zuto-bela zvezda glavne sekvence spektralne klase F1 V.

Lociranje: zvezda je deo glavnog asterizma, vidljiva je golim okom i direktno sam je naciljao.

Opservacija: Iako su komponente ovog sistema na vecoj separaciji od 𝞵 Cygni, razlucivanje sistema nije nimalo lakse. Razlog je sjaj primara: sa magnitudom od 2.9, primar ovog sistema je mnogo sjajniji nego kod 𝞵 Cygni i svojim sjajem ''gusice'' sekundar mnogo vise nego sto to cini primar prethodne mete. Fawaris se smatra teskim parom za razlucivanje, i kod njega sam primenio taktiku koju sam naucio posmatrajuci par 12 Aquarii. Naime, 12 Aquarii je na niskom nocnom nebu i ono sto sam primetio je da ako je dovoljno dugo posmatram uhavticu trenutke dobrog seeinga u kojima ce se sistem razluciti. To sam primenio i kod Fawarisa, naprosto sam seo za okular, posmatrao nekih dvadesetak minuta i u tom periodu uhvatio sam nekoliko intervala dobrog seeinga da se sekundar pokaze i stabilizuje u pogledu.

Fawaris nije bas zvezda za razlucivanjem reflektorom. Naime, primar sija toliko svetlo da vec na uvecanju 176x ima poprilicne spajkove ,dok se sama zvezda pokazuje pufnasto i rasipa dosta svetlosti oko sebe. Medjutim, ja sam vec na 137x uspeo da razlucim zvezdu i primetim sekundar u smeru 4h u odnosu na primar. Na 176x uspeo sam da stabilizujem sekundar, koji se javio u mnogo manjim dimnezijama od primara ali ne tackasto vec kao zvezda sa ispunom. Manja zvezda jedva ''bezi'' sjaju svetlije i lezi okupana svetloscu koju oko sebe rasipa svetli primar. Sistem se jasno razdvaja i na 320x ali je pogled bolji na 176x. Primar sam video u pretezno beloj boji, dok se sekundar prikazao zuckasto.

Sekundar uposte nije lako primetiti, ali kada sam ga jedanput primetio pratilac se stabilizovao u pogledu od najmanje nekoliko minuta. Pogled nije stabilan i sekundar nestaje u momentima losijeg seeinga. Ubedjen sam da pogled moze da bude i bolji ako se zvezda posmatra u noci stabilnog seeinga i kada je sazvezdje Cygnus nize na nebu. Ja sam sistem posmatrao kada je bio visoko na nebu sto stavlja Dobson u tzv. ''mrtvi ugao''.

Problem sa parom je sto pogled nije stabilan tokom celog posmatranja. Sekundar reguje na promene seeinga u toku jednog posmatranja i ume da nestane iz pogleda u trenutku nestabilnih uslova posmatranja.


61 Cygni

Binarni sistem u sazvezdju Cygnus, koji se sastoji od dva narandzasta patuljka K-tipa. Primar je magnitude 5.2 dok sekundar sija magnitudom 6.05. Par se nalazi na sirokoj separaciji od 30.8''. Zvezdama treba 659 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Ne znam gde bih krenuo sa znacajem ove zvezde. Po mnogo toga je bitna, iako je rec o maleckim zvezdama oko 60% Sunceve mase i radijusa. To sto je pogled kroz oklular prelep, o tome cemo kasnije. Naucno, ova zvezda je mnogo toga.

- Prvo, izuzetno je blizu Suncu. Nalazi se ne maloj udaljenosti od svega 11,404 ly, sto je stavlja medju dvadesetak najblizih zvezda Solarnom sistemu. I ne samo to, vec zvezda nastavlja da se priblizava i 20.000 godine bice udaljena samo 9 ly od Sunca. To je jednako danasnjeoj udaljenosti Siriusa.

- Drugo, zvezda je izuzetno stara. Sa staroscu od 6.1 milijardu godina sijala je dok Sunce jos nije ni postojalo.

- Trece, i najbitnije, 61 Cygni je prva zvezda osim Sunca kojoj je direktno odredjeno rastojanje od Zemlje metodom paralakse. Njenu udaljenost izracunao je 1838. cuveni nemacki astronom Friedrich Wilhelm Bessel, koji se bavio merenjem paralakse. Paralaksa je prividni pomeraj zvezde nasuprot pozadinskih zvezda kada je astronomi posmatraju sa suprotne strane Zemljine orbite oko Sunca. Iz svojih observacija, Bessel je za 61 Cygni izracunao udaljenost od 10.4 ly. To je poprilicno blizu danasnjoj vrednosti od 11.404y.

Friedrich Wilhelm Bessel velikan je matematike i astronomije. Njegova otkrica u astronomiji i matematici uvela su astrofiziku u novu eru. Ne samo sto je razvio sistem za merenje udaljenosti zvezda vec je postavio neke od fudamentalnih matematickih principa koji se danas koriste u astronomiji. Siguran sam da je mnogim clanovima foruma tokom studija ''zagorcavala zivot'' Besselova diferencijalna jednacina i Besselova funkcija :).

- Cetvrto, 61 Cigny je zvezda sa najvecim sopstvenim kretanjem od svih zvezda vidljivih golim okom. Upsrosceno, sopstveno kretanje zvezde je promena njene ugaone pozicije u toku jedne godine u odnosu na nasu liniju pogleda.  Meri se u arcsec/godini. Sopstveno kretanje ove zvezde je 5.3 ''/y. Sta to prakticno znaci? To znaci da je 61 Cygni zvezda koji cemo videti najvise pomerenu od svoje prethodne pozicije kada budemo sledece sezone pozmatrali nocno nebo.

Lociranje: Ja sam je nasao tako sto sam direktno naciljao dve zvezde koje se ne nalaze u glavnom asterizmu sazvezdja ali se vide golim okom. To su Tau (𝞽) Cygni i Sigma (𝞼) Cygni magnituda 3.8 i 4.2. Kroz trazilac  ce se na zapadu videti sjajna zvezda koja sa ove dve pravi jednakokraki trougao - nasa meta 61 Cygni.

Opservacija: Fantastican pogled. Dve ostre, narandzaste zvezde koje apsolutno dominiraju okularskim pogledom. Pogled je prepun zvezda pozadinskog zvezdanog polja koje sijaju magnitudama 7 i  bledje, pa se 61 Cygni ostro izdvaja. Sa svojom sirokom separacijom i narandzastom bojom izgledaju mi kao macje oci u mraku. Zvezdano okruzenje je fantasticno - od dve zvezde magnitude 7-8 do pedesetak zvezda magnitude oko 10. Pozadinski sjaj Mlecnog Puta izgleda kao bledi sneg na televizoru i upotpunjuje dozivljaj. I pored svog tog sjaja, 61 Cygni sija ostro i dominantno i kontroslise ceo okularski pogled. Metu sam posmatrao na uvecanj od 62.5x.


16 Cygni

Trostruki zvezdani sistem u savzezdju Cygnus, teleskopski razdvojiv na dve komponente. Ovo je jedan od najinteresantnijih zvezdanih sistema koji postoje. Intenzivno je proucavan a njegove osobine pruzaju nove nacine trazenja egzoplaneta oko binarnih sistema. Da krenemo polako, pa cu sve objasniti.

Par se sastoji od dve skoro po svemu jednake zvezde veoma slicne Suncu: 16 Cygni A i 16 Cygni B, koje stoje na sirokoj separaciji od 39.5''. Magnitude su im skoro jednake, 6 i 6.2, kao i stelarne klase - obe zvezde su zuti patuljci G-tipa, slicni Suncu. Mase i velicine zvezda su skoro identicne Suncu, gde su zvezde za nijansu vece od njega. Sistem je izuzetno star - kroz svemir putuje vec 7 milijardi godina. Ja ne znam mnogo binarnih sistema tog godista.

Medjutim, ono sto je najzanimljivije je da je potvrdjeno postojanje egzoplanete koja kruzi oko 16 Cygni B. Ta planeta je ''slikovito'' nazvana 16 Cygni Bb. Planeta ima 2.82x vecu masu od Jupitera i na prosecnom je rastojanju od zvezde 1.69 AU - malo vise preko orbite Marsa. Medjutim, orbita planete je krajnje ekscentricna - toliko da je skoro nemoguce da na sebi ima atmosferske uslove koji mogu da podrze zivot kakav poznajemo. U periodu izmedju najmanje i najvece udaljenosti od zvezde, svetlost i toplota koju planeta prima od zvezde razlikuju se  u rasponu 20%-260% svetlosti koja od Sunca prima Zemlja. To cini temperaturne razlike na povrsini ekstremnim. Planeti treba 780 dana da napravi jednu orbitu oko zvezde.

U ovom pasusu cu skroz skrenuti sa posmatranja na nauku, pa koga zanima iskljucivo posmatranje moze da predje na opservaciju. Naime, 16 Cygni je jos po necemu znacajna. Tim Brazilskih i Americkih  naucnika je utvrdio da zvezda oko koje kruzi planeta - 16 Cygni B, ima manje hemijskih elemnata u sebi od zvezde bez planete - 16 Cygni A. Kako su zvezde rodjene od istog oblaka gasa - trebalo bi da imaju potpuno isti hemijski sastav. Razlika u sastavu postoji jer su obe zvezde  pri svom rodjenju imale protoplanetarni disk - isto kao i nekada Sunce. Od tog diska mogu se, a ne moraju, stvoriti planete. Oko komponente A nije se stvorila planeta i sav materijal iz diska vremenom je pao na zvezdu. Medjutim, od materijala iz diska oko komponente B formirala se dzinovska planeta, a na zvezdu je pao samo preostali deo materijala. Otuda razlika u hemisjkom sastavu, i to najvise u teskim elementima od kojih se formira jezgro planete. Najbitnije u ovoj prici je da se tehnike kojim se utvrdilo nedostatak metala u jednoj komponenti binarnog sistema mogu primeniti i na druge binarne sisteme, sto ce olaksati buduce trazenje egzoplaneta. Dakle, proucavanje 16 Cygni otvorilo je nov nacin trazenja egzoplaneta oko binarnih sistema. Taj nacin svodi se na ispitivanje hemisjkog sastava zvezda rodjenih u istom molekularnarnom oblaku - ako je sastav drugaciji takav bianarni sistem je potencijalni domacin egzoplanetama.

Lociranje: zvezda se ne vidi golim okom ali je star-hopp lak. U trazilac se centrira zvezde Iota (𝞲) Cygni u glavnom asterizmu - druga zvezda u krilu Labuda koje gleda na sazvezdje Draco. U istom vidnom polju trazioca odmah jugozapadno videcemo dve svetle zvezde jednu pored druge - HD 184960 i 𝞱 Cygni. U istom vidnom polju, upravno na liniju koja spaja te dve zvezde ka severu nalazi se nasa meta - 16 Cygni.

Postoji i brzi nacin, prosto produzimo liniju koja spaja Iota Cygni sa HD 184960 i u istom polju trazioca nabasacemo na 16 Cygni.

Opservacija: Pogled na par je veoma ostar. Male magnitude para i siroka separacija cine ovaj par ostrim a zuti sjaj obe zvezde cini da izgledaju kao dva macja oka. Ipak, zbog malih magnitude, sjaj ta dva ''oka'' ne moze se po intenzitetu meriti sa 61 Cygni. Zvezde su apsolutno identicne - i po sjaju i po boji i po velicini.

Zvezdano polje Mlecnog Puta u kome leze zvezde je prebogato i prelepo. Iako sam par posmatrao samo dan posle Punog Meseca, to nije sprecilo destine zvezda da ispune vidno polje okulara. Severno od 16 Cygni pruzaju se dva lanca od desetak bledih zvezda, a juzno od 16 Cygni nalazi se jos jedna bleda dupla zvezda identicne separacije kao nasa meta.

U istom okularskom pogledu malog uvecanja, na njegovom krajnjem jugu, pojavice se jedan fantastican objekat - NGC 6826 (Blinking Planetary Nebula). Taj objekat cu opisati nekom drugom prilikom. Ako 16 Cygni posmatrate u noci bez mesecine obavezno skocite do ove mete - posmatranje ''Blinkajuce Magline'' je nesto najzabavnije sto sam iskusio u svojim osmatrackim nocima.


Omicron¹ (𝞸¹) Cygny i 30 Cygni

Ovo je malo cudna meta za analizu ali predivna za pogledati. 𝞸¹ Cygni je dvostuka zvezda za koju jos uvek nije tacno utvrdjeno da li je binarni sistem. Sastoji se od dve komponente magnituda 3.73 i 6.99, na medjusobnoj sepraciji od 105.8''. Samo 338'' od 𝞸¹ Cygny sistema stoji svetla zvezda 30 Cygni magnitude 4.83.

Zasto uvodim zvezdu 30 Cygni u pricu kada je ona potpuno nepovezana sa 𝞸¹ Cyg? Razlog je lepota pogleda na sve tri zvezde zajedno i predivna koloracija tripleta. Ovaj ''trostruki'' sistem jedna je lepsih zvezdanih astro-amaterskih meta u sazvezdju jer prikazuje trostuku koloricnost narandzasta-plava-bela. Zvezde sijaju ostro i sjajno, sa koloricnom ispunom i boje ce se lako probiti u pogled. Predivan triplet, iako nimalo zahtevan za razlucivanje i posmatranje.

Razlog koloricnosti tripleta lezi u stelarnim klasama zvezda:

- primar 𝞸¹ Cygny, zvezda HD 192577, je spektroskopski binarni sistem gde mi vizuelno vidimo zvezdu koja je super-dzin stelarne klase K3. Stoga zvezda sija narandzastom bojom.
- sekundar 𝞸¹ Cygny je zvezda HD 192579 i stelarne je klase B2, te sija plavom bojom.
- zvezda 30 Cygni je stelarne klase A5 i sija belom bojom.

Lociranje: zvezdu sam video golim okom i direktno je naciljao. Iako se ne nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja, lako se uoci golim okom jer gradi jednakokraki trougao sa dve zvezde u glavnom asterizmu: sa Sadrom i ranije opisivanim Fawarisom. 𝞸¹ Cygni je teme tog trougla i okrenuta je ka sazvezdju Cepheus.

Opservacija: Prelep pogled prijatan za oko, pre svega zbog jake koloricnosti tripleta. Perfektna meta za estate medju astronomima. U moru belih zvezda sljasti ostri i koloricni narandasto-plavo-beli trio svetlih zvezda.

Primar 𝞸¹ Cygny sija ostro i narandzaste je boje koja ide ka crvenoj. Odmah ispod njega u smeru 4h je sekundar cisto plave boje. Ne plavo-bele nijanse vec potpuno plave boje, duboke nijanse. Na 1h od 𝞸¹ Cygny sistema svetli 30 Cygni. Zvezda je za nijansu bledja od primara 𝞸¹ Cygny sistema. Meni se cini da zvezda sija belom bojom, ali ne prljavo belom kao zvezde okruzujuceg neba vec sjajnijom i cistijom. Sve boje potvrdio sam indukovanjem difrakcionih prstenova defokusiranjem zvezda na vecim uvecanjima.

Ceo triplet je siroko razdvojen i treba ga gledati na malom uvecanju. Vidno polje nema mnogo pozadinskog sjaja ali je prepuno razlucivih zvezdica. I pored toga, trio apsolutno dominira FOV-om, sto sjajem sto bojama. Iznad tria stoji jedan lep asterizam u obliku vesalice koji podseca na mini Collinder 399. Asterizam ima tri zvezde u precki i tri u kuki vesalice.

Triplet je apsolutno predivan pogled. Boje zvezda su ciste i kontrastne. Najlepsi deo oprservacije je nacin na koji se sekundar HD 192579 istice svojom dubokom plavom bojom.

M 2

Globularno jato u sazvezdju Aquarius, magnitude 6.6 i prividne velicine 16'.

Ovo daleko globularno jato jedan je od najlepsih objekata jesenjeg nocnog neba. Sa magntudom 6.6 i prividnom velicinom 16' spada u jedno od svetlijih i vecih globularnih jata severne hemisfere. Jato je izuzetno daleko i nalazi se na velikoj udaljenosti od 55.000 ly od Sunca. Uprkos udaljenosti, jato izgleda veliko u okularu. Svoju prividnu velicinu objekat moze da zahvali svojoj ogromnoj stvarnoj velicini - jato se siri u precniku od citavih 175 ly. Sa tom stvarnom velicinom, M2 je jedno od najvecih globularnih jata nase galaksije.

Ovaj objekat je jedno od najbogatijih i najguscih globularnih jata. Shapley-Sawyer klasa koncentracije jata je samo II i to ce se itekako videti u okularu. Jata te klase imaju gustu centralnu kondenzaciju i ovaj objekat je naprominentniji primer jata te klase. Jato je prepuno drevnih zutih i crvenih dzinova apsolutne magnitude -3. To znaci da kada bi neka zvezda jata bila na rastojanju 10 parseca (3.6 ly) od Zemlje, debelo bi nadsijala Sirius. Sa drudge strane, kada bi nase Sunce bilo deo M2, sijalo bi magnitudom od nevidljivih 20 ! Koliko su zvezde M2 svetle govori i podatak da najsjnija zvezda jata sija magnitdom 11.6 !!! To je za globulare izuzetno svetla magnitua - vecina globulara ima nasjajnije zvezde magniruda 13-14.

Sa staroscu oko 12.5 milijardi godina jato je drevni clan Mlecnog Puta ali nije nastalo u njemu. Nekada je bio deo patuljaste galaksije Gaia-Enceladus (poznatoj kao Gaia Sausagre). Mleci Put ga je preuzeo kada su se dve galaksije sudarila pre 9-11 milijardi godina. Nukleus galaksije Gaia Enceladus danas zivi u MlecnomPutu kao masivno globularno jato NGC 1851 u sazvezdju Columba.

Lociranje: Jato se sa lakocom vidi u traziocu. Star-hopp je stoga lagan i samo se treba ''dogegati'' do okoline jata, a objekat ce ''locirati sam sebe''. Potezi traziocem jesu malo duzi ali su lagani jer cemo se kretati upravno na svetle zvezde.

- Krenuo sam od svetle zvezde Sadalmelik (𝞪 Aquarii) magnitude 2.9, zvezde koja predstavlja glavu Vodolije. Odmah ispod nje primeticemo dve svetle zvezde: 31 Aquarii i Omicron Aquarii.
- Pomerimo se 6º zapadno, upravno na pravac koji grade tri gore pomenute zvezde. U vidno polje ce uci dve sjajne bliske zvezde: 26 i 25 Aquarii.
- Od te dve zvezde skrenemo 2º na jug do duple zvezde Stuve 2809. Kada u trazilac budemo nacentrirali Struve, jato ce uci u vidno polje i nepogresivo ce se videti juzno od Stuve 2809.

Opservacija: Reci nemam koliko je ovo lep objekat. Kada sam odslusavao audio zapis koji sam napravio tokom posmatranja prvo sto sam cuo je serija ''psovki divljenja''. Jato se javlja izuzetno svetlo i sasvim pristojno veliko.

Na malom uvecanju M2 izgleda svetlije od vecine letnjih jata. Razlog tome je ne samo u magnitudi objekta vec i u kontrastu koji pravi sa skoro potpuno praznim nebom u kome se nalazi. Dok su letnja jata bila utopljena u prebogat zvezdani sjaj, M2 lezi sam u mnogo siromasnijem okruzenju. Ne moze se cak reci ni da jato dominira vidnim poljem jer nema u odnosu na koga da dominira. Pogled je stoga veoma spokojan i skoro ''terapeutski'': usamljena svetla kugla koja putuje sama kroz svemir u potpunom mraku.

Jato je izuzetno gusto po celoj svojoj povrsini, sa dodatnim povecanjem gustine u centru. Na uvecanju 62.5x objekat deluje kruzno i ujednaceno, ali videcemo da to uopste nije tako. Pravo zadiranje u ovaj objekat pocinje tek prelaskom na veca uvecanja.

Na uvecanju 176x objekat izgleda fantasticno. Ovo jato je mozda i najbolji pokazatelj krilatice da kod globularnih jata ''aparatura vlada''. Iako mnogi osmatraci prijavljuju da ne mogu da razluce jato, moj teleskop ga je na ovom uvecanju prikazao sasvim dobro razluceno. Razlucive zvezdice u jatu nisu krupne kao kod M13 i M15 vec su sitne kao zrnca peska. Periferni vid osetno pomaze u opservaciji i pogled ulazi toliko razlucenih tackastih zvezdica da mislim da ih ima oko stotinu.

