Znamenita emisiona maglina magnitude 6 i prividne velicine 20'x15'.

Ovaj superiorni osmatracki objekat jedna je od najsjajnijih maglina na nocnom nebu. Maglina u celosti podseca na grcko slovo ''𝞨'' odakle i vuce ime. Medjutim, tu konturu je poprilicno tesko osmotriti jer sija izuzetno malim povrsinskim sjajem.. Ono sto vecina amaterskih astronoma vidi je najsvetliji deo te konture koji nepogresivo podseca na labuda. Taj deo je mnogo svetliji i lako se vidi vec u traziocu. Po njemu maglina nosi svoje alternativno ime ''Labud maglina''.

Maglina je davno formirana i krasi nocno nebo vec million godina. Pored nje se nalazi  otvoreno jato od citavih 600 zvezda koje su i odgoveorne za sjaj magline. Najsjajnija zvezda tog jata sija magnitudom 9.3, te ce ona i jos desetine zvezdica jata itekako biti vidljive u okularu. Maglina zahvatata veliki prostor od citave 22 svetlosne godine.

Lociranje: Nalazi se na istom vertikalnom pravcu koji se dobija spajanjem objekata M24 i M18. Locirana je 1º severno od M18 i lako ce se videti u traziocu kao veliko pljosnato  zamagljenje na nebu.

Opservacija: M 17 je fascinantan objekat i meni najlepsi na letnjem nocnom nebu. Nista ne mami uzdahe prijatelja koji sednu za moj teleskop kao M 17. Kada ljudima pokazujem M17 uvek ga prvo predstavim bez filtera pa potom u filtriranom obliku jer tek filter u potpunosti otkriva graciozni vrat labuda.

Pre nego sto krenem u detaljan opis magline rekao bih nesto o njenom sveukupnom obliku i razlogu zasto se M 17 smatra najlepsim letnjim posmatranjem. Najsvetliji deo magline koji se naziva ''Labud'', ne samo da sija visokim sjajem vec je izuzetno elegantnog oblika veoma prijatnom za oko.  Telo labuda je na jugu a glava na severu, pa svojim oblikom maglina potpuno mimikuje labuda na povrsini vode. Deo tela pri vratu je deblji dok je do pri repu tanji i spicast, bas kao trbuh i rep ptice. Vrat je zaobljen u vidu metalnog dela vesalice, pa se vide na samo vrat vec i glava i kljun ptice. Cela forma magline je neverovatno slicna labudovom telu a svi njeni delovi su proporcionalni stvarnoj slici labuda koji plovi na vodi.

Oko labuda pruza se potkovicasta maglovitost koje nekoga podseca na grko slovo ''𝞨''. Taj deo je bled, niskog povrsinskog sjaja i tezak za osmotriti.

Pogled je fantastican vec u nefiltriranom pogledu. Bez filtera, citiram jednog kolegu, maglina podseca na ''Nike'' znak. Javlja je kao veliki zarez na nebu sacinjen od guste i dugacke mlecne maglovitosti. Sija izuzetnim sjajem i nalazi se u prebogatom zvezdanom polju. Taj gusti izduzeni sjaj je u stvari telo labuda. Kvrcica na zapadnoj strani je mesto na kome pocinje vrat. Medjutim, daleko od toga da je za opazanje vrata neophodan filter. U nocima dobrog seeinga vrat se vidi samo tako - filter ga samo bolje istakne i da mu malo boje. Ispod tela labuda svetli nekih dvadestak zvezda i jedna bas svetla jugoistocno od njega.

Medjutim, ako postoji neka maglina na kojoj filteri cine cuda to je ova. Kolicina i finoca detalja i strukture koji se pojavljuju su zapanjujuci i ja cu pokusati da tekstuealno docaram neke od njih. Posmatranje cu podeliti u dva celine: posmatranje ''labuda'' i posmatranje ''omege''. Te dve opservacije posve su drugijacije. Dok ce svi posmatraci lako videti konturu labuda, maglinu u celini je tesko osmotriti.

Posmtranje ''Labuda''

- iako se telo i glava labuda javljaju kao jedna celina, postoji znatna razlika u njihvom prikazu. Dok se telo vidi kao gusta maglovitost, glava se pokazuje u manjoj gustini, pogotovo pri svom vrhu. Lepoti pogleda pogoduje sto se u obrnutoj okularskoj slici labud javlja u prirodnom obliku, sa glavom na gore.

- forma labuda sija visokim sjajem i u jakom konrastu u odnosu na okruzujuce nebo. Objekat se javlja u velikim dimenzijama, gde je moja procena da je telo labuda dugacko oko 8', dok je visina slike oko 5'.

- OIII ili UHC filter fantasticno ''rade'' na telu labuda i istaknu mu do sada skrivenu teksturu u velikom broju detalja. Naime, sa OIII se vidi te telo uopste nije uniformne ispune kao sto se cinilo. Ono je ispresecano tankim tamnim trakama. One su pogotovo prisutne u delu magline koji predstavlja grudi labuda. Telo stoga deluje ''isflekano'' i ispresecano. Ta prosaranost tamnim tracicama se bolje vidi na vecem uvecanju, recimo od 136x pa navise. Veca uvecanja povecaju kontrast neophodan za ovo osmatranje.

- vrat labuda je struktura koju filter najbolje istakne. Javlja se u celosti, u gracioznom krivudavom obliku. Vrat je manje gustine maglovitosti od tela, a ta gustina varira: u bazi vrata je naveca dok je pri kraju glave maglovitost najprozirinija. Meni se vrat vise svideo kroz UHC filter - on propusta vise zvezda polja koje krase strukturu i cini mi se da se vrat javlja u vecim dimenzijama u odnosu na OIII.

- moj utisak je da se vrat u dobrim nocima pokazuje u blago narandzastoj boji. Znam da zvuci nemoguce, a i sam poprilicno sumnjam da se mozak igra samnom. Medjutim, malo mi je bio sok kada je i moj prijatelj Dejan kada smo zajedno posmatrali maglinu takodje video narandzastu. Ovu opservaciju i dan danas uzimam sa velikom rezervom ali to je ono sto sam ja video.

- ako se bas pazljivo pogleda na uvecanju 136x, videce se da se vrat ne nastavlja direktno na telo vec da i tu imamo tamnu traku koja razdvaja ta dva dela magnile.

