PavleR - Posmatranja DSO i binarnih sistema

[Lucius]

Brz oporavak!

[Acheron]

Uf, uf...
Drzi se

[Adri]

Navikli smo na opsežan sadržaj pa nam je malo dosadno već 


Dobar oporavak želim, ovdje je snijega napadalo da ću vjerojatno sad manji teleskop neko vrijeme izvlačiti, pretpostavljam da kod vas ipak manje pada.

[ediglavas]

Oporavi se brzo.
Evo mene su konačno otpustili nakon intervencije, još koja kontrola u bolnici pa ću moći za teleskop...

[PavleR]

Ja sam danas izasao, ali mislim da zbog tezine teleskopa necu moci da posmatram bar koji mesec. Potrudio sam se da pred operaciju napisem clanak za ''Horizonte'', a kada se oporavim gledacu da i ovde postavio izvestaj sa nekih ranijih posmatranja.

Hvala kolege na lepim zeljama, a tebi Edi brz povratak medju zvezde.

[Acheron]

o što je ovo... svi nešto na "servisu"

[Lucius]

Godine sjedenja pod hladnim vedrim nebom dolaze na naplatu.

[ediglavas]

... čekanja vedrog, nevlažnog i bezburnog vremena, rekao bih ...

[PavleR]

Drage kolege,

skoro 5 meseci nisam postovao nikakve tekstove na forumu i sada osecam da je trenutak da se polako vratim. Krajem decembra imao sam operaciju koja je prosla dobro, i sada se osecam kao nov :). Tokom perioda oporavka i dalje sam se bavio osmatrtanjem ali nisam imao mnogo volje za postovanjem izvestaja jer sam osetio da mi oduzimajuju previse vremena. Naime, posle tako neprijatnog iskustva covek shvati da je previse vremena posvecivano nekim stvarima, zanemarivsi pri tome mnogo toga sto nije smeo. Sada ponovo osecam zar i zelju da svoja posmatranja pretocim u tekst, ali u pomalo redukovanoj verziji. Naime, izbacicu odeljak o lociranju jer me je oduzimao puno vremena i truda, a primetio sam da je mali broj kolega zainteresovan za tako detaljan opis lokacije objekata. Radujem se ponovnom zapisisivanju svojih posmatranja, pa da krenemo :).

Sazvezdje Ophiuchus:

- Bik Poniatovskog (asterizam i bivse sazvezdje), zajedno sa:
    - Mellote 186 (otvoreno jato ili grupacija zvezda)
    - 70 Ophiuchi (binarni sistem)
    - 67 Ophiuchi (binarni sistem)

Danas cu se baviti jednom metom dostupnom svim amaterskim astronomima, cak i onima koji raspolazu samo dvogledom. U pitanju je formacija zvezda pored levog ramena Zmijonose, koja iza sebe ima bogatu istoriju. Ta formacija ne dolazi sama, vec se nalazi preko bogate grupisanosti zvezda pod nazivom Mellote 186, a u sebi ima usadjena dve binarna sistema za koja je ipak potreban teleskop. Sve njih cu obraditi kao separate mete.

Bik Poniatovskog

Poniatowski's Bull je asterizam lako vidljiv golim okom, precnika oko 3º. Nalazi se na severu sazvezdja, levo od levog ramena Zmijinose, predstavljenog zvezdom Cebalrai (𝞫 Oph). Najsjajnije zvezde asterizma ukljucuju 66, 67, 68, 70 i 73 Ophiuchi i formiraju oblik slova ''V'', slican Hijadama u sazvezdju Taurus. Asterizam je okruzen zvezdama Melotte 186, skupom bledjih zvezda za koji se nekada smatralo da je otvoreno jato. Medjutim, novija istrazivanja pokazala su da zvezde nisu gravitaciono povezane, te da je u pitanju slucajna grupisanost na liniji pogleda sa Zemlje.

