Kolege, danas cu postovati malo drugaciji post od uobicajenog. Umesto da detaljno opisem tri opbjekta iz istog sazvezdja, dacu skraceni opis meta koje sam posmatrao ovog cilkusa povoljne mesecine. Tek malo da osvezim topic nesto drugacijim pristupom.

M 13

Jednu celovecernju sesiju posvetio sam globularnom jatu M 13. Iako je jedan od najposmatranijih nebeskih objekata, u njemu ima mnogo vise detalja od ''veliko i svetlo''. Takodje, u bliskoj okolini jata nalazi se nekoliko veoma zanimljivih meta koje sam osmatrao kao deo celine koji ti objekti grade sa M 13:

M 13 (Great Globular Cluster) - globularno jato u sazvezdju Hercules (mag. 5.8, 20'). Na malom uvecanju gradi divan jednakokrako-tupougli trougao sa dve svetle zvezde polja, jednom zutom i jednom belom. Izuzetna slika na jato razlucivo u stotine zvezdica. Tesko ih je brojati, ali kako je jato relativno simetricno, moze se podeliti na kvadrante ili bolje oktante, kada se brojanjem zvezdica dolazi do nekih 200 razlucivih. Medjutim, mnoge od tih zvezdica izgledaju kao superimponirane na mlecno jezgro i bledji halo, sto gradi 3D efekat zvezda rasutih preko nerazlucive pozadine. 7-8 lanaca izviru iz M 13, gde najprominentniji polazi na 4h od jezgra, ide duboko na desno da bi se zavrsio sa lancem zvezda upravnim na njega, sa rasporedom zvezda slicnim ''Orionovom stitu''. Prominentna su i tri paralelna kraca lanca koja iz jezgra izviru u regiji 7h i 8 h. Medjutim, najlepsi deo posmatranja je bio sto sam uspeo da uocim cuveni ''Propler'', kreaciju sastaljenu od bledjih zvezda u obliku slova ''Y''. Godinama trazim ''Propeler'' i nisam uspeo da ga uocim, da bi ga ove sezone osmortio a bez da sam ga trazio. Tako to ide. ''Propeler'' je uocen jos 1850., redovno se pojavljuje na astrofotografijama ali ga je tesko vizuelno uociti. Uspeo sam da ga identifikuje na uvecanju 176x, pri posmatranju jata perifernim vidom. Nalazi se tik levo od najprominentnijeg lanca koji izvire iz M 13, na 4h od jezgra. U Dobsonu, slovo ''Y'' postavljeno je uspravno, sa racvama koje sa razlicitih strana prilaze jezgru.

NGC 6207 - spiralna galaksija (mag. 11.6, 3.0'x1.2'). Nalazi se u istom okularskom pogledu sa M 13. Uprkos bledoj magnitudi, pojavljuje se relativno svetlo i dobro je definisana. Izduzena je, sa tupim krajevim, gde se na jednom kraju naglije prekida u odnosu na drugi. Najzanimljivija stvar nalazi se u samom centru galaksije. Pazljivim posmatranjem moze se primetiti da jezgro nije ''skoro stelarno'', vec najbukvalnbije stelarno. Kao da se u samo jezgro usadila malecka bleda zvezdica. Ta pojava moze malo da zbuni jer je veoma retka, ali u pitanju je opricka igra jer je preko samog jezgra superimponirana zvezda. Ona se na nase linije vidi u samom centru galaksije sto pravi veoma cudnu sliku tackastog nukleusa.

U istom trazilackom polju sa M 13, levo od jata, nalaze se tri divna i zanimljiva binarna sistema:

Struve 2014 - komponente sijaju magnitudama 8.6 i 10.4, na separaciji 8.4''. Vidljiva razlika u velicini i sjaju, ali dovoljna separacija da sekundar dodje do izrazaja.

Struve 2101 - magnitude komponenti su 7.5 i 9.4, na separaciji 4.1''. Tesnji par vece magnitudne razlike, sekundar se pojavljuje kao zrno peska.

Struve 2097 - najzanimljivi par malih magnitude i tesne separacije. Magnitude komponenti su 9.4 i 9.6, na separaciji od samo 1.9''. Iako za velike reflektore ova separacije ume da bude problem, male magnitude zvezda cine da se ovaj par lako razdvoji na malo vecim uvecanjima. Dve preblede tackice ali sa jasno vidljivim procepom izmedju njih.

—------------------------

NGC 6340 - spiralna galaksija u sazvezdju Draco (mag. 11, 3.2'x3.0'). Mala i okrugla galaksija, kojom dominira svetlo jezgro koje zauzima najveci deo povrsine galaksije. Halo je tanak i javlja se kao prstenasta izmaglica oko jezgra.

NGC 6309 (Box Nebula) - planetarna maglina u sazvezdju Ophiuchus (mag. 11.5, 19.8''x10.2''). Mala i bleda planetarka, ali zanimljive pojave i sa dosta detalja. Na visokim uvecanjima javlja se u izduzenom obliku, gde je juzna polovina oblija, deblja i sjajnija, sa sjajnim cvoricem u sebi. Severni deo je ostriji i bledji. Tik ispod magline smestila se zvezda magnitude 9, pa zajedno sa maglinom pravi tzv. ''znak uzvika maglinu''. Iako osrednje bleda, maglina dobro podnosi uvecanja i najvise detalja pokaze na 440x. Dobro reaguje na nebula filtere kada joj se izostre ivice i bolje pokaze nejednakost velicine i sjaja izmedju juznog i severnog dela.
Kolega Tome je pre nekog vremena postavio odlicne fotografije ovog objekta i dao sjajan opis https://www.zvjezdarnica.com/astroforum/index.php?topic=5421.0

NGC 6886 - planetarna maglina u sazvezdju Sagitta (mag. 11.4, 9''). Premala planetarka visokog povrsinskog sjaja. Moguce je locirati je samo preko precizne mape, posto je toliko mala da na malim uvecanjima cak i blinkanje OIII filterom slabo pomaze. Smestila se tik uz zvezdu magnitude 11. Sve vreme se prikazuje kao zvezda, pa cak i na uvecanju 440x zadrzava zvezdoliki izgled ako se posmatra bez filtera. Tek pogledom OIII filterom na ovom uvecanju po prvi put se moze izvuci disk magline, mali i okrugao.

NGC 6891 - planetarna maglina u sazvezdju Delphinus (mag. 10.5, 20''). Posmatrao sam je prosle sezone, a ove sam pokusao da jos jedanput pokusam da osmotrim centralnu zvezdu magnitude 12.5. Medjutim, i ove sezone neuspeh. Maglina je naprosto toliko svetla da joj se sjaj potpuno razmaze preko tela objekta i ugusi sjaj zvezde. Na trenutke kao da nesto flesne iznutra ali to je daleko od pozitivne identifikacije. Maglina je mala ali presvetla. Dvoslojna je, sa velikom i svetlom centralnom regijom, i tankim prstenastim halom koji je okruzuje. Kruzna je u obliku i pokazuje svetlo-plavicasti sjaj. Filteri slabo rade na ovoj planetarki jer je izjednace u sjaju i uguse raliku izmedju centralne i spoljasnje regije.

NGC 7026 (Cheesburger Nebula) - planetarna maglina u sazvezdju Cygnus (mag. 10.9, 24''x12''). Veoma uzbudljiva maglina za posmatranje jer pokazuje puno strukture. Maglina je premala i osrednje bleda, ali se od zvezda polja razaznaje mao mala maglovita izduzena mrlja. Medjutim, na visokim uvecanjima maglina pokazuje dvostruku strukturu, sa dva cvora maglovtosti okupanih u bledu izmaglicu. Cvorovi su razdvojeni tamnom trakom. Donji cvor je veci i svetliji. Ogroman broj detalja za tako mali objekat. Izuzetno posmatranje.