- vrat ima nekoliko zvezda supeimponiranih tacno na svojim ivicama. Dve bliske zvezdice nalaze se tacno na zapadnoj strani korena vrata, dok se jedna namestila tacno na kljun.

- koliko je sredisnji deo magline ostar, toliko je njeno utapanje u okruzujuce nebo mekano. To se pogotovo primecuje na zapadu, gde se severni deo tela gubi u mrak u sirokoj regiji blage nebuloznosti koja se toliko nijansirano stapa sa poljem da stvara savrsen pogled. Prelaz je postepen, prefinjen i bez ikakvih naglih gubitaka sjaja. Veoma je sirok i pruza se u skoro duploj sirini samog tela. Prelep pogled. Ovaj deo magline bolje je posmatrati sa OIII nego sa UHC.

- labud ima ''krunu''. Kruna se nalazi direktno iznad glave i predstavljena je jednom zvezdom usadjenu u nebuloznost. Ona se slabije vidi sa UHC filerom ali je zato OIII dobro istakne.

- ispod tela labuda stoje zvezde otvorenog jata odgovornog za sjaj magline. Jato je poprilicno bogato i broji 26 lako vidljivih zvezda, od koih desetak sija magnitudom oko 10. Tu je i jos nekoliko desetina bledih zvezdica koje nisam brojao. Jato je rasuto i velikih dimenzija.

Posmatranje ''Omege''

Ovaj deo osmatranja je mnogo tezi i zavisi od kvalieta neba, filtera i skoncentrisanosti posmatraca,

Naime, ceo labud je sa tri strane uokviren potkovicastom maglovitoscu koja formira oblik grckog slova ''𝞨''. Maglovitost se nalazi juzno, zapadno i severno od magline. Izuzetno je teska za uocavanje, a u losim i osrednjim nocima je i nemoguca za osmotriti.

Ja nisam uspeo da osmotrim celokupnu konturu Omege vec njen najgusci deo na zapadu i bejdji na jugu - znaci dve trecine ukupne potkovice. Ta maglovitost pocinje zapadno od kraja repa labuda, uspravna je i tu je najgusca. Odatle, Omega u kratkom zamahu ide na zapad da bi se savija na jug, odakle se uvija ispod tela labuda celom njegovom duzinom i zadire u ranije pomenutu otvoreno jato.  U tom juznom delu Omega se javlja u manjoj gustini i sjaju nego na svom pocetku, zapadno od repa. Sveukupno, ta maglovitost ne javlja se kao celina, vec vise u vidu nekoliko pramenova nebuloznosti. Ovaj deo osmatrao izvrsio sam sa OIII i UHC filterima. Omega je drasticno manjeg sjaja i gustine od nebuloznosti koja cini labuda i poprilicno je teska za osmotriti. Deo Omege koji se pruza severno od labuda nisam uspeo da osmotrim.

''Omega'' je od ''Labuda'' odvojena tamnom trakom koja je na zapadu poprilcno neprozirna. Na jugu su preko tamne trake superimponirane zvezdice otvorenog jata.

—---------------------

Na kraju treba reci da je za opazanje svih detalja u maglini neophodno osmatranje sa nekoliko uvecanja, sa i bez filtera. Recimo, za osmatranje prosaranosti tamnim trakama treba smanjiti sjaj a povecati kontrast pogleda. Za osmatranje otvorenog jata treba smanjiti uvecanje. Za usadjenje zvezde u maglinu potrebno se skinuti filter. Za osmatranje vrata u celosti i blede maglovitosti kojom se labud utapa u nebo potreban je filter. Stoga osmatranje traje ali svali minut je isplativ jer maglina je takva da relativno lako otkriva detalje.

Moji utisci o maglinama M16 i M17 su da se kvalitet pozmatranja poboljsava sa sezonama koje prolaze i sa brojem ponovljenih osmatranja. Svako posmatranje magline vidim bolje a svake nove sezone otkrijem neke nove detalje. Magline se pokazuju vece, kompletnije i sa mnogo vise teksture. M 17 je vrlo kompleksno posmatranje zbog samog broja detalja i kolicine strukture koju maglina ima. Ponovna osmatranja su imperativ ako zelimo da kazemo da smo ''savladali'' objekat. Iskustvo igra veliku ulogu u kvalitetu pogleda - sva ona muka oko bledih galaksia i oko detalja maleckih planetarnih maglina dodje na naplatu kod M17. Kao da se svo iskustvo steceno izmedju dve sezone pokaze bas na njoj. Stoga je ovaj objekat dozivotno posmatranje. Svaki put ce se videti bolje, vece i sa vise detalja.

Omega Nebula je jedan od najlepsih prizora koji postoji na sveukupnom nocnom nebu. Po broju detalja i teksturi nalazi se odmah posle Orionove magline. Po eleganciji i suptilnosti oblika mislim da joj nema ravne na nebu. Za one koji cene estetiku pogleda M17 je ultimativno posmatranje. Jedanput me je prijatelj Dejan upitao da li sam do sada opisivao ovaj objekat. Ja sam mu odgovrio da nisam iz razloga sto osecam da jos uvek nisam osmotrio maglinu u celosti - sa svakim novim osmatranjem izvestaj bi se dopunjavao. Tek sada, posle visesezonskih posmatranja, osecam da je maglina spremna da je stavim na papir. Toliko o tome koliko je impozantan ovaj graciozni objekat.

Blizanacka globularna jata M69 i M70 ne samo da se nalaze blisko na nocnom nebu, vec se nalaze jedan pored drugog u samoj galaksiji i fizicki su udaljena samo 1.800 svetlosnih godina. Jata si blizu galaktickog centra sto sugerise da su verovatno deo oboda centralnog ispupcenja Mlecnog Puta. Inace, sva globularna jata smestena su u halu nase galaksije. Neka se nalaze bukvalno na samoj granici galaksije i otvorenog svemira, a neka su sasvim blizu galaktickog centra, kao sto su M69 i M70. Jata ne samo da su bliska vec su i po morfologiji veoma slicna. Oba su Shapley-Sawyer klase V, sto znaci da su srednje koncentrovana prema centru. Oba jata su drevna i samatra se da su bila medju prvim globularnim jatima koje je Mlecni Put ''zagrabio'' od neke svoje satelitske galaksije. Starost im se procenjuje na oko 13 milijardi godina, pa uzimajuci u obzir procenjenu starost Univerzuma, jasno je da gledamo zvezde koje su bile medju njegovim prvim kreacijama. Jata su fizicki mala, oko 90 ly u precniku. Sto se tice okularskog pogleda, objekti su i tu skoro blizanci. Oba sijaju skoro istom magnitudom, sem sto je M69 malo vece prividne velicine.