Za razliku recimo od M15 koji je ima strukturu centar-prsten-halo, M2 ima samo centar i halo. Ok, mozda se moze govoriti o nekom faznom prelazu u vidu jako tankog prstencica oko centra, ali on je u opstoj slici zanemarljiv. Centar M2 je ''drugacija zivotinja'' od M15. Manje je ''uzaren'' ali zato je i malo manje gust, pa se perifernim vidom moze videti granulacija preko njegovog lica. Izuzetna slika. Prelaz sjaja iz centra ka halu je dosta nagao. Ne tako nagao kao kod M15, ali tesko je bilo koje jato porediti sa M15. Da ne bude zabune, uporedjujem M2 sa M15 jer su to jedina dva ''pristojna'' globulara na jesenjm nebu.

Medjutim, prava zabava dolazi u trenutku kada se skoncentrisemo na halo na uvecanjima 176x i 320x.  Slika ujednacenog kruznog objekta na malim uvecanjima pada u vodu i sada se vidi da halo nije ravnomerno raporedjen oko centra. Na nekim delovima je siri a na nekim uzi. Iz uskih delova hala izlazi samo po nekoliko lanaca zvezda iz centra. Sa jedne strane, imamo severni deo hala koji je toliko sirok i gust da je jedva razluciv, a sa druge strane imamo juzni deo hala koji je toliko siromasan da se vidi skoro svaka pojedinacna zvezdica. Recimo, na jugozapadnoj  strani objekta halo bukvalno da ne postoji i bas to je razlog cudnog pogleda na jako svetlu izdvojenu zvezdu blizu centra, jugozapadno od njega. Odsustvo zvezda u halu na jugozapadnoj strani dalo je toj zvezdi prostora da usamljeno zasija i ona pravi bas kontrastni pogled sa bledim zvezdicama u guscim delovima hala. Na toj stranu halo je toliko siromasan da izgleda kao da se neki tamni usek zabio u jato.

Ova iregularnost ''debljine'' hala potpuno transormise oblik objekta iz kruznog u izduzeni. Na velikim uvecanjima vidi se da cak ni centar objekta nije kruzan vec je pomalo ''preckast''.

Ovo je jato koje nas tera da povecavamo uvecanja i ja sam ga posmatrao i na 320x. Na tom uvecanju halo izgleda brutalno dobro. Na 320x se vidi da se halo sastoji od klinova zvezda koje kao ostre iglice izviru iz centra. Nisu to lanci kakve vidjamo kod M13 i M15 vec ostre i kratke klinaste formacije. Za razliku od M15 ciji se lanci uvijaju oko jezgra, kod M2 lanci izlaze radijalno, kao zraci Sunca na decjem crtezu. Takodje, u severnom delu hala ti klinovi se preplicu i seku i stvaraju gusti i siroki oblak oko centra, dok ih u nekim delovima uopste nema sto, vec receno, izduzuje objekat. Dva najprominentnija klina nalaze se na jugu, dva se nalaze na 11h i oni idu na istok, jedan se nalazi na 3h, a na severu ih ima dva prominenta i nekoliko kracih.

Otplike 5' juzno od centra jata nalazi se divna zvezda koja ga prati na svim uvecanjima i pravi lepo par sa objketom.

Ovo je jedan od najtezih izvestaja koje sam napisao. Objekat je izuzetno kompleksan ako mu se posveti paznja, i na svakm novom uvecanju percepcija jata se promeni. Jato treba posmatrati polako i smireno, ne zuriti i ne prelaziti prebrzo sa uvecanja na  uvecanje. Takodje, periferni vid igra veliku ulogu kod opservacije M2 i umnogome dopinosi razlucivanju jata. Samo polako sa M2 i jato ce se razluciti na skoro stotinu zvezdica.


NGC 7293 (Caldwell 63) - Helix Nebula

Ogromna planetarna maglina u sazvezdju Aquarius, magnitude 7.6 i prividne velicine 25'.

Jedna je od najblizih planetarnih maglina Solarnom sistemu cemu i duguje svoju velicinu od neverovatnih 25'. Od Sunca je udaljena samo 650 ly. Poredjenja radi to je 4x blize od cuvene Ring Nebula u sazvezdju Lyra. Kada se ta blizina iskombinuje sa velikom stvarnom velicinom objketa od 5.7 ly dobije se prividna velicina magline koja iznosi nepojmljivih 25'. To je skoro pa veliko kao Pun Mesec. Za planetarne magline to su nestvarno velike prividne dimenzije. U ovim postovima ja sam opisivao magline sa dimenzijama i po 10'', a neke od najvecih su merile samo nekoliko arcminuta. Nijedna od teleskopski osmotrivih planetrki nema velicinu Helix magline, sto naravno ima i popilicno negativne efekte po osmotrivost ovog objekta. Naime, to znaci da se sjaj magline rasipa preko njegove ogromne povrsine i maglina tako zavrsava sa izuzetno malim povrsinskim sjajem od oko 15 mag/arcmin². Poredjenja radi, to je isti povrsinski sjaj koji imaju neke satelitske galaksije Mlecnog Puta.

Jos jedan faktor utice na tezinu osmotrivosti Helix magline a to je njena pozicija na nocnom nebu. Maglina je locirana pri samom dnu velikog sazvezdja Aquarius i pozicionirana je tako da skoro ne menja polozaj tokom noci, kao da se celo sazvezdje okrece oko nje. Stoga cekanje da maglina bude u tranzitu nema nikakve poente i ne moze nam pomoci u osmatranju. Niski deo juznog neba podlozan je turbulencijama vazduha i svetlosnom zagadjenju pa je je zbog svega ranije recenog osmatranje ove magline veliki izazov. Zbog malog povrsinskog sjaj i pozicije na nebu za ovaj objekat se kaze da je ''jedan od najsvetlijih objekata koji se tesko opaza''. Kod mene je juzna strana neba najmanje izlozena svetlosnom zagadjenju, sto mi je mnogo pomoglo da uspesno osmotrim ovaj predivni objekat.

Lociranje: Magalina se ne vidi nefiltrirana pa ce se lokacija bazirati da okular naslepo navedemo na deo neba u kom se objekat nalazi. To zahteva dosta precizno pomeranje po nebu ali ja vec sezonama koristim brz i uspesan star-hopp:

- Krene se od zvezde Skat (𝞭 Aquarii) magnitude 3.3. Skat je jedina svetla zvezda u donjem delu sazvezdja i lako ce se uociti jer se nalazi direktno juzno ispod svetlog asterizma ''Krcag''. Provere radi, u traziocu ce praviti blizak opticki par sa svetlom zvezdom 77 Aquarii.
- Pomerimo trazilac za 5º jugozapadno dok u vidno polje ne udje trougao koji prave tri svetle zvezde: 66, 68 i 59 Aquarii. Ovo jeste dugacak potez ali te tri zvezde su jedine svetle zvezde u tome delu neba i ne mogu se promasiti. Ako posle dva pomeraja trazioca ne uocite trougao vratite se na Skat i pokusajte ponovo.
- Nacentriramo trazilac na 59 Aquarii i 3º zapad-jugozapad od nje uocicemo jos jednu svetlu zvezdu - 47 Aquarii. Nasa meta nalazi se na otprilike trecini puta izmedju te dve zvezde, blize 59 Aqr.  Koncanicu trazioca neciljamo na tu trecinu, i stigli smo do mesta u kome se nalazi nas objekt. Kada pogledamo kroz okular videcemo samo mrak. Da bi se maglina uocila mora se koristgiti OIII filter.

Opservcija: Pre nego sto pocnem sa opisom, za one koji su preskocili odeljak o lokaciji, da napomenem da se maglina vidi iskljucivo filtrirana. Ja sam koristio OIII filter.

Objekat je fantastican i ja ga nazivam ''Oko''. Apsolutno neponovljivo iskustvo posmatranja planetarne magline za koju je najmanje uvecanje vise nego dovoljno. To sto je bleda, jedva vidljiva i izuzetno naporna za posmatranje sve pada u drugi plan pred pogledom koji samo ova maglina moze da pruzi - pogled na planetarnu maglinu velicine skoro Punog Meseca!!!

Na uvecanjima 62.5x i 107x maglina izgleda uzasno bledo, ogromno i prstenasto. Obejkat ima oblik pomalo izduzenog prstena sa supljim tamnim centrom i svetlijim obodom, kao ogromno oko. Tamniji deo magline u centru je poprilicno velik i njegov poluprecnik nesto je veci  od poluprecnika svetlog prstena koji ga okruzuje. Medjutim, maglina nije bukvalno suplja. Maglovitst postoji i u sredini, samo je bledja od maglovitosti u prstenu. To pogotovo dolazi do izrazaja ako uporedimo tamnu povrsinu supljine sa nebom koji okruzuje objekat: tada cemo primetiti da je supljina ipak svetlija od okruzujuceg neba. 

Prsten magline svetliji je u svojim severnim i juznim delovima nego na istocnom i zapadnom, a juzni deo deblji je i svetliji od severnog. Disk magline je amorfan i ivice mu nisu ostre. Ni linija gde se spajaju spoljasnji prsten i tamna unutrasnjost takodje nema ostre ivice pa sveukupno maglina deluje mekano i blago.

Maglina preko svoje povrsine ima superimponirane zvezde, ali sa OIII na okularu te zvezde se jedva mogu videti jer ih filter potpouno ugusi. Ako skinemo filter da osmotrimo te zvezde maglina ce se izgubiti i bilo mi je jako zao sto nisam uspeo da osmotrim i tu dimenziju objekta.

Ovaj objeklat zahteva mnogo od osmatraca. Kao prvo, da se prepoznaju uslovi pogodni za posmatranje. Posmatranje ne treba forsirati vec treba sacekati noc bez Meseca sa stabilnim atmosferskim uslovima i sa sto manje svetlosti sa kupole horizonta. Drugo, malo naprednije tehnike posmatranja poboljsace kvalitet pogleda. Periferni vid nije neophodan za posmatranje ali ce samo on istaci razlike u sjaju juznog i severnog dela prstena. Ja sam koristio i tehniku ''setanja'' magline po vidnom polju. Prave se blagi kruzni pomeraji tubusa koji maglinu blago pomeraju po vidnom polju i delovi magline koji se slabije vide direktnim vidom postace svetliji i jasnije vidljivi. Trece, objekat zahteva vreme, i to u porilicnoj kolicini. Ja mislim da se bez 20-30 minuta pred okularom ovaj objekat ne moze kvalitetno osmotriti. Maglina je ultra-bleda i ocima treba dati vremena da se naviknu na pogled i da upiju svaki foton koji mogu.

Za neke ranije objekte sam savetovao posmatrace da mozda iziskuju vise muke nego sto daju nagrade. Ovaj objekat nije takav - nagrada je velika. Maglina izgleda kao ogromno svemirsko oko koje gleda u nas dok mi gledamo njega - fascinantan pogled. Sa druge strane, Helix Nebula je najblizi i najveci pogled koji mozemo da imamo na proces umiranja jedne zvezde i destukcije koju taj proces donosi. Gledajuci u nju kao da smo u prvom redu predstave koja pokazuje sta jednog dana ceka i nas Solarni Sistem.

Na kraju ovog opisa hteo bih da se osvrnem na naziv koji ovaj objekat nosi - Caldwell 63. Vec desetak objekata koje sam opisao nosi oznaku Caldwell i red je da nesto kazem o nasem velikom kolegi astro-amateru po imenu sir Patrick Caldwell-Moore. Patrick Moore bio je cuveni astro-amater koji je imao ogroman uticaj na astroamatersku zajednicu. Osim osmatranja bavio se i promovisanjem amaterske astronomije, pisao je clanke, vodio radio i televizijske emisije koje su se bavile nasim hobijem, od kojih se najpoznatija emitovala na BBC. On je uocio da u Messier katalogu nedostaju neki ocigledno divni objekti. Mnoge svetle galaksije, planetarne magline i otvorena jata nisu se nasla u katalogu slavnog Francuza, jer ih je ili ''promasio'' ili nije mogao da ih uoci svojim teleskopima. Takodje, Messier je svoja posmatranja vrsio iz Pariza, pa mu nisu bili dostupni mnogi biseri koji se mogu videti sa juznijih geografskih sirina severne hemisphere. 1995. godine casopis Sky&Telescope objavio je listu od 109 objekata koji nisu u Messier katalogu a trebalo bi da budu koju je sastavio Patrick Moore. Ta lista postala je popularni Caldwell katalog i u njemu se nalaze neki od najprominentnijih objekata nocnog neba kao sto su Hijade, Double Cluster, Omega Centauri, Sculptor Galaxy pa i nasa danasnja meta. Objekti su dobili ime Caldwell po drugom prezimenu Patrick Moor-a, jer nisu mogli da budu obelezeni sa M zbog mesanja sa Messier objekatima.


NGC 7727

''Pekuliarna'' spiralna galaksija u sazvezdju Aquarius, magnitude 10.6 i prvidne velicine 4.7'x3.5'.

Pod pojmom ''peculiar galaxy'' u astronomiji se zavode galaksije neobicnog oblika, sastava i velicine. U principu galaksija moze imati oznaku ''Peculiar'' iz nekoliko razloga: ili je intereagujuca galaksija ili je galaksija sa aktivnim nukeusom ili je strukture koja ne odgovara nijednom klasicnom galaktickom obliku.  Na primer, inetereagujuce galaksije gravitaciono su povezane sa jos jednom ili vise galaksija tako da im se usled te interakcije menja oblik na nacin da se ne moze klasifikovati nijednom klasom (ni spiralna, ni elipticna, ni lentikularna itd.). Dalje, galaksije sa aktvnim nukeusom u svom centru imaju supermasivnu crnu rupu koja visak nagomilanog materijala izbacuje u obliku zracenja, uglavnom preko dva zraka sa obe strane galaksije i upravno na galakticku ravan.

Ova galaksija duguje svoju ''peculiar'' klasifikaciju cinjenici da ima dva galakticka nukeusa, tj. dve supermasivne crne rupe u svom jezgru. Galaksija je verovatno nastala kao rezultat spajanja dve spiralne galaksije pre milijardu godina, gde se nukleusi tih galaksija jos nisu spojili vec svaki zivi zaseban zivot. Proizvod tog spajanja i gravitacione cudnovitosti unutar galaksije su niz mlazova koje izlaze iz galaksije i nemaju spiralan vec iregularan oblik. Ti mlazovi su ostaci starih galaksija, a sudbina ovog objekta je da jednom u buducnosti postane elipticna galaksija, kao i velika vecina galaksija koje su nastale sudarom dve spiralne glalaksije.

Lociranje: Iako je meta mala i bleda, star-hopp je relativno lako nadje.

- U trazilac nacentriramo tri zvezda 𝟁¹, 𝟁² i 𝟁³ Aquarii u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezde predstavljau deo mlaza vode koji proliva Vodolija iz asterizma ''Krcag''.
- Produzimo pravac koji spaja 𝟁² i 𝟁³ nekih 8º i u trazilac ce jasno uci trapez sastavljen od cetiri zvezde. Gornju osnovicu cine sjajni opticki dvostruki sistem 𝟂¹ i 𝟂² Aquarii.
- Nacentriramo 𝟂² Aquarii u trazilac i severno od nje videce se dve svetle zvezde: HD 222093 i HD 222493. Naciljamo trazilac tacno izmedju te dve zvezde, pogledmo kroz okular i u pogled ce uci nasa meta - NGC 7727.

Opservacija: Po magnitudi i velicini ovaj objekat bi trebalo da ima sasvim pristojnu sliku u okularu. Nazalost, pozicija na niskom nocnom nebu utamni i smanji objekat, ali je on i dalje osmotriv u pristojnom prikazu.

Galaksija se javlja u malim dimenzijama i pokazuje u sasvim pristojnom sjaju s obzirom koliko nisko se nalazi. Prikazuje se kao siroka maglovitost koja obavija malecki izaduzeni nukleus. Nukleus je izuzetno mali ali se ne javlja tackasto vec u obliku preckice izduzene u smeru od 8h ka 2h. Nukleus je neuporedivo veceg sjaja od mnogo bledje spoljasnjosti. Halo galaksije je izrazito amorfan i ja uopste nisam uspeo da odredim granice u kojima se galaksija spaja sa okruzujucim nebom. Stoga je pogled jako cudan - koliko je jezgarce svetlo i ostro, toliko je okruzujuci halo bled i nejasnih ivica. Prelaz sjaja iz sredista u halo desava se naglo, da bi posle toga halo gubio sjaj na nacin da se ne mogu odrediti ni granice objekta. Spoljasnjost je kruznog oblika, bez elemenata ovalnosti.

Sva ova opazanja izvrsena su na uvecanju 136x. Galaksija jako lose podnosi uvecanja i pri pokusaju da osmotrim eventualnu ovalnost hala veca uvecanja su ga potpuno pojela i ostalo je samo sjajno preckasto jezgro.

Galaksija je okruzena  mnostvom bledih zvezda koje kao da formiraju prsten oko nje. Tu su i dve svetle, na suprotnim krajevim okularskog pogleda sa kojima galaksija gradi izrazito tupougli trougao. Stoga objekat lezi u neobicno bogatom polju uzimajuci u obzir da se nalazi u mracnom sazvezdju Aquarius.

Ovo nije objekat koji se posmatra da bi se videla lepota ili detalji. Ovo je objekat koji se posmatra da bi se zadovoljio astronom u nama koji zeli da fizicki intereaguje sa fotonima galaksije koja je unikatna  i predstavlja jedinstven objekat u svemiru. Na kraju krajeva, posle nje sebi mozemo da kazemo da galaksije sa dve crne rupe nismo gledali samo u naucnim emisija vec da smo je videli svojim ocima :).

Sazvezdje Aquarius veliko je jesenje ekvatorijalno sazvezdje. Zauzuma veliki prostor na juznom nebu, izmedju sazvezdja Capricornus i Pisces.

Cest problem sa sazvezdjem je uocavanje njegovog glavnog asterizma. Asterizam prikazuje ''Vodoliju'' koji prosipa vodu iz krcaga. Ono sto je International Astoronomical Union odredila za zvanicni oblik asterizma nema sanse da se uoci na nebu. Asterizam je prekolmplikovan, isapajli su million linija a po njihovoj mapi glavni asterizam sadrzi ni manje ni vise nego 19 zvezda i 23 linije! U praksi postoji mnogo jednosatavniji asterizam koji ja uvek koristim i bez problema ga vidim na nocnom nebu. On sadrzi cetiri elementa spojenih sa ne vise od 4 zvezde:

- glava i krcag vodolije (asterizam ''Water Jar'')
- levi mlaz vode
- desni malz vode (ili noga vodolije)
- isruzenu desnu ruku vodolije

1.) Krcag i glava vodolije su najuocljiviji deo sazvezdja i sastoji de od 4 svetle zvezde koje po sjaju apsolutno dominiraju juznim delom srednjeg neba. Sastoji se od cetiri zvezde koje formiraju kratku izlomljenu liniju. Medju njima se nalaze znameniti binarni sistem Zeta (𝞯) Aquarii, te svetla zvezda Sadelmalik (𝞪 Aquarii) magnitude 2.9. Mozda maglituda 2.9 i nije tako svetla ali se asterizam nalazi u toliko praznom delu neba da ce zvezda sljastiti na njemu i bice lako uocljiva golim okom. Ja sa svoje pozicije lagano vidim asterizam ''Water Jar'' cak i u najlosijim nocima.

2.) levo od asterizma ''Water Jar'' na jug se spusta dugacki levi mlaz vode. Tu ne treba mnogo filozofirati - mlaz treba formirati od tri jasno vidljive zvezde - Hydor (𝞴 Aqr), trostrukog sistem 𝟁 Aqr i na krajnjem jugu zvezde 98 Aqr. Sve tri su vidljive golim okom. Iako je 𝟁 Aqr najbledji i sija magnitudom 4.2, njegov sjaj bice pojacan sa dve bliska opticka pratioca slicne magnitude pa ce zvezde cak biti uocljivija od ostalih.

3.) desni malz se jasno istice i tu takodje ne treba komplokovati - treba ga formirati od dve svetle vezde - Skat (𝞭 Aqr) i 88 Aqr. Skat je svetlija zvezda i sija magnitudom 3.3. Lako se uocava jer lezi u potpunom mraku i predstavlja bitnu zvezdu sazvezdja jer je polazna tacka za lociranje nadasve poznate Helix magline (NGC 7293)

4) ispruzena desna ruka vodolije formira se od dve zvezde. Prva je Sadalsuud, najsjajnija zvezda sazvezdja koja sija magnitudom 2.9. Druga je bledja ali je jako bitna - kraj ruke cini zvezda Albali (𝞮 Aqr) magnitude 3.8. Jeste bleda ali bi bilo jako dobro videti je golim okom jer predstavlja polaznu tecku za lociranje dva Messier objekta i jedan poznati NGC objekat: M72, M73 i Saturn maglinu (NGC 7009).