Glavna forma asterizna, kontura slova ''V'' sastoji se od pet sjajnih zvezda lako vidljivih golim okom. Uzimajuci u obzir vidljhivost golim okom i povrsinu koju asterizam zauzima, jasno je da je Poniatoski's Bull kreacija koja je vizuelno veoma upecatljiva na dovoljno tamnom nebu. Glavnu formu slova ''V'' sacinjava 5 zvezda:

- 68 Ophiuchi je binarni sisteintem integrisane magnitude 4.4. Zvezda cini bazu slova ''V'' i od nje se ka severu granaju dva kosa lanca.
- 70 Ophiuchi je binarni sistem komponenti magnituda 4.2 i 6.2, na separaciji 6.7''. Srednja je zvezda u levom lancu i najlepsa komponenta Bika.
- 73 Ophiuchi magnitude 5.7 gornja je zvezda levog lanca i najbledja je u licu Bika.
- 67 Ophiuchi magnitude 4.0 srednja je zvezda desnog lanca.
- 66 Ophiuchi magnitude 4.6 predstavlja gornju zvezdu desnog lanca.

Slovo ''V'' formira jednakokraki trougao sa temenom na dole i jasno se izdvaja u trazilackom pogledu. Medjutim, kada bi se visina na osnovicu produzila jos nekih 5º, tacno bi se udarilo u 72 Ophiuchi magnitude 3.7, sjajnu zvezdu okuzenja koja prestavlja zvezdu roga necega sto je u ne tako davno vreme predstavljalo citavo sazvezdje na nocnom nebu - Taurus Poniatovii.

Naime, tokom kasnog XVIII veka, slovo ''V'' je sa okruzujucinm zvezdama predstavljalo sazvezdje Taurus Poniatovii. Sazvezdje je u upotrebu uveo poljski astronom Abbe Martin Poczobutt, direktor Kraljevske Opsrvatorije u Viljnusu. On je sazvezdje uveo i nazvao u cast poljsko-litvanskog kralja Stanislawa Poniatowskog, a ime je Taurus izabrao je zbog slicnosti sa Hijadama. To sazvezdje bilo je mnogo vece od onoga sto mi danas nazivamo ''Bik Poniatovskog'' i pruzalo se od levog ramena Zmijonose pa sve do sazvezdja Aquila. Medjutim, kako je su godine koje slede doenele katastrofu poljsko-litvanskoj kraljevini, nekadasnjoj srednjovekovnoj velesili, ne samo sa vojno-politicke tacke vec i sa naucne, sa slomom drzave i ovo sazvezdje nestalo je sa karti nocnog neba. Danas mi poznajemo samo njegov najsjajniji deo i posmatramo ga kao upecatljivi asterizam zvezda koji je uspeo da sacuva svoje originalno ime -''Bik Poniatovskog''.

Opservacija: opis dajem na osnovu posmatranja izvrsenog 20.06.2025., u 23:22.

Sam asterizam nije meta za teleskop, vec za dvogled, durbin ili trazilac. Ja sam ga posmatrao traziocem i durbinom. 5 zvezda koji cine oblik slova ''V'' dominiraju poljem. Ono sto je zanimljivo je da se sa leve strane asterizma nalazi bogato zvezdano polje svtlih zvezda, koga sa desne strane nema. To su zvezde zvezdanog skupa Mellote 186. Iako se u blizini asterizma nalazi nekoliko zvezda magnituda 3 i 4, veoma distinktivan oblik Hijada cini da se Bik Poniatovskog veoma jasno istakne kao zasebna celina. Pet zvezda slova ''V'' nalaze se u prebogatom polju zvezda visoke magnitudne razlike, od kojih vecina pripada ''zvezdanom jatu'' Mellote 186, ali o tome malo kasnije.