M 69

Globularno jato magnitude 7.6 i prividne velicine 10.8'.

Bez obzira sto jato ima visok povrsinski sjaj, na njegovu losu vizuelnu percepciju jako utice polozaj pri samom horizontu.

Lociranje: lociranje oba jata je veoma lako jer se nalaze blizu svetle zvezde Kaus Australis koja prestavlja desni kraj dna ''Cajnika''.

- krenuo sam od zvezde Kaus Australis (𝞮 Sagittarii) magnitude 1.8 u glavnom asterizmu sazvezdja.
- 2º istocno od nje kao najsvetlije zvezde u polju isticu se OUD 7 i HWE 43, najsvetlije zvezde dna ''Cajnika''.
- jato sa te dve zvezde gradi pravouglo-jednakokraki trougao sa temenom u HWE 43. Nalazi se severno od te dve zvezde, pa samo naciljamo trazillac na mesto kraja katete tog trougla i sjaj jata ce uci u vidno polje.

Opservacija: na malom uvecanju jato izgleda relativno bledo ali je jasno izdvojivo iz pozadine. Na svojih 7h ima sjajnu zvezdu SAO 210259 magnitude 8 na rastojanju oko 5' od centra globulara. Jato pokazuje mlecnu pojavu i relativno sjajan centar sa tankim bledim halom.

Na uvecanju 176x jato se pokazuje u pristojnoj velicini i pomalo bledo bez ikakvih naznaka pokoje razlucive zvezdice. Jatom dominira mlecni centar a halo mu se jedva razanaje. Cini mi se da halo nije kruzan vec iregularan jer na severu i istoku postoje dva bleda maglicasta produzetka hala ka otvorenom polju.. Ne mogu da stanem iza te opservacije jer jato u principu izgleda kao jedna velika mrljetina sa tesko osmotrivim granicama.

Na uvecanju 320x jato znatno ubledi a i dalje se ne moze razluciti nijedna njegova zvezda, cak ni na periferiji. Perifernim vidom mogu se osmotriti tragovi granuliranosti preko povrsine ali to je daleko od peskaste strukture nekih drugih nerazlucivih jata. Blizina horizontu jako steti ovom objektu i opservacija je teska i frustrirajuca.


M 70

Globularno jato magnitude 7.9 i prividne velicine 7.8'.

Iako je skoro po svemu M 70 blizanac M69, ovo jato ima ostrije koncentrisan centar. Razlog tome je sto se veruje da je jato dozivelo kolaps jezgra, sto je dovelo do vece koncentracije zvezda unutar njegovog centra.

Lociranje: jato je najlakse locirati ako se posmatra posle M69.

- vratimo se na par zvezda OUD 7 i HWE 43.
- istocno od njih primeticemo lanac od tri zvezde magnituda 6, 7 i 8. M 70 nalazi se tik uz poslednju zvezdu, magnitude 8. Naciljamo zvezdu u trazilac, pogledamo je kroz okular i jato ce se naci na desnom kraju vidnog polja.

Opservacija: Iako je ovo jato manje od M69, meni lepse izgleda u okularu. Razlog je svetliji i gusci centar. Tu je i jedan kratki lanac od dve zvezde koji izbija iz jata u smeru 5h, i koji se zavrsava svetlom zvezdom. Da bi se ovaj objekat iole kvalitetno osmotrio mora se posmatrati na sto visem mogucem uvecanju radi povecanja kontrasta jer nebo ovog dela nebeske sfere nije bas preterano mracno.

Na 320x opis jata je poprilicno slican onome sto je receno za M69. Jato je malo, mlecne ispune i bez ikakve granulacije. Ono sto ga izvaja je sjajniji i koncentrisanijiji centar. I ovo jato ima tanak halo sa nejasnim granicama ka okruzujucem nebu. Ima sam utisak da se na severu nesto odvaja od jata ali nisam uspeo da vidim sta. Objekat u principu izgleda kao mlecna iregularna mrlja visokog sjaja.

Jedini detalj je sto se na manjm uvecanjima videla jedna relativno svetla zvezda na 5h u odnosu na centar, smestena tik izvan granice jata. Na visokom uvecanju vidi se da je u pitanju kratki lanac od dve zvezde koji zadire relativno duboko u okruzujjuce polje. Lanac je duzine nesto manje od precnika jata.


Minkowski 1-42 - Eye of Sauron

Planetarna maglina magnitude 13.1 i prividne velicine 9''.

Kao i sve Minkowski planetarne magline i ova je bledi i udaljeni objekat. Planetarka se nalazi na rastojanju od cak 10.000 ly od Sunca i u okularu se pojavljuje premalo i bledo. Nema puno astrofotografija ''krupnog kadra'' Minkowski maglina ali ova je izuzetak. Hubble teleskop uslikao je velelepnu fotografiju ovog objekta na kome ona izgleda kao amorfno izduzeno oko, pa je stoga i dobila popularni naziv ''Eye of Sauron''. Na zalost, niceg velelepnog nece biti u okularu. Mozda bi i bilo da maglina ne lezi nisko na nocnom nebu gde se bori sa svetlosnim kupolama, dimom i visestrukim slojevima atmofere. Maglina lezi na maksimalnoj elevacjli od oko 13º i bukvalni se ''ne mice''. To znaci da je postavljena kao i Helix Nebula - skoro da ne menja polozaj tokom noci. Na takvoj je poziciji da izgleda kao se celo sazvezdje Sagittarius obrce oko nje. Stoga, nikakvo cekanje da maglina dodje u tranzit nece pomoci.

Lociranje: Maglina se mora naci okularski, i tome pomaze cinjenica da je smestena tacno izmedju dve zvezde magniotuda 7 i 8. Poenta star-hoppa je dogegati se traziocem najblize sto mozemo tim dvema zvezdama i onda ih naci okularski.