NGC 6819 (Foxhead Cluster) - otvoreno jato u sazvezdju Cygnus. (mag. 7.3, 5').ponovljeno posmatranje od proslih sezona. Malo, bledo ali beskrajno simpaticno otvoreno jato. Najlepse izgleda na malim i srednjim uvecanjima jer se savrseno smestilo u zvezdano polje. Nalazi se skoro tacno u tezistu trougla svetlih zvezda i javlja se kao dva kraka zvezda superimponiranih preko maglovite pozadine. Jato je potpuno asimetricno, gde se dva kraka tupo spajaju na severu, pa sve izgleda kao njuska lisice, kako ga neki tumace. Kraci u sebi imaju najmanje 30 zvezda, ali su oni superimponirani preko sjaja jos bar toliko bledjih. I sve to na samo 5' velicine. Zaista simpatican pogled.

NGC 6811 (Smoke Ring Cluster) - otvoreno jato u sazvezdju Cygnus (mag. 6.8, 15'). Jos jedno ponovljeno posmatranje od proslih sezona. Volim ovaj objekat jer pokazuje nesvakidasnju strukturu. Naime, jato je u sredini suplje, odakle i vuce svoje ime. Nijedne zvezdice nema u centru objekta, a ostale zvezde, priblizno jednakog sjaja, zatvaraju konturu oko supljeg centra, koja je otvorena na severu - kao slovo V ili U. objekat lepo stoji u polju i dobro se istice.

NGC 7008 (Fetus Nebula) - planetarna maglina u sazvezdju Cygnus (mag. 10.7, 83''). Volim ovu maglinu i posmatram je svake sezone. Izuzetno je zanimljivog oblika sa puno detalja. Oblika je bubrega (nekog podseca na fetus), sa dva svetla cvora na krajevima magline. Oblast koja spaja cvorove je bledja ali jasno vidljiva. Na juzni kraj bubrega nakacila se divna svetla dvojna zvezda. Filteri odlicno rade na maglini, kada se razlike u sjaju jos vise pokazu, a sama maglina znatno dobije na dimenzijama.

Humason 1-2 (Baby Dumbbell Nebula) - planetarna maglina u sazvezdju Cygnus (mag. 11.7, 32''x20''). Pakao za pronaci u prebogatom zvezdanom polju. Cak i sa preciznom mapom nije lako izdvjiti je. Kataloska velicina nije realan pokazatelj jer kroz okular maglina izgleda visestruko manje. Tek na 320x moze se uociti da je maglina izduzenog, pravougaonog oblika, dok se na 440x i sa mnogo rada za okularom pokazuju dva svela reznja na oba kraja. Izuzetno tezak objekat za lociranje, a pogotovo za posmatranje. Trazi ''A game'' i potpunu koncentracju posmatraca.

—--------------------

Prosle sezone posvetio sam punu paznju kompkesu maglina NGC 7000 (North America Nebula) i IC 5070 (Pelican Nebula). Ne samo sto sam se bavio osmatranjem maglina vec i detaljima unutar njih. Naime, unutar NGC 7000 nalazi se serija otvorenih jata i tamnih maglina. Ove sezone jos bolje sam osmotrio detalje unutar maglina i posvetio vreme nekim tamnim maglinama i otvorenim jatima unutar Sverne Amerike:

LDN 935 - siroka tamna maglina koja razdaja Severnu Ameriku od Pelikana. Sa desne srane granici se sa NGC 7000 i tu su joj granice mnogo jasnije deinisane nego sa leve. Naime, cak i bledji delovi NGC 7000 nadsijavaju sjajnije delove Pelikana. Tek na jugu Pelikan nadsija NGC 7000. Stoga je maglina jasno definisanih granica sa desne a nejasnih ivica sa leve strane.

B 352 i B 353 - dve tamne magline na samoj granici Severne Amerike. Iako je u tom delu maglovitosti izuzetno malo, polje je prepuno zvezda pa se bar jedna od ove dve magline lako istice. B353 je manja ali znatno lakse uociva. Izgleda kao mracno ostrvo potpuno liseno zvezda u bogatom zvezdanom polju. Pravougaonog je oblika. UHC filter je bas dobro istakne. Sa druge strane, B 353 nisam uspeo da uocim u svom kompletnom obliku. Sa jedne strane maglina ulazi u otvoreni svemir, i pod mojim nebm nemoguce joj je odrediti desnu granicu.

NGC 6996 (Bird's Nest) - otvoreno jato usadjeno u Severnu Ameriku (mag. 10). Nalazi se odmah ispod B 353. Oblika je sirokog slova ''𝞟''. Bogato je, poprilicno zgusnuto po konturama slova i suplje u sredini.

Leitter 9 (Mali Orion) - asterizam zvezda tacno posted regije koja razdvaja Severnu Ameriku od Peilkana. Nalazi se tacno pored najsvetlijeg dela Severne Amerike - Meksickog zaliva. Sastoji se od 7 zvezda koje su poredjane skoro identicno kao glavni asterizam sazvezdja Orion, tek malo izoblicen. Ceo asterizam se vidi kroz trazilac, sa svih svojih 7 zvezda, i glavni je lokator za NGC 7000. Ja ga uvek ciljam direktno i tako star-hoppujem do NGC 7000 za nekoliko sekundi. Zvezda koja bi kod Oriona predstavljala Betelgez nalazi se usadjena u vrg ''Floride''.

Otvorena jata NGC 6997 i Collinder 428, takodje usadjena u Severnu Ameriku detaljno sam osmotrio prosle sezone i ove im nisam posvetio paznju.

—-----------------------------

Trumpler 37 i Struve 2816 - otvoreno jato i trostruki zvezdani sistem u sazvezdju Cepheus. Trumpler 37 je ogromno otvoreno jato precnika cak 2º, poznatije po tome sto je usadjeno u emisionu maglinu IC 1396 ciji je najpoznatiji deo cuvena Elephant's Trunk Nebula. Maglina se ne moze teleskopski osmotriti ali zato moze otvoreno jato i binarni sistemi unutar njega. Trumpler 37 je isuvise veliko da bi stalo u FOV i namanjeg uvecanja pa je stoga vise trazilacka meta. Teleskopom se vidi da je jato izuzetno rasuto, ali sa puno vijugavih lanaca zvezda izmedju kojih se nalaze bezzvezdane prasine. Pored jata nalazi se cuveni trostuki sistem Struve 2816, jedan od najlepsih zvezdanih sistema na nocnom mebu. Primar gradi tupouglo-jednakokraki trougao sa dva svetla pratioca a pogled je zaista ocaravajuc. Unutar jata osmotrio sam jos i binarne sisteme Struve 2819 i Struve 2813 koji svi staju u isto vidno polje sa Struve 2916.

NGC 7139 - planetarna maglina u sazvezdju Cepheus (mag. 13.3, 78''). Jedno je od najdrazih posmatranja koje sam ikada imao. Sa magnitudom 13.3 i velicinom 78'' bio sam ubedjen da necu uspeti da je primetim, pogotovo na severu i pod nimalo idealnim nebom. Medjutim, pustio sam maglinu da dodje u tranzit i sa neverovatnom lakocom je izdvojio OIII filterom. Postpuno ushicenje. Velika je i ovalna, i sija kao uniformno zasijanje okolnog neba, tek pomalo svetlije od okruzujuceg polja. Sa UHC filterom nisam uspeo da izdvojim objekat. NGC 7139 smatram za jedno od najboljih osmatranja koje sam izvrsio i pokazatelj koliko se vredan i predan rad isplati.

Berkeley 94 - otvoreno jato u sazvezdju Cepheus (mag. 8.7, 4'). Jos jedan izuzetno drag ''ulov''. Ovo malo ali beskrajno simpaticno jato nalazi se neposredno ispod znamenitog crvenog hiperdzina RW Cephei. Jato je usajdeno unutap tupouglog trougla 3 zvezde i nema mu ni traga na maloim uvecanju jer mu najsjajnija zvezda sija magnitudom od tek 13. Megutim, na visokjim uvecanjima pojavljuju se tri razlucene zvezde nasuprot maglovitog sjaja nerazlucenih clanica.