Pri posmatranju golim okom, pod mojim nebom ja ne uocavam jasno ceo astezam kao celinu, jer ne mogu da vizuelno ''uhvatim'' zvezdu 73 Oph magnitude 5.7. Medjutim, posmatranje golim okom itekako ima svoje drazi, jer ako se bas dobro zagleda, Bik Poniastovskog pravi par sa zvezdanim jatom IC 4665 koje se vidi kao maglicasta pojava iznad svetle zvezde Cebalrai (𝞫 Oph). Pri posmatranju durbinom, dozivljaj je pravo ushicenje, jer se prelazeci preko polja nailazi na citav niz lako izdvojivih oblekata - ne samo Bik i IC 4665 (Summer Beehive Cluster), vec i ogromna zvezdana jata NGC 6633 (Captain Hook's Cluster) i IC 4756 (Graff's Cluster), svetla jata jasne konture, lako izdvojiva nasuprot bogate zvezdane pozadine.

  - Mellote 186 (Collinder 359)

U pitanju je skup zvezda oko asterizma Poniatovki's Bull, za koji se nekada smatralo da predstavlja otvoreno jato. Medjutim, novija istrazivanja pokazala su da je u pitanju samo nasumicna grupisanost zvezda. ''Jato'' je ogromno, i sastoji se od najmanje nekoliko desetina zvezda velike razlike u sjaju. Najsjajnija zvezda Mellote 186 je 72 Oph u rogu nekadasnjeg sazvezdja, koja sija magnitudom 3.7.  Po sjaju, zvezde jata su nesimetricno poredjane, gde se skoro sve najsjajnije nalaze sa leve strane kraka slova ''V''. Tu se nailazi na desetak zvezda magnituda 6 i 7, utopljenih u more bledjih. Sa desne strane slova ''V'' situacija je drugacija, sa samo nekoliko zvezda magnitude 7 i svim ostalim bledjim.

Jako je tesko odrediti granice jata, kao i koje zvezde mu pripadaju. Granice objekta daleko nadmasuju granice Bika Poniatovskog, i mesaju se za zvezdama ivice Mlecnog Puta. Medjutim, kako danas znamo da objekat i nije pravo otvoreno jato, samo odredivanje ivica objekta je besmislen posao. Sama pozadina koju ova grupacija pravi cini Poiantowski's Bull mnogo bogatijim pogledom nego kada bi sed nalazio negde drugo na nebu, i to je sasvim dovoljno.

  - 70 Ohiuchi

Najzanimiljivija je zvezda asterizma jer predstavlja lep binarni sistem, a i sa teorijske stane ima mnogo toga da ponudi. Komponente sistem sijaju magnitudama  4.22 i 6.17, i stoje na separaciji 6.7''.

Primar je zuto-narandzasti patuljak glavne sekvence spektralne klase K0, dok je sekundar narandzasti patuljak spektralnog tipa K4. Medutim, postoje tri razloga zasto je 70 Ophiuchi mnogo vise od pukog binarnog sistem za osmatranje.

1 - Udaljenost. 70 Oph nalazi se na rastojanju od samo 16.68 ly od Sunca, i kao takva, jedna je od najblizih zvezdi Solarnom Sistemu na nocnom nebu. Iz samog opisa komponenti sistema vidi da je sistem ''patuiljast'', ali mu bas ta bliskost nama pomaze da sija sasvim pristojnom magnitudom.

2 - Period. 70 Ophiuchi je pravi binarni sistem cije komponente rotiraju oko zajednickog centra mase. Medjutim, ta orbita je veoma ekscentricna i varira od 11.4 AU do 34.4 AU, sa periodom od 88.38 godina. To znaci da se separacija znatno menja u zavisnosti koje godine posmatramo sistem. Ono sto je zanimljivo je da je 70 Oph jedna od retkih zvezda gde u toku od jednog zivotnog veka mozemo ispratiti celu orbitu, pa samim tim i  velike promene u separaciji sistema. Izmedju 1990.-1995, godine separacije je iznosila oko 2''. Sledecih 25 godina separacija se povecavala da bi svoj maksimum dostigla 2020. godine. To znaci da mi danas posmatramo sistem u trenutku kada su dva patuljka skoro maksimalno razdvojena. Nema bas puno binarnih sistema gde u toku od 30 godina mozemo osmotriri i najmanju i najvecu separaciju. I ne samo to, vec u okviru jednog duzeg zivotnog veka se moze ispratiti kompletna orbita ovog sistema, za sta je potrebno nekih 88 godina. Inace, orbitu sistema od 88 godina izracunao je jos William Herschel. U to doba, to je bilo ozbiljno otkrice. Gravitacije je tada jos uvek bila relativno novo otkrice, i fizicari tog vremena nisu znali koliko je opseg njenog delovanja. Otkrica gravitaciono povezanih zvezda tada su bili ogromi koraci za fiziku jer se time dokazalo da gravitacija vazi i izvan Solarnog Sistema.