Sazvezdje se nalazi u delu neba koji se naziva ''Voda''. Taj region vuce ime jos iz drevnih vremena jer se u njemu nalaze sazvezdja poznata od davnina a koja predstavljaju bica povezana sa vodom: Cetus, Pisces, Capricornus, Aquarius i Piscis Austrinus. Sazvezdje je povezano sa vodolijom jos od vremena nastjajrijih ljudkih civilizacija Mesopotamije u kojima su dva mlaza vode predstavljale reke Tigar i Eufrat.

--------------------------

Tema danasnjeg izvestaja su tri mete koje se nalaze jedna blizu drudge. Najdalje rastojanje izmedju njih je manje od 3º, sto znaci da se nalaze u istom pogledu trazioca. Takodje, polazna tacka za sve tri mete je zvezda Albali (𝞮 Aquarii). Stoga, ove mete treba posmatrati u istoj posmatrackoj noci jer se nadovezuju jedna na drugu. Mete su takodje zanimljive po tome sto ovde imamo situaciju da je NGC objekat daleko superiornije osmatranje od dva Messier objekta.


M 73

Asterizam u sazvezdju Aquarius, magnitude 9 i prividne velicine 2.8'.

Ovaj objekat je toliko neugledan i nezanimljiv u odnosu na ostale sa Messier liste, da se vodi citava rasprava zasto ga je Messier uvrstio u svoj katalog. Postoje razlicita objasnjenja, od toga da to rezultat ''primitivnosti'' Messier-ovog teleskopa do toga da je pokazatelj koliko je Francuz bio dobar astronom - video je tesnu grupaciju zveda koja se mogla pomesati sa kometom i stavio je u katalog. Ja se ponekad mucim da razumem pojedine autore sa koliko nerazumevanja ponekad govore o ovom velikanu. U traziocu M73 jednostavno izgleda kao maglovita pufna i moze se pomesati sa kometom. Messier je i pravio svoj katalog da bi razdojio DSO od kometa - i uvrscivanjem ovog objekta napravio je dobar posao. Sam Messier zabelezio je da je objekat ''nejasan i maglovit''. Sa nase tacke gledista kao modernih osmatraca DSO - ovo je verovatno potpuno nebitan objekat, sa njegove, kao lovca na komete - itekako je bio bitan. Lako je suditi od Mesijeu gledajuci kroz nase fensi teleskope sa XYmm aparture i sa million cuda nakacenih na njih. On to nije imao, on je nebo uglavnom posmatrao aparaturom od 7.5'' i na uvecanju od makismalono 120x, i belezeci i katalogirajuci svoja posmatranja uveo je svet u doba osmatracke astronomije - istinski velikan.

M73 nije otvoreno jato vec asterizam zvezda. To znaci da zvezde u grupaciji nisu gravitaciono povezane ni na koji nacin i ne dele zajednicko sopstveno kretanje, tj. ne putuju zajedno kroz svemir.

Lociranje: Lociranje ovog objekta je lako ako golim okom vidimo zvezdu Albali (𝞮 Aquarii), zavrsnu zvezdu desne ruke Vodolije.

- krenuo sam od zvezde Albali (𝞮 Aquarii) magnitude 3.8 koju vidim golim okom pa sam je direktno naciljao.
- istocno od nje pruza se lanac od sedam svetlijih zvezda. Lanac je lako vidljiv kroz trazilac.
- tacno izmedju 4-te i 5-te zvezde lanca primeticemo malenu grudvicu zbijenih zvezda - asterizam M 73.

M73 se vidi u traziocu, i to kao pufnasta maglovitost. Kada sam rekao da razumem otkud ovaj objekat u Messier katalogu, sada je jasno. Iako je magnituda asterizma izuzetno mala, zvezde su dovoljno sjajne i na taman separaciji da se u traziocu pokazu kao maglicasti sjaj.

Opservacija: Asterizam je izuzetno mali i nema nikakvog smisla posmatrati ga na malom uvecanju. Ja sam ga posmatrao na uvecanjima 176x i 320x. Objekat cine cetiri zvezde - tri grade jednakostranican trougao i cetvrta se nalazi odmah do jugoistocnog temena tog trougla. Ceo asterizam ima oblik slova ''Y''. Sipka slova ''Y'' usmerena je ka 10h a dve racve ka 2h. I to je to.

Inace, objekti u ovom delu savzezdja Aquarius nalaze se u potpunom mraku i prave potpun kontrast sa letnjim objektima koji su plivali u pozadimskom sjaju bledjih zvezda. Ovaj objekat pliva u totalnoj tami i stoji usamljen u okularu srednjeg uvecanja u potpunoj pustosi. Nema nikakvog pozadinskog sjaja, ni razlucivih ni nerazlucivih zvezda. Leto je proslo, polako pocinjemo da gledamo u sazvezdja koja stoje upravno na galakticku ravan, tj. gledamo u prazan svemir.


M 72

Globularno jato blede magnitude 9.3 i prividne velicine 6.6.

M72 je najbledje Messier globularno jato i mnogo toga i u praksi doprinosi bledom i ''neuglednom'' izgledu ovog objekta:

- sa magnitudom 9.3 najbledji je Messier globular, a cak su u i mnoga NGC jata vece magnitude od njega.

- jato je od Sunca udaljeno dalekih 54.570 ly, sto ga opet cini jednim od najudaljenijih Messier globulara. To znaci da ce njegove zvezdice sijati bledim sjajem sto ce itekako uticati na njihovo razlucivanje - najsjajnija zvezda jata sija tek magnitudom 14.2. Jato se nalazi iza galaktickog centra, pa gledajuci ga posmatramo ''sa druge strane'' galaksije.

- sa velicinom od samo 6.6', M 72 predstavlja mali globular. To opet znaci da ce za osmatranje jata biti potrebna veca uvecanja koja ce dodatno ubledeti njegov ionako mali sjaj. Jato je i fizicki malo i precnika je ''samo'' 100 ly.

'- jato ima mizeran povrsinski sjaj od 13.04 mag/arcmin². Eto jos jedne otezavajuce okolnosti.

Jato je mlad clan Mlecnog Puta. Deo je Helmi strems - potoka zvezda koji su nastali kada je Mlecni Put pocepao patuljastu galaksiju u kojoj je M72 nastao. Sugestije o ranijoj pripadnosti M72 nekoj drugoj galaksiji dolaze i iz njegovog retrogradnog kretanja. Starost objekta procenjuje se na ''samo'' 9.5 milijardi godina sto ga stvalja u jedno od poslednje stvorenih jata koje danas pripadaju Mlecnom Putu. Po ''mladosti' mu je slicno  samo globularno jato M71 u sazvezdju Sagitta.

Lociranje: lociranje je izuzetno lagano i postoje dva nacina: tako sto ponovo podjemo od zvezde Albali ili tako sto krenemo od asterizma M73. Ja cu dati nacin za nezavisno pronalazenje jata, kao da nismo prethodno posmatrali M73.

- krenuo sam od zvezde Albali (𝞮 Aquarii) magnitude 3.8 u glavnom asterizmu sazvezdja, iste one preko koje se trazi M73.
- jugoistocno od nje videce se prominentan ostrouglo-jednakokraki trougao sa vrhom okrenutim na dole. Trougao je udaljen 2.5º od Albali, cine ga zvezde magnitud 6 i 7, te se lako istice u traziocu.
- M72 nalazi se tik levo od vrha trougla. Ja ga ne vidim u traziocu, ali dovoljno je naciljati negde 30' levo od zvezde i jato ce se pokazati u pogledu okularem malog uvecanja.

Opservacija: za posmatranje ovog objekta potrebno je dobro adaptirati se na mrak i sacekati mracnije noci kada ce juzni Aquarius biti sto manje svetlosno zagadjen kupolom svetlosnog zagadjenja horizonta.

M72 je izuzetno tezak objekat za osmatranje. Pojedinacne zvezdice mogu se videti iskljucivo perifernim vidom, i to posle malo duzeg posmatranja. Ovaj izvestaj rezultata je nekoliko osmatranje kroz sezone i mogu reci da se pogled poprilicno razlikuje u zavisnosti od kvaliteta osmatrackih uslova: od blede nerazlucive mrllje do granulirane pozadine sa superimponiranim zvezdama preko sebe. Sveukupno, na uvecanju 176x objekat pokazuje sledece karakteristike:

- pogled je bled i mrljast. I pored toga, M72 se jasno istice iz skoro bezzvezdane pozadine sazvezdja Aquarius. Jato je kruznog oblika i javlja se u solidnoj dimenziji od oko 2'.

- na 5' desno od jata nalazi se svetla zvezda magnitude 9. Ona ce dodatno svetlosno zagadjivati objekt pa je nije lose pokusati izmestiti je iz pogleda.

- povrsina jata je granulirana, i to se jasno vidi perifernim vidom. Ta granulacija je suptilna i fina i meni je to najlepsi deo ovog objekta.

-  Samo u najboljim nocima moze se razluciti nekoliko pojedinacnih zvezdica. Dve se nalaze na juznoj periferiji jata a jedna se nalazi preko lica objekta, severno od sredista. E sad, tu su i dve zvezde na severozapadnoj ivici jata. One nisu usadjene u objekat vec su mu, stojeci jedna iznad druge, nakacene na severnu ivicu. Ja ne znam da li su one deo objekta.

- jato je malo gusce ka centru. Namerno sam iskoristio izraz ''gusce'' a ne ''svetlije'' jer ja centar ne vidim kao regiju viseg sjaja vec samo kao regiju vece koncentracije zvezda. Nije to ni blizu onih ''uzarenih'' jezgra globularnih jata, mozda se moze govoriti o tek pomalo jacem zasijanju centralne regije i to je sve.

Ovaj globular je izuzetno tesko osmatranje. Ako osmatrac zeli da izvuce maksimum iz objekta ceka ga rudarski posao, a sa malo rezultata. Posmatrao sam mnoga NGC jata koja su svetlija od M 72. Ono sto mi se kod jata svidja je suptilna granulacija ali i do nje nije lako doci.


NGC 7009 (Caldwell 55) - Saturn Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Aquarius, magnitude 8 i prividne velicine centalne regije 25''x17''.

Po magnitudi, jedna je od najsvetlijih planetarki na nocnom nebu. Medjutim, maglina je poprilicno udaljena i nalazi se na rastojanju 5.200 ly od Sunca, a fizicki je izuzetno malog precnika od 0.5 ly. Kada se uzme u obzir njena mala i fizicka i prividna velicina, uparene sa velikim rastojanjem, pravo je cudo kako objektat tako svetlo izgleda u okularu. To ima da zahvali svom ogromnom povrsinskom sjaju od cak 6.74 mag/arcmin². Povrsinski sjaj joj je toliko veliki da se maglina cak bez problema vidi i u traziocu.

Saturn Nebula je mala bipolarna planetarna maglina sastavljena od dva elipticna prstena, unutrasnjeg i spoljasnjeg. Spoljasnji prsten ima dve ekstenzije ka istoku i zapadu sto maglini daje izgled planete Saturn. Maglina bi u stvarnosti trebalo da ima zelenkastu boju zbog prirode zracenja centralne zvezde, ali je posmatraci ceto vide i u plavoj boji.

Zanimljiv podatak je da je Saturn Nebula prvo i jedino otkrice koje je William Herschel naprvio teleskopom od 12''.

Lociranje: Maglina ima visok povrsinski sjaj i stoga se vidi u traziocu. Najlakse se locira ako se krene od nase prethodne mete - M73.

- seversozapadno od M73 uocimo svetlu zvezdu 𝞶 Aquarii, magnitude 4.5.
- nacentriramo zvezdu u trazilac i u istom vidnom polju, malo vise od 1º zapadno, videcemo relativno sjajnu ,,zvezdu'' - nasu metu NGC 7009.

Ako nismo sigurni da li je to sto vidimo kroz trazilac maglina ili zvezda nije bitno. Samo pogledamo kroz okular malog uvecanja i elipsasti oblik magline jasno ce je razotkriti.

Opsrevacija: opservacija ovog objekta je prelaka ili izuzetno teska, u zavisnosti sta hocemo da osmotrimo. Ako je cilj vieti maglinu - vidljiva je vec u traziocu. Ako je cilj videti dvostuku strukturu i ekstenzije sa strane - tu mora mnogo stvari da se poslozi. Moje iskustvo je da osmatranje magline zahteva nekoliko ponovljenih opservacija, iskustvo, dobar seeing i mozda pre svega koncenaciju i upornost. Ono sto objektu ne treba je bog zna kakvo tamno nebo jer maglina sljasti.

Vec kroz okular malog uvecanja moze se identifikovati maglovita izduzena pufna plavkaste boje. Na vecim uvecanjima boja ce se izgubiti. Na malim uvecanjima maglina ce se pojaviti kao blago ovalna ali ce se na vecim pokazati da je izrazito elipsasta. Veca osa elipse usmerena je u smeru od 10h ka 4h. Maglina sija izuzetno svetlim sjajem koji je gusto koncentrisan, bez primetnih varijacija u osvetljenosti.

U principu, ako se sve ne poslozi, na vecim uvecanjima maglina ce se prikazati kao presvetli elipsasti disk guste uniformne ispune. Centralna zvezda magnitude 13 ne moze se osmotriti zbog izuzetno kondenzovanog centra objekta.

Medjutim u nocima dobrih atmosferskih uslova i kada je posmatram odmoran i fokusiran, na uvecanju 320x maglina pokazuje fantasticne detalje:

- unutar elipsastog diska primetan je centar manje osvetljenosti od spoljasnjosti. Stoga disk izgleda kao da je oivicen svetlom ivicom pa maglina dobija prstenastu strukturu. To osmatranje je jako tesko i ne uspeva mi svaki put. Takodje, ponekad mi OIII filter pomogne u tom osmatranju a ponekad ne. Ne uspevam da utvrdim zbog cega se to desava, ubedjen sam da je to pitanje skoncentrisanosti pri posmatranju i da nema veze sa filterom. Taj bledji centar je takodje elipsastog oblika i prati usmerenje diska, pa se moze reci da su unutrasnjost i spoljasnji prsten koncentricni.

- od krajeva duze ose elipse pruzaju se dve kratke ekstenzije. Njih iskljucivo uspevam da vidim perifernim vidom. Mozda ime magline ume i da zavara - ekstenzije nisu nista nalik Saturnu. Kratke su, tanke i siljate. Daleko su manjih duzina nego sto su recimo Saturnovi prstenovi u poredjenju sa diskom planete. Ekstenzije se prizaju tako da prate pravac vece ose  diska magline.

Ekstenzije vidim bez filtera i uglavnom bolje uspevam da ih osmotrim na uvecanju 176x nego na 320x. Verovatni razlog tome je sto su one jako blede te se na manjem uvecanju pokazuju svetlije. Medjutim,  ako je noc dobra, vidim ih i na uvecanjima od 440x. Opet mi nije jasno zasto se to desava. Takodje je zanimljivo da su ekstenzije svetlije na krajevima  nego na pocecima, te da su na zavrsecima malo i zadebljane.

- intenzivnim koriscenjem perifernog vida oko cenralnog dela magline moze se primetiti bledi halo. I halo je koncentrcan sa osnovnim usmerenjem elipticnog diska i izgleda bledo i duholiko. Taj halo obuhvata i ekstenzije i samo njihovi krajevi uspevaju da mu ''pobegnu''.

- maglina je osno simetricna i po duzoj i po kracoj osi, bez ikakvih odstupanja od simetrije.

Sto se tice koriscenja filtera, maglina moze da se u celosti osmotri i bez njih. OIII me malo zbunjuje kod ovog objekta jer jos ne uspevam sam sebi da objasnim da li pomaze ili odmaze osmatranju. U principu, sve sto sam osmotrio sa filterom uspevao sam i bez njega pa stoga mislim da filtrirano posmattranje nije neophodno.

Saturn Nebula ume da bude zahtevno posmatranje. Ovaj izvestaj rezultat je nekoliko ponovljenih posmatranja  u rasponu od nekoliko sezona. I dan danas mi se desi da ne vidim nista do jednobrazno popunjeni svetli elipsasti disk. DSO u sazvezdju Aquarius nisu bas na zavidnoj visini u odnosu na horizont i potrebno je sacekati noc bez turbulencija donje atmosfere. Takodje, smatram da su odmor i koncentracija bitni faktori u osmatranju. Slicno mi se desilo i sa Cat's Eye Nebula u sazvezdju Draco: sezonama sam mislio da je maglina svetlo ispinjeni disk i nista vise dok ove sezone nisam na odmoru pogledao maglinu potpuno fokusiran i ''pao sa stolice''.

Zeta (𝞯) Aquarii

Binarni sistem u sazvezdju Aquarius. Cine ga dve po klasi i magnitudi veoma slicne zvezde. Primar je zvezda glavne sekvence F-tipa, magnitude 4.42. Sekundar je subdzin F-tipa, magnitude 4.51.

Separacija sistema je veoma mala i iznosi samo 1.9''. Zvezdama treba 587 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Lociranje: Deo je glavnog asterima sazvezdja Aquarius. Najsjajnija je i najsevernija zvezda asterizma ''Water Jar'' - ''Krcag Vodolije''.

Opservacija: Ovaj par predivno izgleda u okularu. Podseca me na Mi Draconis sistem u savzedju Draco. Dve skoro potpuno podjednake zvezde na bliskom rastojanju. Par sam prvi put potpuno razdvojio vec na uvecanju 176x. Zvezde su identicne i po sjaju i po boji, i obe se prikazuju zuckasto. Na tom uvecanju par je jedva razdvojen ali zato ima jako malo difrakcije i sve izgleda poprilicno ostro. Na uvecanju 320x pogled nije bolji jer se javljaju izrazeniji difrakcioni prstenovi, ali zato vise dolazi do izrazaja da je jedna zvezda vise belo-zuta nego cisto zuta.

Ono sto je zanimljivo kod ove mete je koliko je malo uvecanja trebalo da se razdvoji par na tako maloj separaciji. Razlog tome je sto su obe zvezde skoro identicnog sjaja. Takvi parovi su mnogo laksi za razlucivanje od parova na istoj separaciji cije se magnitude razlikuju vise od 1. Takodje, zbog efekta dodirivanja zvezda parovi jednakih magnituda najbolje izgledaju na prvom uvecanju koje moze da ih razdvoji.  Recimo, komponente zvezde Mi (𝞵) Cygni nalazile su se na istoj separaciji ali kod nje sam morao da guram sve do 408x da bi je razlucio - sve zbog velike magnitudne razlike primara i sekundara.


12 Aquarii

Binarni sistem u sazvezdju Aquarius. Komponente sistema sijaju magnitudama 5.9 i 7.5, i nalaze se na jako bliskoj separaciji od 2.44''.

Primar sistema je dzin G-tipa, dok je sekundar zvezda glavne sekvence A-tipa. Stoga je koloricna razlika para izuzetno velika. Nazalost, zvezda se nalazi izuzetno nisko na nocnom nebu i da bi se njena koloricnost i primetila zvezdu treba posmatrati iskljucivo u nocima odlicnog seeinga. Sve ostalo dace mutnu sliku izduzene zvezde sa razlikom u boji izmedju krajeva te mutne, male mrlje.

Lociranje: Izuzetno laka lokacija preko sjajnih zvezda koje se lako vide u traziocu. Moj star-hopp mozda jeste malo naokolo, ali sam se drzao kratkih poteza od zvezde do zvezde, koje sve mogu da stanu u isti pogled trazioca.

- Krenemo od zvezde Epsilon (𝞮) Aquarii magnitude 3.8, na krajnjem jugozapadu glavnog asterizma sazvezdja. Ovu zvezdu cemo lako prepoznati jer je odmah do nje jos jedna svetla zvezda - Mi (𝞵) Aquarii.
- Od 𝞮 Aquarii ide sledeci star-hopp: 𝞮 Aqr - HD 198949 - opticki dvostruki sistem 4 i 5 Aqr - 11 Aqr - 12 Aqr. Na kraju posta dacu mapu sa lokacijom.

Opservacija: Opservacija ovog sistema je izuzetno teska. Naime, zvezda se nalazi na niskom delu nocnog neba. U tom delu neba, objekati po pravilu lose reaguju na velika uvecanja usled nestabilne atmosfere, turbulencija vazduha i svetlosne kupole. Vec na srednjim uvecanjima, zvezde ovog dela neba gube ostrinu i prikazuju se pufnasto umesto tackasto. A kao za inat, optimalno uvecanje za posmatranje ovo zvezde je 300x i bilo mi je jasno jos u pripremi objekata za posmatranje da ova zvezda ide na listu meta koje cekaju sto bolji seeing.