Sazvezdje Cygnus:

- NGC 6819 - Foxhead Cluster (otvoreno jato)
- NGC 6811 - The Smoke Ring Cluster (otvoreno jato)
- NGC 6826 (Caldwell 15) - Blinking Planetary Nebula (planetarna maglina)


NGC 6819 - Foxhead Cluster

Otvoreno jato u sazvezdju Cygnus, magnitude magnitude 7.3 i prividne velicine 5'.

Jato je otkrila Caroline Herschel, sestra cuvenog Villiama Herschel-a. Ovaj objekat se smartra za jedno od njenih najboljih otkrica.

Ovo jato je zaminljivo po mnogo toga. Sa opservacijske tacke prelep je prizor. Medjutim, i po svojim fizickim osobinama jato je veoma posebno:

- Broj zvezda. Jato broji ogrominh 929 zvezde. Samo 24 od njih su sjajne i sijaju magnitudama 10-12, ali tu je jos skoro 900 bledih zvezda, od kojih su mnoge skrivene od pogleda kroz amaterske teleskope srednjih aparatura. Tih 929 zvezde gusto je spakovano u prividnu velicinu od samo 5' - jato je toliko bogato i gusto da je nekada bilo pogresno kategotisano kao globularno jato.
- Udaljenost. Razlog zasto tako masivno jato vidimo u tako maloj velicini je njegova udaljenost od Solarnog sistema. Jato je od nas udaljeno dalekih 7.200 ly, sto je za otvorena jata ogromna udaljenost. Poredjenja radi, Plejade su od Sunca udaljene samo 444 ly, sto je 16x blize od nase mete.
- Starost. Sa staroscu od 2.5 milijardi godina NGC 6819 je ''dinosaurus''. Pogled na ovaj objekat je tolika retkost, da moze da se poredi kao kada bii u ZOO gledali T-Rex-a koji je nekim cudom preziveo do danas. U svom tekstu u ''Horizontima''  broj 11 opsirnije sam pricao o zivotnom cikusu otvorenih jata i objasnio zasto je ova starost za otvorena jata enormno velika, pa se ovde ne bih ponavljao.

Lociranje: Osrednje tesko lociranje, pre svega jer je potez koji vucemo traziocem malo duzi. Ja sam nasao star-hopp koji brzo nadje jato jer sam koristio pravolinijsko kretanje traziocem od pocetka do kraja:

- u trazilac nacentriramo zvezdu Sadr. U istom pogledu trazioca uocicemo sjajnu zvezdu HD 193092. Spojimo te dve zvezde u pravcu HD i u istom pravcu, posle neka 2 pomeraja trazioca naicicemo na lanac od 4 zvezde: HD 189178, HD 187879, HD 186776 i HD 186465.
- Nacentriramo poslednje pomenutu zvezdu u trazilac i odmah pored nje uocicemo dve zvezde: HD 186307 i HD 186255. Jato se nalazi izmezdju te dve zvezde i tek malo juzno.
- Nacentriramo bilo koju od ove dve zvezde, pogledamo kroz okular malog uvecnja i primeticemo mali, kondenzovani sjaj - nasu metu NGC 6819.

Opservacija: jato sam posmatrao skoro svake sezone, a usmerenja cu dati na osnovu posledjeng osmatranja izvrsenog 23.07.2025., u 23:58.

Jato divno izgleda na malom uvecanju, kada se vidi kao granulirana maglovita mrlja sa dva superimponirana kraka razlucivih zvezda. Jato je smesteno unutar jednakokrakog trougla svetlih zvezda, od kojih je jedna opticka dvojna. Javlja se bledo, gde ga cetiri pomenute zvezde uveliko nadsijavaju. Te zvezde pratice jato na bilo kom uvecanju i doprinece dinamicnosti pogleda, pogotovo sto se zvezde razlikuju i po boji (jednoj sam ustanovio zutu, a jednoj belu boju). Jato se javlja u bogatoj i veoma kompresovanoj pojavi, gde je cak i na malom uvecanju vidljivo da se sastoji od dve grupacije zvezda u obliku slova ''V''. Vrh slova ''V'' nalazi se na severu, a otvor na jugu. Ta gustina i cudan oblik objekta pomazu mu da se jasno istakne u polju prepunom zvezda.

Na uvecanju 176x, postaje jasno da osnovnu formu objektu daju dve guste grane zvezda u gruboj formi slova ''V'', koje se ipak ne spajaju u jednoj tacki. Naime, spoj dve grane je tup, i izgleda kao da je preklopljen malom preckicom zvezda. Taj oblik je neke posmatrace podsetio na njusku lisice, sto je objektu i dalo njegovo popularno ime. U tim dvema granama dominira desetak zvezda magnitude 10-11 (slobodna procena sjaja), dok je ukupan broj zvezda u obe grupacije oko 30. Zvezde unutar grana su poprilicno kompresovane ali je unutrasnjost slova ''V'' relativno suplja.

Jato odlicno reaguje na periferni vid i to je najuzbudljiviji deo ovog osmatranja. Ta tehnika posmatranja u pogled ce doneti mnogo bledih zvezda na granici razlucivosti teleskopa i ispuniti prostor izmezdju i izvan te dve grane peskastom pozadinom. Stoga objekat izgleda pomalo i 3D, jer dve sjajne grane izgledaju kao da leze ispred peskaste pozadine. Ako se u posmatranje ulozi dovoljno strpljena i oci natope sjem sto vise razlucivih zvezda, broj clanica jata se i vise nego duplira.

Neki posmatraci uspevaju da primete sjaj crvenh zvezda unutar jata. To je potpuno u skladu sa prastarim godistem jata, jer su sve plave zvezde unutar njega odavno evoluirale izvan faze glavne sekvence. Ja na zalost nisam uspeo da izvucem nikakvu boju iz zvezda.


NGC 6811 - The Smoke Ring Cluster

Otvoreno jato magnitude 6.8 i prividne velicine 15'x15'.

Trumpler klasa ovog jata je IV 3 p, sto indukuje siromasno zvezdano jato. Medjutim, ovo jato u stvarnosti broji tek nesto manje od 300 zvezda, sto ga stavlja u red bogatijih jata na nocnom nebu. U jednom casopisu sam cak pronasao podatak da objekat broji citavih 1.000 zvezda. Problem je sto je vecina zvezda u jatu isuvise bledih magnituda, pa ce se u teleskopu od ukupnog broja pojaviti samo njih 50-tak.

Lociranje: lociranje je u principu jako lako jer se jato nalazi na udaljenosti od samo 2º od svetlog binarnog sistema Fawaris (𝞭 Cygny). Medjutim,prilikom trazilackog pogleda jato se lako moze pomesati sa tesnog grupacijom svetlih zvezda odmah do njega, pa treba biti oprezan.

- krenuo sam od binarnog sistema Fawaris (𝞭 Cygny), u krilu Labuda koje gleda ka sazvezdju Draco.
- u istom pogledu trazioca zapadno od Fawarisa ne mozemo promasiti dve svetle zvezde jedna do druge.
- sad ide deo gde se moze napraviti greska. U trenutku kada dodjemo do te dve zvezde zapadno od njih u traziocu ce se pojaviti tesna grupacija svetlih zvezda u obliku slova ''U'' kojom dominira blizak trostruki sistem. U tom trenutku lako se pomisli da je u pitanju NGC 6811 ali to nije nas objekat. Jato se nalazi izmedju te grupacije i ranije pomenutie dve zvezde i ne vidi se u traziocu. Prosto nacentriramo trazilac malo levo od te grupacije, pogledamo kroz okular malog uvecanja i NGC 6811 ce se pojaviti u svom divnom izgledu.

Opservacija: izvestaj je sastavljen 2024. godine, nazalost nisam zabelezio datum i vreme posmatranja.