- krenuo sam od zvezde Alnasl (𝞬 Sagittarii) magnitude 3, u glavnom asterizmu trazioca. Zvezda predstavlja vrh ''slivnika'' asterizma ''Cajnik'' i lako je vidljiva golim okom.
- severno od te zvezde u traziocu ce se istaci dve sjajne zvezde magnituda oko 5: 𝞬1 Sgr i SAO 186328.
- nacentriramo trazilac na SAO 186328 i pogledamo je kroz okular malog uvecanja.
- pomerimo zvezdu na krajnu levu stranu FOV-a i u pogledu ce se jasno izdvojiti jednakokraki trougao tri zvezde, sa vrhom prema SAO 186328.
– osnovicu tog trougla cine svetle zvezde magnituda 8 i 7. Maglina se nalazi tacno na polovini linije koja ih spaja.

Opservacija: Ne znam koji me je djavo uopste terao da posmatram ovaj objekat. Maglina magnitude 13.1, vlicine 9'' i na visini 13º od horizonta je svojevrsni mazohizam. Mnogi svetliji objekti ne izdrze los kvalitet tako niskog neba a kamoli Minkowski maglina. Osmatranje je trajalo celih 48 minuta a opis moze da stane u tri reda.

Maglina se ne moze osmotriti bez filtera, bar ne sa moje lokacije. Identifikovao sam je koriscenjem OIII filtera i intenzivnim koriscenjem perifernog vida. A i taj proces je potrajao. Sjaj magline se bori sa niskom pozicijom, te te se objekat pojavljuje u nestabilnom pogledu perifernog vida, nasumicno uskacuci i iskacuci iz pogleda. Prvi put sam je primetio na uvecanju 176x, u kojem se pojavljuje kao bleda mutna flekica velicine ''mutne zvezde''. Nikako nisam uspeo da je stabilizujem, a maglina se javlja kao zasijanje okruzujuceg neba u minijaturnoj skali. Na uvecanju 320x po prvi put sam video izduzenu formu magline. Sjaj se tesko probija kroz ionako ''svetao'' mrak niskog nocnog neba i fiksiranje objekta u pogledu zahteva bas tesko crncenje za okularom. Maglina ne pokazuje nikakvu unutrasnju supljinu (koju ima) niti centralnu zvezdu (magnitude je 18 pa se ne bi videla ni da je maglina u zenitu).

Ja volim da posmatram Minkowski magline i neke od njih smatram za svoja zanimljivija osmatranja. Medjutim, dosta Minkowski planetarki nalazi se u niskom Strelcu i one su problematicne ne zbog magnitude vec zbog polozaja na kome se nalaze.  Iz iskustva sa M 1-42 mislim da ce sve one sacekati neku mnogo mracniju lokaciju.

Mape lociranja:

M69 i M70:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54629641359/in/dateposted-public/
Minkowski 1-42:  https://www.flickr.com/photos/199809755@N05/54629766205/in/dateposted-public/

Ascella - Zeta (𝞯) Saggittarii

Zvezda u glavnom astrizmu sazvezdja koja predstavlja levu zvezdu dna ''Cajnika''.

Razlog zbog koga sam odlucio da izdvojim ovu zvezdu je cinjenica da je pre oko 1.2 miliona godina Ascella bila najsvetija zvezda na nebu. Sijala je neverovatno svetlo, magnitudom od cak -2.74 !!!!! To je znatno vise od sjaja kojim danas sija Sirius, i mogu samo da zamislim koliko je krupno i sjajno zvezda izgledala na nebu koje su videli preci danasnjeg Homo sapiensa. Meni je Ascella uvek podsetnik na dinamicnost Univerzuma i njegovu konstantnu promenu. Danas nekadasnji neprikosnoveni vladar nocnog neba i dalje ponosno i svetlo stoji u glavnom asterizmu sazvezdja Sagittarus, jos uvek u zavidnom sjaju.

Danas se Ascella udaljila od Zemlje i lezi na rastojanju 88 ly. Sija magnitudom 2.59 i predstavlja binarni sistem komponenti toliko bliskih da se ne mogu razvojiti nikakvim teleskopima. Par se nalazi na rastojanju od samo 13.4 AU - slikovito, da je primar Sunce sekundar bi se nalazio negde izmedju Saturna i Neptuna! Uz to je rec o dzinu i subzdinu - smesno mala separacija za toliko ogromne zvezde. Glavna zvezda sistema je dzin stelarne klase A2, dok je pratilac subdzin klase A4. Dzinovska priroda sistema i jeste razlog tolikog sjaja Ascelle u vremenu kada je bila mnogo bliza nama i sijala kao najsvetlija zvezda na nebu.

Lociranje: zvezda se vidi golim okom. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja i leva je zvezda dna ''Cajnika''.

Opservacija: Zvezda je jako svetla ali se bori sa polozajem na veoma niskom nocnom nebu. Maksimalna elevacija zvezde je samo 12º iznad horizonta, te se zvezda bori sa sa kupolama svetlosnog zagadjenja, te visestrukim slojevima i dimom donje atmosfere. Zbog toga zvezda konstantno treperi u pogledu, i golim okom, a posebno u okularu. Sija plavo-belim sjajem koji vise ide na belo nego na plavo, sto sam i potvrdio defokusiranjem zvezde. Pored sebe ima bledog bliskog optickog pratioca.


M 54

Globbularno jato magnitude 7.6 i prividne velicine 12'.

M 54 je po mnogo toga impozantan objekat:

- jato sija izuzetno sjajnom magnitudom od 7.6 i po toj stavci je medju prvih 20 najsjajnijih globulara na nocnom nebu. Medjutim, okularski je jako tesko razluciti jato a razlog tome je njegova ogromna udaljenost od Sunca.

- sa rastojanjem 87.400 ly od nas, M54 je najudaljenije globularno jato u Messier katalogu. Dugo se smatralo da je udaljenot M54 manja, nehih 50.000 ly. Medjutim, moderna istrazivanja odbacila su tu mogucnost, stavile jato na mnogo vece rastojanje ali i smesile ga van Mlecnog Puta! O tome u sledecoj stavci.