Na malim i srednjim uvecanjima, 12 Aquarii deluje kao pojedinacna zuckasta zvezda, koja izgubi ostrinu vec na uvecanju 107x. Iako se na ovim uvecanjima sistem ne moze razdvojiti, vec na njima je jasno da je u pitanju dupla zvezda. Naime, zvezda kroz okular ne izgleda kruzno vec izduzeno, i to je u principu naznaka da je pred nama dvostruki sistem.

Prvo uvecanje na kome sam razdvojio par bilo je 176x. Daleko je taj pogled bio od kvaliteta pogleda kojim se razdvajaju zvezde istih magnituda i separacije na visokom nocnom nebu. Komponente se ne prikazuju tackasto, vec pufnasto i nejsasno, a zuta izmaglica koju primar siri oko sebe popunjava prostor izmedju komponenti. Ta izmaglica obuhvata i bledji sekundar, i sa teskom mukom on nekako uspeva da se pojavi u pogledu. Sekundar se toliko nejeasno pojavljuje da nisam bio u stanju da mu odredim boju. Takodje, desava se da se sekundar naizmenicno pojavljuje i nestaje iz pogleda. U principu, jedan nekvalitetan pogled na nesto sto je trebalo da bude ultimativno kolorican par.

Medjutim, na uvecanju 320x pogled postaje fantastican ali i jako frustrirajuc.  Neverovatno je koliko promena seeinga iz minuta u minut utice na percepciju ovog sistema. Sistem samo u jednoj sesiji osmatranja menja pogled iz ocaravajuceg u razocaravajuc. U principu, na ovom uvecanju pogled na sistem je jako nestabilan: zvezde igraju jedna pored druge a sekundar malo pa malo iskoci van pogleda pa se vrati. Medjutim, u trenucima dobrog seeinga par se pokaze u svom punom sjaju i pogled je jednan od najkoloricnijih koji sam ikad video. Zuti primar uparen sa plavim sekundarom pojam je za koloricnost binarnih sistema, a ovaj je bas takav. Nazalost, ovakav pogled dolazi u mahovima i vec u drugom trenutku se izgubi, pa zvezdi treba posvetiti mnogo vremena. Sa ovom zvezdom samo treba biti uporan: dobar pogled moze da potraje i po nekoliko minuta pre nego sto sekundar iscezne iz pogleda. Na 12 Aquari sam naucio da sedim za okularom i cekam trenutke dobrog seeinga. Nesto slicno kada gledamo planete u turbulentnoj noci: ako dovoljno dugo sedimo dodju momenti kada se slika stabilizuje i detalji se pojave u ostrom pogledu. Binarni sistemi nisu izuzetak. Ovom stregijom sam kasnije razlucio i sistem 𝞭 Cygni (Fawaris).

Ovaj sistem zahteva odlicno nebo, vreme, stpljenje i zivce. Medjutim, nagrada je velika. Nema bas previse osmotrivih zuto-plavih binarnih sistema. Ovaj pogled je redak i lep, te vredi pomuciti se.


Beta (𝞫) Cephei - Alfirik

Trostuki zvezdani sistem teleskopski razluciv na dve komponente. Primar sija magnitudom 3.17 i spektroskopski je binarni sistem. Sekundar je magnitude 8.63 i stoji na separaciji od 13.5'' od svetlije zvezde. Par je gravitaciono povezan.

Primar se sastoji od dve zvezde ali mi ga vidimo kao jednu jer je separacija izmedju njih premala za amaterske teleskope. Veca zvezda sistema je plavi super-dzin stelarne klase B1 IV. Vidljivi pratilac je daleko bledji i zvezda je glavne sekvence stelarne klase A2.

Kao i sve zvezde B-tipa, 𝞫 Cephei je mlada zvezda, s tim sto je u ovom slucaju bas rec o ''nedonoscetu''. Zvezda je stara 8.7 miliona godina i jedna je od najmladjih zvezda vidljivih golim okom.

Inace, treba reci da je 𝞫 Cephei prototip 𝞫 Cephei varijabilnih zvezda. Njih ne treba pomesati sa mnogo ''egzoticnijim'' Delta Cephei varijabilnim zvezdama koje se drugacije nazivaju ''Cepheid variables''. 𝞫 Cephei varijabilne zvezde su mlade zvezde B-tipa koji imaju neznatnu promenjivost sjaja usled pulsacija na svojoj povrsini. Delta Cephei varijabilne zvezde cu opisati u sledecoj meti i one su sasvim ''drugacija zivotinja'', mnogo veca i ekstremnija.

Lociranje: zvezdu sam video golim okom i direktno je naciljao. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja.

Opservacija: 𝞫 Cephei je jedan od onih sistema kod kojih se prijavlljene boje znatno razlikuju. Ja primar vidim plavo-beo, sto je skroz OK, ali sekundar vidim narandzasto-zut a na vecim uvecanjima cak i zelenkasto. Nema teorije da zvezda A klase sija tom bojom - ali ja je tako vidim. Kopao sam po magazinima i forumima, i to duboko, i nasao da ja nisam jedini koji vidi tu boju. Sa druge strane, ima isto toliko izvestaja koji sekundar pominju kao beo, kakav bi i trebao da bude. Pokusavao sam da vidim da li je stelarna klasa sekundara drugacija od one koju ja znam ali o tome ima jako malo podataka. Na kraju ispada da je 𝞫 Cephei jos jedan od onih binarnih sistema koji se igraju sa posmatracima i cija koloricnost zavisi od licne percepcije boja.

Par je razluciv vec na uvecanju 62.5x, gde izgleda jako zanimljivo i koloricno. Iako je magnitudna razlika ogromna, malo sira separacija dozvoljava sekundaru da potpuno dodje do izrazaja i da zasija kao sto zvezde magnitude 8.6 inace i sijaju - sjajmo i sa ispunom. To znaci da se pratilac ne pokazuje kao zrno peska vec kao zvezda koja je dovoljne velicine i sjaja da bi joj se odredila boja. On jeste drasticno manji od svetlije zvezde ali je taman toliko udaljen od nje da rasipanje sjaja primara ne utice na njega.

Primar je izuzetno sjajan i pomalo rasipa boju oko sebe. Plavo-bele je boje koja mnogo vise ide ka plavoj. Sekundar se nalazi na 5h u odnosu na primar i sija zuckasto-narandzastom bojom, cak mozda vise narandzastom. To je moj licni utisak, zvezda bi trebalo da bude bela ali meni nije. Boje zvezda daju sistemu jako lepu koloricnost i mogu reci da me je ovaj sistem bas prijatno iznenadio.

Malo me je bio zbunio ovaj par jer sam ocekiva dosadno plavo-belu sliku pa sam otisao na veca uvecanja ne bi li imao jasniju percepciju boja. Takodje, na vecim uvecanjima sam pokusao da defokusiranjem indukujem pojavu difrakcionih prstenova koji bi jasnije prikazali koloricnu ispunu zvezda. Veca uvecanja potvrdila su da je primar skoro plav. Medjutim, difrakcioini prstenovi sekundara su jako teski za indukooanje jer ih popuno prekriju svetli i siroki prstenovi svetlije zvezde Stoga sam morao da se zadovoljim pogledom na fokusiranu zvezdu, koji me je jos vise zbunio jer je sekundar poceo da se prikazuje i pomalo zelenkast u centru.

Alfirik je prelep pogled zbog ekstremne neuskladjenosti. Zvezde se po svemu razlikuju: i po sjaju, i po velicini, i po boji. Pritom obe zvezde dolaze do izrazaja i time doprinose ''neskladu'' i koloricnosti.


Delta (𝞭) Cephei

Binarni sistem u sazvezdju Cephues. Primar je cuvena varijabilna zvezda cija se magnituda menja u rasponu 3.6-4.4 u periodu 5.37 dana. Pri tome joj se cak menja i stelarna klasa, koja ide od F5 do G3. Sekundar je magnitude 6.3 i stelarne je klase B7. zvezde se nalaze na sirokoj separaciji od 40.9''. Medjutim, nemojte da vas separacija zavara: Delta Cephei je vizuelno predivan par, a naucno sistem predstavlja jenu od najznamenitijih zvezdi na nebu.

Uz Algol i Miru, Delta Cephei je sigurna najznamenitija varijabilna zvezda na nebu. Kod nje je prvi put otkrivena varijabilnost zvezde usled pulasacije u jednakim intervalima.  Stoga se ova zvezda naziva protoripom Delta Cephei varijavilnih zvezda. Cesto se u astonomiji za takve zvezde koristi skraceni naziv ''Cepheid variables''. Od spoznaje varijabilnosti zvezde do danas otkrivene su mnoge Cepheid varijabilne zvezde, pa su one jedne od najcescih varijabilnih zvezda na nocnom nebu.

Delta Cepheid zvezde su po pravilu zuti dzinovi koji pulsiraju u jednakim intervalima. Ta pulasacija dogadja se usled disbalansa sile samo-gravitacije i sila koje proizvodi nuklearna fuzija u jezgru zvezde. Da objasnim: kao i kod svake kuce, zgrade ili mosta, sopstvena tezina zvezde pokusava da je urusi samu u sebe - da je skvrci. Sa druge strane, nuklearna fuzija u jezgru stvara sile koje teze da zvezdu prosire ka spolja. Neke zvezde jos uvek nisu nasle ravnotezu tih sila koja bi ih stabilizovala i takve zvezde pulsiraju - periodicno se skvrcavaju i prosiruju. Kako se time smanjuje i povecava fotosfera zvezde dolazi i do promene u njenom sjaju, a moze doci cak i do promene u stelarnoj klasi.

Delta Cepheid zvezde nisu jedini tipovi varijabilnih zvezda koje pulsiraju. Ono po cemu se one razlikuju od ostalih je uvek isti period i krarkoca tog perioda. Recimo, kod Mira varijabilnih zvezdi period je uvek isti ali se meri godinama. Kod nekih drugih varijabilnih zvezda periodi su iregularni, cak toliko da se ne mogu odrediti. Kod nekih pulsirajucih zvezda ne pulsira cela zvezda vec samo njen deo. Delta Cephei varijabilne zvezde su zuti dzinovi kod kojih cela zvezda pulsira i to u veoma kratkom periodu. Konkretno, Delta Cephei menja magnitudu u intervalu 3.48-4.37 u periodu od samo 5.37 dana. Potom se ceo cikuls varijabilnosti ponavlja.

Posto Delta Cephei zvezde imaju stabilnu i predvidivu varijabilnost, one su odigrale kljucnu ulogu u jednom od najvecih otkrica u istoriji astronomije  - da su ''blede maglovite mrlje'' koje su astronomi vekovima videli u okularima u stvari udaljene galaksije a ne magline. 1920. godine u astonomiji se odigrao veliki dogadjaj nazvan ''Velika debata'' (Great debate). U njoj su misljenja sukobila dva velikana astronomije: Harlow Shapley i Herber Curtis (da, to je onaj Shapley iz Shapley-Sawyer klase globularnih jata). Tema debate bila je priroda onoga sto mi danas znamo da su galaksije. Shapley je tvrdio da su one magline unutar Mlecnog Puta, dok je Curtis zastupao stanoviste da su u pitanju udaljeni ekstragalticki objekti tj. gaslaksije. Debata nije dala razjasnjenje ali je zato tri godine kasnije na scenu stupio istinski velikan i resio problem. U pitanju je Edwin Hubble koji je jednom za svagda dokazao van svake sumnje da su u pitanju galaksije - i to preko Delta Cephei varijabilnih zvezda. Hubble je shvatio da uvek jednaki odnosi period-luminoznost cine Cepheid varijabilne zvezde odlicnim stabillnim ''sidristima'' jer im se uvek moze odrediti udaljenost. Hubble je unutar M31 identifikovao Cepheid varijabilne zvezde i odredio njihovu udaljenost. Koliko su udaljene one - toliko je udaljena i galaksija. Ako nekog bas zanima kako i to cu objasniti u posebnom postu inace odoh u roman. 1923. Godine Hubble je objavio da je identifikovanjem Delta Cephei varijabilnih zvezda unutar Andromeda galaksije utvrdio da se one nalaze na rastojanju koje daleko izlazi iz okvira Mlecnog Puta, a samim tim i da je M31 ekstragalkticki zvezdani sistem - galaksija. Time je Hubble stavio tacku na ''Veliku debatu''. Mi danas postojanje galaksija uzimamo ''zravo za gotovo'' ali to je tek od skora tako. Mislim da je ovo veoma zanimljiva prica, kako otkice i proucavanje varijebilnosti zvezde moze da dovede do jos vece spoznaje, mozda i jedne od najsustinskijih ikada u astronomiji.

Lociranje: zvezda nije deo glavnog asterizma sazvezdja ali se veoma lako pronalazi.

- krenuo sam od zvezde Zeta (𝞯) Cephei magnitude 3.35 u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezda predstavlja desni ''temelj kuce''.
- 𝞯 Cephei gradi distinkitivan pravougli trougao sa dve sjajne zvezde u polju: bliza je 𝞮 Cephei a dalja je danasnja meta 𝞭 Cephei. Zvezda je od 𝞯 Cephei udaljena 2.5º.

Opservacija: Prelep prizor ! Ocaravajuc ! Meni je ovaj par kolorican skoro kao Albireo i misljenja sam da je 𝞭 Cephei jedan on najzapostavljenijih binarnih sistema u osmatrackoj astronomiji. Separacija jeste velika ali cilj ovog osmatranja nije razlucivanje parav vec osmatranje magicnog kontrasta sistema.

Par je naravno razluciv vec na uvecanju 62.5x, a sjajne magnitude zvezda cine da par vec na malom uvecanju zasija jasno osmotrivim bojama. Primar je ne zute vec zlatne boje. Ta zlatna boja je jos upecatljivija nego kod Al Saib-a (𝞬 Delphini) a zvezda svetluca kao dukat u fontani. Sekundar se nalazi na 8h u odnosu na primar i sija plavom bojom. Moze se reci i da je plavo-beo, ali ta nijansa upecatljivo vise ide ka plavoj nego ka beloj boji. Stoga u pogledu imamo zlatno-plavi par, na separaciji dovoljnoj da ne dodje ni do kakvog gusenja boje ili sjaja. Predivan prizor.

Na uvecanju 107x boje su jos jace a pocetna opservacija zlatno-belog sistema je jos evidentnija. Na uvecanje 176x isao sam samo radi indukovanja difrakcionih prstenova defokusiranjem radi konacne potvrde percepcije boja.

Zvezda se nalazi u relativno siromasnom zvezdanom polju i apsolutno dominira njime.

𝞭 Cephei smatram za jedno od svojih najvecih uzivanja u binarnim sistemima. Ima jos parova cija je razliku u stelarnim klasam cak 3 nivoa, ali malo njih su magnituda dovoljnih da boje potuno dodju do izrazaja. Jos je manje zutih dzinova koji sijaju zlatnom bojom a da pored sebe jos imaju izrazito plavu zvezdu. I sve se to vidi jasno, svetlo i ostro. Jedan od nalepsih estetskih pogleda na zvezdane sisteme nocnog neba.

Binarni sistem u sazvezdju Cepheus, primara magnitude 4.9 i sekundara magnitude 7.1. Zvezde se nalaze na separaciji od 3.3''.

Primar je masivni dzin G-tipa dok je sekundar zvezda glavne sekvence F-tipa. Zvezdama treba 1.500 godina da naprave jednu orbitu oko zajednickog centra mase.

Sama po sebi, ova separacija je mala. Medjutim, uparena sa ovako velikom magnitudnom razlikom dve zvezde, separacija cini ovaj par dodatno izazovnom i teskom metom.

Lociranje: Zvezda se ne nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja ali se izuzetno lako locira:

- krene se od zvezde Iota (𝞲) Cephei u glavnom asterizmu sazvezdja Cepheus. Ako zvezdu nacentriramo u trazilac na krajnjem jugu istog vidnog polja primetice se svetla zvezda HD 218029.
- nacetriramo HD 218029 u trazilac i opet cemo na krajnjem jugu istog vidnog polja videti svetlu zvezdu - nasu metu Omicron Cephei.

Opservacija: Izuzetno zahtevna meta. Posmatrao sam je dve veceri, jer je za kvakitetan pogled potreban dobar seeing..

Prvo jasno razvajanje izvrsio sam na uvecanju 176x. Primar nije ostar, pufnast je i siri oreol svetlosti oko sebe koji poprilicno ''jede'' bledi sekundar. Za bolje osmatranje nije lose koristiti periferni vid, meni je pomogao da sekundar zasija malo sjajnije a procep izmedju zvezda je bio cist i bez dodirivanja.

Primar sija zuto-belom bojom. Sto se tice sekundara, zvezda izgleda isuvise malo i bledo da bi mogao da procenim boju. Trebalo bi da bude zut ili belo-zut ali ne mogu da potvrdim boju. Probao sam da defokusiram par i recimo da se sekundar video zuckasto-crven, ali to uzmite sa rezervom.

Na uvecanje 320x isao sam zbog bolje percepcije boja. Separacija se pokazala bolje ali su se pojavili difrakcioni prstenovi koji su poceli da ispunjavaju prorez izmedju para,. Medjutim, skoncentrisanim posmatranjem kroz okular njihov uticaj moze da se svede na minimum. Sekundar se vidi vece a perceprcija boja je bila malo bolja ali i dalje ne mogu da garantujem u kojoj boji sam video bledju zvezdu - neka ostane zuto-crvena.

Zvezdano polje u kome se par nalazi je malo razocaravajuce za sazvezdje Cepheus,  jer u ovom njegovom delu pozadinskog sjaj nema u izobilju. Stoga zvezda izgleda kao da stoji usamljeno u vidnom polju.

Pogled na ovaj par je jako lep. Par je kolorican, blizak, a ako je seeing dobar par ce se prikazati cisto razdvojen.

Kada zavrsimo posmatranje ovog para nije lose vratiti se na nasu polaznu tacku - zvezdu Iota Cephei u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezda je crveni dzin i zaista lepo izgleda u okularu u svom narandasto-crvenom sjaju.

Sazvezdje Pegasus dominira visokim jesenjim nebom i istice se svojom velicinom i oblikom. Centralni deo sazvezdja oivicen je sa cetiri sjajne zvezde i cini asterizam koji se naziva ''Veliki Kvadrat Pegaza''. Necu posebno navoditi koje zvezde cine kvadrat, sem da se od jednog temena pruza glava Pegaza, od drugog dve prednje noge a na jedno od temena nastavlja se sazvezde Andromeda.

Veliki Kvadrat jasno je vidljiv u kasnim letnjim nocima i tokom cele jeseni, ali je isto tako vidljivo koliko je unutrasnjost kvadrata prazna i tamna. U nocima lose transparencije golim okom  moguce je videti malo zvezda unutar asterizma. Dve koje se uvek vide su 62 Pegasi i 68 Pegasi. Ako vidimo makar jos jednu onda znamo da je noc relativno transparentna. Stavise, broj zvezda koji se vidi golim okom unutar Velikog Kvadrata u amaterskoj astronomiji sluzi kao merilo transparentnosti nocnog neba:

0-2 - slaba transparentnost
3-7 srednja
8-11 dobra
12 i vise oznacava odlicnu transparentost.

Ja mislim da su za nase lokacije ove brojke isuvise optimisticne. U pristojnim nocima vidim nekih 5-6 zvezda, cesto samo 2-4 zvezde. Mali broj svetlih zvezda istovremeno znaci  i da je kretanje po unutrasnjosti Velikog Kvadrata poprilicno tesko. Veliki Kvadrat ne samo sto nema svetlih zvezda u sebi vec nema ni svetlih objekata. Svi objekati unutra njega su mali i bledi, sto ne znaci da su nezanimljivi.

Najlepsi objakat u sazvezdju i jedan od lepsih na celom jesenjem nebu - globularno jato M15, nalazi se van asterizma i jedno je od najgledanijih sezonskih meta.


M 15 - The Great Pegasus Cluster

Globularno jato u sazvezdju Pegasus, magnitude 6.3 i prividne velicine 18'.

Jedno je od najsjajnijih, najvecih, najstarijih i najbogatijih globularnih jata. I ne samo to - jato jedno od najvecih po stvarnoj velicini: jato fizicki meri ogromnih 210 ly u precniku !!! Apsolutna je zvezda jesenjeg nocnog neba i jednan od najpoznatijih globulara uopste. Ovaj objekat je poprilicno daleko od Sunca i lezi na udaljenosti od 33.600 ly.