Na malom uvecanju od 62.5x jato se dobro istice iz pozadine, iako nece biti ni priblizno najsvetliji prizor u okularu jer ce njegove zvezde biti bledje od mnogih zvezda u polju. Medjutim, pogled ce biti fantastican. Samo jato izgleda prelepo, a pogotovo upareno sa ranije pomeutom potkovicastom grupaciojom koja sama za sebe izgleda kao rasuto otvoreno jato. Bio sam ubedjen da je i ta grupacija otvoreno jato, medjutim, naknadnim proucavanjem tog dela neba nisam naisao na podatak da su zvezde te grupacije gravitaciono vezane. Grupacija je prelepa: u obliku je potkovice sa krajevima na severoistoku i jugoistoku, a u samom ispupcenju potkovice je divna trostuka zvezda cije su komponente rasporedjene u obliku tupouglog trougla. Gornji krak potkovice je bogatiji, ima u sebi dve svetle zvezde i oko 15 bledjih.

Da se vratimo na nas objekat. Na uvecanjima 107x i 136x  jasno je zasto jato nosi naziv ''The Smoking Ring Cluster'' ili ''Hole in the Cluster'' - jato je u sredini suplje. Objekat se sastoji od zvezda relativno podjenakog sjaja. Pristojno je veliko, dovoljno da lagano moze da se posmatra na uvecanju 107x. Upredjivanjem velicine jata sa rastojanjima izmedju zvezda u polju izracunao sam da se jato u okularu javlja u velicini oko 11'. Od svih zvezda jata isticu se dve na severu, gde je i najsjajniji deo jata. Jenda od njih je i lucida jata magnitude 9.9.

Jato u sredini ima supljinu ali ne moze se reci da ostale zvezde okruzuju i zatvaraju tu rupu. Naime, ta suljina kao da na severu nalazi prolaz kroz koji izlazi u otvoreni svemir. Centar je potpuno mracan i bez ijedne zvezdice i podsetio me je na neku tamnu maglinu visoke neprozirnosti. Zbog tog mracnog otvora mogu reci da objekat ima oblik izoblicenog slova ''V''. Kazem''V'' a ne ''U'' jer je jato na jugu jasno zasiljeno i zarsava se ostro a ne oblo. Taj ovlik slova ''V'' jer dosta sirok pa se moze reci da je po obliku jato blago pravougaono. Levi krak slova ''V'' mnogo je bogatiji zvezdama. Severni deo levog karaka cini potkovicasti oblik 6 sjajnijih zvezda. Desni krak ima manje zvezda i rasutiji jer, ali se na njegovom kraju nalazi najsvetlija zvezda u jatu. 

Direktnim vidom na uvecanju 136x izbrojao sam 46 zvezda za koje sam siguran da su deo jata. Periferni vid pomaze u opservaciji i u pogled donosi jos nekolicinu bledjih zvezdica. Sve zvezde su otprilike istog sjaja sem jedne na severu koja odskace po sjaju. Iz opisa se vidi da objekat nema centralnu kondenzaciju ali su ostale zvezde osrednje gusto spakovane.

NGC 6811 je izuzetno lepo jato, i po mom misljenju zanemareno od stane posmatraca. Veliko je, svetlo, relativno bogato i puno geometrijskih formi u koje posmatrac moze redjati zvezde. Moram ponovo da ponovim da ranije pomenuti potkovicast patern zvezda pored jata umnogome obogacuje pogled, pa je predivno krstariti po polju na uvecanjima 62.5x i 107x.


NGC 6826 (Caldwell 15) - Blinking Planetary Nebula

Mlada planetarna maglina u sazvezdju Cygnus, magnitude 8.8 i velicine oko 25''.

Cuvena je  planetarna maglina zbog svoje osobine da u amaterskim teleskopima ''blinka'' kada se naizmenicno posmatra direktnim i perifernim vidom.  Maglina ima svetlu centralnu zvezdu magnitude 10.8 i dva prstena oko nje - unutrasnji i spoljasnji. Zbog visoke magnitude i male velicine povrsinski sjaj joj je izuzetno veliki (6.7 mag/arcmin²).

Kada se informisu o maglini, posmatraci koji nisu gledali objekat cesto steknu pogresan utisak da se maglina ne vidi direktnim vidom. To nije tako i objasnicu to u odeljku o opservaciji. Na kraju, samu maglinu cemo naci okularskim putem i direktnim vidom.

Lociranje: Poenta je locirati poznatu duplu zvezdu 16 Cygni magnitude 6.

- Krenemo od zvezde Iota (𝞲) Cygni, druge zvezde u krilu labuda koje pokazuje na sazvezdje Cepheus.
- U traziocu cemo severno od nje videti dve zvezde u nizu: HD 184960 i duplu zvezdu 𝞱 Cygni. Skocimo na 𝞱 Cygni i u okularu proverimo da li je zvezda dupla da bismo znali da li smo na pravom mestu.
- U traziocu, 1º zapadno od 𝞱 videcemo zvezdu 16 Cygni.
- Naciljamo 16 Cygni, pogledamo kroz okular malog uvecanja i sa krajnje leve stane okularskog pogleda jasno ce se videti plavi maglicasti sjaj koji okruzuje zvezdu - nasa meta NGC 6826.

Opservacija: poslednju opservaciju objekta iozvrio sam 2023. godine, nazalost nisam zabelezio vreme posmatranja.

Posmatranje ove magline bilo je jedno od najzabavnijih osmatranja koje sam ikada imao. Unikatan objekat na nocnom nebu i dominantno posmatracka meta jer astrofotografije ne mogu da prikazu svetlosni sou koji ova maglina moze da priusti.

Daleko od toga da se maglina ne vidi direktnim vidom, kao sto se to iz nekih tekstova moze pogresno zakljuciti. Vidi se direktnim vidom kao sjajna centralna zvezda i bleda plava maglovitost koja je okruzuje. Medjutim, tu zabava tek poocinje. Kada se skoncentrisemo na centralnu zvezdu, posle nekoliko sekundi maglovitost oko nje bledi i  nestaje, te se vidi samo bledi spoljasnji prsten koji okruzuje zvezdu. Unutrasnjost se vidi kao suplja. Medjutim, kada maglinu potom pogledamo perifernim vidom centralna zvezda nestaje a maglina se vraca u pogled u svom punom sjaju i izgleda mnogo vece nego ranije. I tako naizmenicno - malo direktno pa malo periferno. Direktim vidom vidi se centralna zvezda a maglina nestaje iz pogleda, a perifernim vidom maglina se pojavljuje a centralna zvezda nestaje. Periodicnim ponavljanjem dobija se efekat blinkanja magline.

Dodatak na zabavu je i boja objakta. Maglina sija sjajnom svetlo-plavom bojom i ne treba nikakav trud da bi se ta boja izdvojila. Nema nikakve potrebe za koriscenjem nebula filtera jer objekat nema spoljasnju skoljku i visokog je povrsinskog sjaja.

Iako meri samo 25'' u precniku, ova maglina pokazuje impresivnu formu za svoju velicinu, Smenjivanjem direktnog i perifernog vida jasno ce se uociti da dve prstenaste strukture okruzuju centralnu zvezdu. Unutrasnji prsten gubi se iz pogleda direktnim vidom i tada se moze lepo osmotriti spoljasnji. Perifernim vidom, sjaj unutrasnjeg prstena se vraca i prepljavljuje centralnu zvezdu pa maglina deluje vise uniformno. Maglinu sam posmatrao na uvecanju 176x i 320x, mada objekat dobro reaguje na uvecanja. Iako se uvecanje u dobrim nocima moze se gurati do 500x, za efekat blinkanja nema potrebe ici na toliko uvecanje. Takodje, na vecim uvecanjima vidi se da maglina nije kruzna vec elipsastog oblika.

Ovo je jedan od retkih dinamickih objekata za nocnom nebu - maglina ne samo da se posmatra nego menja oblik u odnosu na tehniku posmatranja. Posmatrati ga je izuzetno zabavno. Posmatrajte ga i iz razloga da se proveri, usavrsi ili nauci tehnika perifernog vida. Periferni vid je nesto sto je tesko objasniti, mora posmatrac sam da ga savlada, Nije lako i zahteva vreme, ponekad je i frustrirajuce. Medutim, ta tehnika apsolutno je neophodna ako zelimo da u potpunosti iskoristimo mogucnosti nasih teleskopa.

