Eugene Shoemaker

Utorak, 23. listopada 2007. u 18:41 sati

Donosimo vam biografiju jednog od najpoznatijih astronoma, Eugene M. Shoemakera, a koja se uz još puno zanimljivih tekstova, nalazi u Astronomiji broj 25. Sadržaj cijeloga broja Astronomije možete pronaći na stranicama Astronomskog magazina, kao i način na koji se možete pretplatiti na ovaj izvrstan časopis. Želite li raspravljati o astronomiji, svakako nam se pridružite na našem astronomskom forumu.


EUGENE M. SHOEMAKER (1928-1997)

Džin Šumejker, poznat jednako i kao geolog i kao astronom, i član Upravnog odbora direktora "The Spaceguard Foundation" (1), poginuo je popodne 18. jula pre 10 godina, kada se njegov automobil čeono sudario sa drugim vozilom na pustom neasfaltiranom drumu u Tanami pustinji, u Severnoj teritoriji u Australiji. Njegova supruga Carolyn, dugogodišnji saradnik u svim oblastima njegovog delanja, takođe je bila ozbiljno povređena i hitno prebačena u bolnicu u obližnji Alice Springs.

Judžin Merl Šumejker (Eugene Merle Shoemaker) je rođen 28. aprila 1928. godine u Los Anđelesu, u Kaliforniji. Završio je kalifornijski Tehnološki institut u Pasadeni, Caltech, sa 19 godina, a već sledeće godine magistrirao sa radom iz petrologije na temu: "Prekambrijumske metamorfne stene". To mu je bila garantovana smernica ka članstvu u američko Geološko udruženje (USGS), čiji će član ostati do kraja života. Prvi posao u USGS mu je bio istraživanje nalazišta urana u Koloradu i Juti. Tokom dugih dana na terenu počeo je da se interesuje za Mesec i mogućnost da jednog dana kao naučnik otputuje tamo. Počinje da razmišlja i o ulozi vulkanskih erupcija pa čak i udara asteroida na formiranje astroblema (2), kratera na Mesecu (u to vreme bila je to revolucionarna ideja, jer su svi verovali da su krateri tragovi prastarih vulkana). Potom odlazi na Univerzitet Princeton da bi doktorirao i lako nastavio proučavanje metamorfične petrologije, povremeno prekidajući učenje i odlazeći na teren da bi za USGS predvodio tim za istraživanje složenih vulkanskih procesa.


Eugene M. Shoemaker (1928-1997)
Image Credit: USGS Astrogeology Research Program

Džin Šumejker i Karolin Spelman su se venčali 1951. godine, a sledeće godine, posetivši Barringerov meteorski krater u Arizoni Judžin počinje da uviđa da je po tipu nastanka jednak kraterima na Mesecu i odlazi dalje nego iko u to vreme u naprednoj ideji da bi eventualni udar nekog objekta iz kosmosa bio presudan za iznenadne geološke promene na našoj planeti. Godine 1956. pokušava da zainteresuje USGS da se napravi geološka mapa Meseca, ali je taj projekat stopiran, jer je nacionalni interes u proizvodnji plutonijuma nalagao da je preče proučavanje kratera nastalih od malih nuklearnih eksplozija na Yucca visoravni, u Nevadi (3), i njihovo poređenje sa arizonskim kraterom. Tada je otpočeo svoja preliminarna istraživanja o mehanici meteoritskih sudara i u prstenovima izbačenog materijala oko kratera, zajedno sa Edwardom Chaom, otkriva koesit, vrstu polimorfnog slicijuma stvorenog pod visokim pritiskom nastalim prilikom udara meteorita (ili atomske bombe). To mu je konačno 1960. godine donelo doktorat na Princetonu sa tezom o meteorskim kraterima i njihovoj genezi.