Jato je Shapley-Sawer klase IV, sto znaci da ima srednje-bogatu koncentraciju ka centru. To ce se u okularu itekako videti. Vec sam govorio o tome da je razlika u klasi izmedju V (M13) i IV (M 15) veliika i treba uporediti ta dva objekta, u kasno leto ili ranu jesen kada su oba osmotriva i lepo pozicionirana na nebu.

M 15 je jedno od najguscih poznatih globularnih jata. Do sada nije nadjeno objasnjenje zasto su zvezde jata toliko zbijeno spakovane. Vec sam rekao da jato ima ogromnu velicinu, ali u tih 210 ly spakovano je neverovatnih 300.000 - 1.000.000 zvezda. Neka od objasenja idu ka tome da u centru jata postoji masivna crna rupa do toga da je jato vec dozivelo tezak gravitacioni lom kroz svoju istoriju.

Lociranje: jato se nalazi izvan Velikog Kvadrata i vidljivo je u traziocu. Uocimo dve krajnje zvezde u ''glavi'' Pegaza: 𝞱 i 𝞮 Pegasi. Ako produzimo liniju od 𝞱 do 𝞮 za samo 4º, u vidno polje ce uci nasa meta M15.

U traziocu M15 izgleda kao pufnasta zvezda. Nemojte da vas zbuni sjajna zvezda magnitude 6.1 koja se nalazi tik uz jato. Zvezda ce sijati ostro u traziocu, a jato pufnasto.

Opservacija: Pogled je fantastican i drugaciji od svih ostalih globulara. Jato je veliko, sjajno i vec na malim uvecanjima gusto granulirano, a na vecim razlucivo do blizu stotinu zvezdica. M 15 pokazuje jasnu trodelnu strukturu:

- u sredini je mali pregusti centar koji izgleda kao uzarena kugla
- dalje sledi beli ''mlecni'' prsten koji okruzuje jezgro
- na kraju imamo bledi halo za koji se na vecim uvecanjima vidi da se sastoji od serije dugackih lanaca zvezda.

Jato sam posmatrao na 176x i 320x. Na 176x izrazenija je struktura jata ali se na 320x broj razlucenih zvezda znatno povecava. Na 320x cak se mogu brojati zvezde u lancima koji izviru iz centra objekta.

1.) Centar

Samo jezgro jata je ovalno sa usmerenjem duze ose od istoka ka zapadu. Izuzetno je gusto i potpuno nerazlucivo, te sija intenzivnim sljastecim sjajem. Nema puno globulara kod kojih jezgro deluje toliko ''uzareno''. Centar ne pokazuje nikakvu teksturu jer je ispunjeno gustim mlecnim sjajem kroz koji se nista ne probija. Koliko je meni poznato centar nije razluciv ni vecim teleskopima od mog. Vec sam pomenuo da ovaj objekat sadrzi 300.000-1.000.000 zvezda i da je neobjasnjivo gust u centru.

Jezgro je nesrazmerno malo u odnosu na precnik jata.

2.) Prsten

Jezgro je okruzeno mlecnim prstenom gusto zbijenih zvezda. Presten je takodje ovalnog oblika ali mu usmerenje ne prati usmerenje ovalnosti jezgra vec mu je duza osa usmerena upravno na duzu osu jezgra.

Mozda na osrednjim uvecanjim i direktnim pogledom ovaj prsten deluje nerazlucivo ali sve se menja promenom posmatracke tehnike i prelaskom na veca uvecanja. Uvecanja +176x uparena sa perifernim vidom cini cuda kod prstena i pokazace da se on sastoji od mnostva gusto spakovanih ali razlucivih zvezdica. Mnoge zvezde u prstenu sijaju visokim sjajem i deluju kao da su superimpoonirane preko mlecne pozadine nerazlucenih zvezda. Nerazluceni deo prstena je osetno granuliran, ali ne ''fino''  vec gusto i krupno. Fantastican prizor i po meni najlepsi deo objekta.

Prsten nije uniformne osvetljenosti vec bledi ka spoljasnjosti.

3.) Halo ili serija lanaca zvezda koji cine spoljanjost jata

Na uvecanjima +176x vidi se da je spoljasnjost M15 potpunmo drugacija od ostalih globulara. Umesto da se prikazuje kao delimicno razluceni sjaj bledji od centralnog, kod M 15 halo je potpuno razluciv i sastoji se od citavog niza dugackih lanaca.

Ti lanci nisu zbijeni jedan do drugog, i jos zanimljivije, nisu radijalno usmereni od centra. Umesto toga lanci krivudaju oko centralnog dela jata, kao spiralne ruke galaksije. Stoga me je ovaj objekat jako podsetilo na face-on spiralnu galaksiju

Lanci su izuzetno dugacki, pa se i po tome M15 izdvaja u odnosu na ostale globulare. Naime, u pokusaju da odredim dimenzije jata dosao sam do zakljucka da sveukupno jato meri nesto vise od 6', od cega su sami lanci dugacki oko 3'. To znaci da je duzina lanaca jednaka precniku jezgra i prstena zajedno. To stvara prelepu i unikatnu sliku.

Sto se tice usmerenja tih lanaca moje opazanje je sledece:

- sa 1h polaze dva kratka ali svetla lanca.
- na 4h tu su dva bleda ali dugacka lanca koji se pruzaju radijalno. Oni u sebi imaju po 3 siroko razdvojene zvezde.
- sa juga jata polazi lanac koji vrlo brzo zalomi pod pravim uglom ka istoku i nastavlja da se pruza duboko u polje.
- sa 11h polazi lanac jedan redak i dugacak lanac koji savija na istok i takodje ide duboko u polje.

—---------------

U M15 jako je tesko brojati zvezde. Razlog tome je sama gustina objeta. Pokusao sam da izbrojim zvezdice u cetvrtini jata pa da taj broj pomnozim sa 4 i dosao sam do brojke oko stotinak razlucenih zvezda. Kazem oko strotinak je ta tehnika kod M15 bas i nije najbolja posto lanci zvezda na periferiji nisu simetricni. U svakom slucaju, M15 je jedno od jata sa najvise uocljivih pojedinacnih zvezdica.

U oklularskom pogledu jato ce pratiti dve zvezde. Zvezda magnitude 6.1 koju smo vec pominjali i koja se nalazi uz jato. Ona je locirana 17' severozapadno od jata i videce se na malim i srednjim uvecanjima ali ce se izgubiti na velikim. Druga zvezda je mnogo bliza jatu. To je zvezda HD 204712 magnitude 7.6, koja se nalazi samo 6' jugozapadno od jata i pratice jato na bilo kom uvecanju. Zvezda je sjajno uparena sa objektom jer svetli zelenkastim sjajem i lepo se slaze uz jato.

M15 je unikatan globular i jedno od najlepsih DSO osmatranja. Snazna kompaktnost i uzarenost iznutra, pa onda siroka i rasuta spoljasnjost, pa sve to jos razlucivo u stotinu zvezdica. Objekt deluje neobicno mocno i dominantno - fantastican pogled.


NGC 7814 (Caldwell 43) - Little Sombrero Galaxy

Edge-on spiralna galaksija u sazvezdju Pegasus, magnitude 10.6 i prividne velicine 5.5'x2.3'.

Galaksija je svoje ime dobila jer se na astrofotografijama vidi prominentna traka prasine koja preseca galakticko jezgro - isko kao kod cuvene Sombrero Galaxy M104 u sazvezdju Virgo. Medjutim, u osmatrackoj astronomiji ta traka prasine je jako tesko osmotriva, i to samo sa aparaturama 20'' i vise. U sazvezdju Pegasus itekako postoji galaksija koja zasluzuje naziv ''Little Sombrero'' - ali to nije ova. Sa osmatracke strane, galaksija NGC 7331, vodeca clanica znamenite Deer Lick Grupe,  je objekat kome ovo ime mnogo vise pristaje. Bilo kako bilo, iako NGC 7814 nimalo nece liciti na Sombrero galaksiju, sto naravno nije razlog da se galaksija ne pogleda. Ako se uhvati dobar seeing ova galaksija sija svetlo i a ono sto ce itekako moci da se uoci teleskopom je njeno neobicno veliko centralno ispupcenje.

Lociranje: Objekat se nalazi unutar asterizma ''Veliki Kvadrat Pegaza''.
- u trazilac nacentriramo zvezdu Algenib (𝞬 Pegasi) u Velikom Kvadratu Pegaza. U njenoj okolini po sjaju ce se izdvajati dve zvezde sa njenih suprotnih strana: 86 Peg i 87 Peg. Takodje uocimo svetli zvezdu Chi (𝟀) Pegasi magnitude 4.8 koja se nalazi na stranoci Velikog kvadrata koja spaja Algenib sa dobro poznatom zvezdom Alpheratz (𝞪 Andromedae).
- kada produzimo liniju koja spaja Chi Pegasi sa 87 Pegasi tacno za njenu duzinu u trazilac ce uci zvezda HD 225001. Nacentriramo trazilac na tu zvezdu, pogledamo kroz okular malog uvecanja i odmah pored zvezde uocicemo mali magloviti sjaj - nasu metu NGC 7814.

Do ovog star-hopp-a nisam dosao iz prve. Meni licno je unutrasnjot Velikog Kvadrata predstavljala problem za navigaciju. Problem sam prevazisao proucavanjem okoline zvezda koja cine temena kvadrata. Kada se nauci koje zvezde iz okoline temena pokazuju na ostala temena navigacija kroz asterizam postaje laksa. Iako vlada misljenje da je Veliki Kvadrat prazan, to je daleko od istine. Veliki Kvadrat u sebi ima lepih galaksija ali je za njihovo opazanje potrebna malo veca aparatura i pazljivije posmatranje

Opservacija: Na uvecanju 107x galaksija izgleda poprilicno sjajno i lako se istice iz vidnog polja. Medjutim, vidno polje je prepuno zvezda i to predstavlja problem. Neke zvezde se povecanjem uvecanja mogu izbaciti, nekih se mozemo lisiti pomeranjem galaksije po FOV-u, ali mnoge od njih ce uvek pratiti galaksiju.

Na uvecanju 136x galaksija prikazuje jako veliki i gust centar. Jezgro je kruznog oblika, sjajno i veoma guste mlecne ispune. Jezgro toliko dominira u odnosu na ostatak galaksije da ako se objekat posmatra direktnim vidom - centar je jedino i sto cemo videti. Stoga je u direktnom pogledu jako tesko osmotriti edge-on orijentaciju galaksije. Naprosto, jezgro je ogromno i nadsijava blede produzetke koji se pruzaju sa obe strane jezgra.

Medjutim, galaksija izuzetno reaguje na periferni vid i pomeranje galaksije po vidnom polju. Kruzenje tubusom i pustanje galaksije ''da seta'' je pogotovo uspesna tehnika kod NGC 7814. Sa obe strane jezgra pojavljuju se ekstenzije a galaksije uzima izduzeni oblik usmeren od 8h ka 2h. Te ekstenzije su kratke i zaobljene, te nisu iglicaste i tanke kao kod mnogih edge-on galaksija. Centar ne strci u odnosu na njih vec se galaksija javlja zaobljeno, u obliku lopte za ragbi. Te ''pipke'' nije lako osmotriti jer pogled ometaju zvezde u polju, od kojih jedna sija cak magnitdom 7, dok ih ima tri magnitude 9 i 10. Naime, kada kruzimo tubusom pomera se galaksija ali i sve te zvezde zajedno sa njom. Mozgu je jako tesko da se pri pomeranju objekata fokusira na bledji objekat a ignorise svetlije. Na ovom osmatranju sam dosta i naucio - kako da iz pogleda na objekte u pokretu koncentraciju sa svetlijih meta prebacim na bledju.

Cak i posle uocavanja ekstenzija, centar ostaje dominantan prikaz u pogledu.  Kod vecine edge-on galaksija centralno ispupcenje je nesrazmerno malo u odnosu na iglicaste ekstenzije koje se pruzaju od njega. Kod NGC 7814 centralno ispupcenje siri se preko cele trecine galaksije i njegov sjaj umnogome preplavljuje jedva vidljive ekstenzije.


Holm 820 (NGC 7769, NGC 7770 i NGC 7771) (galakticka grupa)

Holm 820 je naziv za grupu od tri galaksije od koje su dve sigurno u interakciji, a verovatno su sve tri gravitaciono povezane. Clanovi grupe su:

- NGC 7769 - spiralna galaksije magnitude 12 i prividne velicicine 1.6'
- NGC 7770 - lentikularna galaksija magnitude 13.6 i prividne velicine 0.7'x0.4'
- NGC 7771 - preckasta spiralna galaksija magnitude 12.2 i prividne velicine 2.3'x1.1'

NGC 7769 i NGC 7771 je par spiralnih galaksija udaljenih samo 5', sto znaci da obe staju u jedan okularski pogled bilo kog uvecanja. U pogledu ce se javiti i sicusna lentikularna galaksija NGC 7770, tik uz NGC 7771 sa kojom je u interakciji.

Dve vece galaksije su bledih magnituda i slicnih malih velicina. Iako male i blede ovaj galakticki par je izuzetna meta zbog polozaja koji zauzimaju u odnosu na nasu liniju pogleda. NGC 7769 je face-on galaksija dok je NGC 7771 edge-on. To znaci da se prva galaksija nama prikazuje sa licem okrenutim ka Zemlji i pokazace se kao kruzna. Sa druge strane, NGC 7771 prikazuje se sa licem upravno na nas pogled i prikazace se ''iglicasto'' i izduzeno. Ovakav galakticki par u jednom vidnom polju okulara je veoma redak (M81 i M82) i itekako se vredi potruditi oko njega, iako je osmatranje galaksija izuzetno naporno zbog njihove blede magnitude.

Lociranje: Galaksije su jos jedna meta unutar Velikog Kvadrata Pegaza i, kao sto je vec receno, lociranje nece biti jednostavno.

- u trazilac naciljamo zvezdu Phi (𝞿) Pegasi magnitude 5. Zvezdu nisam video golim okom i morao sam da je nadjem ''rucno traziocem''. Nasao sam je tako sto sam krenuo od zvezde Algenib (𝞬 Pegasi) u temenu Velikog Kvadrata i pratio pravac koji tu zvezdu spaja sa zvezdom HD 225073. Od te zvezde pruza se lanac od cetiri svetle zvezde od kojih je cetvrta daleko najsjajnija - Phi Pegasi. Odmah da kazem, naci zvezdu HD 225073 nije lako. Ja je nalazim tako sto znam da se iznad nase prethodne mete NGC 7814 nalazi lucni lanac zvezda koji se zavrsava sa HD 225073.
- nacentriramo Phi Pegasi u trazilac u na samom  jugoistocnom kraju vidnog polja primeticemo dve bliske svetle zvezde: HD 223954 i HD 223837.
- Produzimo liniju koja spaja bilo koju od te dve zvezde sa Phi Pegasi za tacno jednu njenu duzinu i stogli smo do mesta na kome se nalaze nase mete.
- Pogledamo u okular i ako slucajno ne vidimo nista pogledamo periferno - odmah ce iskociti dva maglovita sjaja - nase mete NGC 7769 i NGC 7771.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x galaksije se vide kao male i blede maglovitosti. Medjutim, iznenadilo me je koliko dobro oba objekta reaguju na periferni vid. Cak i na ovom uvecanju, periferni vid je iz mesta prikazao oba objekta poprilicno svetlije.

- Pogled na trio kao celinu

Na uvecanju 176x pogled na galaksije je izuzetno bled. Medjutim, sva tri objekta izuzetno reaguju na perifeni vid koji ih istakne u znatnoj meri. Ono sto imamo u pogledu su dva potpuno razlicita prikaza galaksija usled njihovog nagiba na nasu liniju pogleda. NGC 7771 pojavljuje se u izduzenom edge-on prikazu a odmah ispod nje javlja se kruzni sjaj face-on galaksije NGC 7769.

Ako NGC 7769 smestimo u sredinu vidnog polja, preostrale dve galaksije nalazice se na severozapadu. Galaksije NGC 7770 i NGC 7771 se radvojene samo 1', te predstavljaju izuzetno blizak, skoro dodirujuci duo. Mala NGC 7771 videce se tik iznad svog veceg suseda.

Ono po cemu je ovaj pogled poseban je pre svega kontrast u galaktickim tipovima. Face-on i edge-on spiralna galaksija na rastojanju samo od 5' nije bas svakidasnji pogled i ja sam uistinu uzivao u ovom.

Dimenzije objekata su veoma male, medjutim, kada sve tri stanu u isti pogled velikog uvecanja galaksije uopste ne izgledaju malo. Zbog malih velicina galaksija potrebno je dosta vestine u osmatranju i kombinovanja uvecanja. Naime, velicine galaksija zahtevaju pumpanje uvecanja koje njihove blede magnitude ne mogu da izdrze. Stoga sam trio posmatrao na uvecanjima 107x, 137x i 176x, ne bi li iz svakog uvecanja izvukao najbolje za svaki objekat.

- Pogled na pojedinacne galaksije

    - NGC 7669

Spiralna galaksija magnitude 12 i prividne velicine 1.6'. Prikazuje se u face-on orijentaciji.

NGC 7769 prikazuje se kao najsvetliji clan tria. Javlja se u maloj velicini i okruglom obliku. Svetlija je ka sredini ali to jezgro vise sija kao nijansirarano osvetljenje ka unutrasnjosti nego kao ''uzareni'' nukleus.

Galaksija ima bledu zvezdu na samoj severnoj ivici.

    - NGC 7770

Lentikularna galaksija sicusnih dimenzija 0.7'x0.4'.

Galaksija se ne vidi direktnim vidom vec iskljuciovo perifernim. Javlja se kao malecka okrugla mrljica tik uz NGC 7771, bez ikakvih detalja. Nalazi se iznad levog dela duze ose galaksije NGC 7771 i udaljena je od nje tek nekih 1'.

    - NGC 7771

Spiralna preckasta galaksija magnitude 12.2 i prividne velicine 2.3'x1.1'. Prikazuje se u edge-on orijentaciji.

Iako bledje magnitude, ova galaksija je bolji pogled od svog svetlijeg suseda. Javlja se izrazito izuzena i sa svetlijim centralnim ispupcenjem od koga se suzava ka krajevima. Usmerenje duze ose galaksije je od 10h ka 4h. Pazljivim posmatranjem u centru galaksije moze se osmotriti centralna precka - ona se javlja u maleckim dimenzijama kao zasijanje unutar centralnog ispupcenja.

Na istocnom kraju galaksije moze se primetiti jedna jako bleda zvezda.

—-------------------------------------

Ovaj galakticki trio bio je veoma bitan za moju astronomsku ''karijeru''. Nekako se namestilo da su par NGC 7769 i NGC 7771 bile prve galaksije magnitude bledje od 12 koje sam ikada pogledao. Iskreno, nisam tada imao poverenja ni u sebe, ni u teleskop, a nisam tacno znao ni gde sam sa tehnikom perifernog vida. Uspesna opservacija ovog para dala mi je ogromno samopouzdanje za dalje bavljenje ovim hobijem. Kada sam ih prvi put posmatrao nisam ni uspeo da uocim malecku NGC 7770. Danas, ta galaksija mi iskace kao da je tu oduvek. Pricam ovo jer znam da svako od nas ima poneki objekat koji mu je dao krila ili mu urusio samopouzdanje. Moja ''krila'' bile su ove dve galaksije. O rusenju samopouzdanja cemo na prolece kada dodju Whale and Pup :).

NGC 7331 (Caldwell 30)

Prelepa spiralna galaksija magnitude 9.5 i prividne velicine 10.5'x3.7'.

NGC 7331 je posle M15 ''glavna zvezda'' sazvezdja Pegasus. Svetla je i velika gaksija, i svetlija je od mnogih Messier objekata - usudio bih se cak i da kazem da je velicanstvena. Kada sam je prvi put posmatrao bio sam prijatno iznenadjen - galaksija je svetliji i lepsi prikaz od mnogih galaksija koje nose M oznaku. Najsvetlija je galaksija u sazvezdju Pegasus, koje je inace bogato galaksijama.

NGC 7331 je najsvetlija galaksija necega sto se u osmatrackoj astronomiji naziva Deer Lick Group ili Pegasus Spur. U pitanju je ''grupa'' od 5 galaksija koje se javljaju na veoma malom rastojanju. Stavio sam izraz ''grupa'' pod navodnike jer je ova grupacija galaksija samo opticka varka. Galaksije nisu gravitaciono povezane, vec se NGC 7331 nalazi poprilicno ispred ostalih i superimponirana je preko ostala 4 objekta. Cak ni ostale galaksije nisu gravitaciono povezane vec ovde imamo bas cudnu situaciju da se cak 5 galaksija ''nacickalo'' na istu liniju pogleda sa Zemlje. NGC 7331 daleko nadsijava sve ostale galaksije grupe a po velicini ih uveliko prevazilazi. Stoga cu se u ovom izvestaju uglavnom fokusirati na nju.