3 - planetarni sistem. Jos tokom XIX veka uocena je anomalija u orbiti sistema, a u novije vreme matematicki proracuni ukazuju na prisustvo planetarnog tela koje utice na nepravilnu orbitu zvezda. Na samom kraju XX veka izvrsno je nekoliko pokusaja da se identifukuje takva planeta, i to koristeci nekoliko metoda planetarne detekcije, ali su rezultati bili negativni. Umesto toga, otkriven je materijal koji predstavlja ''otpad'' iz vremena stvaranja zvezdanog sistema, iz koga bi eventualno trebalo da se formiraju planete. Medjutim, 2006. godine, izvrseni su proracuni koji ipak ne iskljucuju postojanje cak nekoliko planetarnih tela velicine minimum pola radijusa Jupitera do cak 12x vecih. Bilo kako bilo, postojanje planetarnih sistema u orbiti oko komponenti 70 Ophiuchi i dalje je predmet debate i istrazivanja.

Opservacija: pogled je veoma lep vec na uvecanju 62.5x. Sistem je usmerem od 1h ka 7h, sa primarom na severu. Izuzetno lep pogled na dve jarko zute zvezde, u prepunom polju bledjih zvezda. Par isijava boju, izgleda mocno, a razlika u sjaju i velicini je jasno vidljiva.

Na uvecanju 107x, vidi se divna slika, gde je 70 Oph okruazena sa jos vise bledih zvezda polja. To su zvezde Melotte 186, gde katalozi dvojnih zvezda navode cak 15 optickih pratilaca 70 Oph. Na ovom uvecanju malo se menja percepcija boja, jer sekundar uzima narandzast nijansu. Sistem izgleda mocno, jer se pratilac izborio za svoje mesto jarkim, punim sjajem, i po upecatljivosti ne zaostaje za svetijom zvezdom. Manja zvezda izgleda ''zivo'' u pogledu, neutopljeno u dominantnost primara.

  - 67 Ophiuchi

U pitanju je ponovo pravi binarni sistem, ali ovoga puta na mnogo vecoj separaciji. Primar sistema sija magnitudom 4 a sekundar 8.1, na sirokoj separaciji 54.7''.

Opservacija: na uvecanju 62.5x, vidi se jasno razdvojen sistem ocigledne razlike u sjaju, gde separacija dozvoljava sekundaru da se pokaze kao jasno separatna zvezda.

Na uvecanje 107x isao sam zbog bolje detekcije boja. Ja sam primar video belo, dok na ovom uvecanju nisam uspeo da odredim boju sekundara. Na uvecanju 176x, sekundar sija nekom cudnom bojom, koju bih najbolje opisao kao braonkastu. Ova uvecanja ponovo dozvoljavaju bledim zvezdama Mellote 186 da dodju do izrazaja, kada se vidi da 67 Oph pliva u moru bledih zvezdica okruzujuceg polja. Veoma ispunjavajuc prizor.

[Acheron]

Neka si se ti nama vratio 

[tome]

dobrodošao nazad Pavle, nedostajali su tvoji tekstovi.
I brz oporavak želim.

 

[stipe]

Pavle jako kvalitetna observacija dvojnih zvijezda. Jako zanimljivi sistemi, pogotovo jer su malih razmaka. Steta sto vrijeme ne surađuje, ja sam bio nastavio sa snimanjem dvojnih, ali evo vec neko vrijeme da prognoza dalje ne dopusta...