Početkom 1961. godine preuzima vodeću ulogu u smeloj avanturi USGS u Flagstafu, gde počinje da se bavi "astrogeologijom" i misijama "Lunar Ranger" i "Surveyor", a počinje i sam da se sprema za kosmonauta. Nažalost, 1963. je morao da napusti pripreme i dugogodišnji san da bude prvi naučnik na Mesecu, jer je otkriveno da boluje od niskog pritiska izazvanog Adisonovom (hormonskom) bolešću nadbubrežne žlezde. Kada je USGS 1965. godine najzad u Flagstafu otvorio Centar za astrogeologiju, bilo je logično da bude postavljen za šefa svih naučnika i počne da planira geološke aktivnosti za buduće sletanje na Mesec. Tokom 1969. se vraća na Caltech, ali kao profesor geologije, i tamo 3 godine predsedava Odsekom za geološka i planetna istraživanja. Kada je 1985. napustio profesuru, vreme je provodio na relaciji između Pasadene i Flagstafa. Sve do formalne penzije 1993. godine imao je kancelariju u zgradi USGS astrogeologije, a određeno vreme je provodio i na flagstafskoj Lowellovoj opservatoriji.


Gene i Carolyn pored Palomarskog teleskopa (1994)
Image Credit: USGS Astrogeology Research Program

Nedugo po povratku na Caltech 1969. godine počinje da se interesuje za proširivanje svojih ogromnih geoloških znanja o nastanku i rasporedu astroblema na Zemlji i Mesecu, ali ovog puta proučavanjem onih astronomskih objekata koji ih stvaraju. Sa dr. Eleanor Francis Helin (4) je razvio plan sistematske potrage za takvim objektima - uključujući i Apollo asteroide (5) - koristeći palomarski 0,46-metarski teleskop Šmitovog tipa. Taj program je prve rezultate doneo u julu 1973. godine i uskoro su, uz svesrdnu pomoć brojnih studenata i asistenata sa drugih Šmitovih teleskopa, znanja o tim objektima prevazišla sva ostala, prikupljena u prethodne četiri decenije.

Njegova supruga Karolina počinje 1980. da se angažuje oko analiziranja fotografskih ploča, da bi 1982. godine Helin i Šumejker počeli da na svoj način koriste pomenuti 0,46-metarski reflektujući teleskop za svoj osmatrački program. Karolina se pokazala kao jako uspešna u pretraživanju Šmitovih filmova, i ta nova faza u pretraživanju dala je prve rezultate otkrićem (3199) Nefertiti (1982 RA), Amorovog asteroida sa perihelom od 0,127 A.J. van Zemljine orbite. Tokom sledeće, 1983. godine, otkrivaju prvu od ukupno 32 komete koje se povezuju s Šumejkerovim imenom. Pre nego što se program okončao 1994. godine, otkriveno je 40 od - trenutno - nekoliko hiljada poznatih članova porodica Amor (6), Apollo i Aten (7) asteroida (orbite tih poslednjih grupa su manje od Zemljine). Zajedno sa ostalim programima za otkrivanje na Palomaru, Šumejker je obezbedio ovoj opservatoriji da postane i ostane vodeća ustanova u otkrivanju asteroida, sa trenutno više od 13% ukupno pronađenih novih asteroida u svetu.

Godine 1992. je dobio Nacionalnu medalju za nauku, a sledeće godine, samo nekoliko meseci pred okončanje ovog programa, Šumejker je doživeo krunu svog životnog rada, jer mu se pružila jedinstvena prilika da posmatra i zabeleži raspadanje komete Shoemaker-Levy 9 na nekih 20 delova, i njihove sudare sa Jupiterom, stvarajući zadivljujuće dramatične efekte.


Džin Šumejker i Karolin Spelman 60-tih godina prošlog veka
Image Credit: USGS Astrogeology Research Program

Supruga ga je pratila na jednogodišnjem putovanju po Australiji, gde je bio u potrazi za neotkrivenim udarnim kraterima, i prava je ironija sudbine da mu je baš jedan udar ali drugog tipa prekinuo život. Džin je živeo kao što je i nastradao, aktivan do kraja, a njegov istraživački um ga je često gonio u avanture koje su pokrivale neuobičajeno veliki raspon naučnih disciplina. Među njegova dostignuća treba napomenuti Wetherillovu medalju Frenklinovog instituta koju je dobio 1965. godine, ulazak u Nacionalnu akademiju nauka 1980., Gilbertovu nagradu Američkog geološkog društva 1983., Kuiperovu nagradu Američkog astronomskog društva 1984. itd. Iznad svega, ostaće zapamćen kao pravi "otac" naučne oblasti proučavanja objekata u blizini Zemlje (NEO), čijim je otkrićima i proučavanjima bila posvećena fondacija "Spaceguard", od koje je on tako naprasno otrgnut.