- dugo se smatralo da M54, kao i svi ostali globulari, obitava u halu nase galaksije. Medjutim, istazivanja ciji su rezultati objavljeni 1994. godine dala su zapanjujuce rezultate. M54 uopste nije clan Mlecnog Puta vec je deo Sagittarius Dwarf Elliptical Galaxy, satelitske patuljaste galaksije Mlecnog Puta. M54 najverovatnije predstavlja jezgro te galaksije pa ja rec o jednom od retkih ekstragalaktickih globularnih jata osmotrivih amaterskim teleskopima. Stoga, kada gledmo u ovaj globular mi u stvari posmatramo jezgro galaksije koja orbitira oko Mlecnog Puta.

- jato je gigantsko. Stvarnog je precnika od 306 ly, po cemu ga, koliko ja znam, bije samo NGC 2419 (Intergalactic Wanderer) u sazvezdju Lynx. To je razlog zasto i pored ogromne udaljenosti od Sucna mi u okularu vidimo ovo jato u poprilicno velikim dimenzijama. Takodje, sa prividnom velicinom od 12', M54 spada medju 20-tak vizuelno najvecih globulara na nocnom nebu.

- M54 je najnastanjenije teleskopski osmotrivo globularno hato. Globular predstavlja dom preko milion zvezda.

- jato je Shapley-Sawyer klase III, sto znaci da ima snaznu koncentrisanost jezgra u centru. To ce se itekako videti u okularu posto ce centar sijati toliko sjajno da ce uspostaviti brutalnu dominaciju nad spoljasnjim delom jata.

- kako jato lezi na ogromnoj udaljenosti, i zvezde koje ga sacinjavaju imaju jako malu magnitudu. Najsjajnija zvezda u jatu sija tek magnitudom od 15.4! Stoga je jasno da je razlucivanje jata na pojedinacne zvezdice moguce samo u bas velikim teleskopima.

- istrazivanja obavljena 2009. godine utvrdila su da su unutar jata desava porilican gravitacioni karambol, te da u samom centru postoji crna rupa srednje mase.

Lociranje: lokacija jata je lagana jer lezi samo 1.5º zapadno od svetle zvezde Ascella, leve zvezde u dnu ''Cajnika''.

- krenuo sam od zvezde Ascella (𝞯 Sagittarii) magnitude 2.6 u glavnom asterizmu sazvezdja.
- 1.5º juzno od nje u traziocu ce se lako primetiti lanac od tri zvetle zvezde.
- produzino simetralu duzi koja spaja drugu i trecu zvezdu na gore i posle 30' stici cemo do lokacije jata. Pogledamo kroz okular i ceka nas zaista sjajan i lep prizor.

Opservacija: Na malom uvecanju od 62.5x jato izgleda fantasticno. Objekat se pojavljuje ostro i sjajno. Jatom dominira izuzetno svetli centar koji se toliko jako istice da je skoro nemoguce uociti bilo sta sem njega.

Na uvecanjima 176x i 320x jezgro jata izgleda ''silezdijski''. Centar je toliko gust i svetao da uspostavlja apsolutnu dominaciju u pogledu i ne dopusta halu da dodje do izrazaja. Perifernom vidom moze se videti tanka maglovitost oko centra ali to je bas upitno osmatranje usled teskoca uocavanja bledih struktura ovako nisko na nebu. Jezgro izgleda bas mocno, nekako uzareno i gusto, mlecne ispune. Objekat nema nikakvih znakova granulacije preko svog lica. To odsustvo granulacije i prisustvo svetlog jezgra jatu daje mlecnu ispunu bez vidljive teksture, pa jato izgleda kao gusta lopta. Kod globulara ovako blizu horiznotu tesko je uociti razlucenive zvezdice - pogotovo sto je nasvetlija zvezda ovog jata magnitude 15.4. Objekat je kruznog oblika i javlja se u sasvim pristojnim dimenzijama s obzirom na svoju udaljenost.

Kada sam zavrsio uopsteno osmatranje objekta, vratio sam uvecanje od 176x ne bi li ponovo pokusao da osmotrim da li moguce jasno izdvojiti halo. Intenzivnim koriscenjem perifernog vida mislim da oko jezgra postoji tanki i bledi kruzni prsten koji prestavlja halo. Prsten je jako malih dimenzija i njegov poluprecnik nekoliko je puta manji od poluprecnika jezgra.

M54 je jedan vrlo ''direktan'' pogled bez mnogo ''filozofiranja''. Malo mi je cudno da o ovako sjajnom objektu ima tako malo da se napise. Ali jato je takvo: jezgro brutalno dominira objektom, a kako je sam centar bez strukture - to se prenosi i na ceo objekat. Medjutim, i pored toga, M54 je jedan unikatan prizor - pre svega zbog velicine i sjaja jezgra, odusutva hala i iznenadjujuce visokog sjaja za ovaj niski deo neba.


M 55 - Summer Rose Cluster

Fantasticno globularno jato, svetle magnitude 6.3 i prividne velicine 19'.

Ovo jato najveci je biser medju mnogim globularima u sazvezdju Sagittaruis. I sveukupno M 55 je jedno od najimpozantnijih globularnih jata na nocnom nebu. Ono sto cini da se jato prikaze u mnogo skromnijem obliku od recimo M13 i M10 je njegova bolno niska pozicija na nocnom nebu. Jato dostize maksimalnu elevaciju od 13º i u konstantnoj je borbi sa visestukim slojevima donje atmosfere i njenom zagadjenoscu,  sto svetlosnom, sto cesticnom. Posmatraci sa juznijih pozicija uspevaju da razluce jato na preko stotinu pojedinacnih zvezdica !!!! Sa nasih pozicija taj broj ce biti znatno manji ali jato opet, i tako ''osakaceno'', predstavlja impozantan prizor.

Jato sija magnitudom 6.3 i kao takvo je u samom vrhu medju globularima. Koliko ja znam, samo M22, M13, M4 i M3 sijaju vecom magnitudom od njega. Prividne je velicine od 19', sto ga i u toj kategoriji stavlja u sam vrh.

U relativnoj skali globulara, M 55 je veoma blizak objekat. Udaljen je od Sunca ''samo'' 17.600 ly, sto i pomaze jatu da se istakne po sjaju i velicini.

Jato je Shapley-Sawyer klase XI, sto znaci da je veoma rasuto i gotovo bez osmotrivog centra. I ta karakteristika jata itekako ce se videti kroz okular, a nepostojanje centralne kondenzacije dace objektu jasno uocljiv i distinkivan 3D izgled. O tome malo kasnije.