[PavleR]

Sazvezdje Ophiuchus:

- opste o sazvezdju
- Messier 14 (globularno jato)
- NGC 6309 - Box Nebula (planetarna maglina)

Sazvezdje Ophiuchus rani je vesnik leta jer se prominentno javlja na juznom nebu kasnih prolecnih meseci. Locirano je iznad sazvezda Scorpius i Sagittarius i lako se prepoznaje po svom glavnom asterizmu koji cine 6 zvezda, tri na jugu i tri na severu (u obliku krova kuce). Krov kuce cini zvezda Rasalhague (𝞪 Ophiuchi) magnitude 2.07, nasjajnija zvezda sazvezdja, koja predstavlja glavu zmijonose. Sa leve i desne strane sazvezdja nalazi se po jedna polovina sazvezdja Serpens: Serpens Caput (glava zmije) sa desne i Serpens Cauda (rep zmije) sa leve. Puno je tumacenja sta predstavlja ovaj asterizam i zasto Zmijonosac nosi zmiju. Nekako se odomacilo tumacenje da sazvezdje predstavlja Asklepija, starogrckog boga medicine, koji drzi zmiju. Asklepijev stap i zmija su i dan danas simbol medicine pa je lako poistovetiti tu legendu sa onim sto vidimo na nebu.

Nesposredno uz glavu Zmijonose (Rasalhague) nalazi se jos jedna ''glava'', koja vizuelno izgleda kao da pripada savzezdju Ophiuchus, ali je u stvari znamenita zvezda susednog sazvezdja Hercules. U pitanju je prelepi binarni sistem Rasalgethi (𝞪 Herculis), svetla zvezda koja predstavlja glavu Herakla.

Svetli asterizam od sest zvezda predstavlja telo Asklepija. Taj asterizam je ogoman, sastavljen je od relativno svetlih zvezda i ponosno stoji na juznom letnjem nebu, zauzimajuci jedan njegov veliki deo. Problem je sto je unutrasnjost asterizma lisena svetlih zvezda, a bas u njoj se nalaze neka od najlepsih globularnih jata na nebu: M10 i M12.

Sazvezdje Ohiuchus sadrzi cak 21 globularno jato, vise od bilo kod drugog sazvezdja (jedno vise od sazvezdja Sagittarius). Od tih 21 globulara, cak 7 su iz Messier kataloga, kojih su 4 u rangu magnitude 6. Pored globulara, sazvezdje sadrzi i nekoliko malih ali svetlih planetarnih maglina, velikih i svetlih otvorenih jata, nekoliko znamenitih binarnih sistema i jednu od najlepsih astrofotografskih meta: Rho Ophiuchi Nebula.

Na zalost, najveci broj DSO dolazi u krnjem pogledu zbog njihovog polozaja u sazvezdju. Naime, severni deo sazvezdja nalazi se izvan trake Mlecnog Puta, u regiiji koja je tesko opstruirana interstelarnom prasinom. Jako mali broj DSO uspeva da se probije kroz guste oblake apsorbujuceg materijala. Medjutim, kako sazvezdje ide na jug, u regiji Asklepijevih nogu, dolazi do nagle promene i desitine globularnih jata isijavaju u moru zvezda. Dobar deo tih jata deo takozvane ''populacije galaktickog ispupcenja'', tj. jata cija trenutna orbita ih stavlja blisko centru galaksije.

O prirodi nebeskih prozora i kako ih ja nazivam ''kontra-prozora'' detlaljno sam pisao u svom clanku u casopisu ''Horizonti'' broj 13, pa cu ovde samo citirati onaj deo clanka koji se odnosi na ekstinciju magnitude letnjih objekata, posebno u gornjem delu sazvezdja Ophiuchus:

''Cesto se stice utisak da letnje nocno nebo vrvi od DSO, pogotovo u traci Mlecnog Puta. Medjutim, cinjenica je da se mnogi letnji DSO prikazuju u znatno ''ostecenom'' pogledu zbog velike ekstincije magnitude uzrokovane visokom koncentracijom prasine. To je mozda najizrazenije u sazvezdjima Ophiuchus i Cygnus.
Srce zaboli kada se pogleda u golemi deo juznog neba koji zauzima Zmijonosac, znajuci da je gotovo sve u njemu zaklonjeno i skriveno, pogotovo u gornjem i sredisnjem delu sazvezdja, koji su inace najpovoljniji za posmatranje. Kolicina tamnih oblaka u podrucju glave i tela Zmijonose toliko je velika da neki objekti trpe ekstinciju magnitude i do 4. To znaci da im je sjaj 4 magnitude slabiji nego sto bi bio bez prisutnosti tih oblaka.
U tom sazvezdju rec je o prasini koja potice iz nase lokalne Orionove spiralne ruke Mlecnog Puta. Vrlo malo objekata uspeva da se probije kroz nju, osim nekoliko globularnih jata. Svako ko je teleskopom posmatrao ovo sazvezdje zasigurno je primetio oskudicu DSO u tako velikom delu neba. Situacija se, medjutim, naglo popravlja u juznom delu sazvezdja, bas tamo gde se noge Zmijonose preklapaju sa trakom Mlecnog Puta. Tu se odjednom u vidnom polju pokazuju desetine objekata, kao da je neko povukao zavesu. Upravo to se i dogadja, tu zavrsava gusta barijera oblaka prasine koja zaklanja gornje delove sazvezdja.
U sazvezdju Cygnus takodje postoje podrucja izuzetno velike ekstincije magnitude. Neki delovi tog sazvezdja trpe ekstinciju magnitude i do 20! Takav je slucaj sa zvezdama koje pripadaju Cygnus OB2 asocijaciji, grupaciji od oko 300.000 zvezda unutar nase Orionove spiralne ruke. Medju njiima nalazi se nekoliko desetina hiljada svetlih i masivnih zvezda O i B tipa. Sve te zvezde zbijene su unutar podrucja od 2º, te bi po sjaju, kompaktnosti i blizini treble da predstavljaju jedna od najspektakularnijih prizora na nocnom nebu. Ipak, zbog vrtoglave ekstincije magnitude od 20, od cele te grandiozne grupacije do nas dopire svamo svetlost dvaju gotovo nepoznatih otvorenih jata, Bica 1 i Bica 2, oitkrivenih tek 2004. godine.''


Messier 14

Globularno jato magnitude 7.6 i prividne velicine 11'.

Messier 14 svetlo je i poprilicno veliko globularno jato, ali koje sa posmatracke strane nudi malo detalja. Razlog tome je i sto najsjajnija zvezda jata sija prividnom magnitudom 14, pa je teleskopima srednjih aparatura malo teze da ''pokupe'' pojedinacne zvezdice u jatu. Kod M 14 razlucivost jata na indiviudualne zvezdice dosta zavisi i od vestine posmatraca, jer vestina posmatranja perifernim vidom podosta pomaze da se tih nekoliko 14-tica pojavi u pogledu.

M 14 se nalazi u regiji tela Zmijonose, pa je shodno opisu savzezdja koje sam dao ranije u postu jasno da mu je sjaj zestoko ''okrnjen'' gustom prasinom prisutnom izmedju nas i ovog dela sazvezdja. Prasina vrsi ekstinciju magnitude jata cak za dve magnitude, pa da je M 14 negde drugo na nebu, sijao bi u mnogo slavnijem sjaju.

M 14 je drevno jato prebogato zvezdama, kojih sadrzi oko 150.000. Smatra se da pripada populaciji najsatrijih globularnih jata koje je ''zahvatio'' nas Mlecni Put i starost mu se procenjuje na oko 13 milijardi godina, tek nesto manje od starosti samog Univerzuma. M14 ne pripada globularnim jatima galaktickog ispupcenja, toliko cestim u sazvezdju Ophiuchus. Jato je od nas udaljeno 30.300 ly, dok je od centra galaksije udaljeno 13.000 ly. Uzimajuci u obzir da je udaljenost centra galaksije od Zemlje nekih 27.000, lako je zakljuciti da se jato nalazi u delovima hala galaksije blisko centru, ali ipak nesto vise iznad njega.