Sva tri danasnja objekta nalaze se u istom delu neba, u prostoru izmedju zvezde Deneb i sazvezdja Cepheus.

NGC 7008 - Fetus Nebula

Planetarna maglina u sazvezdju Cygnus, magnitude 10.7 i prividne velicine 83''.

Ovo je jedan od zapostavljenih objekata od strane osmatraca. Maglina je velika i sa jasno izrazenom, zanimljivom formom. Medjutim, ono sto je kod nje zanimljivo je sto se unutar ivica magline pojavljuju svetli cvotovi koji su veoma dobro teleskopski osmotrivi. Razlog postojanja ovih cvorova nije u kolicini gasa ili njegovoj emisiji, vec u veoma maloj ekstinciji u regiji tih cvorica. Ekstincija je proces smanjenja sjaja objekta usled oblaka gasa i prasine izmedju nas i objekta koji posmatramo. Ona se cesto meri OIII/H𝞪 odnosom. Sto je odnos veci, veca je i ekstinscija. Tipicna vrednost OIII/H𝞪 odnosa kod planetanih maglina je 3:1. Medjutim, kod NGC 7008 ta vrednost je samo 1.3:1. To je veoma mala vrednost sto govori da je esktincija usled prasine veoma mala. To dovodi do neobicno visokog sjaja delova objekta koji se javljaju i vidu sjajnijih regija unutar ivica magline.

Lociranje: poprilicno tesko lociranje Maglina se nalazi usred velike regije neba koja je potpuno lisena svetlih zvezda, izmedju zvezde Deneb i sazvezdja Cepheus. Ja sam maglinu nasaso ''izokola'', drzeci se svetlih zvezda da me do dovedu 3.5º daleko od objekta, a posle sam se snalazio kako znam i umem.

- krenuo sam od zvezde Alderamin (𝞪 Cephei) magnitude 2.5, najsvetlije zvezde u sazvezdju Cepheus.
- 4º severno od nje skocio sam na svetlu zvezdu 𝞰 Cephei
- malo vise od 4º na desno prebacio sam se na jos jednu svetlu zvezdu - HD 198084. Sada se nalazimo 3.5º daleko od magline, ali u isto vreme zalazimo u deo mracnog neba bez ikakvih svetlih orijentira.
- ovaj deo je sad gadan - juzno od HD 198084 u traziocu se bledo vidi niz od dve blede zvezde - juznija je Struve 2751. Odmah desno od nje videcemo tupougli trougao koji cine tri jos bledje zvezde. Produzimo krak tog trougla za jednu njegovu duzinu na desno, pogledamo kroz okular i videcemo mali maglovit sjaj - nasu metu NGC 7008.

Opservacija: iako maglinu posmatram svake sezone, ovaj izvestaj napisan je na osnovu osmatranja iz 2023. godine, sa malim dopunama. Na zalost, tada nisam zabelezio vreme osmatranja.

Maglina se vidi i bez filtera. U polju malog uvecanja objekat izgleda malo ali kada se uvecanje poveca videcemo da je NGC 7008 sasvim pristojne velicine. Ono sto cemo odmah primetiti i na malom uvecanju je lepa dvojna zvezda nakacena na samu jugoistocnu ivicu magline. Takodje, na ovom uvecanju moze se primetiti bleda centralna zvezda magline, kao i jedna zvezda usadjena u levi obod objekta.

Maglina mozda ima malo cudno ime ali kada se dobro pogleda oblik fetusa (ili bubrega)  je nepogresiv. Na uvecanju 320x, maglina izgleda kao obrnuto slovo C, sa svetlim cvorovima maglovitosti na severom i juznom kraju, dok je srediste objekta bledjeg sjaja. Severni svetli deo je ''deblji'' i sjajniji, te izgleda kao glava fetusa, dok je juzni deo 'tanji'' i podseca na nogice savijene bebe. Deo magline koji spaja ova dva cvora je bledji, savijen je kao polumesec i predstavlja telo fetusa.

Maglina odlicno reaguje na posmatranje OIII i UHC filterima, kao i na koriscenje perifernog vida. Filteri dodatno istaknu svetle cvorove na severu i jugu, te upotpune bubrezasti oblik malgine. OIII je bolji za osmatranje cvorica, dok UHC prikaze vise magline.

NGC 7008 je odlicno posmatranje puno forme. Malina je velika, relativno bleda ali sa pregrst detalja. Uvijeni bubreg sa dva svetla cvora na krajevima, vidljiva centralna zvezda i jos jedna usadjena u maglinu, te lepa dvojna zvezda na samoj ivici magline.


NGC 7026 - Cheeseburger Nebula

Planetarna maglina magnitude 10.9 i prividne velicine 24''x12''.

Maglina je izuzetno mlada, pa je stoga male fizicke velicine. Stara je svega oko 1.000 godina i meri samo 0.1 ly u precniku. I prividna velicina objekta je sicusna ali zato maglina obiluje detaljima, pa se itekako vredi pomuciti.

Lociranje: veoma je lako doci do pozicije magline, jer se nalazi tik uz svetlu zvezdu 63 Cygni.

- krenuo sam od zvezde Deneb (𝞪 Cygni) u glavnom asterizmu sazvezdja.
- juzno od nje lako ce se primetiti vertikalni niz tri svetle zvezde: 55-59-63 Cygni.
- pogledano 63 Cygni kroz okular i samo oko 10' desno od nje nalazi se NGC 7026. Medjutm, posto na malom uvecanju maglina deluje zvezdoliko, moze biti problem uociti je. Iskusno oko lako ce je primetiti tik pored zvezde magnitude 10, a moze se i koristiti precizna mapa.

Opservacija: usmerenja dajem na osnovu opservacije izvrsene 21.07.2025., u 00:15.

Na malim i srednjim uvecanjima maglina je premala i osrednje bleda, ali se od zvezda polja razaznaje kao mala maglovita izduzena mrlja.

Minimalno uvecanje na kome se moze opaziti struktura magline je 320x. Iako mala, maglina sija pristojnim povrsinskim sjajem (oko 10 mag/arcmin²) i javllja se u relativno ostroj pojavi. Izduzena je u razmeri 2:1 i usmerena je u smeru od 10h ka 2h.  Na uvecanjima od 440x pa na gore, maglina pokazuje dosta strukture. Sastavljena je od dva svetla cvora, sa tamnim, trakastim procepom izmedju njih. Sve to okupano je u bledu izmaglicu. Taj oblik dao je i maglini svoje popularno ime - cheeseburger. Za ove detalje potrebna su visoka uvecanja i tu sam morao da upotrebim svo svoje znanje. Najvise sam se zadrzao na uvecanju 440x, jer je to neko poslednje uvecanje na kom se moze komotno ''voziti'' Dobson. Maglinu sam posmatrao i na 640x (sa ne malo teskoca) i po onome sto sam video, veca uvecanja na donose mnogo toga novog, vec malo izduze cvorove.


Zvezdani oblak u blizini NGC 7000

Ova meta nema ni ''zvanicno'' ni ''nezvanicno'' ime. U pitanju je prelepi i prebogati zvezdani oblak udaljen nekih 2º od najguscih delova North Amerca Nebula - Meksika, Floride i Meksickog zaliva. Tacnije, oblak se nalazi severno od dela NGC 7000 koji se naziva ''Aljaska''. Medjutim, ja ne lociram ovaj oblak preko NGC 7000 vec preko najsvetlijih zvezda na njegovim obodima, pa je sama NGC 7000 nebitna za ovo osmtranje, a sam oblak se posmatra kao meta nezavisna od Severne Amerike.