Lociranje: galaksija se poprilicno lako locira:

- krenuo sam od zvezde Matar (𝞰 Pegasi) magnitude 2.95. Zvezda se nalazi u glavnom asterizmu sazvezdja, u levoj nozi Pegaza, i lako se uocava golim okom.
- 3.5º severno od nje uoce se dve bliske sjajne zvezde. Leva zvezda je 38 Pegasi.
- prateci pravac koji spaja te dve zvezde ka istoku naicicemo na par svetlih zvezda na maloj separaciji; desna zvezda je binarni sistema Otto Struve 474.
- galaksija se nalazi blizu mesta u kome se seku linija koja spaja prve dve zvezde i simetrala duzi koju cine druge dve. Mozda zvuci komplikovano, ali na mapi koju sam prilozio na kraju posta vidi se koliko je lokacija jednostavna.

Opservacija: Ova galaksija vec na malom uvecanju pleni svojim sjajem i pristojnom velicinom. Apsolutno je nemoguce promasiti njen izduzeni svetao oblik. Galaksija je fantasticno osmatranje i sa njom treba samo polako i postepeno. Naime, galaksija nudi nekoliko odlicnih detalja za pogledati, od kojih je najpromonentniji tamna traka prasine koja prelazi preko jednog kraja sredisnje regije. Galaksiju sam posmatrao vise puta i svaku put traka izgleda jasnije uocljiva, a galaksija uvek otkrije jos po neki detalj.

Galaksija je izuzetno svetla i stoga dobro podnosi uvecanja. Visoka uvecanja su imperativ kod posmatranja ovog objekta jer se trake prasine mogu primetiti samo ako se smanji sjaj objekta a poveca kontrast. NGC 7331 je idealan objekat za to jer ima dovoljno sjaja da podrzi visoka uvecanja.

Opsta forma galaksije je izduzena traka svetlosti, izuzetno visokog sjaja. Galaksija je izduzena u smeru od 8h ka 2h, i pokazuje malo ali svetlo jezgro. Dimenzije su joj sasvim pristojne: moja procena je da joj je duzina oko 4', dok joj je sirina i vise od 3x manja. Ova velicina ne moze se videti na prvu jer periferni vid poprilicno povecava dimenzije objekta. Galaksija u principu odlicno reaguje na periferni vid, i svi detalji u njoj se skoro iskljucivo mogu osmotriti primenom ove tehnike osmatranja.

    - Jezgro

Jezgro je malo, gusto i duguljasto. Nesrazmerno je malo u odnosu na dimenzije galaksije, moze se reci da je cak i zvezdoliko. Jezgarce je utopljenu u svetlu elipsatu maglovitost mlecne ispune, koja naglo gubi sjaj pri prelasku u halo.

Kada periferni vid istakne halo gaslaksije, vidi se da se se sredisnja regija ne nalazi u centru objekta vec da je smaknuta ka jugu (na dole). Pri pocetku posmatranja i na manjim uvecanjima nece biti jasno usled cega se to desava. Medjutim, sa strpljivim posmatranjem i na vecima uvecanjima razlog postaje jasan i velicanstven - galaksju preko gornjeg dela jezgra preseca tamna traka prasine.

    - Traka prasine

Velicansten pogled ako uspe da se uoci. Traka nije laka za primetiti i zahteva veca uvecanja i malo duze posmatranje. Isprva sam je uocio na uvecanju 136x, gde mi se ucinilo da je vidim severno od jezgra. Sigurnu pozitivnu identfikaciju izvrsio sam na uvecanju 176x i u drugom, ponovljenom posmatranju galaksije.  Svojim izgledom traka podseca na gornju traku prasine u Andromeda galaksiji - kao i kod M31, traka odesca deo centralne regije po skoro pravij linijiji, dok je deo sredista odmaknut od trake zaobljen.

Galaksija toliko dobro podnosi uvecanja da sam je posmatrao i na 320x. Tu se mnogo jasnije vidi regija oko jezgra koja je presecena trakom, nasuprost regije juzno od jezgra koja se mnogo dublje pruza u okruzujuce polje. Sa tako odsecenim severnim delom, ne mogu a ne kazem da me NGC 7331 malo podseca na Sombrero galaksiju.

    - Halo

Halo se iskljucivo moze osmotriti perifernim vidom. On je u direktnom pogledu skoro nevidljiv, ali ga periferni skoro iz mesta pokaze. On obavija galaksiju po celoj svojoj duzini i nekako je ''tanjirastog'' oblika. Za razliku od mnogih galaksija ciji je halo amorfan i nejasnih granica, kod NGC 7331 halo ima jasne granice sa otvorenim svemirom, a galaksija izgleda ostro i ''utegnuto''. Pojavom hala dimenzije galaksije se poprilicno povecaju, pogotovo u pravcu duzine.

Usled prisutnosti trake prasine na severu, halo se mnogo vise siri na jug, dok na  severu deluje skoro pravolinijski presecen. Moj utisak je da je halo sa istocne strane za nijansu duzi nego sa zapadne.

—-----------------------------------

Samo 4' juzno od NGC 7331 nalaze se 4 male i blede galaksije, 6-8x udaljenije od nas od same NGC 7331. Galaksije su izuzetno blede i ja sam jednu uocio u stabilnom pogledu i jos jednu u nestabilnom. Stabilan pogled ostvario sam na spiralnu galaksiju NGC 7335 blede magnitude 13.4. Ispod nje uocio sam elipticnu galaksiju NGC 7340 magnitude 13.7, ali ona mi je na mahove uskakala i iskakala iz pogleda perifernog vida. Obe se javljaju kao male preblede mrlje bez osobenosti.


NGC 7332 i NGC 7339

Galakticki par na rastojanju od samo 5'.

NGC 7332 je pekuliarna lentikularna galaksija magnitude 11.1 i prividne velicine 3.7'x1.0'.

NGC 7339 je spiralna galaksija blede magnitude 12.3 i prividne velicine 2.8'x0.7'.

Smatra se da su galaksije verovatno gravitaciono vezane i da dele zajednicko kretanje kroz svemir.

Iz navedenih prividnih velicina vidi se da su galaksije male i relativno blede. Medjutim, obe galaksije postavljene su u edge-on orijentaciji sa nase linije pogleda, sto ce znatno poijacati njihov povrsinski sjaj. NGC 7339 je veoma blede magnitude i njena opservacija bice teska i bez previse detalja. Medjutim, NGC 7332 je jedano izuzetno posmatranje. Prosto je neverovatno da jedna tako mala galaksija moze da pokaze toliko lepe detalje. O tome malo kasnije.

Lociranje: lociranje je krajnje jednostavno:

- krenuo sam od dve bliske zvezde u prednjoj nozi Pegaza - 𝞵 i 𝞴 Pegasi. Zvezde sijaju magnitudama 3.5 i 4, vide se golim okom i direktno sam ih naciljao.
- Skoro upravno na pravac koji spaja te dve zvezde, na rastojanju 2º ka severozapadu, uocice se par svetlih zvezda.
- nacentrirano trazilac negde izmedju te dve zvezde u u pogled ce uci malecki ali svetli sjaj galaksije NGC 7332.

  - Pogled na par kao celinu

Pogled na par je jako lep ali i jako ''sitan''. Galaksije su malecke i zahtevaju uvecanje. Medjutim, ne treba ni preterivati jer uvecanje od 320x potpuno ubije sjaj bledjeg objekta. Treba naci meru da se galaksije povecaju a da se obe vide u dovoljnom sjaju da se mogu posmatrati kao par.

Dok se NGC 7332 lako primecuje vec na 62.5x, NGC 7339 se javlja jako bledo i nije laka za uocavanje. Osim sicusne velicine, problem sa bledjom galaksijom je nizak povrsinski sjaj i odsustvo sjajnog centra, pa se galaksija u punoj formi javlja tek koriscenjem perifernog vida. Obe galaksije javljaju se u edge-on orijentaciji, dakle priblizno u obliku sociva. Svetlija galaksija je usmerena u smeru od 1h ka 7h, dok se bledja nalazi sa njene desne strane i upravna je na svetlijeg suseda. Galaksije se nalaze na separaciji od samo 5', sto znaci da ce formirati duo na svim uvecanjima.

Pogled na par je veoma kontrastan jer je razlika u sjaju ocigledna. Cudno je da se, i pored manje kataloske vredonsti velicine, bledja galaksija javlja cak i u vecim dimenzijama od svetije. Veoma neobicna situacija.

Ovaj par idealan je da se vizuelno osmotri koliko je velika razlika u sjaju izmedju galaksija koje se razlikuju za samo jednu magnitudu. Idealan je jer su galaksije po formi skoro identicne: obe su edge-on, skoro su istih dimenzija i udaljene su tako da prave par na bilo kom uvecanju. Razlika od jedne magnitude rezultira ogromnom razlikom u sjaju i prikazu detalja.

  - Pogled na galaksija kao pojedinacne objekte:

    - NGC 7332

NGC 7332 je fantastican prizor. Iako je mala pokazuje zanimljivu i ostru formu u kojoj se lako vide detalji. Pokazuje se u najklasicnijem vretenastom obliku, i to u mnogo vecoj meri nego sto to rade neke galaksije sa nazivom ''Spindle Galaxy'' (recimo M102). Sta ta ''vretenasta' forrma podrazumeva? To znaci da galaksija ima zvezdoliko jezgro sa bledjim ali opet svetlim centralnim prosirenjem koje ga okruzuje. Iz tog centralnog ispupcenja pruzaju se dva iglicasta nastavka sa obe strane jezgra, pa sve izgleda kao vreteno sa vunicom po sredini. Mnogi posmatrci ovakav pogled nazivaku i ''leteci tanjir''. Bas tako izgleda i NGC 7332, i po meni je jedan od najprominentnijih prikaza vretenastrih galaksija.

Na uvecanjima 137x i 176x galaksija pokazuje sledecu strukturu:

- galaksija sija visokim sjajem koji crpi pre svega iz sjaja svog skoro ''uzarenog'' jezgra.

- galaksija se javlja u izrazeno izduzenom obliku, gde je duzina otprilike 4x vece dimenzije u odnosu na sirinu.

- u centru galaksije nalazi se izrazito zvezdoliko jezgro. Oko tog jezgra nalazi se siroko i maglicasto centralno ispupcenje. Ispupcenje je kompaktno, kruznog je oblika i takodje je visokog sjaja.

- iz centralne regije, u suprotnim pravcima, pruzaju se dve ostre i dugacke iglicaste ekstenzije. Ekstenzije su tanke, pa galaksija uzima karakteristicni izgled vretena ili leteceg tanjira. Ekstenzije takodje sijaju visokim sjajem i u dobroj noci su lako uocljive. Galaksiju sam posmatrao u noci loseg seenga i zakljucio da ekstenzijie dobro reaguju na periferni vid i na pomeranje tubusa. Obe ekstenzije zajedno izgledaju kao da su spojene i stvaraju utisak svetle purge svetlositi koja preseca galaksiju na pola.

- galaksija se javlja u veoma ostrom pogledu i sa jasnim granicma. Nema difuznog spajanja u oktuzujuce nebo, vec su joj ivce svetle a trenutak prestanka sjaja galaksije je jasno definisan i osmotriv.

- galaksija samo 7' juzno od sebe ima zvezdu magnitude 10 koja bas smeta pogledu. Nemoguce je maknuti je na srednjim uvecanjima, ali na vecim treba galaksiju pomeriti malo juznije ne bi li zvezda izasla iz vidnog polja.

Kao sto rekoh ranije: mnogo galaksija nosi ime ''Spindle Galaxy'' ali ako neka treba da ga nosi - ova treba da ga nosi.

    - NGC 7339

Iako je ova galaksija mnogo bledja i pokazuje se skoro bez detalja, primetno je da joj je velivina skoro ista kao i sjajnije galaksije, ako ne cak i veca.

Galaksija je vidno izduzena. Javlja se u mnogo uniformnijem sjaju od svog svetlijeg suseda. U noci losih uslova nisam primetio nikakvo centralno zasijanje, dok se u dobroj noci videlo da je centralna regija nesto jaceg sjaja od periferije. Iako je i ova galaksija edge-on oriijentisana, prikazuje se u mnogo mekanijem prikazu od NGC 7332. Naime, galaksija je ''deblja'', nema vretenastru strukturu, vec vise izgleda kao sabirno socivo, a krajevi joj nisu zasiljani vec obli.


NGC 7479 (Caldwell 44) - Propeller Galaxy

Preckasta spiralna galaksija magnitude 10.9 i prividne velicine 4'x3.1'.

NGC 7479 prelepo izgleda na astrofotografijama. Ima unikatan oblik potpuno formiranog slova ''S'', po cemu je i dobila ime ''Propeler''. Galaksija pokazuje ogromnu i dugacku precku, iz cijih krajeva se siri po jedna velelepna spiralna ruka. Spiralne ruke zavijaju ubrzo posle izlaza iz precke i potom se u dugackom hodu obavijaju oko iste. Time kompletiraju slovo ''S'', toliko prominentno na fotografijama. Nazalost, malo od toga ce moci da se vidi kroz okular.

Galaksija ne izgleda kao tipicna spiralna galaksija, i vec iz samog oblika se vidi da je u proslosti pretpela koliziju. Sem samog oblika, takvo tvrdjenje potvrdjuju i ispitivanja u radio spektru. Osim dve spiralne ruke u vidljivom spektru, galaksija poseduje jos dve u radio spektru. Ono sto je unikatno je da se dve ''radio ruke'' krecu u suprotnom smeru od ''optickih ruku'', sto obicne sugerise spajanje dve galaksije gde su zvezde svake od njih zadrzale smer rotacije oko jezgra koje su imale i pre spajanja.

Galaksija je izrazitog Seyfert tipa, sa intenzivnom aktivnoscu zvezdane formacije. Zvezde ne samo da se stvaraju u spiralama, vec i u nukleusu, pa i u samoj precki. U ovoj  galaksiji prsti na sve stane i sa svih strana, te je NGC 7479 jedna od najaktivnijih starburst galaksija. 

Lociranje: galaksija se nalazi samo 3º juzno od svetle zvezde Markab (𝞪 Pegasi), pa je relativno lako ''dovuci'' se do nje.

- krenuo samod zvezde Markab (𝞪 Pegasi) magnitude 2.5. Zvezda se nalazi u ''Velikom kvadratu Pegaza'' i lako je vidljiva golim okom.
- odmah juzno od zvezde primetice se trapez koji grade 4 svetle zvezde.
- 1.5º jugozapadno od trapeza primetice se trougao koji grade tri svetle zvezde.
- galaksia se nalazi na dve trecine duzine horizontalne stranice trougla. Naciljamo negde u toj regiji i bledi sjaj galaksije uci  ce u vidno polje.

Opservacija: Toliko sam se radovao ovoj galaksiji. Pristojna maglituda, pristojna velicina, sasvim dovoljno da uz dosadasnje iskustvo budem ubedjen da cu uociti njen unikatan i prelep ''S'' oblik. I od svega jedan veliki ''sipak''. Neverovatno je koliko se ova galaksija bori da uopste ''bude vidjena'' a o detaljima spirala moze samo da se sanja.

Galaksija se pokazuje u bledoj izduzenoj formi i u izrazito elipsastom obliku. Izduzena je u smeru od 11h ka 5h, sa duplo vecom duzinom nego sirinom.  Pokazuje se nesto svetlija centralna regija koja u sebi nemam nikakav nukleus. Galaksija na kraju obe duze ose ima po jednu zvezdu koja je ogranicava. Na osnovu rastojanja izmedju te dve zvezde sracunao sam da se galaksija pokazuje u duzini od 3'.

To sto se javlja u pogledu je u stvari ogromna centralna precka galaksije. Ako je posmatrac svestan toga onda ovo i nije toliko los pogled. Problem je bio sto sam takodje bio svestan da iz krajeva te precke treba da krenu prelepe spiralne ruke koje nisam uspeo da uocim ni uz sav trud koji sam ulozio. Pogledu pomaze kruzenje tubusom poreko vidnog polja, ali se pri tome vise prikaze bledi elipsasti halo oko precke nego sto se prikazu bar tragovi spiralnih ruku.

Sa sever-severoistocne strane u galaksiju uplivava jedan lep i dugacak lanac zvezda. Paradoksalno, to je mozda oku najpijatniji prizor u pogledu na ovu galaksiju. Lanac je divno balansiran, krece od najsvetlije zvezde pa se potom redjaju sve bledje ,dok lanac ne uroni u galaksiju.

Sazvezdje Pisces predstavlja dve ribe koje vise na krajevima dve ribarske strune koje su vezane u jednu tacku. Ta tacka u kojoj se strune spajaju predstavljena je svetlom zvezdom Alrescha (𝞪 Piscium). Alrescha se nalazi na krajnjem jugu sazvezdja i pokazuje ka sazvezdju Cetus. Od nje se na sever pruzaju dve dugacke strune, ugrubo paralelne sa stranicama Velikog Kvadrata Pegaza. Na krajevim struna nalaze se dve ribe. Zapadna riba je mnogo prominentiija i predstavlja najuocljiviji deo savezdja - asterizam ''Circlet'' (Ogrlica). Asterizam je lako locirati jer se nalazi neposredno ispod stranice Velikog Kvadrata Pegaza koja spaja ''zadnjicu'' i ''vrat'' krilatog konja.

Tema danasnjeg posta bice tri galaksije koje se nalaze blizu jedna drugoj. Sve tri su smestene u juznom delu sazvezda, i za sve tri polazna tacka ce biti svetla zvezda Torcular (Omicron Piscium). Sve galaksije staju u samo jedan pomeraj trazioca. Medju njima su i dva istinska bisera, mada istina vise astrofotografski nego vizuelno: NGC 488 je najprominentnija ''prstenasta'' galaksija na nocnom nebu, dok je NGC 520 unikatan pogled na dve galaksije u zavrsnom stadijumu kolizije.

NGC 488 - Whirlinig Galaxy

Ring spiralna galaksija u sazvezdju Pisces. Galaksija sija magnitudom 10.8 i prividne je velicine 5.4'x3.9'. Nama galaksija deluje malo jer se nalazi na ogromsnoj udaljenosti od 90 miliona ly od Solarnog sistema. U stvarnosti, galaksija je istinski dzin, mereci 171.000 jy u precniku.

Oznaku ''Ring'' nosi jer priparada klasi galaksija cije su spiralne ruke gusto uvijene tako da se preklapaju jedna preko druge, obrazuju tako neprekidni prsten oko galaktickog jezgra. NGC 488 je najprominentiji clan ''ring'' galaksija i smatra se prototipom ovog galaktickog tipa. Dovoljno je pogledati astrofotografije galaksije i ostati bez teksta usled lepote ovog objekta.

Lociranje: Iako je objekat blizu zvezde Mu (𝞵) Piscium ja sam krenuo sam od sveztije zvezde Torcular (𝞸 Piscium) magnitude 4.3. Torcular je meni dobro poznata zvezda i lako je razanajem na nocnom nebu.

- krenuo sam od zvezde Torcular (𝞸 Piscium) magnitude 4.3 u glavnom asterizmu sazvezdja. Zvezdu vidim golim okom i direktno sam je naciljao.
- od nje sam na zapad vukao pravolinijski pravac Torcular - 𝞵 Piscium - 89 Piscium.
- tacno izmedju 𝞵 Piscium i 89 Piscium, i tek malo severno uocio sam zvezdu HD 8302. Galaksija se nalazi neposredno pored te zvezde i u okularu ce se pokazati kao svetla okrugla mrlja.

Opservacija: galaksija se u okularu pojavljuje iznenzdjujuce svetlo. Kazem iznenadjujuce, jer se u istom vidnom polju sa galaksijom nalazi jos 5 svetlih zvezda. Zvezda HD 8302 magnitude 8 nalazi se tik uz galaksiju, na nekih 10' severozapadno. Ta zvezda pravi troclani horizontalni lanac sa jos dve zvezde magnitude 8 i 9. Svetija se nalazi istocno, a bledja zapadno od NGC 488. Severno od galaksije nalaze se jos dve zvezde, magnitude 7 i 8. I to sve u istom vidnom polju malog uvecanja sa galaksijom. I pored toga, NGC 488 se nepogresivo istice iz pozadine a njen sjaj se jasno probija kroz polje zasiceno svetlim zvezdama. Potrudio sam se da pri osmatranju izbacim sto vise zvezda van vidnom polja - neke mogu da se uklone  a neke ne.