Opservacija: opis jata dajem na osnovu posmatranja izvrsenog 20.06.2025., u 23:25.

Iako nominalno veoma niskog povrsinskog sjaja, iznenadjujuce je koliko se jato lako vidi u traziocu. Pojavljuje se kao jasno izrazena maglicasta mrlja.

Na malom uvecanju od 62.5x jato se prikazuje kao velika, svetla, homogena okrugla maglina bez ikakvih naznaka granulacije.

Medutim, na uvecanju 176x, pogled se poprilicno transformise. Naime, preko tela jata vidljiva je ocigledna granulacija a pojavljuju se i prve individualne zvezdice. Tacnije dve, koje se nalaze jedna iznad druge 11 h od centra. Jato ima veoma blag rast sjaj prema centru i sija poprilicno homogenim, mlecnim sjajem. Posto je broj individualnih zvezdica mali, jato je malo teze izostriti u pogledu. Tu sam se pomagao bledim zvezdicama u neposrednoj okolini jata.

Na uvecanju 320x , koriscenjem perifernog vida i veoma pazljivim posmatranjem, jato se podosta razluci, a pogled je daleko bogatiji nego na 176x. Sada se javlja desetak razlucenih individualnih zvezdica. Dve ranije pomenute na severnom obodu ostaju nasjvetlije, ali se javlja jos 7-8 preko tela jata. Granulacija jata je veoma fina i suptilna, i dalje bez ikakvog znacajnog rasta sjaja prema centru. Jato je ovalnog oblika i spoljstenije je na severu i jugu. 

Sve ovo se vidi sikljucivo koriscenjem perifernog vida, jer se u direktnom jato vidi kao velika, svetla mlecna ''mrljetina'' i ne mnogo vise od toga.


NGC 6309 - Box Nebula

Planetarna maglina magnitude 11.5 i prividne velicine 19.8''x10.2''.

NGC 6309 je jedan izuzetno zanimljiv objekat, i sa osmatracke strane, a posebno sa strane same prirode magline. Sama planetarna maglina stara je samo oko 3.600 godina, sto je izuetno mlado godiste za planetarke. Medjutim, sam proces stvaranja planetarne magline tekao je u nekoliko faza a novija istrazivanja jos vise dodaju na dinamicnu prirodu ovog objekta. Cenjeni kolega Tomislav Anic napravio je fantasticne fotografije magline, uz koje je dao opsiran istorijat stvaranja iste, pa mislim da je mnogo bolje da dam link ka njegovom tekstu:

https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=5421.msg68027#msg68027

Ja bih samo rekao da je sve oko ove magline pomalo cudno i pod znakom pitanja, od same morfologije pa cak i do najbazicnijih stvari kao sto je udaljenost. Naime, ja sam tokom proucavanja magline nasao podatke o udaljenosti koji iznose 4.500 ly, 8.904 ly i 11.000 ly. Poslednje dve vrednosti stavljaju ovu malginu na relativno veliku udaljenost od Sunca i cine je jednom od najudaljenijih planetarki vidljivih amaterskim teleskopima. Takodje, zamljivo je i da objekat nije otkrio William Herschel vec nemacki astronom Wilhelm Tempel 1876. godine.

Centralna zvezda je ekstremno blizak binarni sistem integrisane magnitude 16.6, pa je ona izvan opsega moje aparature teleskopa.

Ime Box Nebula dobila je jer joj je najsjajniji deo izrazito pravougaonog oblika. Medjutim, pravougaono je samo jezgro magline koje je vidljivo teleskopima. U stvarnosti, maglina ima dva reznja koji izviru sa suprotnih strana centralne regije. To su ti izbacaji koje kolega Anic pominje u svom tekstu, i koje je on vesto uspeo da uhvati na fotografijama. Sve to je usadjeno u prebledi kruzni halo koji je nazalost van vizualnog, a uglavnom i astrofotografskog opsega.