Oblak je u stvari mesto ''pukotine'' u tamnoj traci prasine izmedju nas i Orion-Cygnus ruke Mlecnog Puta. Zvezde koje vidimo u njemu se daleke i udaljene su ugrubo 11.000 ly od nas. Sve svetlije zvezde unutar oblaka su u stvari superimponirane preko njega i mnogo su blize nama.

Lociranje: Sam oblak se vidi kroz trazilac kao bogati deo trake Mlecnog Puta. U traziocu ce se javiti kao siroko i granulirano zasijanje okolnog mraka. Za njegovu tacnu lokaciju najlakse je znati sa kojim svetlim zvezdama je oblak ogranicen. Najgusci deo oblaka nalazi se juzno od zvezde SAO 50408, pa cu dati njeno lociranje.

- krenuo sam od klina zvezda koje koristim za lociranje NGC 7000.
- 3º zapadno od klina u traziocu se lako uoce dve najsjajnije zvezde u polju: 63 i 59 Cygni.
- SAO 50408 sa njima gradi skoro jednakostranican trougao i okrenuta je ka klinu. Zvezda sija magnitudom 6.3 i jasno je vidljiva u traziocu.

Opservacija: metu sam posmatrao 2024. godine, noc posle procitanog clanka o zvezdanim oblacima trake Mlecnog Puta u casopisu ''Sky & Telescope''. O tome u poslednjem pasusu.

Spektakl!!! Predivan i svetao oblak, u rangu sa M24 i Scutum Star Cloud. Pre opisa samog objekta jako je vazno reci nesto o kretanju kroz njega. Severna granica oblaka je ranije pomenuta SAO 50408. Oblak se pruza 2º juzno od nje i sirine je oko 1º. Juznu granicu oblaka predstavlja luk od 4 zvezde jasno vidljiv u traziocu. Sve  vrednosti velicine uzmite sa rezervom jer sam ih racunao po broju okularskih poteza potrebnih da se predje oblak.

Sam oblak je fantastican prizor. Stotine razlucivih bledih zvezdica u peskastom sjaju, gusto spakovanih preko pozadinskog sjaja nerazlucenih zvezda. Mozda se isprva moze uciniti da je ceo oblak nerazluceni pozadinski sjaj ali periferni vid pusta zvezde da zasijaju jace i prikazuje ih kao razbacana zrna peska, gusto zbijena jedna do drugog. Zvezdice su jasno razlucive, do svake poijedinacne tackice. Mnoge su magnituda 9 i 10, gde onih magnitude 10 ima mnogo vise. Iza razlucivih zvezdica lezi blagi nerazlucivi pozadinski sjaj. On nije toliko jak jer ga razlucive zvezde umnogome nadisavaju, ali je prisutan i moze se uociti. Prizor je prelep, zvezde su spakovane gusto a opet je svaka od njih jasno vidljiva, pogotovo perifernim vidom. Sve izgleda otprilike kao sneg na starim televizorima, samo jos gusce spakovano.

Kretanjem kroz oblak naici cemo na paterne mnogo svetlijih zveda, magnitude 7 i 8. To su superimponirane zvezde i mnogo su blize nama od zvezdica polja. U nekim delovima oblaka ima ih dosta i meni su ti delovi najmanje impresivni. Naime, te svetle zvezde mi nekako odskacu od peskaste pozadine i kao da kvare opsti utisak. Krajnje licna preferenca, verovatno ce se mnogim osmatracima svideti bas taj deo oblaka.

Meni najlepsi deo oblaka nalazi se oko 30' jugozapadno od SAO 50408. Taj deo oblaka potpuno je lisen svelih zvezda koje ''guse'' granuliranost pogleda i u njemu se javljaju samo sitne jasno razlucive zvezdice magnituda 9 i 10. Taj deo staje u jedno vidno polje okulara od 62.5x i ako se pomerimo makar malo na bilo koju stranu u pogled ce uci neka sjajna zvezda da ''pokvari'' prizor. Cak i u traziocu se vidi da je taj delic bez svetlih zvezda i izgleda kao gusto zasijanje u trazi Mlecnog Puta. Pogled je ocaravajuc jer je u njemu najvildjiviji pozadinski sjaj i prelepa granuliranost usled razlucivosti sitnih zrnastih zvezdica.

Oblak nije nista manje spektakularan prizor od M24 (Small Sagittarius Star Cloud) i Scutum Star Cloud, ali je ipak drugaciji - nesto izmedju ta dva. Kod M24 imamo desetak presvetlih zvezda u pozadini stotinu bledjih i pogled je dinamican i uzbudljiv. Kod Scutum Star Cloud pogled je mnogo mirniji jer se oblak sastoji samo od bledih zvezda. Oblak u Cygnusu je nesto imedju njih - kao Scutum Star Cloud sa superimponiranim zvedama koje su bledje nego kod M24. Nije tako dinamican kao M24 jer mu svetle zvezde nisu toliko sljastece, ali opet ima vise svetlih zvezda nego Scutum Star Cloud.

Posto je oblak ogroman moze biti tesko kretati se po njemu. Same granice oblaka su jasne jer postoji poprilicna razlika izmedju broja zvezda unutar i iza granice oblaka. Medjutim, prilikom posmatranja je jako tesko znati gde smo tacno unutar oblaka. Za to je spas trazilac. Ne samo da je sam objekat vidljiv kroz trazilac, vec i njegovi gusci delovi, kao i delovi sa ili bez superimponiranih svetlih zvezda. To znaci da traziocem mozemo tacno da se smestimo u deo oblaka koji zelimo da posmatramo.

U blizini je jos jedan zvezdani oblak, 2º severno od opisane mete. One se lako pronalazi jer je u njega inkorporiran binarni sistem 𝞫 250. Ta zvezda vidljiva je u traziocu i nalazi se oko 30' istocno od svetle zvezde 55 Cygni. Ovaj oblak je takodje velik ali je manje gustine i sjaja, i daleko je losija meta od prethodne.

Reci nemam koliko me je iznenadio ovaj prizor. Oblak ne da nema ''naucno ime'' vec nema ni ''korisnicko''. Na objekat mi je skrenuo paznju clanak koji je Brian Ventrudo napisao za avgustovsko izdanje casopisa ''Sky and Teleskope'', 2024. godine.  Covek je amaterski astronom i urednik saradnik (contributing editor) casopisa, zivi u Kalgariju (Kanada) i bavi se pre svega vizuelnim osmatranjem i fotografisanjem trake Mlecnog Puta. Ventrudo je u clanku opisivao zvezdane oblake Mlecnog Puta a o ovoj meti napisao samo 4-5 recenica. Sve ostalo sam morao sam, i da nadjem oblak i da mu odredim granice. U svakom slucaju, hvala Ventrudu na ovom clanku. Ja za ovu metu nisam ni cuo i da nije bilo clanka ne bi ni pogledao ovaj prelepi prizor.

Tema danasnjeg posta je kompleks emisionih maglina poznatijih kao North America Nebula i Pelican Nebula. Iako se kompleks uglavnom posmatra kao par dve magline, ima u njima jos mnogo toga za pogledati. Naime, unutar Sevferne Amerike usadjena su tri otovrena jata kao i dve tamne magline, od kojih je jedna lako vidljiva amaterskim teleskopima. Takodje, tu je i tamna traka prasine koja razdvaja Ameriku od Pelikana, kao i inetersantan asterizam zvezda koji meni sluzi kao polazna tacka opservacije. Sve to je preopsirno za jedan izvestaj pa cu ga stoga podeliti na dva dela. Prvi deo ce se baviti samim maglinama (Severna Amerika i Pelikan), dok cu u sledecem uci duboko u Severnu Ameriku i opisati objekte koji se nalaze unutar njenih granica. Takodje, ceo kompleks nalazi se u blizini zvezde Deneb, najsvetlije zvezde u sazvezdju Cygnus pa cu opisati i nju jer je rec o impozantnoj zvezdi.