Lociranje: nasao sam ga malo duzim ali lakim star-hoppom jer sam se drzao najsvetlijih zvezda u polju.

- krenuo sam od zvezde Tau (𝞽) Sagittarii magnitude 3.3 u glavnom asterizmu sazvezdja. U pitanju je donja zvezda u rucke ''Cajnika''.
- od nje sam napravio dugacak horizontalni pomeraj na levo dok nisam dosao do pravouglog trougla koji cine tri svetle zvezde: 𝟂 Sgr, 60 Sgr i 59 Sgr. Potez je dugacak cak 11º ali je lak jer se krecemo horizontalno a trougao se prominentno izdvaja u polju.
- produzio sam hipotenuzu tog trougla na jugozapad za 5º dok nisam dosao do para svetlih zvezda, postavljenih vertikalno jedna ispod druge u polju.
- jato sa te dve zvezde gradi pravougli trougao. Jos lakse, pogledamo gornju zvezdu kroz okular malog uvecanja, pomerimo zvezdu na desno dok ne izadje iz vidnog polja i jato ce jasno uci u FOV sa leve strane.

Opservacija: Objekat je fantastican! Velika je steta sto lezi toliko nisko na nebu. I pored toga, objekat je razluciv u desetine pojedinacnih svetlih zvezdica, razbacanih preko mlecnog pozadinskog tepiha nerazlucivih zvezda.

Vec na malom uvecanju 62.5x pogled oduzima dah. Jato je javlja u velikoj dimenziji i sjaji veoma malim povrsinskim sjajem. Medjutim, objekat izuzetno reaguje na periferni vid. Vec na ovom uvecanju pocinju da se razlucuju pojedinacne zvezde, gde se najvise istice zvezda na 1h od centra, blizu ivice jata.

Na uvecanju 167x jato obara sa stolice. Javlja se u upecatljivom 3D izgledu koji cu sada opsirnije objasniti. Naime, jato ima dva osnovne karakterisatike: veliku i bledu pozadinu nerazlucivih zvezda i desetine sjajnih zvezda razbacanih preko te pozadine.

- osnovu objekta cini velika i bledo-mlecna pozadina nerazlucenih zvezda. Ta pozadina je jako fine teksture, mlecna i blago granulirana, kao najfinijii gusto razbacani pesak.

- preko te pozadine razbacane su svetlije zvezde. Te svetle zvezde dolaze u dve populacije: unutrasnje i spoljasnje. 13 bas svetlih zvezda lezi preko centralnog dela, i jos 12 po obodu, uglavnom smestenih na jugoistok jata. Te svetle zvezde su bas svetle - magnitude oko 11. Stoga one ne deluju kao deo objekta vec kao da su superimponirane na njega i da su mnogo blize nama. Sve izgleda kao da izmedju svetlih zvezda i mlecne pozadine stoji prazan prostor koji mi ne vidimo jer su pozadina i te zvezda na istoj liniji naseg pogleda. Taj efekat daje distinktivan 3D izgled jatu, cak mnogo vise nego sto je on prisutan kod M3.

- jato nema nikakvu centralnu kondenzaciju, sto jos vise pojacava 3D efekat. Da jato ima bar pomalo osmotrivo jezgro ono bi smanjilo sjaj ''superimponiranih'' zvezda. Ovako, one deluju kao klikeri rasuti po tepihu ujednacenog sjaja.

- po obodima jata vidi se granuliranost peskaste pozadine. Kada se jato duze pogleda sa ocima potpuno adaptiranim na mrak cak i ta bleda pozadina uspeva da se razluci na svojim granicama. Na spoju pozadine sa okuzujucim poljem vide se lancici bledih zvezda koji radijalno izviru ka spolja i ti lanci su razlucivi u pojedinacne zvezdice.

- jato se javlja u zavidnoj velicini, po moj proceni oko 4' u precniku. Blago je ovalno i za nijansu je vecih dimenzija po visini nego po sirini.

- kod ovog jata je bitan i ''menadzment'' u uvecanja kao i tehnika posmatranja perifernim vidom. Jato je na niskom nocnom nebu i ima jako mali povrsinski sjaj. Te dve stvari protivurece jedna drugoj po pitanju izbora uvecanja - nisko nebo zahteva veci kontrast i veca uvecanja, a malom povrsinskom sjaju odgovaraju manja uvecanja da objekat ne bi previse izgubio sjaj. Sa druge stane, kako jato ima bledu pozadinu i sjajne zvezde preko nje - pozadini odgovaraju mala uvecanja a svetlim zvezdama sto veca. Mora se malo igrati sa uvecanjima. Moje iskustvo je da pozadina zahteva malo vecu izlaznu pupilu nego sto je to inace slucaj sa globularima pa sam najbolju sliku imao na 136x. Nasuprot tome, za razlucivanje sto vise ''superimponiranih'' zvezda treba ici na sto veca uvecanja - ja sam terao do 320x. Naime, na uvecanju 320x razlucio sam jos vise pojedinacnih zvezdica ali je peskasta pozadine bila ubijena do te mere da je jato izgledalo kao da je suplje iznutra.

Ovo osmatranje je jako tesko. Osmatrac se bori sa previse stvari: nedovoljno mracno nisko nebo, mali povrsinski sjaj, razlicita uvecanja potrebna za osmatranje razlcitih delova objekta i jos dosta toga. Medjutim, sve to je vredno jer je objekat zaista fascinantan.


M 75

Globularno jato u sazvezdju Sagittarius, magnitude 8.5 i male velicine od 6.5'.

Osmatracka percepcija ovog objekta je potpuno drugacija ako se znaju fizicke osobine jata. Naime, jato je udaljeno ogromnih 67.500 ly od Zemlje i samo 14.700 ly od galaktickog centra. Stavise, jato se nalazi sa suprotne strane centra nase galaksije od Solarnog sistema. Stoga, ako pomislite da je ovaj objekat mali i bled, odmah pomislite i da je cudo sto ga uopste vidite u tom sjaju i toj velicini. I pored svoje udaljenosti i polozaja, mi jato vidimo jer je izuzetno masivno: sasatoji se od 400.000 zvezda !!! Jos nesto cini ovo jato zanimljivim a to je da je objekat Shapley-Sawyer klase I. Ta klasa oznacava najvecu mogucu gustinu ka centru i kao takvo je jedno od najkoncentrisanijih poznatih globulara. Znaci 400.000 zvezda gusto spakovanih oko centara.