Na uvecanju 176x vidi se relativno sjajna galksija je kruznog oblika, sa blago sjajnijim centrom. Pogled deluje dosta ''tupo'': sjaj se iz centra preliva na spoljasnjost bez ostrine, a spoljasnjost se u okruzujuci mrak takodje stapa bez ostrine. Cela galaksija je mekana, gotovo pufnasta. Jedna bleda zvezdica usadjena je u severni deo hala, a zvezda magnitude oko 10 nalazi se bukvalno na 1' istocno od njega. To daje lepu sliku. Sjaj zvezda smeta ali upotpunje estetiku pogleda.

Centar galaksije je mali ali nije stelaran; jezgro ima ispunu i javlja se u kruznom obliku, tek pomalo ovalno. Halo je bled i jednobrazan. U njemu su usadjene preklapajuce spiralne ruke koje cine prstenastu strukturu galaksije. Naravno, one se kod Ring galaksija ne mogu osmotriti jer su isuvise gusto spakovane.


NGC 520 (Arp 157) - Flying Ghost Galaxy

Arp 157 je par intereagujucih galaksija koje se nalaze u poodmaklom stadijumu galakticke kolizije, toliko poodmaklom da ih mi vidimo i oznacavamo kao jednu galaksiju - NGC 520. Galaksija svetli magnitudom 11.42 i meri 3.4'x1.7'.

Otkrice da je u pitanju par galaksija u koliziji je skorijeg datuma. Ranije se smatralo da je u pitanju pekuliarna galaksija sa dva repa i jednom centralnom trakom prasine. Medjutim, najnovija istrazivanja, koja su bila veoma intenzivna, dosla su do zakljucka da gledajuci u NGC 520 mi u stvari prisustvijemo zavrsnim stadijumima spajanja dve prasinaste spiralne galaksije. Otuda na astrofotografijama ovaj objekat izgleda velelepno. Kolizija je izbacila delove galaksija duboko u svemir u vidu jednog dugackog ''repa'', dimenzija skoro kao pa celo telo objekta.

Lociranje: najlakse je krenuti od zvezde Mi (𝞵) Piscium u glavnom asterizmu sazvezdja. Medjutim, kako zvezda sija magnitudom 4.8 i moze biti teska za videti golim okom, dacu alternativni star-hopp preko zvezde Torcular, uvek lako vidljive na nocnom nebu.

- krenuo sam od zvezde Torcular (𝞸 Piscium) koju vidim golim okom.
- oko 5º zapadno od nje nalazi se zvezda Mi (𝞵) Piscium. Do nje od Torculara vode dva para bliskih zvezda lako vidljivih u traziocu.
- 1º zapadno od 𝞵 Piscium uocimo veliki pravougli trougao tri zvezde.
- 1.5º jugozapadno od njega uocimo novi pravougli trougao, samo ovog puta manji i bledji.
- ako produzimo desnu katetu trougla za jednu njenu duzinu na sever doci cemo do regije u kojoj se nalazi NGC 520.

Opservacija: Na uvecanju 62.5 galaksija se pojavljuje u veoma bledom, ali jasno izduzenom sjaju. Vec na ovom uvecanju vidi se da galaksija nije dvosimetricna, vec da je na jednom kraju spicasta dok je na drugom tupa.

Problem sa ovom galaksijom je menazdment uvecanja. Posto je objekat bled ne trpi veca uvecanja. Sa druge strane, objekat je mali i ima zanimljivu strukturu sa skrivenim detaljima - a za to je potrebno povecati kontrast. To znaci da sa galaksijom treba polako i da ju je potrebno posmatrati na svim uvecanjima. Sa svakim novim uvecanjem nesto se gubi ali se nesto i dobija. Problem sa vecim uvecanjima predstavlja i fokusiranje galaksije. Ovako bled objekat je tesko fokusirati jer nema ostre granice. U tome uvek treba potraziti pomoc od obliznjih bledih zvezdica i na svu srecu ova galaksija ih ima nekoliko odmah uz sebe. Tako sam fokusirajuci zvezdice u stvari fokusirao samu galaksiju.

Neki opsti utisak posle posmatranja na svim ubevcanjima 107-320x bio bi da se galaksija javlja u iregularnom (nesimetricnom)  i izduzenom obliku, usmerenja od 7h ka 1h. Ne vidi se nista sto bi moglo da se okarakterise kao jezgro, jer u stvarnosti jezgra ni nema. Objekat stoga ne sija iz svog centra vec kao blago zasijanje okruzujuceg neba.

Galaksija se pojavljuje u spicastom obliku, sa spicem na jugu. Taj spic tacno gadja jednu bledu zvezdu, samo 1' juzno od vrha galaksije. Gornji deo galaksije nije obao vec nekako ''hrskav''. Iz njega u strvarnosti izvire dugacak mlaz materijala koji je teleksopski neosmotriv. Ono sto moze da se vidi je neregularnost severne ivice, gde ona izgleda kao srce. Moze se cak reci da objekat pomalo izgleda kao kometa.

Sto se tice osvetljenosti preko tela galaksije i ona je veoma cudna. Ne samo da galaksiji nedostaje centralno zasijnje, vec je moj utisak da je desna polovina za nijansu svetlija i sa ostrijom ivicom od leve. Ne mogu da stanem iz ove opservacije.

Ovaj izvestaj nije dugacak ali iza njega stoji dugacka opservacija. Galaksija je brutalno teska za osmatranje i najlakse je jednostavno bataliti je. Medjutim, u pitanju je nebeska pojava kojih nema bas puno na nocnom nebu i osecao sam potrebu da joj se posvetim i iz nje izvucem sve sto mogu. To nije puno ali kostalo je puno vremena i napora.

Takodje, ne mogu da se otmem utisku da je ovo meta koja bi se pod tamnijim nebom i sa vecom aparaturom pokazala mnogo detaljnije. Osmatraci cak prijavljuju da su uspeli da uoce tamnu traku prasine koja deli dve galaksije. Daleko da sam nezadovoljan ovim osmatranjem ali ipak ostaje utisak da objekat ima jos toga da pokaze.


NGC 524

Lentikularna galaksija magnitude 10.5 i prividne velicine 2.8'.

Lociranje: galaksija se nalazi tacno u ''mracnoj rupi'' izmezdju dve strune o koje vise ribe. Ako se bas ne snalazimo u sazvezdju Pisces bice malo problematicno brzo je locirati. Ja sam imao srece sto sam prosle sezone posmatrao zvezde sazvezdja same za sebe, i jos tada mi je za oko upala lepa zvezda Torcular (𝞸 Piscium). Zvezda se nalazi na kraju leve strune i sija magnitudom 4.27. Rec je o evolviranom crveno-narandzastom dzinu kopji sija zaista lepo u okularu. Ta zvezda bice i pocetna stanica  lociranju  galaksije.

- krenuo sam od zvezde Torcular (𝞸 Piscium) koju vidim golim okom.
- odmah zapadno od nje u traziocu ce se istaci lanac od 4 zvezde. Lanac se zavrsava zvezdom SAO 109907.
- 2º severno od te zvezde primetice se pravpugli trougao koji grade zvezde magnituda 7. Smestimo koncanicu negde oko polovine hipotenuze i visok povrsinski sjaj galaksije odace je u vidnom polju.

Opservacija: galaksija je jasno uocljiva na uvecanju 62.5x. Smestila se nepposredno pored jedne blede zvezde koja se nalazi unutar trapeza cetiri svetle zvezde. Galaksija sija sjajno, okruglog je oblika, sa sjajnim centrom i bledim halom.

Galaksija je poprilicno  svetla i dobro podnosi uvecanja. Na uvecanju 176x vidi se da se galaksija nalazi izmedju dve blede zvezde. Okruzujuce polje je puno svetlih zvezda sto poprilicno smeta opservaciji. Galaksija pokazuje sjajan centar od koga sjaj bledi ka spolja u dve faze. Prelaz sjaja od jezgra ka halu desava se naglo, a potom halo uniformno bledi ka spoju sa okruzujucim poljem. Jezgro galaksije je okruglo i veoma malo. Halo je nesrazmerno siri u odnosu na jezgro. Galaksija je potpuno kruznog oblika, bez elemenata ovalnosti.

Uvecanmje 320x ne naskodi mnogo galaksiji. Strada halo ali centar postaje izrazeniji, a nagli prelaz sjaja od centra ka halu je ocigledan.

U ovom postu bavicu su binarnim sistemima u sazvezdju Pisces (Ribe), ne bas omiljenom sazvezdju amaterskih astronoma. Ja volim ovo sazvezdje jer u nocima zagadjenim mesecinom nema bolje regije jesenjeg neba u kojoj bi se radije nasao. Sazvezdje je prepuno binarnih sistema i ako znamo sta trazimo i gde treba da trazimo provescemo mnoge zabavne noci i usput razumeti i oblik sazvezdja kao i lepote koje ovo sazvezdje skriva.

U toku prosle i ove sezone izvrsio sam osmatranje nekih dvadesetak binarnih sistema u ovom sazvezdju. Svi sistemi su atraktivni, neki zbog svog lepog izgleda u okularu a neki jer su izazovni za razlucivanje. Vecina sistema koje sam posmatrao su na bliskoj ili srednjoj separacij, a dosta njih su koloricni i uzbudljivi parovi. U ovom postu predstavicu njih pet koji se nalaze unutar ili blizu asterizma ''Circlet'', dok cu u nekim narednim postovima opisati i ostale.


Struve 3009

Binarni sistem u sazvedju Pisces, komponenti magnituda 6.8 i 8.8. Par se nalazi na bliskoj ali ne premaloj separaciji od 7''. Separacija i magnitudna razlika para je idealna za mala i srednaja uvecanja.

Lociranje: Nalazi se unutar asterizma Circlet. U trazilac naciljamo najzapadniju zvezdu u asterizmu Circlet - Gamma (𝞬) Piscium magnitude 3.7. Na krajnjem istoku vidnog polja trazioca videcemo dve svetle zvezde jedna do druge. Bliza Gammi je HD 220319 i odmah do nje je nasa meta - Struve 3009.

Opservacija: Ovo je predivan par i sjajan pogled. Sjajni tamno-narandasti primar i mali, bledi sekundar jedva vidljiv na malom uvecanju. Na uvecanju 62.5x sekundar izgleda tackasto i nemoguce mu je odrediti boju. Primar ne dominira vidnim poljem jer u ce u okularskom pogledu biti jos dve zvezde priblizno iste magnitude. Medjutim, ako ne dominira vidnim poljem definitivno dominira nad tackastim sekundarom, koji se ipak izborio za svoje mesto pod Suncem zahvaljujuci separaciji koja je taman dovoljna da ga primar ne ''ugusi''. Zvezde su sitne i ostre.

Na uvecanju 107x primar je zadrzao svoju tamno-narandzastu boju dok je sekundar bojazljivo zasijao bojom koja ide na narandzasto ili crveno. Pokusao sam jasnije da mu odredim boju defokusiranjem zvezda ali na ovom uvecanju to nije uspelo jer su zvezde blizu pa im se difrakcioni prstenovi pri defokusiranju preklapaju.

Iako je uvecanje 107x vise nego dovoljno za lep pogled, posmatrao sam ga i na vecim uvecanjima ne bi li uspeo da odredim boju sekundara. Moj utisak je da boja sekundara ide ka crvenoj.

Zbog velicine, magnitudne razlike i separacije najzanimljiviji pogled bio je na malom uvecanju, gde zvezde izgledaju blisko ali se opet svaka jasno razlikuje. Par je dinamican, nije dosadan i zanimljivo ga je posmatrati.


Struve 3019

Binarni sistem cije komponente sijaju magnitudama 7.7 i 8.4. Separacija sistema je 10.7''. Primar je stelarne klase F, dok je sekundar zvezda A-tipa.

Lociranje: i ovaj sistem nalazi se unutar asterizma ''Circlet'' pa je stoga lociranje veoma lako. Krenuo sam oz zvezde 𝞱 Piscium u ''Ogrlici'', koju vidim golim okom. Oko 1.5º juzno od nje naicicemo na par iskosenih zvezda, od kojih je gornja Struve 3019.

Opservacija: Par je razdvojiv vec na uvecanju 62.5x. Na malom uvecanju zvezde deluju skoro identicno. Usmerenje sistema je od 7h ka 1h, gde donja zvezda deluje za nijansu ''deblje'' i sjajnije. Sistem se nalazi u siromasnom zvezdanom polju, gde se samo jedna zvezda na severu takmici u dominaciji poljem sa Stuve 3019.

Na veca uvecanja isao sam samo zbog opservacije boja. Naime, iako na malom uvecanju obe zvezde deluju zuckasto, na vecim se vidi da sekundar ide vise ka beloj boji.

Sistem predstavlja lepu uparenost ali nista spektakularno u odnosu na ostale sisteme koje sam posmatrao.


Struve 3033

Par jednakih bledih zvezda, obe magnituda 9, na separaciji 3''.

Iz nekog razloga ova zvezda u Stellariumu nije zavedena pod oznakom 𝞢3033 kako bi trebalo, vec samo sa HD 222825. Da nisam imao detaljne mape sazvezdja Piscium, preko Stellariuma je nikada ne bih locirao. Stellarium inace nema taj problem, uglavnom sve duple zvezde iz Struve kataolga dolaze najpre sa oznakom 𝞢 ili 𝞞𝞢, u zavistnosti da li je zvezdu katalogirao Friedrich von Struve ili njegov sin Otto von Srtuve.

Lociranje: Ovo lociranje je nesto teze, ne zbog nedostatka svetlih markera, vec zbog lakoce sa kojom se zvezda pomesa sa nekom drugom.

Naciljamo u trazilac zvezdu Omega (𝟂) Piscium u glavnom asterizmu sazvezda i posmatramo prostor izmedju nje i Iota (𝞲) Piscium, zvezde koja predstavlja spojnicu izmedju zapadne ribe i strune o koju je riba zakacena. Izmedju te dve zvezde primeticemo jasan pravolinijski lanacn zvezda. Cetiri najasjajnije zvezde u lancu su 26 Piscium, HD 223292, HD 222919 i HD 222602. Izmedju poslednje dve navedene zvezde kroz trazilac ce biti vidljiva bleda zvezda - nasa meta Struve 3033 (HD 222825).

Opservacija: Bas tesko osmatranje. Nisam ocekivao da cu se sa parom separacije 3'' toliko namuciti. Par se moze osmotriti samo u nocima dobrog seeinga i ja sam ga posmatrao dve noci: prve nisam uspeo da ga razdvojim i zakljucio sam da treba da sacekam noc boljih uslova posmatranja. Druge noci sam uspeo ali uz mnogo truda i utrosenog vremena.

Prve noci posmatranja bio sam toliko zbunjen da sam nekoliko puta proveravao da li sam naciljao dobru zvezdu. Ono sto se vidi je mala zuta zvezda ali nerazdvojiva na bilo kom uvecanju. Pri losem seeingu, na vecim uvecanjima oko zvezde se stvori oreol zute maglovitosti koji pojede eventualni prikaz sekundara, a separacija se izgubi u zutoj magli koja proguta par.

Sacekao sam noc dobrog seeinga i pokusao ponovo. Ovaj put sam sistem razdovio, ali tek na uvecanju 320x. Medjutim, sve se isplatilo: prikzao se prelep prizor dva potpuno podjenaka mala zuta bisera jedan do drugog. Zvezde su se jasno radvojile a  procep izmedju njih opet je bio ispunjem ranije pomenutom zutom imaglicom, ali je to samo doprinelo lepoti pogleda. Prizor je prelep, kao dve zlatne kuglice u izmaglici zlatnih isparenja.

Ovo je jedan od najtezih parova koje sam ikada posmatrao. Ne znam zasto mi je ovaj par tako tesko pao, razdvajao sam do sada i parove na skoro duplo manjoj separaciji. Naravno, informisao sam se o ovoj zvezdi i nazalost shvatio da ju je posmatralo jako malo posmatraca koji pisu izvestaje. U clanku koji je Bob King napisao za casopis Sky&Telescope on takodje navodi da je zvezda teska za razdvajanje. On je zvezdu posmatrao teleskopom od 16'', te prijavljuje da je par razdvojio jako tesko i tek na uvecanju 214x.

—------------------------

Sledece dve mete, 35 Piscium i 38 Piscium razmaknute su samo 35' i mogu obe stati u jedna okularski pogled.

35 Piscium

Komponente sistema su magnituda 6.0 i 7.6, a zvezde se nalaze na separaciji 11.6''. Obe zvezde su stelarne klase F.

Lociranje: U trazilac naciljamo zvezdu 41 Piscium u glavnom asterizmu sazvezdja. Ova zvezda sija bledom magnitudom 5.35 i ja je nisam video golim okom pa sam je nasao traziocem. U trazilac nacrentriramo svetlu zvezdu Omega (𝟂) Piscium, prvu zvezdu istocno od asterizma Circlet. Produzimo liniju koja spaja zvezdu Iota Piscioum sa Omega Piscium za jednu njenu duzinu i stici cemo do 41 Piscium.

Kada je naciljamo u trazilac, 1º severozapadno od nje primeticemo dve zvezde jedna do druge - bliza i bledja je 38 Piscium a dalje i svetlija je 35 Piscium.

Opservacija: Jedan od lepsih parova sazvezdja. Par deluje mnogo neujednacenije nego sto to magnitude sugerisu. Zbog separacije od 11.6'', sistem se najbolje posmtratra na malim uvecanjima. Opet jedan lep pogled na zuti primar i narandzasti sekundar. Par deluje veoma atraktivno u okularu. Primar je mnogo svetliji od pratioca ali daleko od toga da je sekundar tackica. Pratilac se pojavljuje kao mala zvezda ispunjena sjajem. Separacija sistema je dovoljno velika da primar ne oduzima sekundaru mnogo od sjaja.

Par je najbolje izgledao na uvecanju od 107x.


38 Piscium

Blizak par sastavljen od dve potpuno jednake zvezde po sjaju. Komponente sistema su magnituda 7.9 i 7.8 i nalaze se na bliskoj separaciji od 4.3''.

Lociranje: Opisano kod lokacije za 35 Piscium.

Opservacija: Vec kroz trazilac se vidi da je 38 Psc dosta bledji od 35 Psc. Pogled na ovaj podjenak par je veoma lep. I pored male separacije par sam uspeo da razvojim na uvecanju 62.5x. Obe zvezde sijaju zutom bojom i cak i na ovom uvecanju vidi se mala praznina izmedju dve komponente.

Naime, par se sastoji od dve zvezde jednakih malih magnituda. To drasticno spusta uvecanje potrebno da se primeti zazor izmenju njiih. Da su magnitude bile vece, pufnasti sjaj bi ispunio taj prostor i moralo bi da se ide na veca uvecanja. Kod malih magnitude, zvezde izgledaju tackasto a ne pufnasto i njihov sjaj ne rasipa se untar procepa izmedju dve komponente.

Na uvecanju 107x pogled se drasticno poboljsao. Onaj mali jedva vidljivi procep se povecao taman toliko da se pojave dve jasno razdvojene male zute zvezde.

Sistem najbolje izgleda na uvecanju 176x. Posto su zvezde male i bledje, nema puno difrakcionih prstenova koje ovo uvecanje inace proizvodi. Zvezde izgledaju kao dva blizanca identicnih boja, velicina i sjaja. Medjitim, ako je seeing los, ovo uvecanje ce od tackastih zvezda napraviti dve male uzarene loptice i to ce poprilicno pojesti razmak izmezdji njih. Stoga ovolika uvecanja treba koristiti samo u nocima dobrog seeinga.

Iako su zvezde relativno malih magnitude oko 8, i dalje su najsjajnije zvezde u vidnom polju okulara. U ovom delu neba u vidnom polju nema nicega ni priblizno istog sjaja kao ovaj par. To ovom pogledu daje na sjaju i izdvaja ga od pozadinskog nema. Takodje, par pravi jak kontrast sa vidnim poljem: sve bledje zvezde u okolini su plave i bele boje pa se ovaj zuto-zuti par jos vise izdvaja.

Arp 331 je galakticko jato u sazvezdju Pisces. Jato se sastoji od 8 galaksijija raspona magnituda 12.2-15. Galaksije stoje poredjane u pravoj liniji, koja je uglavnom usmerena vertikalno (u zavisnosti od trenutka posmatranja). Rastojanje od pocetne do krajnje galaksije lanca je samo 13' !!!!!! To znaci da imamo osam galaksija koje sve mogu stati u vidno polje uvecanja 176x !!!!