Alpha (𝞪) Cygni - Deneb

Deneb je najsjajnija zvezda u sazvezdju Cygnus i znamenita je po mnogo toga:

- sa magnitudom 1.25, Deneb je 14. zvezda po sjajnu na severnoj hemisferi i 20. na sveukupnom nocnom nebu.

- ta magnituda od 1.25 je samo relativna magnituda. Ono sto je mnogo vise pokazuje koliko je Deneb svetao je njegova apsoultna magnituda. Deneb je apsolutne magnitude od neverovatnih -8.38, i sada cu podrobnije objanisti sta ta apsolutna magnitude u stvari i znaci. Relativna (prividna) magnituda, koji mi amaterski astronomi uglavnom i navodimo, jeste merilo sjaja objekta kakvog ga mi vidimo sa Zemlje. Ona ne govori mnogo o luminosnosti same zvezde ili DSO, vec vise govori o tome koliko taj objekat izgleda sjajno gledamo sa Zemlje. Sa druge strane, apsolutna magnitude je merilo sjaja objekta kada bi se nalazio na udaljenosti od 10 pasec-a od Zemlje (32.6 ly). Mozda je najlakse te dve magnitude objasniti uporedjivanjem Vege i Deneba. Vega ima prividnu magmitudu 0 a Deneb 1.25. To znaci da gledano sa Zemlje Vega sija vecim sjajem od Deneba. Medjutim, apsolutna magnitude Vege je 0.58 a Deneba -8.38 - to znaci da kada bi se obe zvezde nalazile na istom rastojanju od Zemlje (10 parsec) Deneb bi potpuno nadsijao Vegu, i to u kolosalnoj meri. Stoga je relativna magnituda vise merilo naseg subjektivnog vida, a apsolutna merilo realnog fizickog sjaja objekta. Evo jos jednog poredjenja: kada bi Deneb bio na mestu zvezde Altair bio bi velicine Punog Meseca !!!!!

- razlog zbog koje mi tako lumiznznu zvezdu vidimo u manjem sjaju od recimo Vege je njena ogromna udaljenost. Deneb lezi na udaljenosti od ogromnih 1.600 ly od Sunca, sto cini Deneb jednom od najudaljenijih zvezda lako vidljivih golim okom, kao i najudaljeniju zvezdu koja ce dosegnuti magnirudu 1. Ovu udaljenost treba uzeti sa velikom rezervom. Naime, margina greske pri proracunu udaljenosti ovako dalekih i svetlih zvezda je ogromna. To se desava zbog saturacije teleskopa koji mere udaljenost viskom sjajem zvezde, pa su brojke koje dobijaju poprilicno neprecizne.

- dimenzije zvezde su montruozne. Deneb ima 210x veci poluprecnik od Sunca i 19x vecu masu. Kome te brojke ne znace mnogo dacu slikovitiji primer: da je Deneb na mestu Sunca Zemlja bi bila progutana unutar zvezde !!! Po svojim dimenzijama Deneb je jedna od najmasivnijih i najvecih zvezda na nocnom nebu.

- Deneb je plavi super-dzin spektralne klase A2. To znaci da zvezda sija plavo-belom bojom izazvanom temperaturom svoje fotosfere od 8.500 K. Zvezda sija luminoznoscu 260.000x vecom od Sunceve!

- Deneb je varijabilna zvezda ciji sjaj varira usled ne-redijalne pulsacije. To znaci da pulsacija ne dolazi iz centra u vidu prosirivanja i skupljanja zvezde. Umesto toga, kod Deneba imamo talase koji se krecu po njegovoj povrsini i izazivaju da sama povrsina zvezda konstantno varira. To proizvodi neznatne varijacije u sjaju i zvezdina magnituda varira 1.21-1.29. Deneb je bio prva zvezda kod koje je primecena ne-radijalna pulsacija i kao takva je porototip 𝞪 Cygni varijabilnih zvezda. Takve zvezde su po pravilu superdzinovi ciji se sjaj menja u opsegu od 0.1 magnitude, sa periodom od nekoliko dana do nekoliko nedelja..

- usled sopstvenog kretanja zvezda na nocnom nebu, za 9.800 godina Deneb ce postati polarna zvezda. To je sjajan primer koliko je nocno nebi promenljivo - danas je Deneb daleko od severnog nebeskog pola, ali u toku vremena koje je za Univerzum mizerno pomaci ce se na mesto danasnjeg Polarisa.

- Deneb vuce svoje ime iz svoje pozicije u sazvezdju Cygnis. Zvezda oznacava rep labuda i danas je mi nazivamo preko alteracije njenog arapskom imena - Dhanab (rep).

- Deneb je jedna od tri zvezde asterizma ''Summer Triangle'': sa Altairom i Vegom pravi prepoznatljivi trougao tri najsjajnije letnje zvezde. Trougao sija toliko prepoznatljivo da ga ja vidim cak i u jutarnjim casovima, kada je Sunce vec izaslo i ne vidi se nijedan zvezda - sem te tri.

Lociranje: zvezda se lagano vidi golim okom. Nalazi se u glavnom asterizmu sazvezdja Cygnus i presdstavlja labudov rep.

Opservacija: Na uvecanju 62.5x vidi se ogromna i izuzetno svetla plavo-bela zvezda. Zvezda ne isijava kao recimo Altair ili Vega, te se u pogledi javljaju jedva primetni spajkovi. Zvezda se nalazi u prelepom zvezdanom polju, nad kojim Deneb uspostavlja apsolutnu dominaciju. Zvezda zaista lepo izgleda u oklularu, a odmah pored nje nalaze se ''cudesa'', od kojih je najprominentnije NGC 7000.

—-------------------------------

Kada smo zavrsili sa osmatranjem Deneba preci cemo na glavu temu - NGC 7000. Ona se uglavnom locira preko klina zvezda neposredno uz Deneba (orijentacija je relativna u odnosu na vreme posmatranja). Medutim, ja koristim malo direktniju lokaciju, preko lepog asterizma zvezda Leiter 9 - Mali Orion. Taj asterizam nalazi se tacno posred tamne trake koja razdvajaj Ameriku i Pelikan i ceo se vidi kroz trazilac. Stoga je moj nacin lociranja NGC 7000 izuzetno lagan - direktno naciljam Leiter 9, pogledam kroz okular i levo je Amerika a desno bledji delovi Pelikana.

Leiter 9 - Mali Orion

Leiter 9 je asterizam zvezda koji je katalogirao cenjeni kolega, fizicar, amaterski osmatracki astronom i astro-edukator Frank Leiter (1972.- ) iz Nemacke. On je tokom svoje karijere sastavio nezvanican katalog od, za sada, 16 asterizama. Ja nisam ljubitelj asterizama ali Leiter katalog izuzetno postujem jer su paterni relativno lako vidljivi, oblici imaju smisla i eto, ja sam naucio da jedan od njih cak i koristim kao lokator za NGC 7000.

Leiter 9 se sastoji od 7 zvezda poredjanih u skoro identicnom rasporedu kao kod sazvezdja Orion. Asterizam tek pomalo deluje izobliceno u odnosu na original. Zvezde sijaju u magnitudnom rasponu od 6.7 do 9.1, pa je ceo asterizam vidljiv kroz trazilac. Zvezde mimikovanog pojasa su osteno bledje od zvezda nogu i ramena. Dimenzija je nekih 25' po duzoj osi, sto je porilicno veliko, pa se patern lako nadje trazilacki, a kroz okular dominira poljem. Ono sto je najlepse je sto se Mali Orion nalazi tacno po sredini tamne trake koja razvdaja najsjajniji deo Severne Amerike (Meksicki zaliv) i Pelikan, plus mu jos duza osa prati sirenje maglina. Zvezda koja bi u asterizmu predstavljala Rigel nalazi se tacno na vrhu Floride u NGC 7000.