NASA-ina svemirska sonda "Lunar Prospector" je 1998. godine ponela deo njegovog posmrtnog pepela na Mesec. Kada je posle godinu ipo dana sonda konačno pala u jedan krater u blizinu južnog pola, i njegov pepeo je rasut po Mesecu. Tako je Šumejker postao prvi čovek sahranjen na drugom nebeskom telu (8).


(1) Udruženje "Svemirske straže" usmereno ka izradi sistema za otkrivanje i zaštiti Zemlje od bombardovanja NEO objektima iz vasione (kometama i asteroidima). Rezolucijom veća Evrope, zvanično je osnovano 26. marta 1996. u Rimu. 

(2) Udarni krateri na nebeskim telima. Ako su usled raznih vidova erozije teško ili nikako uočljivi nazivaju se palimsesti. 

(3) Test-poligon od oko 3.500 km2 u pustinji, na oko 110 km od Las Vegasa. Prvo testiranje je izvedeno 27. januara 1951. detonacijom bombe od 1 kilotona. Za 40 godina je izvedeno 925 detonacija, od čega je 825 bilo podzemno. Tek jula 1962. je izvršena poslednja atomska atmosferska detonacija na ovom poligonu, a poslednja podzemna je bila septembra 1992. Nacionalni institut za kancer je 1996. objavio da su navedene probe direktno odgovome za najmanje 75.000 slučajeva raka tiroidne žlezde. 

(4) Više od 3 decenije je aktivna na Caltechu i u laboratorijama JPL. Do sada je otkrila ili učestvovala u otkrivanju 872 asteroida i 3 komete. Tokom osamdesetih je organizovala i koordinirala rad International Near-Earth Asteroid Survey (INAS), što je pomoglo da se javnost šire zainteresuje za asteroide. Zbog toga joj je NASA dodelila specijalnu medalju. JPL joj je takođe dodelila nagradu 1997. zbog vodeće uloge u Near-Earth Asteroid (NEAT) programu. Iako u godinama, danas je jedan od vodećih stručnjaka za korišćenje elektronskih senzora na velikim teleskopima, i glavni je istraživač NEAT koji radi u JPL. 

(5) Zbog toga što seku Zemljinu orbitu, takođe spadaju u potencijalno opasne objekte. Najveći poznati je (1866) Sisiphus i ima prečnik od 10 km. 

(6) Porodica NEA (Near-Earth asteroids), koja se spolja približava Zemljinoj orbiti ali je nikada ne seku. Više od pola ih leži unutar Glavnog asteroidnog pojasa. Ima ih preko 1.200, od čega je samo 50 sa imenom, a 200 sa brojem. Takođe, spadaju u potencijalno opasne ili Potentially hazardous asteroids (PHA). 

(7) Prvog člana ove NEA porodice, (2062) Aten, otkrila je 1976. E.F.Helin. Svi imaju veliku poluosu manju od 1 A.J., ali je skoro svima afel veći od toga. Oni koji imaju afel unutar Zemljine orbite se nazivaju Apohele asteroidima. Najmanju veliku poluosu ima (66391) 1999 KW4, 0,642 A.J. Zbog ekscentriciteta, u perihelu je svega 0.20 A.J. od Sunca, što je bliže od orbite Merkura.

(8) Ali ne i u kosmosu! Do 2004. je preko 150 ljudi "sahranjeno" u kosmosu. Deo njihovog pepela (od 1 do 7 gr.) je stavljen u kontejnere veličine prsta i lansiran raketom u orbitu, gde će mnogi ostati i do 250 godina. I deo pepela Clyde Tombaugha je 2006. poslat sondom ,"New Horizons" ka Plutonu.