Jato je daleka grupacija, udaljena od Zemlje tesko zamislivih 195 miliona svetlosnih godina. Kao takvog, objekti ovog jata predstavljaju jedan od najdaljih pogleda u proslost koji amaterski astronom moze imati. Iz mojih izvestaja je jasno da je mom stilu osmatranja teleksposki pogled samo deo iskustva. Svest o tome sta gledam je onaj sustinskiji deo i ovakvi pogledi su ostavili trajan trag ne mene kao coveka i amaterskog astronoma.

I ako je osam galaksija u jednom vidnom polju sasvim dovoljno, u ovom pogledu ih ima jos. U istom pogledu sa Arp 331 nalaze se i dve galaksije koje ne pripadaju oblaku vec se nalaze na istoj linijii pogleda sa Zemlje, a koje sam takodje uspeo da osmotrim.

Ovo je bio ''formalni'' deo upoznavanja sa metom, a neformalni je moj licni osecaj da mi je ovo jedno od najtezih posmatranja koje sam imao. Jatu sam prisao studiozno i krajnje analiticki, trudeci se identifikujem svaku pojedinacnu galaksiju unutar pogleda. Moj teleskop nije mogao da ih prikaze sve jer jato sadrzi 2 preblede galaksije. Ni galaksije magnitude oko 13 nisu ''na izvolte'' vec zahtevaju ozbiljan rad za okulartom. Buduci da je najsvetlija galaksija jata magnitude od samo 12.2, jasno je da je osmatranje jata bio jedan naporan i dugotrajan posao. Reci cu da sam posle preslusavanja audio snimka koji sam napravio video da se nisam ustao od okulara jednog uvecanja 58 minuta.

Lociranje: lociranje oblaka je veoma jednostavno:

- krenuo sam od asterizma leve ribe, neposredno ispod tela Andromede. Asterizam vidim golim okom i direktno sam ga naciljao. U njemu sam izdvojio zvezdu Sigma (𝞼) Piscium magnitude 5.5, najseverniju zvezdu leve ribe.
- odmah jugoistocno od nje nalaze se svetle zvezde 78 i 76 Piscium. Jato se nalazi neposredno pored njih. Naciljamo trazilac negde izmedju te dve zvezde, pogledamo u okular i lanac galaksija nalazi se tik desno od njih. Iz prve cemo mozda videti jednu do tri galaksije, a za ostale je potrebno duze posmatranje i veca uvecanja.

Opservacija: Galaksije su poredjane u vertikalni lanac, gde su tri najsvetlije na jugu okularskog pogleda. Navescu samo one galaksije koje sam uspeo da osmotrim. To je 6 od 8 galaksija jata Arp 331 i jos dve galaksije okruzujuceg polja.

Arp 331 se sastoji od sledecih galaksije (od juga ka severu okularskog pogleda):

- NGC 379 - lentikularna galaksija magnitude 12.9 i velicine 1.4'x0.7'
- NGC 380 - elipticna galaksija magnitude 12.5 i velicine 1.3'
- NGC 383 - lentikularna galaksija magnitude 12.2 i velicine 2.3'x2'
- NGC 382 - elipticna galaksija magnitude 14.2 i nepoznate sicusne velicine
- NGC 385 - elipticna galaksija magnitude 13 i velicine 1'
- NGC 384 - elipticna galaksija magnitude 13.1 i velicine 1'.

Tu su i dve galaksije okruzujuceg polja koje ne pripadaju oblaku:

- NGC 375 - elipticna galaksija magnitude 13.1 i velicine 1.4'
- NGC 373 - elipticna galaksija magnitude 13.1 i nepoznate velicine

Po sred lanca koji formira ovih 6 galaksija nalazi se bleda zvezda. Najsvetlija galaksija jata nalazi se tik uz nju, na rastojanju od mozda 1'. Na krajnjem severu jata nalazi se jednakostranicni trougao od tri blede zvezde. Te zvezde ce biti orijentiri u opisu.


Pogled na jato kao celinu

Prve galaksije koje ce uci u pogled su tri najsvetije i najjuznije. Za ostale ce biti potrebno dobrano se naraditi.

Kada su mi se posle skoro sat vremena neprekidanog posmatranja u pogledu pojavile svih osam galaksija, njihov raspored je izgledao ovako:

- galaksije jata Arp 331 formiraju pravolinijski lanac u skoro vertikalnom pravcu. Na krajnjem jugu nalazice se dve galaksije veoma blizu jedna drugoj: NGC 379 i NGC 380. Rastojanje izmedju njih je nekih 2'.

- posle njih dolazi prazan prostor da bi 5' severno dosli do najsvetlije galaksije jata NGC 383. Sicusna galaksija NGC 382 nalazi se prikacena na nju na toliko malom rastojanju da ce biti potrebno uvecanje 320x da bi se galaksije razdvojile.

- odmah severno od te dve galaksije nalazi se pomenuta bleda centralna zvezda.

- posle te zvezde ide ponovo prazan prostor od oko 6', da bi naisli na poslednje dve galaksije jata: NGC 385 i NGC 384. I one su bliske i nalaze se na rastojanju od nekih 2'.

- neposredno levo od njih nalazi se jednakostranicni trougao koji cine tri blede zvezde. Levo od tog trougla nalaze se dve galaksije okruzujuceg polja: NGC 375 i iznad nje NGC 373.

Pogled je jako bled, galaksije su male. Dovoljno je reci da je lanac koji sadrzi svih 6 galaksija dugacak samo 13'. Posmatranje je izuzetno naporno i apsolutni imperavtiv je mracna pozicija i oci 100% adaptirane na mrak.


Pogled na pojedinacne galaksije jata

Sve galaksije posmatrane su na uvecanju 176x i 320x za one koje su to uvecanje mogle da ''izdrze''.

NGC 379

Ova galaksija jedna je od prvih koja ce se primetiti. Nalazi se odmah ispod susedne NGC 380, i sa njom pravi ne toliki kontrast u sjaju koliko u obliku. Naime, NGC 379 je ovalna, dok se NGC 380 pokazuje kruzno. Centar galaksije je pomalo sjajniji od periferije, ali dovoljno da galaksija svetli iz centra a ne samo kao zasijanje okruzujuceg neba.

NGC 380

Manja je od susedne galaksije i okrugla je. I ona ima malo sjajniji centar ali je on opet manji od centra susedne NGC 379. Medjutim, galaksija deluje zgusnutije od suseda pa im je sjaj otprilike isti. Iako bleda i ona je jedna od tri galaksije koja ce se primetiti medju prvima. NGC 379 i NGC 380 jasno se isticu u polju i sjaj im se pojacava sa duzinom posmatranja, a samim tim i sa vecom adaptacijom na mrak.

NGC 383

Najveca i najsjajnija galaksija jata. Njena smesno mala magnituda od 12.2 deluje kao fenjer u moru jos bledjih galaksija.

Najprimetnija je galaksija jata i nesto veca od ostalih. Kod nje je od svih galaksija  najvidljivije srediste, koje je malo ali relativno sjajno. Oko jezgra se nalazi bledi halo ciji se sjaj uniformno gubi od sredista ka spolja. Okruglog je oblika i nalazi se tik uz bledu zvezdu. Galaksija iznezdjujuce dobro podnosi uvecanja i kada se pogleda uvecanjem 320x vidi se ima ''komsiju''.

NGC 382

Ova sicusna i prebleda galaksija vidi se vec na uvecanju 176x, i to tek kada perifernim vidom pogledamo NGC 383. Tek tada videce se da na svom severu veca galaksija ima ''privezak'' u vidu malecke preblede mrljice - NGC 382. Galaksija se pojavljuje sicusno i duguljasto, u vidu plocice. NGC 382 pojavljuje se jos bolje na uvecanju 320x gde se vidi jasno odvojena od glavne galaksije. Prelepo!

NGC 385

Sa ovom galaksijom stvari vec postaju isuvise naporne. Galaksija se pokazuje tek posle intenzivnog koriscenja perifernog vida. Ono sto je dobro je da galaksija uspeva da se stabilizuje u perifernom pogledu i kada je jednom lociramo i primetimo onda je mozemo bledo primetiti i u direktnom pogledu. Pokazuje se kao bleda mrlja bez detalja, malo manjih dimenzija od ranije opisanih galaksija.

NGC 384

Nalazi se odmah severno od NGC 385 i pojavljuje se u pogledu perifernog vida pre susedne galaksije. Galaksija izuzetno reaguje na perifeni vid i pokazuje se pristojno svetlo. Unutar galaksije vidljivo je malecko srediste. Kada se jednom primeti galaksija se lako stabilizuje u pogledu. Elipsastog je oblika i izduzenija je od NGC 385.


Pogled na galaksije okuzujuceg polja koje nisu deo Arp 331

NGC 375

Galaksija je smesno mala i pokazuje se kao kao bleda, jedva primetna mrljica bez ikakvih detalja. Javlja se u nestabilnom pogledu perifenog vida i nasumicno uskace i iskace iz pogleda. Siguran sam da galaksija moze da se stabilizuje u pogledu ali nisam imao vise snage za to jer sam u tom trenutku vec bio potpuno iscrpljen.

NGC 373

Sve sto vazi za prethodnu galaksiju vazi i za ovu, sem sto se galaksija pokaze pre susedne i pomalo stabilnije.


Bilo je ovo jedno naporno posmatrnje u daleku proslost. Medjutim, ono sto me je oraspolozilo posle dugog sedenja za okularom je bio pogled na zvezdano nebo. Naime, posle neprekidnih 58 minuta sedenja za jednim okularom oci se toliko adaptiraju na mrak da kada posle toga pogledamo u nebo golim okom vidimo zvezde koje do tada nismo videli. Prepuno nebo zvezdica do praga vidljivosti golim okom - prelepo.

Ovaj izvestaj sam spremio pre nekih mesec dana, ali mi je drago sto mogu i da ga dopunim jednom sjajnom skicom. Naime, pogodilo se da je kolega Vedran Vrhovac pre samo koji dan u svom najnovijem clanku objavio skicu Pisces Cloud-a, i njome zapoceo svoj najnoviji tekst. Iako se tekst ne bavi ovom metom, skica je sjajan dodatak ovom izvestaju. Galaksije su posmatrane istim teleskopom koji i ja koristim, pa je skica verodostojna i zaista odlicna:

Tema danasnjeg posta je jedna izuzetna slika: divan binarni sistem i galakticka grupa od 4 vidljive galaksije u jednom vidnom polju. Rastojanje dva najudaljenija objekta u ovom opisu je samo 30' pa svih 5 objekata staju u vidno polje uvecanja od 107x.

Rec je prelepom binarnom sistemu 1 Arietis, oko koga se rasporedila NGC 691 grupa malih i bledih gravitaciono vezanih galaksija. Pogled na ove objekte je izuzetno naporan i tezak, galaksije su male i blede, a najsvetlija medju njima ima bolno mali povrsinski sjaj. Stoga je imperativ posmatrati ovaj kvintet kada je u traznitu. Razlika izmedju tranzitnog i netranzitnog pogleda je osetna, probao sam i uverio se tu cinjenicu.

Lociranje: dovoljno je locirati zvezdu 1 Arietis. Kada je pronadjemo stavimo je u okular, pomerimo je na jug vidnog polja i svih pet objekata ce biti u jednom FOV-u.

Locirati zvezdu je izuzetno lako. U trazilac nacentriramo zvezdu Sheratan (𝞫 Arietis), koja predstavlja glavu Ovna u glavnom asterizmu sazvezdja. U istom vidnom polju trazioca, na krajnjem severoistoku videcemo samo jednu svetlu zvezdu - nasu mestu 1 Arietis.


1 Arietis

Binarni sistem u sazvezdju Aries, koga cine zvezde magnituda 5.9 i 7. Zvezde leze na maloj separaciji od 2.8''.

Svetlija zvezda je dzin stelarne klase K1 III, dok je sekundar zvezda glavne sekvence stelarne klase A6 V. Vec iz stelarnih klasa se vidi da je ovo izuzetno kolorican par za posmatranje. Zvezde K klase sijaju narandzasto-crvenom bojom dok zvezde A-tipa sijaju plavo-belo. Mala separacija ipak obecava veliku ''borbu'' da bi se te koloricnosti i vizuelano doslo.

Opservacija: Izuzetno lep binarni sistem visokog kontrasta koloricnosti. Poprilicno je teska meta koja zahteva odlican seeing - ali je i nagrada velika. Ako se sistem posmatra u noci loseg seeing zvezde ce se samo razmuljati jedna preko druge.

Prvo razdvajanje para sam izvrsio na uvecanju 136x. Neverovatno koliko je seeing bitan - zvezdu nisam uspeo da razlucim na mnogo vecim uvecanjima tokom noci losih uslova posmatranja. Na uvecanju 176x pogled je bio fantastican. Posto su obe zvezde relativno blede, magnituda 6 i 7, prikazuju se ostro sa jasnim procepom izmedju njih. Mala magnituda primara pravi i manje sirenje sjaja oko sebe sto pomaze ostrini pogleda.  To sto je primar relativno male magnitude pomoglo je i da se sekundar ne vidi kao zrno peska vec da bude jasno vidljiva zvezda sa svetlom ispunom. Na uvecanju 320x par izgleda podjednako dobro, ako ne i bolje. Difrakcionih prstenova ima ali ne toliko da bi potpuno ispunili procep izmedju zvezda. To je stoga sto su magnitude zvezda male i prstenovi ne smetaju mnogo jasnom razdvajanju.

Problem sa velikim uvecanjima bio sto ja na njima nisam odmah video koloricnu razliku. Medjutim, budite uporni i ''zabijte'' se ispred okulara i sve ce se pokazati. Primar ispocetka gusi plavu boju pratioca ali vremenom ta boja se probija i ispred sebe cete imati jedan od najkoloricnijih parova na nocnom nebu. Itekako pomaze i defokusiranje zvezda gde ce se jasnije videti boja komponenti. Na kraju, par je sijao narandzasto-zutom i plavom bojom.

Ovaj par  ima sve sto je potrebno za istinsko uzivanje u razlucivanju duplih zvezda: mala separacija, ostrina zvezda, razdvajanje bez difrakcionih prstenova, te velika koloricna razlika.


NGC 691 Grupa

U pitanju je galakticka grupa od 6 galaksija, od kojih sam ja svojim teleskopom uspeo da vidim 4. Grupa je nazvana po svojoj najsvetlijhoj i najvecoj galaksijiji NGC 691 magnitude 11.5. Ovu magnitudu i sam uzimam sa rezervom jer sam u nekoliko kataloga nasao vrednost magnitude od 12.9. Po onome sto se vidi u okularu blizi sam poslednjoj vrednosti.

Ja sam uspeo da osmotrim sledece 4 galaksije Grupe:

1.) NGC 691 - spiralna galaksija magnitude 11.5 i prividne velicine 3.5'x2.6'
2.) NGC 678 - spiralna galaksija magnitude 12.5 i prividne velicine 4.5'x0.8'
3.) NGC 680 - elipticna galaksija magnitude 11.9 i prividne velicine 1.9'x1.6'
4.) NGC 694 - spiralna galaksija magnitude 13.3 i prividne velicine 0.6'x0.4'

Iako se cini da ce glavna galaksija grupe biti i najuocljivija to bas i nece biti tako. Videti NGC 691 ce biti teze od dve bledje galaksije zbog njenog izuzetno malog povrsinskog sjaja i neposredne blizine susedne dvojne zvezde.

   - NGC 691

Spiralna galaksija magnitude 11.5 i prividne velicine 3.5'x2.6'. Kao i vecina galaksija u sazvezdju Aries, NGC 691 je daleki objekat. Od Sunca je udaljena ogromnih 119 Mly, i gledajuci u nju nase oko hvata drevne fotone iz daleke proslosti. Ako bi neka civilizacija iz te galaksije u ovom trenutku mogla da osmotri povrsinu Zemlje videla bi dinosauruse u naponu svoje slave.

Galaksija jeste najsvetlija i najveca u grupi ali je ''ubija'' mali povrsinski sjaj od ''bednih'' 14.75 mag/arcmin². Cak i za galaksije to je bolno mala vrednost.

Opservacija: sve galaksije Grupe u okularu ce se nalaziti severno od 1 Arietis, a NGC 691 je najsevernija. Od 1 Arietis udaljena je oko 30'. Odmah pored galaksije ko za inat se namestila dvojna zvezda, sto ce dodatno napraviti problem oko posmatranja.

Neverovatno, ali NGC 691 je treca po redu galaksija u grupi koju sam uocio u okularu. Prvo su mi se pokazale galaksije bledjih magnituda 11.9 i 12.5, pa tek onda ona. To dovoljno govori koliko opazanju smeta mali povrsinski sjaj i blizina dvojne zvezde. Da bi se galaksija dobro osmotrila neohodna je dobra noc, pustiti sazvezdje da se popne sto vise na nebo i koriscenje perifernog vida. Cak i tada NGC 691 se pokazuje kao bleda okrugla mrlja uniformnog sjaja. Tek ponekad mi se ucini da je mozda malo svetlija pri sredini ali to je toliko mala razlika u osvetljenosti da ne menja opsti utisak o podjenakoj osvetljenosti preko tela galaksije. Granice galaksije nisu ostre vec mekane i amorfne i tesko je uociti kada prestaje galaskija a pocinje okruzujuci svemir. Jedino sto je kod ove galaksije dobro su dimenzije - galaksija je lagano najveca od sve cetiri.

   - NGC 678

Spiralna galaksija magnitude 12.5 i prividne velicine 4.5'x0.8', Galaksija je u edge-on usmerenju gledano sa Zemlje.

Juzno od NGC 691 u okularu ce izdominirati ostrouglo-jednakokraki trougao zvezda magnitude oko 10, ciji vrh je uperen ka NGC 691. Juzno od osnovice tog trougla nacickale su se jedna ispod druge dve galaksije Grupe: severnija je NGC 680 i odmah juzno do nje je NGC 678.

Galaksija se javlja u izduzenom obliku razmere oko 3:1. Sija uniformno bledim sjajem bez prikaza svetlijeg centra. Iako je izduzenog oblika ne zavrsava se spicastim zavrsecima vec je pri krajevima zaobljena i mekano se utapa u okruzujuci mrak. Galaksija je stabilna u pogledu cak i direktnog vida i primetio sam je pre NGC 691.

   - NGC  680

Elipticna galaksija magnitude 11.9 i prividne velicine 1.9'x1.6'

Ovo je prva galaksija u grupi koji sam primetio. Javlja se kao bledi i malecki okrugao objekat jednolikog sjaja. Nalazi se samo 5' severno od NGC 678. Galaksija stabilno sija u direktnom pogledu ali se u njemu javlja poprilicno manja od susedne NGC 678. Perifeni vid radi dobro na galaksiji i priukazuje bledi oreol oko malog kruzica vidljivim direktnim vidom. Tako galaksija malo dobije na dimenzijama ali i dalje je manje od susedne.

Nijedna od navedenih galaksija ne sija sjajem koji proizvodi njihov centar. Sve sijaju kao bledo zasijanje u odnosu na okruzujuce nebo, bez svetlog jezgra koji bi svojim sjajem ''hranio'' sjaj samih galaksija.

   - NGC 694

Spiralna galaksija magnitude 13.3 i prividne velicine 0.6'x0.4'.

Ova galaksija nalazi se desno od vrha ostrouglo-jednakokrakog trougla koga sam ranije pomenuo. Izuzetno je mala i bleda i ne vidi se direktnim pogledom. Javlja se kada se intenzivno koristi periferni vid ali je pogled nestabilan, te galaksija nasumicno uskace i iskace iz pogleda. Javlja je kao bleda mrljica dimenzija neke male planetarne magline od recimo 15'' i magnitude 13.

Iznad nje nalazi se galaksija IC 167 magnitude 13.6. Ovu galaksiju cu ostati duzan.  Naime, pogled na NGC 691 Grupu je bio izuzetno naporan i dug i kada sam dosao do samo kraja osmatranja nisam vise imao snage da se borim sa IC 167. Cak ne iskljucujem mogucnost da sam u stvari video nju, a ne NGC 694, posto su galaksije jaklo bliske i slicnih magnituda.

—------------------------------

Sve galaksije grupe posmatrane su sa svim mogucim uvecanjima. Koristio sam uvecanja 136x za osmatranje galaksija kao grupe i 176x za osmatranje posjedinacnih meta. Medjutim, za ovaj pogled 176x je malo previse zbog malog sjaj objekata i nedostatka prikaza detalja.