NGC 7000 - North America Nebula

Severna Amerika i Pelikan su dva dela iste H II regije. Magline nama deluju kao dva odvojena objekta jer ih presecaju tamni oblaci prasine. Prasina je zaklonila pojedine delove kompleksa na taj nacin da ga je podelila na dva dela izuzetno prepoznatljivih oblika. Sveliji deo, NGC 7000, na astrofotografijama ocigledno podseca na istocni deo severno-americkog kontinenta, gde najsjajniji delovi imaju oblik Floride i Meksika, sa tamnim i sirokim usekom koji predstavlja Meksicki zaliv.

NGC 7000 je veoma niskog povrsinskog sjaja i nije idealna za velike reflektore. Na njima se ona ne moze videti cela, a kako se zbog velicine objekat posmatra na malom uvecanju postoji i problem kontrasta. Upotreba filera je obavezna, a moja iskustva su da na Americi mnogo bolje radi OIII, dok je kod Pelikana UHC bolji izbor.

Maglina je ogromna i meri 120'x100'. Medjutim, svi njeni delovi mogu se videti samo pod bas tamnim nebom. Pod solidnim nebom lako su oucljivi Florida i Meksiko, te tamni prostor izmedju njih koji predtsvlja Meksicki zaliv. Za ostale delove mora mnogo raditi za okularom.

Lociranje: ja maglinu lociram tako sto kroz trazilac uocim asterizam Leiter 9, tik levo od klina sjajnih zvezda. Pogledam asterizam kroz okular i desno je Amerika a levo Pelikan.

Opservacija: Usmerenja uzmite sa velikom rezervom jer je ovaj izvestaj kompilacija puno posmatranja kroz nekoliko sezona.

Ako Leiter 9 pomerimo na levi kraj vidnog polja, sa desne strane u polged ulazi najsjajniji deo Severne Amerike - Florida i Mesiko, sa Meksickim zalivom. Pokazuje se u obliku slovu C, sa otvorom na levo. Zaliv je jasno i ostro ogranicen ka Leiter 9, dok se na desno amorfno gubi u mnogo bledju maglovitost. Najgusci deo magline je sredisnji deo slova C, tj. Meksiko. Unutar sebe ima puno usadjenih zvezda, nekih svetlijh i do magnitude 6. Severno deo slova ''C'' bi pretstavljao poluostrvo Jukatan u Meksiku. Taj deo maglovitosti je jako gust  i bolje izrazen od ''Floride'' na jugu, i na svojoj severnoj granici ima tri usadjene zvezde posle kojih maglovitost naglo prestaje.

Medjutium, zanimljivije od oblika magline je priroda maglovitosti. Ona nije mlecna vec se pojavljuje poput oblaka vulkanskog dima. Relativno je prozirna, i cak se i kroz OIII filter probija svetlost mnogih zvezda usadjenih u malginu. Najupecatljiviji je skup od 4 sjajne zvezde u obliku slova L, smestenih u najguscem delu Meksika.

Mesiko i Florida su laksi deo osmatranja. Tezi deo je pratiti maglinu do njenih spoljasnjih  granica. U srednjim i velikim reflektorima to je veoma nezahvalan posao. Od Meksickog zaliva pa na desno sjaj magline naglo se ubledjuje, bez ostrih granica. Malo vidno polje vecih teleskopa cini uporedjivanje sjaja magline sa okolnim svemirom teskim. Jedino sto se moze uraditi je pustiti oci da se natope, pa se kretati teleskopom po polju i uporedjivati sjaj i gustinu polja sa okolinom. Opet kazem, u reflektoru 12'' to je veoma tesko osmatranje. Krecuci se od najsvetlijih delova magline nazad ka Denebu doci cemo do sjajne zvezde magnitude 6 - SAO 50263. U tom trenutku stigli smo do zvezde koja i izaziva sjaj magline. U pitanju je masivni binarni sistem koja je u astronomiji poznata i kao Miro's Diamond.
 
IC 5070 - Pelican Nebula

H II regija magnitude 8 i prividne velicine 60'x50'.

Pelican Nebula deo je iste H II regije kao i North America Nebula, nazvane Westerhout 80. Pelikan je od Amerike razdvojen tamnom trakom prasine LDN 935. Upravo je ta tamna traka zaklonila deo IC 5070 na takav nacin da je maglini dala oblik pelikanove glave.

Pelican Nebula mozda sada podseca na glavu pomenute ptice ali nece jos dugo tako izgledati. Unutar magline desava se intenzivna aktivnost koja ce preoblikovati oblak gasa. Naime, unutar magline se jos uvek desava aktivna zvezdana formacija. Ove mlade zvezde konstantno energizuju i zagrevaju gas oko sebe, formirajuci tako jonizovani front koji se jos uvek pomera ka spolja. Za nekoliko miliona godina, kada zvezdana formacija prestane, roditeljski oblak gasa vec ce poprimiti neki sasvim drugaciji oblik.

Lociranje: Najsvetliji deo magline (pelikanov kljun) nalazi se izmedju zvezda 56 Cygni i 57 Cygni. Njih je izuzetno lako naci u traziocu jer sijaju magnitudama 5 i nalaze se samo 2º od Deneba. Nacentriramo bilo koju od njih u trazilac, pogledamo kroz okular malog uvecanja, pomerimo FOV tako da obe zvezde udju u pogled i izmedju njih se nalazi najsvetliji deo magline koji necemo moci videti bez filtera.

Opservacija: Pelican Nebula je izuzetno tesko posmatranje ali ne i nemoguce. Itekako je moguce, i to ne samo osmotriti maglovitost vec i tamnu traku koja se useca u maglinu i tako stvara sliku pelikanovog kljuna. Taj kljun nece biti ni izbliza jasno definisan, ali ce tamna traka podeliti maglinu na svetliji (kljun) i bledji deo. Medjutim, sve to uz potpunu posvecenost posmatranju. Sto mracnije nebo to bolje, a pod manje idealnim uslovima kljuc su strpljrenje, mracna pozicija i adaptiranost na mrak.

Kao i NGC 7000, maglina je neosmotriva bez filtera, i ja sam je posmatrao i sa OIII i sa UHC. Maglina daleko bolje reaguje na UHC, i to u poprilicnoj meri. Takodje, zbog ogromnih dimenzija posmatrao sam je na uvecanju 62.5x.

Najvise maglovitosti nalazi se juzno od zvezda 56 i 57 Cygni, gde je maglina i najgusca. U toj regiji maglina se pruza upravno na pravac koji spaja 56 i 57 Cyg i uzima jasan oblik siljka usmerenog na jug. Severno od linije 56-57 Cyg je pomalo bledji deo maglovitosti koji se krece na sever. Taj deo nisam uocio iz prve vec posle nekih desetak minuta upornog zurenja u okular. I ne samo da se pokaze severni deo magline vec i tamna traka koja se useca u maglovitost i odvaja je od bledjeg dela na istoku. U ta dva svetla dela usadjeno je nekih 15-tak zvezda. Ostatak magline, u koji bi trabalo da bude usadjena i zvezda 56 Cygni se ne vidi kao jedinstven objekat. Ono sto se vidi je da su 56 Cygni i zvezde u tom delu okruzene maglovitim prstenom. Dakle, kroz okular se jasno vidi najsvetliji dugacki deo magline, dve tamne trake, jedna sira na zapadu i jedna uska na istoku. Od te uske trake maglovitost naglo bedi i sve sto daje nagovestaj njenog priustva su maglicasti ''jastucici'' oko zvezda. Zapadni deo magline je jasno ogranicen tamnom trakom koja deli Pelicana od North America.

I kod Pelicana sam koristio trik koji uvek koristim kod tamnih maglina - setanje po FOV-u i upooredjivanje nijanse ''mraka''  regije koju posmatram i spoljasnje regije.

Pelican Nebula je mnogo bledja od NGC 7000 i daleko je teze osmatranje. Kad zavrsite posmatranje Pelicana obavezno se ponovo pomerite do North America - tek tada ce maglina zasijati u punom sjaju jer cete imati sa cime da je uporedite. Cini mi se da sam tek tada video koliko je North America fantastican objekat - kao gusti vulkanski dim koji kulja kroz svemir.