Maglina ima jos jedno ''korisnicno'' ime, a to ''Znak uzvika maglina''. Taj naziv dobijen je kombinacijom izduzenog oblika magline sa zvezdom magnitude 9 koja se nalazi tik 1' ispood nje, poravnata sa duzom osom objekta. Zvezda i maglina prave jasan oblik znaka uzvika, sto je i vizualno jasno osmotrivo.

Maglina je izuzetno mala i veoma udaljena, i stoga je pravi izazov za astroamatere, bilo posmatrace, bilo astrofotografe. Mejdutim, posmatranje NGC 6309 smatram za jedno od najzanimljivijih letnjih osmatranja koje sam izveo, zbog velikog broja detalja koji se mogu uociti u ovako ''nedostupnom'' objektu.

Opservacija: opis dajem na osnovu opservacije izvrsene 24.07.2025., u 22:43 h.

Maglina sija relativno visokim povrsinskim sjajem i jasno je vidljiva bez filtera na malom uvecanju od 62.5x. Javlja se kao pristojno svetla izduzena mrlja, sa izuzenjem od 7h ka 1h. Zanimljivo je da se zbog zvezde maglinude 9, samo 1' od magline, stvara utisak pogleda na dvojnu zvezdu. Maglina i zvezda je jasno razdvajaju na uvecanju 176x, gde se vidi da je zvezda potpuno poravnata sa duzom osom magline, pa sa iduzenim oblikom objekta zaista formira tzv. ''Znak uzvika maglinu''.

Najduze sam se zadrzao na uvecanju 440x, na kome maglina pokazuje iznenadjujuce veliki broj detalja. Na tom uvecanju maglina uzima jasno uzduzeni oblik, ali bez simetrije. Naime, juzni deo je obliji, deblji i sjajniji, sa svetlim cvoricem u sebi. Severni deo je bledji i tanji, ali zato ostriji i spicastiji. Stoga maglina malo podseca na suzu. Maglina je dobro definisana, ne zavrsava se amorfno vec sa jasno definisanim ivicama. Te ivice nisu preterano ostre ali su granice objekta jasne. Maglina nema sjajan centrar, cak suprotno, izgeda kao da je u centru suplja.

Maglina jako lose reaguje na UHC, ali zato odlicno na O III filter. UHC je ujednaci i ubije asimetricnost. O III izostri maglinu i bolje prikaze nejednakost velicine i sjaja izmedju severnog i juznog dela. Cvor na jugu se jasnije istakne, slika je jasnija, kompaktnija, a spic na severu je izrazeniji. Cak ''prezivi'' i zvezda na jugu, pa sa ostrijom pojavom malgine ''Znak uzvika'' postaje jos dominantniji utisak.

[tome]

Pavle, kao i uvijek odličan tekst.
Opis promatranja NGC 6309 je odličan, i zapravo me iznenađuje koliko si detalja ulovio obzirom na dimenzije objekta.
Udaljenost varira pa mislim da samim time i njena starost nije definirana u potpnosti. Ali činjenica je da je mlada.
Ja sam imao velikih problema izvući detalje, softverski problemi. Koje je uočio, identificirao, a potom i obradio kako treba Neven.

Nisam znao da ju je otkrio W Tempel. Baš sam jučer stavio u "Sunčev sustav" komet koji nosi njegovo ime. Inače je otkrivač 21 kometa i 5 asteroida.

Već sam ti rekao, nedostajali su tvoji tekstovi.

 

[PavleR]

Hvala Tome.

Da, maglina pokazuje iznezadjujuce veliki broj detalja za svoju velicinu. Pomaze sto sija pristojnim povrsinskim sjajem i sto je relativno dobro definisana. Sve je tu, pokazuje sve, samo je potrebno dugo je posmatrati kombinacijom filtriranog i nefiltriranog pogleda i uporedjivati ih. Svaki nesto donese a nesto oduzme. I mene je iznenadila, zato sam i naveo da mi je jedno od najdrazih posmatranja u Zmijonisi.