Lociranje: jato se nalazi u regiji lisenoj svetlih zvezda izmedju sazvezdja Sagittarius i Capricornus. Medjutim, star-hoppovi u ovoj regiji nisu toliko teski.:

- U trazilac lociramo zvezde 𝞺¹ i 𝞺² Sagittarii na krajenjem severoistoku asterizma sazvezdja Sagittarius
- Pomerimo trazilac oko 3.5º istocno dok ne dodjemo do dve svetle zvezde jedna ispod druge.
- Iznad njih cemo videti lanac od tri svetle zvezde koji se pruza na sever: 54 Sgr, 55 Sgr i HD 186185.
- Povucemo simetralu duzi koja spaja 54 Sgr i 55 Sgr na jugoistok i doci cemo do dve relativno sjajne zvezde paralelne sa 54 i 55 samo na vecem rastojanju: 56 Sgr i 57 Sgr.
- Od te dve zvezde nastavimo u istom jugoistocnom pravcu za isto rastojanje i naici cemo na asterizam zvezda slican sazvezdju Corona Borealis.
- Severno od najsevernije zvezde u tom lancu nalazi se nasa meta.

Opservacija: Na uvecanju 176x jato se javlja malo, maglovito i nerazlucivo. Objekat izgleda kao magla, centar mu je izuzetno zgusnut a halo je nerazluciv. Periferni vid ne daje rezultate na ovom uvecanju. Medjutim, ono sto moze da se vidi je da se jato siri duboko u svemir i pravi siroku maglu ciji je radijus prstena isti kao i radijus centra. To cini da se jato polako beldi i lepo se utapa u okolino okruzenje. Na uvecanju 320x centar izgleda jos sjajnije ali se halo potpuno ugusi, pa mi se pogled nije svideo. Jao nema mnogo osbenosti i relativno je siromasan pogled u odnosu na ostala Messier jata u sazvezdju.

Percepcija ovog jata zavisi od licnih preferenci posmatraca. Ko voli velika, svetla, jasno razluciva jata ova meta mu se nece svideti. Medjutim, ako volite da pogledate duboko u galaksiju i znate da cenite drevne fotone koji dolaze sa druge strane galaktickog centra - M 75 je vredno posmatranje.

Palomar 9 (NGC 6717)

Globularno jato magnitude 8.4 i prividne velicine 5.4'.

Palomar 9 je najsvetliji predstavnik globularnih jata iz Palomar kataloga. Katalog sadrzi 15 globularnih jata koja su identifikovana u godinama posle znamenite ''Palomar Observatory Sky Survey'' (POSS). U pitanju je snimanje (fotografisanje) nocnog neba kakvo do tada nikada nije radjeno i koje su vrsili najprominentniji astrofizicari tog vremena, a projekat su predvodili Rudolph Minkowski i George Abell. Sva snimanja radjena su iz Palomar Observatory (San Diego, California), a prva takva snimanja izvrsena su 1950-tih godina. Pomenutih 15 globularnih jata rezultat su pregleda fotografskih poloca iz bas te prve serije snimanja. Za snimanje je koriscena Schmidt kamera od 48'', koja je zabelezila brojne objekte koji do tada nisu bili poznati i nisu bili identifikovani od strane ranijih posmatraca. Pri pregledu ploca identifikovano je 15 globularnih jata, od kojih se za 13 utvrdilo da nikada ranije nisu otkrivena, dok su dva (Palomar 7 i 9) bila osmotrena i ranije. Konkretno, Palomar 9 osmotrio je jos Willlam Herschel 1784. godine. Vrti se u glavi od prominentnih imena naucnika koji su ucestvovli u stvaranju Palomar kataloga: Edwin Hubble, Walter Baade, Fritz Zwicky, George Abell, Milton Humason, Halton Arp. Oni su sastavili veoma ''egzotican'' katalog,  koji se sastojao od nekih globulara vidljivih i amaterskim teleskopima, do toliko bledih i udaljenih da je samo kamera od 48'' mogla da ih ''uhvati''. Najsvetlije jato u katalogu je upravo Palomar 9 sa magnitudom 8.4, dok najbledji Palomar 14 svetli bolnom magnitudom od 14.7.

Lociranje: jato se nalazi samo 1.5' od zvezde 𝝼2 Sagitarii, pa je poenta naci tu zvezdu u pogledati je kroz okular. Jato ce se videti tik uz nju.

- krenuo sam od trojca 𝝿-𝝾-𝝽2 Sgr, tripleta svetih zvezda severoistocno od asterizma ''Cajnik''. Trojac se lako vidi golim okom.
- 1.5º juzno od zvezde 𝝽2 Sgr uocice se prominentan ostrouglo-jednakokraki trougao, sa vrhom usmerenim ka dole. Levo teme osnovice je trazena zvezda 𝝼2 Sagitarii magnitude 5.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvrsene 27.06.2025., u 23:57.

Palomar 9 je jedan prelep i unikatan pogled, i zbog teksture jata i zbog bliske uparenosti sa zvezdom 𝝼2 Sagitarii Jato se vidi vec na malom uvecanju od 62.5x, na kome se javlja tik uz zvezdu, na njenih 11h i vidi se kao malecka bleda mrlja. Malo je ali poprilicno svetlo i jasno vidljivo.

Na uvecanjima 176x i pogotovo 320x, jato otkriva svoj jedinstven oblik. Naime, jato izgleda kao da ima tri ''jezgra''. U stari, u pitanju je jedno jezgro ali i jos dve kondenzacije sjaja na 10h i 4h od jezgra. Na astrofotografijama se vidi da su te dve kondenzacije u stvari superimponirane zvezde, ali kroz okular to ne izgleda tako. U okurskom pogledu te zvezde postavljene su preko granulirane maglovite pozadine i uopste ne izgledaju zvezdoliko vec kao kao dve guste regije veceg zasijanja. Od tih kondenzacija srednja je najveca i najsvetlija, potom ide ona na 4h, da bi namanja i najbledja bila kondenzacija na 10h. Sveukupan pogled izgleda kao tri svetle kondenzacije preko maglovitog sjaja.

Zvezdu 𝝼2 Sagitarii nemoguce je izbaciti iz pogleda, ali kad je vec tu onda treba uzivati u divnoj uparenosti nje i jata. Zvezda sija zlatno-zutom bojom i pravi lep estetski dozivljaj posmatranja Palomar 9.

Da budem iskren, nisam se previse trudio da izbrojim razlucive zvezdice u jatu, jer mi se cini da je kod Palomar 9 ta prica u drugom planu. Sama jedinstvena struktura objekta je ono sto me je zaokupilo tokom posmatranja, jer ne mogu da se setim jos nijednog globulara sa tri regije kondenzacije.  Fantasticno posmatranje.


NGC 6818 - Little Gem Nebula

Planetarna maglina magnitude 9.3 i dimenzija 22''x15''.

NGC 6818 je veoma lep objekat koji krasi ''prazno'' parce neba izmedju sazvezdja Sagittarius i Capricornus. Fizicki, maglina je kompaktna i bez spoljasnje skoljke. Na astrofotografijama se vidi da je obod diska magline svetliji od unutrasnjosti i to se kroz okular ponekad moze i videti.

Lociranje: Objekat se nalazi u velikom predelu nocnog neba lisenog svetlih zvezda izmedju sazvezdja Sagittarius i Capricornus i nije ga lako naci. Ja sam nasao star-hopp koji maglinu nalazi relativno brzo:

- u trazilac lociramo zvezde 𝞺¹ i 𝞺² Sagittarii na krajenjem severoistoku asterizma sazvezdja Sagittarius
- pomerimo trazilac oko 3.5º istocno dok ne dodjemo do dve svetle zvezde jenda ispod druge.
- Iznad njih cemo videti lanac od tri svetle zvezde koji se pruza na sever: 54 Sgr, 55 Sgr i HD 186185.
- Poslednja zvezda u lancu, HD 186185, gradi jednakokraki trougao sa dve zvezde na severoistoku i severozapadu, sa temenom u HD 186185. Centriramo trazilac na sredinu osnovice tog trougla, pogledamo kroz okular, izostrimo sliku i medju ostrim zvezdama uocicemo kruznu prstenastu maglovitost ostrih ivica - Little Gem Nebula.

Lociranje mozemo da proverimo i umetanjem O III filtera izmedju oka i okulara. Sve zvezde ce ubledeti a maglina nece izgubiti na sjaju.

Opservacija: usmerenja su data na osnovu posmatranja iz 2023. godine, za koje nazalost nisam zabelezio datum i vreme.

NGC 6818 jedna je od onih planetarki manjeg povrsinskog sjaja, kada je pogled mnogo suptilniji nego kod maglina koje sijaju toliko jako da im se sjaj preliva preko unutrasnje strukture (recimo NGC 6572 Emerald Nebula u sazvezdju Ophiuchus). NGC 6818 jeste mala ali je taman tolikog povrsinskog sjaja da objekat bude jasno vidljiv a da opet pokazuje unutrasnju strukturu. Naprosto, sve se skockalo za jedno fantasticno posmatranje. Maglina je okrugla, relativno bleda, zelenkaste boje i izgleda predivno u zvezdanom polju. Kao neki duh. U dobrim nocima i kada je posmatrac koncentrisan, vec na uvecanju od 136x moze se videti koliko je unutrasnjost bledja od ivice, sto joj daje oblik minijaturne verzjie M 57 - Ring Nebula. Izuzetno je ostrih ivica. Na uvecanjima 176x i 320x vidi se da maglina nije bas kruzna nego vise ovalna i jos jasnije dolazi do izrazaja svetli obod nasuprot tamnije unutrasnjosti. Centralnu zvezdu nisam video, za nju su potrebne vece aperture teleskopa jer sija magnitudom 15.

Ovu maglinu posmatrao sam i na vecim uvecanjima ali moram reci da tada magija nestaje. Naime, ovaj objekat estetski je nerazdvojiv od pozadine u kojoj se nalazi - prstenasti disk koji poput duha plovi u moru sitnih zvezdica. Kada ga veliko uvecanje izoluje pogled nije vise tako ugodan za oko. Takodje, pri tako velikom uvecanju gubi se ostrina ivica a ne posjavljuje se mnogo novih detalja.


NGC 6822 - Barnard's Galaxy

Barnardova galaksija nalazi se samo 40' od prethodne mete, sto znaci da je u istom okularskom pogledu sa NGC 6818. Medjutim, njeno opazanje nije lako jer je u pitanju objekat izuzetno malog povrsinskog sjaja.

Galaksija je deo Lokalne Grupe galaksija i najbliza je nesatelitska galaksija Mlecnom Putu. Iregularna je galaksija bez centralne kondenzacije, a kada se uzme u obzir da je udaljena samo 1.63 Mly zavrsava se sa ogromnom prividnom velicinom od 15.5'x13.5'. Pri toj velicini, iregularne galaksije bez svetlog centra jako su teski osmatracki objekti. Magnituda od 9.3 kod ovakvih galaksija ne znaci apsolutno nista,  jedno sto je merodavno za posmatranje je povrsinski sjaj. Galaksija nosi ime po cuvenom astronomu Edward Emerson Barnard-u, koji ju je otkrio 1881. reftaktorom od samo 6''.

Lociranje: nalazi se u istom okularskom pogledu malog uvecanja sa NGC 6818, 40' severno od nje.

Opservacija: galaksiju sam posmatrao vise sezona. U pocetku nisam uspevao da uhvatim njen bledi sjaj, sto zbog nedovoljno tamnog neba, sto zbog nedostatka u mojim posmatrackim tehnikama. Medjutim, poslednjih sezona uspevam da je vidim, ali nista vise do kao prebledo zasijanje okolnog neba, izduzeno ugrubo sever-jug. Objekat uglavnom hvatam skeniranjem tog dela neba pomeranjem tubusa teleskopa, sa puno koncentracije i strpljenja. Inace, galaksija je puna HII regija, pa su posmatraci sa velikim aparaturama i pod dovoljno tamnim nebom cak pravili i mape corica unutar galaksije. Ja nista od toga nisam uspeo da vidim, samo amorfnu regiju malo svetliju od okruzujuce pozadine.

Mape lociranja cu ostati duzan jer se nalazim van Beograda.